Francuska

Gde su spisateljske ambicije odvele netalentovanog predsednika Fransoa Olanda

Ubica sa najvišeg mesta

Od kada je objavio knjigu svojih "ispovednih" gluposti, francuskom predsedniku Olandu pala je popularnost na do sada neviđenih 4 odsto pozitivnih mišljenja. Ovo je dokaz da knjiga nije uvek najbolji drug, već da može da bude i opasan neprijatelj, posebno kad je njen autor licimeran, i kad je, kao što je to u ovom slučaju bilo, javnost saznala da je on lično naručivao neka ubistva, o čemu piše Mile Urošević, dopisnik Magazina Tabloid iz Pariza.

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Ako hoćeš da upoznaš pravo lice čoveka, daj mu vlast, kaže narodna izreka. Francuska je šokirana pravim i licemernim licem svog brbljivog predsednika, koji je sa neverovatnom glupošću sam sebi opalio metak u nogu i sad dalje neće moći. Socijalistima je taj metak dopro do malog mozga i zapečatio im sudbinu. Olandov intervju se, umesto novog elana za još jedan mandat, pretvorio u testament, a možda i u oproštajno pismo političkog samoubice. Ratoborni Fransoa Oland ne samo da pljuje po državnom pravosuđu, nazivajući sudije kukavicama, što je razjarilo celu korporaciju sudstva, već se javno hvali kako je on lično presudio bar četvorici ljudi, čija imena, doduše, ne pominje, ali svi pretpostavljaju da se radi o islamistima, koje su, po naređenju odozgo, "uradili" specijalci tajne službe, odozdo i s leđa. Ko lupa ko Maksim po diviziji, proći će kao bos po trnju!

Terminator Oland zreo za Hag

Kada jedan šef države ne radi svoj posao, već provodi sate i dane ćaskajući sa novinarima Le Monda, ne bi li mu sročili jednu debelu knjigu ispovedanja o tajnama njegovog zanata, i ubistvima koje je počinio iz patriotskih razloga, onda rezultat ne može biti drugačiji nego jedno remek-delo gluposti, koje može imati fatalne posledice.

Njegovo delo postaje nedelo na 500 stranica. U svoju odbranu, ubica po dužnosti sugeriše da su i ostali predsednici presuđivali opasnim likovima i to još više nego njegova bedna četiri kriminalca, koliko on priznaje. Jedini problem je u tome što je zabranjeno ubijati ljude, pa bili oni i državni neprijatelji, pogotovo u zemlji ljudskih prava, gde je smrtna kazna odavno ukinuta. Dokaz da niko nema prava da naređuje izvršenje zločina bez kazne su naši domaći političari trenutno u Hagu.

Prema nekim, sve brojnijim, mišljenjima i ako je pravde, jedna ćelija haškog tribunala bi mogla uskoro biti na raspolaganju i francuskom predsedniku. Tako bar upozorava najbolje plasirani kandidat levice za predsedničke izbore, Žan Luk Melonšon (Jean-Luc Melonchon). Ubijanje s predumišljajem, pa čak i šefova islamista, u principu spada u nadležnost haškog suda. Oland bi pod hitno trebao da demantuje svoju izjavu kako bi izbegao neprilike. Jer nijedan predsednik ili bivši predsednik nema imunitet u slučaju da se internacionalni tribunal zainteresuje za njegova dela i nedela, zaključuje lider levice i konkurent socijalistima ne predstojećim izborima.

Dva novinara koji su sakupili predsednikove ispovesti, Gerard Davet i Fabrice l Homme su potvrdili više puta preko medija da je Oland naredio najmanje četiri egzekucije o kojima je reč u knjizi i da niko to do sada nije opovrgao. S obzirom na to da je Francuska potpisnik povelje za (Međunarodni krivični sud) automatski je kači obaveza isporuke optuženih za ratne zločine, kao što kači i republiku Mali, gde su najverovatnije ta plemenita ubistva i počinjena. Sirija, na primer, nije potpisala taj dogovor, pa eventualni zločini Putina ne mogu biti suđeni u Hagu, kako je žarka želja francuskog predsednika, i njegovih prekookeanskih saradnika, podseća Melonšon, koji je protiv demonizacije Rusije i njenog potčinjavanja Americi.

Čak je i aktuelni ministar spoljnih poslova Jean-Marc Ayrault primetio da je naslov knjige "Jedan predsednik ne bi smeo to da kaže", sadrži u naslovu ono što on misli o tekstu.

Pjer Leluš, (Pierre Lellouche) poznati deputat opozicije u parlamentu ide najdalje u literarnoj kritici Olandove knjige ispovesti i traži ostavku ili destituciju aktuelnog predsednika zbog teške profesionalne greške, izdaje državne tajne, kako predviđa član 68 francuskog ustava. Prema pisanju poznatog i pre svega pravog novinara investigacija Vansena Nuzila, (Vincent Nouzille), nikada nijedan predsednik Francuske nije više zapošljavao tajnu službu za specijalne misije i likvidiranje ljudi. Nuzil je inače autora knjige Republikanske ubice, koja je pre skoro dve godine digla prašinu oko amerikanizacije francuskog predsednika koji po ugledu na svog idola Obamu, pokušava da sprovede patriot akt a la Fransez i tako srlja iz obećanog socijalizma u neokonzervativizam.

Svi su znali, ali ćute

Sve ovo je bilo predvidljivo od samog početka Olandove vladavine 2012, kada je u startu postigao dogovor sa američkim predsednikom, koji bez problema i uz pomoć svojih dronova ubica, skida po tri lika dnevno, da i on, Fransoa Oland sme da oladi svakoga ko mu smeta ili preti. Tako je najpre Ahmed Godane, lider somalijske sekcije Al Kaide poznate kao Al Šebab, otvorio seriju likvidiranja u ime državne bezbednosti. Adresu bradonje je dala tajna francuska služba DGSE, a metak je na adresu isporučila CIA sa svojim pametnim dronom koji je bio u tom delu Afrike. To je ono što se zna, bar po priči specijaliste za vojna pitanja, Žana Gunela (Jean Guisnel), koju je 2014-te potvrdila i američka armija. Neki glasovi se dižu i ukazuju na mogućnost da je atentat u redakciji Šarlija (Šarli Ebdo) zapravo bila odmazda za ovo ubistvo.

Amerika je nešto drugo, tamo postoji i smrtna kazna i ratoborna tajna služba koja radi na dominaciji planete i novom svetskom poretku tipa lajt robovlasništvo. U Francuskoj je smrtna kazna zabranjena, a bez suđenja, ankete, svedoka ili advokata odbrane nikome se ne može izreći ni kazna robije, a kamoli večna kuća. Pa bio on i ljuti neprijatelj. Ubiti gada u ratnom okršaju je junačko delo, narediti iz dvorca jedne pravne države da se ubije čovek podleže zakonu ne samo te države već i međunarodnog prava. To je, znači, ubistvo u okviru akcije podrške režimu jedne prijateljske države u građanskom ratu.

Po članu 53-2, Republika priznaje tribunal od 18. jula 1998, a po statutu Međunarodnog krivičnog suda, (MKS ) nalog za ubistvo u oružanom sukobu je čist ratni zločin. Knjiga je dovoljan povod da javni tužilac podigne optužnicu protiv Olanda i da je preda tužiocu u Hagu. Ako iz razumljivih i neopravdanih razloga tužilac nema tri čiste da goni jednog predsednika, bar za primer da zaplaši ostale terminatore na vlasti, tu su razna udruženja i nevladine organizacije koje takođe imaju prava da pokrenu postupak. Ipak, i pored sve vere u pravdu Božju, postoji velika sumnja u pravdu ljudsku za sva neljudska dela počinjena od strane malih bogova, onih koji su de fakto i svakodnevno iznad zakona i svake logike - razume se, njihove. Takvi ljudi misle da su iznad samog Boga oca. Lepo kaže ona poslovica s početka priče o nedodirljivima: "Daj mu vlast da vidiš kakav je". Al ima i ona "Vrana vrani oči ne vadi".

Glosa

Kada jedan šef države ne radi svoj posao, već provodi sate i dane ćaskajući sa novinarima Le Monda, ne bi li mu sročili jednu debelu knjigu ispovedanja o tajnama njegovog zanata, i ubistvima koje je počinio iz patriotskih razloga, onda rezultat ne može biti drugačiji nego jedno remek-delo gluposti, koje može imati fatalne posledice.