Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'' (7)

Tito, Ranković, Veselinov, Crnjanski i drugi

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Januara 1964. navršilo se 100. godina od smrti Vuka Stefanovića Karadžića. Rukovodstvo Srbije želelo je da taj jubilej što toržestvenije (predanije) zabeleži. Bio je formiran vrlo reprezentativan Odbor za proslavu, sastavljen od istaknutih intelektualaca i političara iz svih YU republika. Jovan Veselinov pismom se obratio Josipu Brozu Titu sa predlogom da on-Tito-bude počasni predsednik Odbora za proslavu stogodišnjice smrti Vukove. Time bi opštejugoslovenski značaj proslave, dakle Vuka, bio naglašen.

Prolazilo je vreme, Tito ne odgovara.

Na dan poslednje, rekapitulirajuće sednice Odbora za proslavu, Veselinov je sedeo pored svoga specijalnoga telefona i očekivao da se javi Bogdan Crnobrnja, generalni sekretar Predsednika Tita. Crnobrnja se ne javlja. Veselinov odlazi na sednicu Odbora, koja je održana u ondašnjem Predsedništvu Skupštine Srbije, a mene ostavlja pored telefona i kaže mi: „...Ako se javi Crnobrnja i saopšti Titov pristanak, odmah me obavesti na sednici Odbora. Ako se Crnobrnja ne javlja-nemojte se ni Vi javljati, biće mi jasan negativan odgovor". Crnobrnja se nije javio, nisam ni ja Veselinovu.

Svi funkcioneri Srbije: Stambolić, Milentije Popović, Mijalko Todorović, Dušan Petrović, Slobodan Penezić, Dobrivoje Radosavljević, Dragi Stamenković - odmah su "ukopčali": čim Veselinov ne obaveštava da će Tito biti počasni predsednik Odbora - znači Tito nije prihvatio predlog. A, to je već "reper" za ponašanje. I prvo je počeo Mijalko Todorović: da mi Srbi ne naturamo drugim narodima, republikama, obeležavanje stogodišnjice smrti Vukove, neka to bude ipak obeležavano samo u Srbiji, među Srbima.

Sličnoga tona i suzdržanosti bile su reči i ostalih Srba, funkcionera republike Srbije. Bilo kako bilo, iz "neobaveštenosti" ili iz principijelnih razloga, članovi Odbora iz drugih sredina - bili su za opštejugoslovenski karakter proslave.

Naročito je nadahnuto, argumentovano govorio predsednik Slovenačke akademije nauka i umetnosti Josip Vidmar. Isticao je značaj dela Vuka Karadžića za celi YU prostor, za sve narode Jugoslavije, itd. i naglašavao neprolaznu naučnu vrednost Vukovog dela. I profesor iz Sarajeva dr Muhamed Filipović veličao je Vukovo delo i njegov značaj za sve narode Jugoslavije.

"...Gledamo se nemo, al' se razumemo"

Mesec dana kasnije, u Narodnom pozorištu u Beogradu, održana je svečana akademija posvećena stogodišnjici Vukove smrti. Referat je imao Ivo Andrić. Akademiji je prisustvovao Josip Broz Tito sa suprugom Jovankom. Tim gestom delom je amortizovao nepovoljne komentare (razume se: po ćoškovima, po kuloarima, ko bi se usudio da gunđa javno, preko novina, radija...) što nije prihvatio dužnosti počasnoga predsednika Odbora.

Međutim, nekoliko meseci kasnije, Tito je bio Pokrovitelj takmičenja te godine na Sinjskoj alki. Pljuštali su nepovoljni komentari po Srbiji (razume se, opet, po ćoškovima, kuloarima): Titu je važnija Sinjska alka nego kapitalno naučno delo Vuka Karadžića, itd. Doprli su ti komentari jamačno do Tita, izdašno se on služio i UDBOM i KOS-om, a i svojom, ličnom obaveštajnom službom.

Kasnije sam slušao, čitao da neki zagrebački purgeri sa omalovažavanjem pišu i govore o delu Vuka Karadžića, te da to delo nema nikakve vrednosti za jezik Hrvata, šta više u nekim detaljima: čak suprotno.

Verovatno, Tito nije želeo da se zameri zagrebačkim purgerima, pa zato i nije prihvatio predlog da bude Počasni predsednik Odbora za proslavu stogodišnjice Vukove smrti.

Kasnije, pisano, a onda i razgovoru, Bogdan Crnobrnja mi je kazao: „...Dva puta sam ranije, ceduljicom na Titovom pisaćem stolu ostavljao podsetnik-treba da odgovori Srbima. Kritičnoga dana, kada je Veselinov očekivao moj telefonski poziv, pokucao sam na vratima Titove radne sobe, otvorio vrata i kazao mu: '...Druže Predsedniče, Srbi očekuju Vaš odgovor, danas će biti poslednja sednica Odbora!' Tito je podigao glavu i oči sa teksta koji je čitao, pogledao me i gledao me direktno u oči, ali ni posle jednog minuta-ništa nije kazao. Počeo je da čita tekst, koji je ranije čitao. Zbog toga ja nisam mogao ništa da javim telefonom-Tito nije kazao da neće prihvatiti predlog, ali nije kazao ni da prihvata predlog...Za mene je kapitalno važno ovo poslednje: što bi Crnjanski kazao: Gledamo se nemo, ali se razumemo!"

Da, bio je Tito nedostižan u ovakvim i sličnim "ćutanjama" i "odgovorima". Kao predsednik Republike imao je ustavno ovlašćenje da pomiluje osuđenika ili pomiluje od daljeg krivičnog progona. Ne znam šta je i kako je bilo dok je Ranković bio potpredsednik Republike, ali znam šta je i kako je bilo, kad je posle brionskoga plenuma Koča Popović postao potpredsednik Republike. Naime, uvek kad je prihvatio molbu za pomilovanje Tito je lično potpisivao odluku o pomilovanju, stiče popularnost! A, kad nije želeo da udovolji molbi za pomilovanje, on je takve slučajeve ostavljao da ih Koča Popović potpiše! Pričala mi je moja dobra drugarica, Kočina višedecenijska sekretarica Mima Veber, kako se Koča mrštio od ove "igre žmurki", ali šta je mogao? Morao je da potpisuje odluke o odbijanju molbe za pomilovanje.

Značaj vlasti i sile

Slušao sam i čitao: Šarl De Gol je uvek vodio računa da ono što govori ili piše danas nije u kontradikciji sa onim što je govorio ili pisao juče. I da neće biti u koliziji sa onim što će pisati ili govoriti sutra! Čerčil i Tito su postupali drugačije! Jednostavno, neka moj govor, tekst danas, "obavi posao"! Da li je to što danas govorim ili pišem u neskladu sa sa onim što sam o istoj stvari pisao i govorio juče-manje je važno. Isti tako i u komparaciji sa onim o čemu ću i kako govoriti ili pisati sutra. Neka o tome "žulja svoj mozak" sutradan istoričari, komentatori istraživačkoga novinarstva...Mogu i da nam aplaudiraju na uspešnom dnevnom izvršenju važnoga događaja...

Neka izdavačka kuća u SSSR imala je predlog: objavićemo mi knjigu, Titovi govori i članci, u jednom konzistentnom desetogodišnjem periodu, a vi u YU isto tako, sa govorima i člancima druga Brežnjeva. Sovjeti su samo molili: kažite nam da li da se služimo Titovim tekstovima objavljenim u partizanskom listu "Borba" ili u knjigama: Titovi govori i članci, koje izdaje zagrebačko preduzeće "Naprijed" . Štos je bio u tome što su tekstovi objavljivani u "Borbi" mnogo godina kasnije redigovani i u tom izmenjenom sadržaju objavljivani u ediciji: "Tito - govori i članci". Objavljeno je 17 tomova i iznenadno prekinuto dalje objavljivanje tih tomova. Poslednji Titov govor u toj ediciji bio je iz novembra 1962. godine, održan riječkim brodograditeljima.

Uzgred, Milentije Popović je 1948. objavio u "Komunistu", časopisu CK KPJ, članak, direktivan: „...O ekonomskim odnosima među socijalističkim državama." Posle desetak godina, M. Popović je u "Našoj stvarnosti" objavio članak u kojem je negirao sve osnovno što je pisao u članku u Komunistu! To je obrazlagao: zabludama, nefundiranim i celovitim rezonovanjem...Ali, nisu Tito i Popović bili jedini! Jedan moj drugar mi je sve ovakve zgode objašnjavao tezom: "Materija se kreće. Misao evoluira!"

Bio sam svedokom nekoliko puta kad Pera Ivičević, šef kabineta Aleksandra Rankovića, donese po desetak pisama: molbe, žalbe itd., od raznih osoba, ponekad i ponekoga iz inostranstva, koje je ranije primio Aleksandar Ranković. I uvek je meni Veselinov kasnije govorio: „...Ovaj burazer, drug Marko, nikada meni ne kaže šta ja da radim, kako da postupim po ovim molbama, žalbama."

Jednom sam se bio uspaničio: izuzetno važan sastanak , izuzetno važan po mojim kriterijima-mnogi pozvani se izgovaraju da ne mogu prisustvovati. Ja o tome obaveštavam svoga šefa Veselinova , i na moje zaprepašćenje on mi jednostavno kaže: „Pa dobro, otkaži taj sastanak!" Razmišljao sam: šta znači imati vlast, silu...

Da ponovim ovom prilikom: kad sam došao za savetnika, šefa kabineta Jovana Veselinova, šefa partije u Srbiji, ovlastio me je:

„...Svaku poštu koja stiže na moje ime, otvaraćete druže Pešakoviću, pročitati i po vašem nahođenju na odgovarajući način me upoznati sa sadržinom, ili ako ocenite da i nije posebno važno - postupite po tome samostalno, uključivo baciti u korpu za otpatke. Jedino nemojte otvarati poštu koja mi dolazi od Tita direktno iz Izvršnoga komiteta CK SKJ i Savezne UDBE."

Ali, zbog te njegove taktike, i moje novinarske i opšte radoznalosti, dešavalo se ne jednom da Veselinov otvori koverte sa tri pomenute „tabu" dostave, počne da ih čita, ustane i ode kod zubara (išao je vrlo često na reparaciju zuba), ili kod berbera u zgradi, a „materijali" otvoreni ostanu na stolu. Ja sam povremeno ulazio i jednim okom prošarao po jednoj, dvema stranicama...Često nije bilo ništa osobito delikatno. Izveštaji, analiza republičke UDB-e, republičkoga javnoga tužioca, republičke kriminalne službe itd. Bili su mnogo interesantniji.

Ja ni danas nisam načisto da li je Veselinov namerno na svome stolu ostavljao „tajne materijale", da bi ih ja „kradomice" pogledao jer je znao za moju radoznalost, ali i konspirativnost...Ta je praksa vrlo česta i vrlo uspešno funkcionisala.

I sada se dešava vrlo interesantan slučaj 23. decembra 1965. godine. Stiže pismo, na vrhu koverte piše: „...Kabinet Predsednika Republike", a adresa je: "Kabinetu Jovana Veselinova". Dakle, ne "Predsednik republike" i ne „Jovanu Veselinovu". Da je tako stajalo ja ne bih smeo da tu poštu otvaram, to bi učinio lično Jovan Veselinov. Protumačio sam da je to na moju adresu, jer ja slovim kao šef kabineta Jovana Veselinova. Podvlačim: to je prvo i poslednje pismo-pošta sa takvim „pošiljaocem" i takvim „primaocem".

Pismo sam otvorio, pročitao i kad je Veselinov stigao u kancelariju obavestio sam ga i pokazao propratno pismo iz Titovog kabineta koje je potpisala moja dobra poznanica Ljubica Mihić, savetnik u Kabinetu, i tekst nepotpisanoga pisma - članka pod naslovom: "Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom?"

Ja ću sada citirati pomenuto pismo-protest u celini, a onda ispisati mnogo toga interesantnoga, intrigantnog, vešto „garniranoga" direktno od Tita. Odmah napominjem: prvo, Tito se vrlo često i vrlo vešto služio „podvalama" špijunsko - obaveštajnim stvarima, često i tikovima, drugo-sva povlačenja crnom linijom u pismu-protestu o Crnjanskom su moja. Posle citiranoga pisma-protesta ispisaću zanimljivosti koje su mi lično poznate i koje su imale vrlo loše posledice i po Rankovića i Veselinova i ne samo njih.

Ja bih rado ovde objavio i faksimila jednoga pisma-depeše Jovana Veselinova, koje je imalo odlučujući značaj za odluku Miloša Crnjanskog da se vrati u zemlju iz emigracije, ali to neću moći jer mi je UDBA, sa masom drugih materijala, po Titovom nalogu, oduzela, nekoliko godina kasnije.

Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom?

Kad se fašizam vraća na svetsku pozornicu, nama se vraća Crnjanski.

Novine ne štede prostor da obeleže njegov dolazak. A, i on sam se potrudio da učini sebe prisutnim. Sa podijuma jedne ugledne beogradske kulturne ustanove koja pretenduje da bude pre svega narodna, Crnjanski se smelo, otvoreno, bez stida i griže savesti obraća ogromnom auditorijumu rečima: „...Sa ovoga mesta govorio sam pre trideset i dve godine , pa hajde da nastavimo"!

U redu, mister Crnjanski, stvarno da nastavimo. Ali da bi mogli to uspešno uraditi neophodno je podsetiti se šta ste vi i vaši sagovornici govorili pre trideset godina. Dakle, da podsetimo. To nam nije teško, jer je pojava Crnjanskog sasvim objašnjavana od ljudi kojima je on kumovao po nekoliko godina zatvora, od ljudi koji su ga pozvali da razvija svoj književni talenat i da se mane izdaje svoga naroda.

Miloš Crnjanski je 1929. godine bio ataše za štampu (jugoslovenskog poslanstva ) u Berlinu i otuda doneo fašističke ideje koje je „sjajno" razvio u svom dobro poznatom napadu na marksistički orijentisane kulturne radnike 1932. godine.

Dve godine kasnije pokreće fašistički list „Ideja" u kome je do kraja razotkrio svoju ličnost. Magistralna teza njegovih napisa jeste uništenje komunista „nemilosrdno i ironično" i ta glorifikacija (antikomunizma) raste na međunarodnom planu. Godine 1937. i 1938. objavljuje „znamenite" slavopojke Franku, Musoliniju i Ćanu. Takva je bila njegova delatnost pre trideset i više godina. Ali, to je suviše kratko vreme da bi se takva delatnost mogla zaboraviti. Zbog toga, apel, „da nastavimo" upućen sa jedne javne tribine, je najblaže rečeno, drskost.

Jer, u vremenu koga se „proslavljeni" pesnik sa Itake ponosno seća, za najvažniji zadatak je smatrao borbu protiv marksista u literaturi. Naravno, takvom svojom borbom izazvao je reakciju najprogresivnijih elemenata društva. U odgovoru na osudu od strane 150. javnih radnika, umetnika i književnika, Crnjanski je tada otvoreno i javno izjavio da je svim srcem i čitavim svojim bićem protiv komunističke literature, jer ona, navodno, znači smrt za jugoslovensku kulturu.

Istini za volju, ovo nije govorio pre 32. već tačno pre 33. godine. Ali, kao što smo videli, ni kasnije ovakvo mišljenje nije promenio što i nama koji nismo osetili strahote fašističke aveti daje za pravo da ga duže pamtimo.

A, koliko nam je poznato, on se nigde nije javno odrekao ideje koje je tako vatreno i tako strasno zastupao. Čak, da bi paradoks bio veći, dok u svečanim brojevima dnevnih listova koji su posvećeni slavnom rađanju naše drevne republike, čitamo o dvadesetogodišnjem razvoju, dotle jedan nedeljni list objavljuje na celoj strani sećanje Miloša Crnjanskog na doba kada je već bio navukao fašističku čizmu.

Zaista je teško biti kratkog pamćenja kada se zna da je ovaj „nakostrešeni publicista" pretvorio „svoje lirsko cviljenje u lavež fašističkog čopora" (Đorđe Jovanović) i kada se zna da su svi politički članci Miloša Crnjanskog „pisani na liniji najcrnje nacionalističke , upravo fašističke reakcije , i zaista skoro nepismeni" (Marko Ristić).

No i pored toga, Crnjanski se vratio. Njegova pojava među nama obeležena je maltene kao događaj u kulturi. O njemu se govori na mnogim mestima zvaničnim i nezvaničnim. A, nigde i niko (izuzimajući zagrebački „Telegram") nije našao za shodno da kaže pravi istinu o njemu, tako da nam se Crnjanski prikazuje kao veličina koja neupućenima može izgledati uzorna. I njemu je pružena prilika i mogućnost da se pojavi na javnim tribinama, jer smo velikodušno prećutali, da ne kažemo zaboravili, sve ono na šta on nas tako drsko i smelo podseća.

Prema Crnjanskom je pokazana puna mera tolerancije. Zbog čega? Možda zbog njegovog književnog talenta, ili zbog stila kojim piše? Ali, iz naše surove i dugotrajne škole života naučili smo da izdajnik ne može biti umetnik, naučili smo da izdajnik ubija u sebi stvaraoca.

Kad se čovek koji je ispalio haberku protiv marksista u literaturi, okružuje tolerancijom, "razumevanjem" i gostoprimstvom, ne nanose li se time istorijska uvreda predratnim komunistima-publicistima, koji su dali svoje živote za uništenje fašističkih ideja? Ne obnavaljaju se time stare veze i navike? Čemu, onda, takva dobrodošlica?

18. decembra 1963. godine, Beograd

Pismo je pročitao Tito. Na vrhu, u desnom uglu, ispisao je svojom rukom-tuš mastilom: "Dobro je da se ovo objavi. T." Po nalogu generalnog sekretara Predsednika republike, a bio je to tada Bogdan Crnobrnja, napisala je kratko propratno pismo i potpisala ga Ljubica Mihić, savetnik za politički sistem u Kabinetu Titovom. Propratno pismo, sa napomenom da je tekst "Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom" pročitao Tito i ispisao citiranu napomenu-predlog ("Dobro je da se ovo objavi .T.") upućeno je na sledeće adrese: Risti Jovanoviću, CK SKJ (Jovanović je bio sekretar org. političkoga sekretarijata, pod direktnom „komandom" Aleksandra Rankovića), Milanu Ateljeviću (Ateljević je bio savetnik u Saveznom odboru Socijalističkoga saveza), (pod direktnom „komandom" Milentija Popovića, gen sekretara Saveznog odbora SS RNJ ), Stevanu Doronjskom, sekretaru Gradskog komiteta SK Srbije za Beograd, Aleksandru Bakočeviću, članu Glavnog odbora SSRN Srbije (zadužen u Odboru za informativnu delatnost), Momčilu Markoviću, direktoru lista „Borba" i Kabinetu Jovana Veselinova.

Dakle, u svakom pojedinačnom slučaju na ime i prezime i naziv funkcije na kojoj se osoba nalazi. Izuzetak je bio samo sa pismom upućenom „Kabinetu Jovana Veselinova". Ljubica Mihić je poznavala mene, znala je da sam šef kabineta Jovana Veselinova, ali nije ispisala moje ime i prezime niti, pak, neposredno ime i prezime Jovana Veselinova. U produžetku teksta, kasnije, moja razmišljanja: čemu i kako ova razlika, sa uobičajenom napomenom: Svako zašto i kako, ima svoje zato i tako!

Sada samo moj zaključak: koliko mi je poznato, uvek i svako je izvršavao Titove naloge bez diskusije i dvoumljenja. Njegove napomene, direktiva "Dobro je da se ovo objavi .T." - nije niko tada objavio. Anonimni autori niti jednom listu nisu poslali, a niko iz Titovog kabineta takođe! U nastavku teksta pokušaću kasnije da odgovorim na ovu značajnu pojedinost. I na „mali milion" drugih detalja, a narod veli: đavo je uvek u detalju. Molim čitaoce za strpljenje...

(Nastavak u sledećem broju)