Tabloid istražuje

Ko i kako pljačka i uništava državnu imovinu, infrastrukturu vrednu milijarde evra

Pusta zemlja

Srbija nije samo oronula, ostarala i pretvorena u veliki starački dom. Njenim gradovima, opštinama i naseljima haraju partijsko-mafijaške bande, otimaju, prekrajaju, vrše preimenovanja zemljišta, menjaju zakonske propise i detaljne urbanističke planove, uništavaju infrastrukturne objekte i čitave sisteme građene da traju najmanje jedan ljudski vek. Koliko zaista vrede infrastrukturni objekti u Srbiji? Prema knjigovodstvenoj vrednosti, ukupna državna imovina vredi oko sedam milijardi evra, kako tvrdi Republička direkcija za imovinu. Ekonomski stručnjaci kažu da po tržišnoj vrednosti ona vredi i više od 14 milijardi evra. Londonski magazin "Ekonomist" preneo je tvrdnje svojih izvora da je Srbija samo u postupku privatizacije, opljačkana za oko 100 milijardi evra! Nije teško zaključiti o čemu je reč. Neko pokušava da sakrije pravo stanja stvari. Ali, siromaštvo miliona građana se ne može sakriti.

Nikola Vlahović

Ni posle 70 godina od kako je načinjen prvi pokušaj u tom pravcu, Srbija još uvek nema popisanu celokupnu imovinu i javno dostupan registar državne imovine. Putevi, mostovi, pruge, šume, reke, izvori lekovite vode, rudnici, njive i pašnjaci, samo su deo imovine u državnom vlasništvu koju tek treba popisati. Za te potrebe je čak izrađen i specijalni softver za jedinstvenu evidenciju imovine u javnoj svojini Republike Srbije. U međuvremenu, promenjen je "lični opis" Srbije, mnogo toga je uništeno, a ono što je preostalo, nalazi se u rukama stranih vlasnika, tajkuna, domaćih kriminalaca...Posebna je priča infrastruktura Srbije koja je do današnjeg dana ostala i svačija i ničija, i državna i privatna, a nad njom se i dalje vrše pljačke i zloupotrebe. Čak je i Zakonom o javnoj svojini predviđeno da se uvedu oštre sankcije za one koji prikrivaju državnu imovinu, odnosno koriste je a neće da je prijave, bez obzira na to da li je u zemlji ili inostranstvu. I to je ostalo mrtvo slovo na papiru.

Prema zvaničnom izveštaju Svetskog ekonomskog foruma o stanju infrastrukture u 133 države, Srbija se nalazi skoro na dnu, tačnije, na 122 mestu, i zbog toga je čak i u aktima Ujedinjenih nacija stavljena na spisak ubogih delova sveta kojima treba pomoć u obnovi i razvoju, kako bi se tek stvorio preduslov za ekonomski i privredni razvoj.

Opravdane su računice stručnjaka UN da bi Srbiji trebalo narednih trideset godina ozbiljnog rada na uspostavljanju moderne infrastrukture, koja bi mogla da se uklopi u standarde novog veka. To, naravno, pod sadašnjom okolnostima, nije za očekivati. Dovoljan je primer da je čak 55 odsto železničke mreže u Srbiji izgrađeno krajem devetnaestog veka, a sa druge strane, tu je i podatak da je Srbija u protekloj deceniji dobila skoro dve milijarde evra međunarodne bespovratne pomoći za razvoj transporta i da je taj novac na čudovišan način nenamenski potrošen, opljačkan ili mu se trag negde gubi u pravcu partijskih kasa.

Predstavnici Evropske komisije u više navrata su opominjali sve dosadašnje vlade na činjenicu da je Srbija transportno skoro izolovala samu sebe zbog toga što se neverovatno sporo gradi puteve, pruge, elektro i vodovodnu mrežu, uz neshvatljivu birokratiju i korupciju koja doslovno caruje ovim delom Balkana.

U ovom trenutku, Srbija (sa Kosovom) je i po pitanju opšteg standarda građana, najgora od šest zemalja ovog regiona i nalaze se na nivou od samo 30 odsto dohotka Evropske unije. Jedan od glavnih generatora ovog stanja je i manjak osnovne javne infrastrukture, kao što su putevi, železnice, energetska postrojenja, ali i katastrofalno stanje postojeće infrastrukture, plus pljačka, birokratija i odsustvo institucija sistema.

Prema izveštaju odeljenja Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), koje se bavi infrastrukturom na Zapadnom Balkanu, nedostatak i neadekvatnost putne mreže ozbiljno je ograničio povezanost proizvođača i potrošača sa regionalnim ili globalnim tržištem. Kao veliki problem, MMF navodi čak i neke osnovne stvari kakve su "...nepouzdanost u snabdevanju strujom ili vodom", a to, ne samo da smanjuje proizvodne kapacitete već odmah odbija i strane i domaće investitore.

Problem nelegalne infrastrukture, pre svega vodovodne i kanalizacione mreže, posledica je dugogodišnje divlje, neplanske urbanizacije. Dolaskom na vlast režima Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke (SNS), ovakve stvari su postale višestruko gore, jer su i građani i investitori koji grade bespravno, ušli u izgradnju nelegalnih infrastrukturnih sistema.

Vučićeva ideologija brze zarade, lake otimačine i lakomislenih poteza koji će ovu zemlju dugoročno koštati, omogućila je da javna preduzeća masovno naplaćuju nelegalne i često neobezbeđene, amaterski rađene, dakle, opasne infrastrukturne sisteme (vodovod, kanalizacija, elektro mreže, deponije i slično). Kad dođe do većih oštećenja ovih nelegalnih sistema, aktiviraju se nadležna komunalna preduzeća kako bi sprečila ugrožavanje korišćenja javnih površina i kako bi sprečila teže posledice po okolne objekte. Na taj način nelegalna mreža se nezvanično održava, a potrošačima se ispostavljaju računi za komunalne usluge.

Na taj način, stvorio se opaki savez ilegalne gradnje i državnih institucija. Vučićeva Srbija nema više nikakvih regulacionih planova (Samo u Beogradu, ima na hiljade slučajeva gde je nešto na kriminalan način rušeno ili građeno mimo onoga što je zakonski propisano Detaljnim urbanističkim planom).

Da bi slika o infrastrukturnom užasu u kome žive građani Srbije bila jasnija, treba se podsetiti da je još 2011. godine, ondašnja Vlada u rekordnom roku (za samo 45 dana, uz pomoć sedamdeset prevodilaca) dala odgovore na upitnik Evropske unije o stvarnom stanju u kome se ova država nalazi.

U beskonačnom dugom nabrajanju tužnih činjenica o devastiranoj Srbiji, na punih 5.500 stranica teksta, tadašnja politička oligarhija (koja se nadala velikom prilivu bespovratnih sredstava iz takozvanih pretpristupnih fondova) predala je administraciji EU u Briselu približno realnu sliku stanja infrastrukture, vodovoda, elektromreže, telefonije i telekomunikacija, puteva, pruga, strateških objekata, poljoprivrede, školskih objekata, pa čak i broja poljskih nužnika!

Ispostavilo se da od tadašnjih sedam i po miliona stanovnika Srbije (bez Kosova i Metohije), više od milion i trista hiljada ljudi nema kupatilo, a milion i po nema čak ni WC! Blizu dva miliona građana u Srbiji živi bez kanalizacije (čak i navodno elitno beogradsko naselje Dedinje ima skoro pola objekata sa septičkim jamama!), a više od 300.000 stanovnika nema električnu energiju, dok najmanje pola miliona njih preživljava bez čiste vode za piće.

Činjenica je da oko četrdeset i dva odsto stanovništva u Srbiji živi u ruralnim sredinama, a veliki broj seoskih domaćinstava (više od 40 odsto) nema ni kupatilo ni onaj već pomenuti nužnik. Skoro 20 odsto seoskih domaćinstava nema vodovod, a približno toliko živi u kućama građenim pre Drugog svetskog rata.

Ove, 2018. godine, stanje je znatno gore nego te 2011., jer je u međuvremenu broj stanovnika u Srbiji pao ispod sedam miliona, a i zbog činjenice da u nekim područjima nema više ni ljudi ni ptica.

Kad bi danas bio rađen jedan novi upitnik za potrebe Evropske unije, videla bi se sva kriminalna narav Vučićeve diktature: u svakom njegovom odgovoru, cvetalo bi hiljadu cvetova i svaki bi odgovor bio zbir laži i neutemeljenih fantazija. Ali, činjenice su neumoljive i opominju svakoga ko trezveno razmišlja: u Srbiji je više od 60 odsto novoizgrađenih autoputeva potpuno je neupotrebljivo i zvrji prazno, jer ne postoje pristupne saobraćajnice niti bili kakva pripadajuća infrastruktura koja bi mogla da oživi ove multimilionske projekte koje će otplaćivati generacije građana Srbije.

Preko 70 odsto svih novoizgrađenih objekata u Srbiji nema sve dozvole (niti ih može dobiti zbog raznih sukoba nadležnosti, birokratskog ali i građevinskog divljaštva) niti se uklapa u urbanističke planove (koje je ova sadašnja vlast u međuvremenu više puta menjala, pa i potpuno suspendovala).

Vučićev režim je sve snage koncentrisao na rušenje i "prekrajanje" Beograda, zarad izgradnje arapskih čardaka na Savi, usled čega drugi najveći grad na Balkanu danas nema železničku stanicu a uskoro neće imati ni centralnu autobusku stanicu (tek je u planu gradnja nove zgrade autobuske stanice na Novom Beogradu, što će potpuno paralisati glavno čvorište dvomilionskog grada, na izlazima prema autoputu, kod Sava Centra). Preduzeće „Beograd na vodi", čiji su formalni vlasnici firma „Belgrejd voterfront kapital investments" iz Ujedinjenih Arapskih Emirata sa 68 odsto udela i Srbija sa 32 odsto udela, potpisali su ugovor u kome je nevedeno da država Srbija daje 116 hektara besplatno za izgradnju projekta, kao i da se obavezuje da plati sve u vezi sa infrastrukturom (9.1.1 tačka ugovora) - „vodu, struju, gas, puteve, odnosno prostorni plan, uključujući sva saobraćajna rešenja i pristupne puteve", i sve to najkasnije do 31. decembra 2019. Prema grubim procenama, samo u infrastrukturu država Srbija treba da uloži oko 800 miliona evra. Reč je, dakle, o najvećoj pljački državne infrastrukture od kako Srbija postoji kao samostalna država.

Vučićev režim je, takođe, preuzeo na sebe i eksproprijaciju zgrada oko već devastirane beogradske autobuske stanice „Lasta" i za to je platila 3,3 milijarde dinara, odnosno oko 30 miliona evra. Najveći deo ovog novca otišao je na eksproprijaciju dve zgrade - „Iskre" i „Simpa", od oko 2.500 kvadratnih metara. Nadalje, slede nova velika rušenja i eksproprijacije, te će u konačnom zbiru uništenje savskog priobalja i pripadajuće infrastrukture, dostići vrednost od oko dve milijarde evra.

Jedan od najboljih primera kako je državna infrastruktura besplatno ustupljena stranom preduzeću, je i slučaj italijanskog "Fijata" za čije potrebe je poklonjeno čitavo Kormansko polje u Kragujevcu i priključena sva vodovodno-kanalizaciona i elektro mreža, plus satelitska i internet konekcija i izgrađen put od Batočine do Kragujevca, po standardima koje je strani poslodavac zahtevao. Sa druge strane, gde nema "investitora", nema ni pripadajućih infrastrukturnih objekata, što se najbolje vidi na većem delu Koridora 10. Naime, postoje čitave deonice koje avetinjski izgledaju, bez motela, benzinskih pumpi, bez pristupnih puteva, pa čak i u nekim delovima bez osvetljenja (primera ima puno, ali je neverovatan slučaj takozvanog "kineskog mosta", tačnije mosta "Mihailo Pupin" koji preko Dunava povezuje Zemun i Banatsku magistralu, koji već tri godine nema osvetljenja i gde noću vozači voze po totalnom mraku i rizikuju živote). Nije bolje ni u najbližoj okolini nove (buduće?) centralne beogradske železničke stanice Prokop (nakon nasilnog iseljenja stare železničke stanice) koja je okružena nepristupačnim kozjim stazama (sa banjičke strane), i pravim saobraćajnim lavirintom, koji ni Beograđani još nisu upoznali.

Krajem 2015. godine, doneta je takozvana Strategija unapređenja sistema infrastrukture kvaliteta u Republici Srbiji za period od 2015. do 2020. godine, koja je zapravo zbir zakona i njihovih podzakonskih akata. Tako je, na primer, jednim od zakona propisano da se proizvod stavlja na tržište samo ako je usaglašen sa propisanim tehničkim zahtevima, ako je njegova usaglašenost ocenjena prema propisanom postupku, ako je označen u skladu sa propisima i ako ga prate propisane isprave o usaglašenosti i druga propisana dokumentacija. U realnosti, taj je zakon mrtvo slovo na papiru, a prvi koji ga ne poštuju su Vučić i njegova horda "investitora", sve sami predvodnici malih i velikih tržišnih mafija.

Kakvu sprdnju Vučićev režim sprovodi sa građanima Srbije, govori i podatak da je Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda pokrenula inicijativu da Grad Beograd donese odluku kojom bi se stvorili uslovi za evidentiranje bespravno izgrađene infrastrukture, "...čime bi se omogućilo ažuriranje katastra podzemnih instalacija"!

Navodno, inicijativa je pokrenuta kako bi se sprečilo dalje ugrožavanje infrastrukture! Istina je da se državna imovina, dakle, njena infrastrutura, bezočno, na kriminalan način i za veliki novac, potpuno stavlja u funkciju privatnih interesa i da takvu politiku diriguje Vučićev "poslovni klub" sastavljen od ljudi sa debelim kriminalnim dosijeima. Tako, na primer, treba istaći da je Beograd verovatno jedini evropski velegrad u kome postoje čitave divlje izgrađene vodovodne i kanalizacione mreže, bez odgovarajuće projektne dokumentacije i bez građevinske dozvole! "Investitori" su bili pravna ali i fizička lica (uglavnom osuđivana i "od ranije poznata organima gonjenja"), a sve je rađeno bez važećih tehničkih propisa, te tako i nema zvaničnih podataka u katastru podzemnih instalacija. Na ovako izgrađenu mrežu nije moguće regularno priključenje novih korisnika niti se ova infrastruktura može prihvatiti kao moguća za dalji razvoj vodovodne i kanalizacione mreže. U daljem razvoju ovako mračnih događaja, Beograd će samo širiti velike "favele" (nalik sličnim, sirotinjskim naseljima u latinoameričkim gradovima sa narastajućom sirotinjom).

Nedavno je Međunarodni monetarni fond (MMF) konstatovao da domaća štednja i zelenaški bankarski sektor nisu sposobni (niti žele) da obezbede sredstva za kvalitetne infrastrukturne projekte. Pominjan je i slučaj pruge od Pančeva do Subotice koja ne može da zadovolji potrebe privrede i građana jer je u katastrofalnom stanju, zato što je građena još u devetnaestom veku, ali i još desetine drugih putnih pravaca, što železničkih pruga što autoputeva i regionalnih magistrala.

Prošle, 2017. godine, 17. jula, raspisan je javni poziv Ministarstva privrede, za prijavu projekata za podršku unapređenja lokalne i regionalne infrastrukture pod imenom "Gradimo zajedno" koji će se realizovati tokom 2018. godine. Sve je zamišljeno tako da se "ispod žita" sakriju razna javno-privatna partnerstva u kojima apsolutno pravo prvenstva imaju lokalne samouprave gle vlada Srpska napredna stranka sa svojim malim i velikim mafijama, uz strogu kontrolu klana braće Vučić, te njihovih kumova i prijatelja. Reč je o preostalim nepovučenim sredstvima međunarodnog zajma po osnovu finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke (tačnije, u pitanju je „Zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu"). U pitanju su desetine miliona evra za svaku lokalnu samoupravu. A, kako izgleda taj "utrošeni" novac, zna svakio ko je ikada prošetao ubogim srpskim varošicama, gde decenijama ni fasade zgrada u centralnim ulicama nisu krečene.

Beograd, kao najveći administrativni i privredni centar, pod Vučićevom vlašću postao je glavno poprište urbanističkog divljaštva. Može se sa punim pravom reći da je glavni grad Srbije smišljeno odabran za likvidaciju. Mafija na čelu gradske vlade je samo devet dana nakon raspisivanja pomenutog javnog poziva (dakle, već 26. jula 2017.), zatražila povlačenje preostalog zajma od Evropske investricione banke kako bi počela kriminalna gradnja još neutvrđenih "projekata" na Makiškom polju u zaleđu Beograda. Jedan od vođa manijakalnog napada na glavni grad i postojeću infrastrukturu, glavni gradski arhitekta Milutin Folić, navodno je odabrao prvonagrađeno rešenje "za koncept razvoja ovog prostora u budućnosti".

Tako se Folić pohvalio da "...Beograd ima četiri velika područja koja će se u narednom periodu planski razvijati, a jedno od njih je i Makiško polje. Pored tog prostora, to su Beograd na vodi, koji se već uveliko razvija, Blok 18 i Ada Huja. Radi se o područjima koja se nalaze unutar gabarita grada, čime postižemo da se Beograd više ne širi van svojih prirodnih granica. Implozijom, razvojem grada unutar svojih granica, postižemo mnogo racionalnije korišćenje postojeće infrastrukture i izbegavamo stvaranje novih neplanskih naselja, gde su troškovi izgradnje i održavanja infrastrukture nesrazmerno veliki u odnosu na ono što grad time dobija"

Šta se krije iza ovih Folićevih fraza? Plan izgradnje naselja na području odakle čitav dvomilionski Beograd dobija pijaću vodu, znači i najveći stepen rizika za ispravnost te vode i zdravlje dva miliona ljudi. Vučić, Siniša Mali, Goran Vesić, Folić i čitav čopor "naprednih" umova, zamislio je da kod tog budućeg naselja bude i početna metro stanica (ukoliko metro bude ikada sagrađen). Naravno, i ovde je reč o svojevrsnom divljaštvu čiji će epilog biti ogroman trošak i napušteni objekti.

Takozvane "zemljišne knjige" kažu da je gotovo pola Beograda, proteklih decenija, izgrađeno bez dozvole. Od ukupnog zemljišta namenjenog stanovanju čak 43 odsto zauzeto je "divljim" naseljima - nastalim spontano i bez planom predviđene infrastrukture.

Glavni grad je postao područje u kojem je izraslo ubedljivo najviše nelegalnih kuća u Srbiji. Takva naselja su Krnjača, veliki deo Borče, Staro sajmište, Altina, Ledine, deo Batajnice, Kumodraž, Padina, Jajinci...Koliku površinu zauzimaju slikovito opisuje jedan stručnjak iz Urbanističkog zavoda, podsećajući da se, na primer, čitav Novi Beograd prostire na 450 hektara, a sva "spontano" nastala beogradska naselja zauzimaju 5.430 hektara!

Srbija nije samo oronula, ostarala i pretvorena u veliki starački dom. Bude li njeno čerupanje nastavljeno ovim tempom, od nje neće ostati ni kamen na kamenu.

Šta je to "Kritična infrastruktura" i ko su njeni čuvari u Srbiji?

Predlogom Zakona o kritičnoj infrastrukturi, koja predstavlja "...imovinu i usluge, sistem ili njegov deo koji je neophodan za održavanje ključnih društvenih funkcija, zdravstva, bezbednosti, ekonomskog ili socijalnog blagostanja, a čije bi ometanje ili uništenje imalo značajan uticaj na funkcionisanje države...", Srbija je sebi obezbedila barem "papirnato" pokriće za očuvanje onoga na čemu se formalno i suštinski temelji kao država.

Ali, u Predlogu Zakona je opisan i "kostur" kritične infrastrukture u Srbiji, pa je važno znati i sledeće činjenice. Između ostalog, postoji i Centar za koordinaciju i zaštitu kritične infrastrukture, a to je organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova koja je zadužena za implemetaciju i sprovođenje ovog zakona. Sektori kritične infrastrukture su oblasti određene od strane Vlade u kojima se vrši proces identifikacije i određivanja kritične infrastrukture. Postoje i operatori kritične, to su infrastrukture su nadležna ministarstva, javna preduzeća, privredna društva ili druga pravna lica koja upravljaju objektima, mrežama ili sistemima koji su određeni kao kritična infrastruktura...Postoji i oficir za vezu, koje je kontakt između operatora kritične infrastrukture i Centra za koordinaciju i zaštitu kritične infrastrukture. Konačno, tu je i evropska kritična infrastruktura koja podrazumeva kritičnu infrastrukturu lociranu na teritoriji zemlje članice, čije bi ometanje ili uništenje imalo značajan uticaj na najmanje dve zemlje članice.

Sve ovo, dakle, postoji u Srbiji kao propis. Ali, kako poverovati da "koza u kupusu" neće zagristi tamo gde je najslađe!