(P)likovi

Samo rafalni obračuni mogu rešiti sukobe unutar Vuičićevog kartela

Alek, pazi metak!

U normalnim državama, mafijaši su ozbiljni ljudi, nemaju vremena da se bave politikom. U Srbiji, oni su stranački lideri, ministri, direktori... Otkad je zaseo na vlast, Aleksandar Vučić je uspeo da sve kriminalce stavi pod kontrolu i uvuče ih u svoj naprednjački kartel. Ipak, u ovoj maloj bari ima mnogo gladnih krokodila, koji su počeli da kidišu jedni na druge. Ni don Alek ne može više da ih obuzda.

Predrag Popović

Vučić se dve decenije pripremao za ulogu diktatora. Vojislav Šešelj ga je naučio kako da sprovodi sve moguće političke prevare i kako da vodi monstruozne kampanje protiv svakoga ko mu se suprotstavi. Miodrag Miki Rakić mu je pokazao kako se zloupotrebljavaju policija i pravosuđe. Što se tiče gašenja medija i reketiranja bogataša, Vučić je samouk, u tim zločinima oslanjao se samo na svoj karakter i talenat. U tom razvojnom procesu, još kao mlad i ambiciozan tiranin, pokazivao je izuzetno interesovanje za dešavanja u podzemlju. Kao što danas voli da svoju stručnost u ekonomiji dokazuje detaljnim objašnjenjima dž-di-pia i pominjanjem neproverivih podataka, tako je nekad fascinirano opisivao razbojničke podvige Željka Ražnatovića Arkana i svog drugara iz dečačkih dana Dejana Stojanovića Keke.

Tek kad je prošao sve te škole, shvatio je da nije naučio ništa pametno i korisno. Političkim diletantizmom naneo je nesagledivu štetu narodu i državi i crnim slovima upisao svoje ime u istoriju beščašća. Zloupotrebom državnih institucija omogućio je sebi i svojoj familiji beskrupuloznu pljačku, ali istovremeno je spalio sve mostove i stvorio uslove za dug boravak iza rešetaka. Lažima, prevarama i nasiljem uspeo je da stekne imidž sablasno smešnog diktatora.

Dok se na konferencijama za medije svađa s imaginarnim neprijateljima, reži i preti, zaista izgleda opasno, ali samo lopovima iz svog okruženja i korumpiranim lažnim oponentima. Prave mafijaše ne može da uplaši, oni ga vide onakvim kakav zaista jeste. Vide uplašenog nesrećnika koji se grči na sceni, oblizuje se, prediše i kaka što mu se svi smeju. Takav, ne može da zaplaši nijednog kriminalca koji drži do sebe. Ne može ni da im smeta. Oni rade svoj posao, mimo njega. Ne diraju ga, osim kad zasmeta. Tada mu na najkonkretniji način pokažu gde mu je mesto, kao što je, s dva pedagoška šamara, Zvonko Veselinović disciplinovao Andreja Vučića.

I pre tog incidenta u novosadskom restoranu „Plej", Aleksandar Vučić je znao da ne može da zaštiti ni sebe, ni saradnike u zločinačkom udruženju. Bata Andrej je dobro prošao, mnogo bolje nego Alekov mentor i sponzor Milan Beko, koji je izrešetan u novembru 2014. godine. Iako je imao status „Tajkuna broj 2", političku i policijsku zaštitu i podršku servilnog vladara, Beko je pukim slučajem preživeo susret s nepoznatim ubicom. Drugi Vučićev ortak, Predrag Ranković Peconi, prošlog marta je izbušen sa šest metaka. Najviše što je mogao da uradi, Vučić je montirao suđenja koja traju, a za koja se pretpostavlja da će završiti besmislenim presudama. Vučić je na sve načine štitio Aleksandra Stankovića, zvanog Sale Mutavi. Dao mu je policijsko obezbeđenje, izvlačio ga s robije, na koju je osuđivan zbog dilovanja droge, nameštao mu je poslovne kombinacije. Opet, uzalud. Vučićeva podrška nije ga sačuvala od rafalne paljbe.

Iako se predstavlja kao gospodar života i smrti, Vučić nije uspeo ni da pomogne Milovanu Bojiću, dugogodišnjem prijatelju i kolegi iz ratne vlade Mirka Marjanovića. U ono vreme, julovski ministar zdravlja i radikalski ministar protiv informisanja predvodili su hajku na Slavka Ćuruviju. Postupajući po Bojićevoj tužbi, sud je, pod Vučićevim pritiskom, osudio vlasnika Dnevnog telegrafa na pet meseci robije. Kazna nije izvršena jer je Ćuruvija u međuvremenu likvidiran. Prijateljstvo, obeleženo tuđom krvlju, traje i danas. Šešelj je Bojića politički rehabilitovao time što mu je dao poslanički mandat, a Vučić ga je, na mala vrata, vratio u profesiju, postavljajući ga na mesto direktora Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje". Ipak, kad je Bojiću bilo najteže, niko nije mogao da mu pomogne.

Kad se upustio u samostalni biznis i osnovao klinku „Ostrog" i Medicinsku akademiju „US Medical School", Bojić je pozajmio velike sume novca. Od izvesne Sonje Meštrović uzeo je 300.000 evra; Dobrivoje Kostić je tvrdio da je njegovo lečilište „Kneževi konaci" propalo jer nije mogao da Bojiću naplati dug od 27 miliona dinara; Dragan Todorović, direktor hotela „Izvor" kaže da mu je Bojić napravio štetu od 76.000 evra; Vladimir Štambuk ni preko Momira Bulatovića nije uspeo da dođe do svojih 10.000 evra; a Svetislav Bojić tvrdi da je njega i druge rođake nestašni Milovan prevario za 30.300 evra. Bivši ministar je vešto izbegavao sudsku odgovornost i vanparnično suočavanje s poveriocima. Vrdao je i Šariću i rođacima iz Lipova, ali nije uspeo da izbegne bes jednog uglednog beogradskog menadžera sa crnogorskim pedigreom. Kad je uvideo da Bojiću ne pada na pamet da plati zgradu koju je kupio, menadžer mu je na najbrutalniji način poslao preteću poruku. Prvo je angažovao trojicu kriminalaca da bejzbol palicama pretuku dužnika, a, pošto to nije urodilo plodom, onda i da presretnu njegovu ćerku Bojanu i ošišaju je na ćelavo. Posle tog zločina, Šešelj je urgirao kod Vučića da pomogne Bojiću. Istraga je brzo otkrila počinioce i naručioca, ali sve je stalo na tome.

- Nije lepo da se napadaju nečija deca, ali nije lepo ni da Bojić vara ljude - odgovorio je Vučić svom vojvodi, priznavši da nema snage i hrabrosti da se meša u taj sukob.

Veliki vođa je na isti način reagovao kad ga je kum Slaviša Kokeza zvao u pomoć. S usponom na političkoj i sportskoj sceni, Kokezu je zadesio hormonalni poremećaj, izliv testosterona u mozak. Uveren da je nedodirljiv, portabl Hulk iz Zenice počeo je da preti svima koji mu se zamere. Novosklepanom uzrečicom „obrisaću te", pretio je čak i Vučićevom dvostrukom kumu Nikoli Petroviću. Tu se provukao bez problema. Manje sreće je imao kad se zaleteo na Borislava Pelevića, Arkanovog kuma i saborca. Iako je Kokeza kasnije pričao da je do sukoba došlo jer je Pelević podneo krivičnu prijavu protiv Vučića, pravi uzrok znaju samo njih dvojica. Uglavnom, kad su Kokezine pretnje učestale, Pelević je zamolio prijatelja iz Crne Gore da interveniše.

- Kokeza, ti si mi odgovoran za Boru Pelevića. Ako ga neko ubije, ako ga udari grom ili auto, ako dobije kugu... Što god da se desi, smatraću tebe krivim - rekao je Pelevićev zaštitnik.

Nije morao da ponavlja dva puta. Kokeza se vratio na fabrička podešavanja, opet je pitom i uslužan, kao dok je gradio konobarsku karijeru.

U kriznim situacijama te vrste, Vučić ne traži rešenje, već pokušava samo da izbegne odgovornost. Pravi se naivan, čudi se dokle je otišlo, baš šteta... U suštini, baš ga briga za sve, mogu da lete glave i njegovih nabližih ortaka, sve će ih prežaliti, važno mu je samo da sačuva vlastitu bezbednost. Zato se ne opredeljuje ni na jednu sukobljenu stranu, pušta da svi sami odmere snage. Kukavičluk prikriva lažima da nije obavešten, nema pojma o čemu se radi. Upravo na taj način vrda između Gorana Vesića i Zvonka Veselinovića, čiji rat preti rušenjem cele naprednjačke piramide zla.

Iza Vučića i Vesića se nalazi 20 godina iskrene i trajne mržnje. To je i razumljivo, pošto su, svaki za svog gazdu, obavljali istu vrstu prljavog posla, pa su im se putevi stalno ukrštali. Sa iskrenom strašću razmenjivali su najteže optužbe i uvrede, pravili spletke jedan drugom, ne birajući sredstva. Vučić je za svog žutog moralnog dvojnika govorio da je podao, pokvaren i korumpiran. Kritiku je pojačao po dolasku DOS-a na vlast. Nije nudio nikakve dokaze, ali vrlo gorljivo je tvrdio da je Vesić ogrezao u kriminalu, da otima nekretnine u Beogradu i knjiži ih na imena svog brata Zorana, bivšeg tasta i druge rođake. Sa zgražavanjem je optuživao Vesića da koristi informacije iz Udbe kako bi satanizovao političke protivnike, kao što je bio slučaj sa seks-aferom posle koje je Dragan Maršićanin smenjen s mesta predsednika Narodne skupštine.

Vučiću je to mnogo zasmetalo, iako se i sam proslavio montiranjem porno pamfleta protiv Ćuruvije i proturanjem najprljavijih priča o pedofilskim sklonostima Zorana Đinđića, a kasnije nije štedeo ni Jadranku Šešelj, suprugu svog utamničenog učitelja. U jednom trenutku njihov sukob je toliko eskalirao da je Vučić javno pozvao Vesića na dvoboj i to na Pinku, pred televizijskim kamerama. Nažalost, do toga nije došlo, junaci nisu ukrstili mačeve, toljage ili kubure. Umesto njih, stradali su njihovi šefovi. Šešelj je spakovan u hašku ćeliju, a Đinđić u Aleju zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju.

Dok je gledao televizijski prenos Đinđićeve sahrane, Vučić je uživao. U odličnom raspoloženju, zbijao je šale šešeljevskog tipa, o mravima koji na Đinđićevom grobu igraju Premijer ligu i o Vesiću, koji je celu noć proveo u grobu, da se uveri da li je smeštaj dovoljno udoban.

Vesić je dao povoda za takve Vučićeve optužbe. Da bi istakao svoj značaj, predstavljao se kao šef stranačke službe bezbednosti - što je Jovica bio Slobi, to je on Đinđiću. To je mnogo bliže istini, nego današnje tvrdnje Dragana Đilasa da Vesić nije imao značajnu ulogu u DS-u i DOS-u i da ga je Đinđić najurio iz svog okruženja. Tačno je da su, posthumno, u podsetniku ubijenog premijera pronađeni zapisi u kojima je negativno ocenjen Vesić i njegov advokat Šebek, ali to ne menja činjenicu da je su do 12. marta, blisko sarađivali.

Pad s vlasti Demokratske stranke, njeno cepanje i pacifikacija, koju je doneo Boris Tadić, istisnuli su Čedomira Jovanovića, Vladimira Bebu Popovića i Gorana Vesića. Iako su oni rukovodili mnogim spornim poslovima u vreme vlasti DOS-a, a naročito tokom policijske akcije "Sablja", nikad nisu pozvani na odgovornost. Razloge za izostanak čistke objasnio je Rade Bulatović. Na poziciji direktora Bezbednosno-informativne agencije, Bulatović je tvrdio da ima dovoljno dokaza da Đinđićev "trio fantastiko" spakuje na doživotnu robiju, ali da to ne dozvoljava Vojislav Koštunica. Prema njegovim rečima, Koštunica je sprečio sudski progon Čede i Bebe jer je procenio, po običaju pogrešno, da će oni svojim talasanjem naneti više štete DS-u nego DSS-u.

- A Vesić... Vesić se provukao kao puvanjak, zasmrdeo je u gaćama i netragom nestao - objasnio je Bulatović.

Posle nekoliko godina izgnanstva s političke scene, Vesić je pokušao da se vrati u vrh Demokratske stranke posle dolaska SNS-a na vlast. Krajem septembra 2012. godine napisao je "Manifest novih demokrata" i ponudio se na raspolaganje Borisu Tadiću i Draganu Đilasu. Kako je to izgledalo, pre neki dan je opisao Đilas.

- Dok sam bio gradonačelnik Beograda s Vesićem sam imao sastanak, jedini u životu, oko fudbalskog kluba Crvena zvezda. Vesić mi se žalio da klub nema sredstava da ide na Kipar, gde se igrala utakmica Lige Evrope. Rekao sam mu da grad ne daje pare za to, ali pomogao sam svojim ličnim sredstvima. Istog dana, on je na moju i na još pedeset mejl-adresa poslao neki tekst, taj "Manifest", da bi rekao kako je to pisao za mene.Nikad reč nisam s njim o tome progovorio. To pokazuje kakav je čovek Goran Vesić. On je sposoban za takve stvari. Da nešto uništi, da napravi nešto loše, za to je idealan - rekao je osnivač Saveza za Srbiju.

Iako svesno minimizira Vesićevu ulogu u DS-u, kako bi zaštitio Đinđića od pogrešnih kadrovskih rešenja, Đilas je dobro procenio vrstu miraza koji je "žuti Jovica" doneo u brak s Vučićem. Uveren da je najpametniji na svetu, Vučić misli da može kontrolisati Vesića. Sa zadovoljstvom gleda kako se Vesić obračunava sa Đilasom i ostalim opozicionarima. Za to je, zaista, idealan. Kad Vesić gruva po bivšim drugarima iz Demokratske stranke, niko ne može Vučiću da prigovori da koristi radikalske kerbere. Oni su svoji, nek se biju. S tom namerom, vođa je podržao Vesićevu odluku da podnese tužbu protiv Balše Božovića, najaktivnijeg poslanika DS-a.

- Tužiću svakoga ko kaže da sam lopov - zapretio je Vesić.

Vučić se slatko nasmejao. "Ma, Vesić je poštenjačina, duša od čoveka, samo liči na lopova", rugao se diktator iza leđa svog saradnika.

Ruga se i Vesić njemu. Bez Vučićevog znanja i odobrenja Vesić je organizovao moćno udruženje za građevinske poslove, legalizaciju objekata i slične unosne akcije. U tu grupu uvukao je Vučićevog kuma Petra Panića Panu, bivšeg člana surčinskog klana i aktuelnog člana Glavnog odbora SNS-a. Aleksandar Vučić može da se, bar verbalno, suprotstavi svakome, osim Paniću, njemu ne sme ni da pisne. Vesić nije mogao ni da zamisli bolju zaštitu od te, zato bez problema pravi poslovne kombinacije i gospodari celim Beogradom.

Naivni opozicionari već godinama vrte mantru u kojoj ističu nadu da će se SNS pocepati zbog političkih razlika. Od toga nema ništa. Naprednjački kartel je nastao kao deponija korumpiranih i kriminogenih konvertita svih vrsta, bez ikakve ideologije, stavova i principa. Umesto da čame u nekom zatvoru, mnogi su dobili državne funkcije, poslove i novac. Briga njih za Kosovo, kršenje Ustava, gašenje medija, gaženje ljudskih prava i ostale zločine. Kao u svakom gangu i u SNS-u je došlo do razdora tek kad su se podžapali oko podele plena.

Najžešći sudar nedavno su imali Vesić i Zvonko Veselinović. Kosovski "kralj asfalta" uspeo je da po celoj Srbiji raširi građevinski biznis. Od Kopaonika do Subotica diže stambene objekte, gradi puteve i mostove, dobija sve poslove koje hoće. Međutim, zapelo mu je u Beogradu. Isprečio se Vesić. Strogom primenom propisa, Vesić je, uz pomoć bivše Vučićeve sekretarice Marije Blečić, sprečio Veslinovića da uzme nekoliko povoljnih lokacija.

Kad je problem stigao do Vučića već je bilo kasno. Sukob je otišao predaleko, pa više nikome nije bitno da li veliki vođa nije hteo ili nije smeo da se involvira. Rat je objavljen, borba se širi na svim frontovima, a Vučiću ostaje nada da ga stranke u sporu ne povuku sa sobom na dno.

Veselinović je, takvo je opšte uverenje, najopasniji čovek u Srbiji. Dokazao je to nebrojeno puta, ne samo pedagoškim ćuškanjem diktatorovog bate, nego i rasterivanjem policijske jedinice, koja nije smela da asistira prilikom najavljenog rušenja njegovog restorana na Pančićevom vrhu. Veselinović ne bira sredstva u obračunu sa svakim ko mu gurne ruku u džep. Ipak, iskusniji poznavaoci srpske političke i mafijaške scene, veće šanse daju Vesiću.

Vesić je nadživeo Đinđića, pa treba verovati da će opstati i kad Vučić padne s vlasti. Uz predatorski, on ima i istančan instinkt za samoodržanje, koji će mu pomoći da izbegne Veslinovićevu osvetu. A, ako i bude kažnjen, nema veze, ostaće upamćeno da je, izazivanjem sukoba, pomogao da se makar okrnji naprednjački kartel.

Zasad, Vučić to prati sa strane, bez namere da posreduje i pokuša da smiri situaciju. Naprotiv, dok god nije lično ugrožen, Vučić podstiče saradnike na međusobne sukobe. Neka rizikuju, što više stradaju biće slabiji i podobniji za manipulacije.

S tom idejom, iako u drugom kontekstu, nahuškao je Zlatibora Lončara da nasrne na Sergeja Trifunovića. Problem je nastao pre mesec dana, kad je glumčeva humanitarna fondacija "Podrži život" obezbedila novac za lečenje jednog četvorogodišnjeg dečaka iz Svilajnca. Kad je mali Dušan Todorović odnet na lečenje u Barselonu, Lončar je pokušao da to predstavi kao uspeh Vlade i njegovog Ministarstva. Da bi to uradio, morao je da kompromituje Trifunovića. Vučić je odobrio režimskim medijima da povedu kampanju protiv glumca, koji je, u meri svojih mogućnosti, odgovorio podsećanjem na Lončarevo druženje s Dušanom Spasojevićem, ubijenim šefom zemunskog klana.

- Teraj do kraja - naredio je Vučić.

Lončar je samo to čekao. U saradnji s kolegama iz kabineta Ane Brnabić inicirao je pokretanje istrage poslovanja fondacije "Podrži život". Agresivni Doktor Smrt, pred svedocima, zakleo se da će Trifunovića, "drogiranog kriminalca", lično uništiti, neće se smiriti dok ga ne pošalje na robiju. Podržali su ga svi ministri, izuzev Ivice Dačića, koji je ostao mudro uzdržan, i Jadranke Joksimović, koja je sve iznenadila neočekivano mudrim upozorenjem da nije dobro da se od Trifunovića pravi žrtva. Trifunović je popularan, narod ga voli, pa bi njegovo hapšenje moglo da izazove veliko nezadovoljstvo, čak i da se napravi pokret poput banjalučke "Pravde za Davida".

Jadranka Joksimović je, otkad je ministarka, naučila sve o estetskim operacijama, botoksu i mezoterapiji, ali još nije shvatila kako funkcioniše njen šef. Nije joj palo na pamet da Vučić namerno stimuliše Lončara da se uvlači u problem. Ako sve prođe mirno, bez uznemiravanja javnosti, neka Trifunović završi u zatvoru, sreći neće biti kraja. Ako, posle hapšenja, dođe do protesta, Vučić neće postupiti kao Milorad Dodik. Kad prigusti, zatražiće od Lončara da preuzme odgovornost, podnese ostavku i nestane s političke scene. Tek to bi obradovalo diktatora. Već nekoliko puta je pokušavao, čak i najavljivao, smenu Lončara, ali nikad nije uspeo da ga se reši. Sad ima priliku da ga diskretno eliminiše, a da, pri tom, niko ne može da mu zameri. Naprotiv, dobio bi i podršku građana, pred kojima bi se predstavio kao iskreni demokratski lider, koji nema milosti ni prema grešnim saradnicima.

Vučić nema snage i hrabrosti da se meša u sukobe zavađenih članova naprednjačkog kartela, ali veštim političkim manipulacijama privremeno uspeva da odloži suočenje s posledicama. Svojevremeno je pretio da će istrebiti Đinđića "kao gubu iz torine", a sad, kad je to urađeno, ima podršku udovice Ružice, čiju ćerku Jovanu je zaposlio u Vladi Srbije. Na isti način ućutkao je Milenu Popović-Ivanović, udovicu Olivera Ivanovića, protiv koga je vodio besomučnu kampanju, koja je završena sa šest metaka u leđima političkog protivnika.

Što je najgore, naprednjački režim nastavlja da preti progonom svih građana koji misle drugačije. "Najveću opasnost za ustavni poredak i bezbednost Srbije predstavlja prikriveno delovanje spoljnih faktora i njegov uticaj na pojedine opozicione političare, medije, nevladine organizacije i sindikate", tvrdio je Vučić pre 20 godina, kad je bio ministar u crno-crvenoj vladi. Danas ga citira Marko Parezanović, načelnik bezbednosti u BIA. Parezanović je to rekao pre neki dan, na tribini parapolicijske organizacije "Nacionalna alternativa", na kojoj su učestvovali premijerka Ana Brnabić i ministar odbrane Aleksandar Vulin. Dok predsednik države i članovi Vlade na najbrutalniji način krše Ustav i ugrožavaju bezbednost Srbije, visoki funkcioner tajne policije za to optužuje opozicione političare, nepodobne medije, pa čak i građane koji na internetu kritikuju vlast.

Vučić se ne šali s takvim stvarima, on ih pažljivo kreira i realizuje. Šešelj ga je naučio kako da zastrašuje protivnike, Rakić kako da ih progoni, a Toni Bler kako da smišlja izgovore i za najteže zločine. Upravo dok su Brnabićka, Vulin i Parezanović iznosili pretnje, srpski sultan Vučić je gostovao kod kazahstanskog kolege Nursultana Nazarbajeva. Nije ih spojio samo diktatorski karakter, nego i Bler. Bivši britanski premijer je savetnik oba tiranina. Londonski mediji su objavili da je Bler od kazahstanskog sultana godišnje dobijao honorar od sedam miliona evra. Zaslužio je svaki cent. U maniru veštog spin-majstora, uspeo je da opravda i Nazarbajevljev zločin iz 2011. godine, kad je ubijeno 14 i ranjeno 64 demonstranata, radnika koji su zahtevali veće plate i bolje uslove rada. Konsultantska agencija "Tony Blair Associates" tada je savetovala zločinca da prizna "tragične događaje", ali i da ističe da su "posle njega napravljene velike promene" i da ubistvo civila "ne bi trebalo da zamagljuje ogroman napredak koji je Kazahstan učinio". Strategija je dala željene rezultate. Nazarbajev je kasnije bio rado viđen gost u Londonu i Briselu, a žrtve su zaboravljene.

Upravo takvim alibijem Vučić pred evropskim mentorima opravdava svoje zločine nad građanima Srbistana. On sporodi reforme, a njihov uspeh je važniji od kolateralne štete, bez obzira kolika ona bila. Kad tu priču zalije novcem, opljačkanim od svojih žrtava, briselski moćnici ga samo potapšu po ramenu.

Ipak, Bler i svi ostali najamnici ne mogu da mu pomognu u rešavanju sukoba u naprednjačkom kartelu. Među zaraćenim klanovima već vri. Kao u ekspres loncu, kad se temperatura suviše digne, počeće da pišti. I da pršti na sve strane. U unakrsnoj vatri, praktično i figurativno rečeno, može da se nađe i Vučić. Ako neko tane krene prema njemu, neće biti nikoga da mu kaže "Vučiću, pazi, metak". Moraće sam da se bori sa čudovištem koje je napravio. Neka mu Bog pomogne, niko drugi ne želi.