Nemačka

Odgovor Bavarske na trulu vladajuću koaliciju u Bundestagu

Krajem godine, kraj Merkelove?

Bavarci su glasali i pokazali šta misle o Velikoj koaliciji u Berlinu. Jedna od poruka ovih izbora jeste da politički ton sve više daju mladi, koji su prestali da trpe da drugi odlučuju o njihovoj budućnosti. Ono što svima mora da bude jasno jeste da će i na budućim izborima biti sličan odnos snaga i da će sve bolje prolaziti one stranke koje imaju jasne i beskompromisne stavove. Sve je manje popularna politika koja je sve ove godine na vlasti održavala Veliku koaliciju, a to je odsustvo čvrstih stavova. Jedini politički program stranaka na vlasti bio je opstanak na vlasti, a to se biračima u Bavarskoj nije dopalo. Na redu je sada Hesen.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Džihad i CIA dolaze na Kosovo

U trenutku kada nastaje ovaj članak još nisu poznati zvanični rezultati izbora u Bavarskoj, ali su jasni ne samo trendovi, već i posledice. Prvo da objasnimo da zbog nešto drugačijeg izbornog sistema nego u većini zemalja, pre izbora nije poznat tačan broj poslanika budućeg parlamenta. Jer, osim direktnih mandata koje dobijaju oni koji su se tako kandidovali, postoje i mandati koji se dodeljuju na osnovu glasova datih za neku listu, a oni se naknadno izračunavaju kada se vidi koliko je glasova „izgubljeno", jer lista za koju se glasalo nije prešla cenzus. Prethodni saziv bavarske skupštine imao je 180 poslanika, ovaj će, najverovatnije, imati oko 200 poslanika.

Trend koji se potvrdio, a o kome je bilo reči poslednjih meseci, jeste da je do sada skoro neprikosnovena Hrišćansko socijalna unija (CSU), mlađa sestra Merkelinog CDU-a, doživela istorijski poraz. Na prethodnim izborima uspela je još da se provuče kroz iglene uši i da osvoji 47,7 odsto glasova, što je na kraju bilo dovoljno za apsolutnu većinu. Na ovim izborima, bar kako trenutno izgleda, ona neće uspeti da dobije ni 38 odsto glasova, što je njen najgori rezultat od 1954. Da podsetimo kako je CSU od 1970. do izbora 2008. mogla sama da formira vladu u Bavarskoj, što je opet mogla i posle prošlih izbora 2013. godine.

Ovo se znalo i ranije, jedino što su svi, potajno, očekivali da se desi neko iznenađenje, jer su ankete pokazivale kako samo nekoliko dana pre izbora skoro polovina birača ne zna za koga će glasati, ili nije bila sigurna da će uopšte glasati. Iznenađenje se desilo, ali ne onakvo kakvo su očekivali u CSU-u.

Drugo što već iz sadašnjih prognoza konačnog izbornog rezultata može da se vidi, jeste da je SPD, još jedna članica Velike koalicije na vlasti u Nemačkoj, prošla „kao bos po trnju", odnosno da se prepolovio broj njenih birača u Bavarskoj. Na prošlim izborima pre pet godina ova stranka je osvojila 20,6 odsto glasova, dok će na ovim, kako trenutno stvari stoje, pasti na ispod 10 odsto. Ovo su trenutne prognoze na osnovu anketa sa biračkih mesta, ali se one obično samo u delovima procenta razlikuju od konačnih rezultata.

Iznenađenje na ovim izborima nije toliko uspeh Alternative za Nemačku (AfD), jer se sa njenim odličnim rezultatima računalo i ranije, koliko velika izlaznost mladih, posebno takozvanih „prvobirača", odnosno onih koji su za prošle izbore još bili maloletni.

Svuda, pa i u Nemačkoj, starija populacija redovno izlazi na izbore. I ovog puta je bilo tako, pa se 70,6 odsto starijih od 60 godina odazvalo pozivu na izbore. Istovremeno se nastavio trend iz poslednjih 10 godina da i mladi u velikom broju glasaju. Na prošlim izborima starosna grupa 18 do 25 godina izašla je nadpolovično, a za ove izbore se veruje da će njih 60 odsto glasati. Mladi, očigledno, ne žele više da odluku o svojoj budućnosti prepuštaju drugima. Zato su ovi izbori svojevrsna najava onoga šta Nemačku čeka narednih godina.

Po rezultatima bavarskih izbora može se zaključiti da se nemačko društvo polarizovalo i da glasači, a to su na prvom mestu mladi, biraju one koji govore jasnim i jednostavnim jezikom. Ne radi se tu ni o kakvim ekstremnim rešenjima, kao što bi pojedini maliciozni analitičari da predstave ovakav izbor, jer ni pobednici ovogodišnjih izbora u Bavarskoj nisu ekstremisti. Reč je jednostavno o tome da je nemačka mladost, probuđena iz svog višedecenijskog sna u kome su tatama i mama prepuštali da određuju političke pravce Savezne Republike Nemačke, odlučila da svoj glas dodeli ne samo onima sa čijim se političkim idejama slaže, već prvenstveno onima čiji jezik razume.

Pobednici ovonedeljnih izbora su Zeleni, koji su od svog nastanka nedvosmisleno za liberalnu politiku prema migrantima, i AfD, koja je nastala kao otpor građana prema previše liberalnoj migracionoj politici. Većina ostalih stranaka, između ostalih CSU i SPD, imala je nejasan odnos prema ovom pitanju: čas su za politiku „otvorenih vrata", čas su protiv nje.

Ova tendencija mora ozbiljno da bude uzeta u obzir. Generacije koje su sada prvi put izašle na birališta glasaće i narednih godina, a iskustvo pokazuje kako birači mogu da promene stranku kojoj povere svoj glas, ali u ogromnoj većini slučajeva ostaju verni političkim programima koji su ih prvi put privukli na izbore.

Što se uticaja ovih izbora na saveznu politiku tiče, on se ne sastoji samo u maloj promeni snaga u gornjem domu, Bundesratu. Naime, do sada je svih šest mandata koja ima Bavarska u ovom telu pripadalo CSU-u, a od sada će neko mesto morati da pripadne i koalicionom partneru, ili koalicionim partnerima.

Najveći značaj za budućnost nemačke politike jeste u odnosu na pitanje opstanka Velike koalicije, ali i same Angele Merkel. Za dve nedelje su izbori u centralno-nemačkoj pokrajini Hesenu, gde je na vlasti koalicija između CDU-a i Zelenih. Hesen je tradicionalno liberalno orijentisan, pa eventualni odlazak hrišćanskih demokrata u opoziciju sam po sebi ne bi bio ništa revolucionarno. Pitanje je, međutim, sa koliko minus procenata će oni otići sa vlasti.

Ako Merkelin CDU u Hesenu prođe kao Zehoferov CSU u Bavarskoj, odnosno ako poraz bude katastrofalan, Merkelova definitivno u decembru odlazi sa partijskog čela. Jedini problem je što u ovom trenutku niko ne zna ime njenog naslednika, odnosno partijski patrijarsi (grupa iskusnih i uticajnih lidera koji ne moraju nužno da imaju i neku zvučnu partijsku funkciju) još nisu uspeli oko toga da se dogovore i to je, ako ne jedini, a ono najvažniji razlog zbog koga se Angela Merkel ovako dugo održala na vlasti. Ona ne samo da nije najbolje, nego nije ni dobro rešenje, ali je u ovom trenutku jedino rešenje.

Nemačka privreda je odavno nezavisna od partijskog uticaja, tako da političke turbulencije u Berlinu, a sada i u Minhenu, nisu uticale na vrednost akcija nemačkih preduzeća. Od sada, međutim, i to može da se promeni.

Merkelova za sobom ostavlja spoljnopolitički krš i lom. Zvanično je u ekonomskom ratu sa Rusijom, ali od skora je u istom takvom sukobu i sa Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednjih više od godinu dana Nemačka nije dala nijedan jedini značajan doprinos političkom kursu Evropske Unije. Ni sada niko ne zna šta će po tom pitanju da donese sutrašnji dan, osim što se nazire pomak u pregovorima oko izlaska Velike Britanije iz Unije.

Nemačka je spoljno-politički paralisana, a to upravo sada može da bude fatalno i za Nemačku privredu. SAD su u ekonomskoj i političkoj ofanzivi, ali one imaju stabilno vođstvo koje zna šta hoće. Nemačka je zabavljena koalicionim računicama i potpuno odsutna sa svetske političke cene.

U Frankfurtu, nemačkom i evropskom finansijskom centru, svi se pitaju kakav odgovor Berlin, a samim tim i Brisel, spremaju na italijanski izazov sa istorijskim minusom u budžetu zarad političkog mira u kući. Da li će Italija, čiji bonitet opada, moći sama da se provuče između ekonomskih Scila i Haridbi, ili će posrnuti kao i Grčka? Na nemačku podršku u ovom trenutku ona ne može da računa, jer u zvaničnom Berlinu niko nema vremena da brine i oko apeninskih problema, pošto su svi zauzeti preračunavanjem sopstvenih šansi u danu posle odlaska Merkelove. Razlika između Grčke i Italije je na prvom mestu ta što bi pad Italije značio istovremeno i propast cele evro-zone.

I Nemačka i Evropska Unija ulaze u period pun nepoznanica. Kakav će biti budući odnos snaga u Bundestagu? Da li će i u kojoj meri nova vlast menjati nemačku spoljnu ili monetarnu politiku? Šta će biti sa izbeglicama koje su sve manje dobrodošle u Nemačkoj, kome će one biti vraćene? Da li će Nemačka imati volje i snage da finansijski podrži Italiju? Niko na svetu u ovom trenutku ne zna odgovor na ova pitanja. Ukratko, sve tri članice Velike koalicije izgubile su poverenje birača. Jedino što je u slučaju CSU-a jasan konačni račun. CDU i SPD još moraju da prežive izbore u Hesenu posle kojih će biti poznati obimi njihove političke katastrofe.

A 1. "Drugovi" misle samo na vlast

Dodatnu nesigurnost po pitanju nemačke politike u budućnosti daje i to što se ne zna ko će biti na čelu SPD-a. Sve je manje verovatno da će to biti sadašnja predsednica Andrea Nales, ali je i u SPD-u slična blokada kao i u CDU-u: nema nikog ko bi u ovom trenutku glasio za neprikosnovenog kandidata za mesto lidera. I sama Nalesova je na ovu funkciju došla kao iznenađenje, verovatno jer niko iz partijske vrhuške nije hteo da preuzima toliku odgovornost u trenutku kada se znalo da dolazi turbulentno vreme nepopularnih odluka. Prvi problem je kao crvena nit nastavio da se provlači do današnjih dana. Bio je to odnos prema migrantima. U početku je SPD podržavala Merkelinu politiku, pa je čak tražila i veća prava za migrante, posle se partijska vrhuška dozvala pameti i pristala ne restriktivniji odnos, ali i to samo da bi SPD opstao na vlasti u Velikoj koaliciji.

Poslednja afera koja je pokazala da „drugovi" (kako u Nemačkoj nazivaju socijal-demokrate) nemaju nikakav drugi politički program do opstanka na vlasti bio je slučaj direktora Agencije za zaštitu ustavnog poretka, Hansa Georga Masena, gde je Nalesova prvo tražila njegov bezuslovni odlazak, onda je pristala na kompromis da on ode sa pomenute funkcije, ali da dobije još bolje plaćenu drugu funkciju, pa je opet promenila mišljenje i konačno pristala da on ode, a da ga ministar unutrašnjih poslova i Nalesov kontrahent Horst Zehofer (CSU) smesti na neko mesto koje je manje izloženo pogledima javnosti.