Nismo mi od juče

(Svi eseji objavljeni u štampi u periodu 'I.jun 2009. g- 12. 05. 2011.g.! Knjiga prva)

Zoran D. Milojević

Srbi su dehristijanizovani, obezboženi, obezduhovljeni, obezdušeni i veruju u istinu koja im je izrečena direktivama ljudi sa crvenim pentagramom na čelu i u očima!

Srbija je skraćena za Drinu, Lovćen, a sada i za Gazimestan!

Izlaz je u stvaranju novog Srpskog nacionalnog programa! Ovom prvom knjigom priloga za Srpski nacionalni program stavljam teme na sto!

To je sve što imam, umem i mogu! Mojim unucima! Da vas niko nelaže!!!

U svojim prostonarodnim pjesmaricama, 1813-14, Vuk Karadžić je zapisao: „Rđav pjevač i dobru pjesmu rđavo upamti i pokvareno je drugome pjeva i kazuje, a dobar pjevač i rđavu pjesmu popravi prema ostalim pjesmama koje on zna" !

Samonaučeni Vuk umeo je da shvati, objasni srpska pojanja i srpsku pjesmu. I, ostavio nam je naravoučenije: „Ko umije treba da radi ponajprije"! I radili su Srbi! I komponovali hiljade prelepih pesama koje su imale koren u Vukovim zapisima. A oni su otkrivali korene srpske muzike u carskom Prizrenu, u gosparskom Dubrovniku, na Cetinjskom dvoru, u hercegovačkim gudurama, na obalama Tise, među hajducima...

Hiljadama godina srpski narod je pevao o ljubavi koja će doći „Kad maline budu zrele"! Devojačke maline, nebeska želja za mladalačkom ljubavi. Srpski narod je i junake svoje bojio ljubavlju, onom nebeskom: „Raslo mi je badem drvo", a pod njim junak, hajduk Veljko s lepom devojkom, a postelja im meka trava.

I čežnja, kao najjači odslik ljubavi opevana je u stotinama hiljada pesama. Kralj Petar Prvi dolazi na obale Dunava, gleda preko u Beograd, i čezne: „Sagradiću šajku"! Potom i Kralj čezne za Srbijom kroz pesmu. Srpski narod u boj kreće! Pred polazak u boj koji nam je Hristovo iskušenje, srpski narod peva: „Hriste Bože, raspeti i sveti, sva Srbija na Kosovo leti"! „Zbogom majko, sestro i nevesto" oprašta se srpski vojnik, ostavljajući iza sebe sve što mu je ljubav značilo.

Hristova blagost je iza svake srpske pesme. „Kišo, tiho padaj", pati u sebi ostavljena, nežna dušica. „Moj dragane, što me zaboravljaš", pati druga, koja se nada povratku ljubljenog. „Devojka sokolu zulum učinila", peva srpski narod, u čežnji, upoređujući patnju onih koji lete visoko, nit oru, nit kopaju, a hlebom se hrane. „Što se bore misli moje", pati i srpski knez za nesakrivenom, ali i nemogućom ljubavlju!

I tako, srpski narod milenijumima peva. Ima pesmu za svako godišnje doba, za kišu, za snove, za sneg, za rosu, za zoru, za sumrak, za svaki cvet, za svako ime! Samo u pesmama Srbi su istorodan narod! Samo u pesmama Srbi se međusobno ne svađaju! Samo je pesma spasila Srbe da se međusobno ne poubijaju! Zato i kažu: „Pesma nas je održala, njojzi hvala"!

A onda su se neki Srbi dosetili kako da zarade novac. Otišli su u islamski svet i doneli njihovu muziku! Otišli su u Grčku, Italiju, Španiju,... Doneli njihovu muziku! Počeli kulturni genocid nad narodom koji ima višemilenijumsku, autohtonu muziku.

A „Srb je Hristov", a ne kamen! Kamen čeka kišu s neba, ne bi li skinuo prljavštinu sa sebe. Srbinu kiša nije potrebna za skidanje prljavštine, može sam da se opere! Vladika Nikolaj srpski, Svetac, pisao je. „Mnogo se stidim pred kamenom, kada se trudim da sam sebe operem"!

Srpska pesma je uprljana, ocrnjena, pokradena, ogrehovljena, ismejana, a ponižena! Srbi, kratke pameti, izmislili su „novu" srpsku muziku. Novu muziku imaju novi narodi! Narodi nastali rezolucijama Saveta bezbednosti. Stari narodi imaju sopstvena znanja i saznanja. Stari narodi ne stvaraju kulturu na kompjuteru. Oni imaju dušu, misao... LjUBAV! I, tu smo, opet na početku. Srbi su zaboravili da vole!

Neko među Srbima mora da uzvikne: „Nismo mi od juče"! Molimo našu LjUBAV da nam se vrati. Srbi Srbima moraju udeliti LjUBAV! Svi koji ovo pročitaju mogu, bez obaveza, dati svoj prilog LjUBAVI!

Ovo ja prilažem, da nam se nađe! Usput.

Svoj identitet i način postojanja Srbi najbolje iskazuju kroz pesmu. Pesma je srpski način života! Pesma je srpska Molitva! Pesmom „Kosio sam seno" srpski ratar zahvaljuje za aprilsku kišu i zdravo seno za stoku. Pesmom „Ječam žela" mlada kosovka devojka zah- valjuje za blago, žetveno sunce i bogatu žetvu, posle koje svadbe dolaze. Pesmom „Berem grožđe, biram tamjaniku" voćari i vinogradari Molitveno zahvaljuju za svetoilijsku kišu, a pesmom „Đurđevska kišica" domaćini i njihovi svečari Molitveno zahvaljuju za bogate bašte i nasade!

Sveti Nikolaj srpski piše: „Drvo raste na jednom mestu. Tu raste, tu cveta, tu ploda donosi, tu umire! Ne menja svoje mesto. Ako ga ljudi silinom presađuju, ono se često sruši i gine bez ploda"! Uči nas Vladika Sveti da „dan danu kazuje, a noć noći javlja", gde je čoveku i Srbinu mesto raspoznaje.

Neki Srbin, kratke pameti, ne čuvaše svoje voćnjake. I u naše voće tuđini nakalemiše tuđe voće, pa poče srpski narod da bere tuđe plodove i njima svoje pesme da peva. I rekoše im da je tuđa pesma „srpski brend"! I to prozvaše - Egzit! Nit' srpska pesma, nit' srpsko ime! Ali, Srbe zatrovaše, duše im zagadiše, drogom ih napojiše, kao da je voda sa izvora. A kad leto Egzitom obojiše, Srbi kratke pameti priznaše jesen u Guči. Da se „Stani, stani, Ibar vodo" svira kao turski čoček, da se „Marširala kralja Petra garda" svira kao tatliharemska igra, a „Obraše se vinogradi" kao južnoamerička, tročetvrtinska rumba! Još se tvrdi: ko ne razume Guču, ne razume Srbiju! Ako je tako, zašto maestro i moj prijatelj Ljubiša Pavković u Velikom narodnom orkestru nema trubu? Možda bi neko trebalo to da ga pita? Ili, možda, profesora Nenada Ljubinkovića, najvećeg folkloristu na Balkanu?

Na sugestiju nekih političara, u Guči ne sviraju ŠOTU!

Kažu: ne treba pevati i igrati pesmu uz koju su ubijana srpska deca! NARAVNO! Ali, šta istorija kaže? Nije sporno da su Bejta i Galjica činili zvestva dok su upadali na Kosovo i Metohiju, ubijajući žene, decu i starce! No, sa pesmom i igrom ŠOTA stvari stoje malo drugačije. Termin ŠOTA ne postoji u šiptarskom jeziku, niti išta znači! Koji normalan narod naziva svoju igru imenom koje ništa ne znači? Ako je to šiptarska igra i pesma, kako da to Šiptari nemaju bar još jednu takvu i tako kvalitetnu? Kažu. Šota Galjica je pevala: šote, mori, šote, šote mašala, davno želim, šote, da te igram Ja"!

Ali, Šota Galjica nije znala srpski jezik!

Srpska reč „šota" u žargonu kosovskih Srba zna-čila je trudnicu u devetom mesecu trudnoće, koja se kao šotka gega dok ide. Njenog muža su zvali ŠOTAN! Kao što su mladi, zaljubljeni par zvali pata i patašon! Danas, više nego ikad, moramo čuvati nacionalno blago! Ko danas sme da pokrene priču o krađi poeme „Smrt Smail-age Čengića", koju je Njegošu ukrao novovinodolski gospar, a lopov i prevarant Ivan Mažuranić?

Potrebna je borba za kosmetsko blago! Pamćenje i kultura ne poveravaju se svadbarskim harmonikašima ili neobrazovanim novinarima. Dostojevski je rekao: ja mucam, kad pišem!

I ja mucam i mucaću sve dok ne pronađem ljude koji će nešto priložiti u naš nezaborav!