Budućnost

Različite verzije budućnosti sveta

Da li će Kinezi umarširati

Nema nikakve sumnje da je pandemija koronavirusa promenila svakodnevni život, ali koliko će dugo to potrajati i kako će biti kada se sve završi? Mnogi, ako ne svi, imaju svoje ideje, svoje vizije našta će ličiti svet nakon korone. Predviđanje je nezahvalan zadatak koji jeste radio Nostradamus, a i mnogi nakon njega. Za Nostradamusova predviđanja uvek se pronađe da su bila tačna jer njegov tekst može da se interpretira po potrebi, ali ostale vidovnjake niko ne uzima ozbiljno, mada se kod nas često citiraju Tarabići, Baba Vanga, Kleopatra, Vidovita Zorka, Trgovčević... Tarabići su predvideli da će Kinezi piti vodu iz Morave, ali ništa nisu rekli o virusu iz Vuhana. Predviđanje budućnosti je nezahvalan posao zahvaljujući kome mnoge vidovnjake nazivaju budalama. Ipak, francuski astrolog i lekar koji je pisao poeziju u 16. veku, predvideo je da će Kina izvršiti invaziju Evrope nekom epidemijom, mada je Nostradamus poznavao epidemije i znao je da je kuga stizala iz Azije, tvrdi Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Današnja ozbiljnija predviđanja baziraju se na mnogim znanjima. Znanjem ekonomije i njene istorije, poznavanjem medicine, socijalnih tendencija, psihologije pojedinaca i masa, pa i matematike. Fini umovi širom sveta sklapaju sliku tog istog sveta u budućnosti.

U eri tehnologije i nauke teško je zamisliti da bi nešto tako sitno kao virus moglo da promeni sadašnjost, a još manje budućnost sveta. Nešto što nije ni vidljivo, ni živo, ni mrtvo, nešto što je nepoznato i zašta još ne postoje ni lekovi, ni vakcina. Koliko god je teško predviđati, potrebno je imati neke ideje šta će se događati i tako, možda, biti spreman za nove uslove.

Pre pedesetak godina dvoje tada najpoznatijih futurista objavili su knjigu Šok budućnosti koja je tretirala temu povećanja brzine života. Alvin i Hajdi Tofler su predvideli da će ljudi imati probleme da se prilagode užurbanosti modernog sveta, da će mnogi doživeti lični i društveni šok. Tofleri nisu predvideli koronavirus, ali jesu pandemiju i jesu promene u brzini života i teškom prilagođavanju. A da li će ljudi preživeti najnoviji šok, zavisi od sposobnosti prilagođavanja.

Prvi slom društvenih sistema predviđa se u trenutku kada bolnice budu pretrpane, medicinsko osoblje zaraženo i niko kvalifikovan neće imati presudnu reč. To bi bilo pesimističko predviđanje. Optimističko kaže da će ova pandemija biti kratkotrajna pojava i da će se svet oporaviti i naučiti neke lekcije.

Prva lekcija bi bila da nije pametno zavisiti od ranjivih u dugih lanaca snabdevanja i da bi trebalo imati sopstvene kapacitete kako ljudi tako i opreme za slučaj nekih hitnih stanja. Lako je to reči za bogate zemlje, ali one koje to nisu ne mogu ni sopstvene lekare da zadrže.

Druga lekcija bi trebalo da bude da nije potrebno da zaposleni u gradovim prevaljuju kilometre da bi stigli na svoja radna mesta. Mnogi poslovi mogu da se završe iz kućne kancelarije. Internet veze su ključna potreba. Naravno, svi se nadaju da neki otporni kompjuterski virus neće pokvariti dobro osmišljene planove. Internet komunikacija, naravno, nikad ne može da zameni stvarni svet i direktne kontakte.

Takođe je nemoguće jesti ništa sa kompjuterskog monitora. Isto tako postoji bojazan da će poslodavci nakon pandemije pokušati da manje zavise od zaposlenih. Da će, gde god je to moguće, ljude zameniti roboti i Veštačka inteligencija (VI) jer kompjuteri, roboti i VI ne mogu da se razbole. Mada, kad je u pitanju VI, preostaje da se vidi koliko je otporna na neku vrstu "prehlade".

Bilo kako bilo, ništa nije teže predvideti od budućnosti. Uvek može da se analiziraju podaci i uobičajena kretanja i sa tim konstruisati neki model, ali budućnost ne sledi pravu liniju. Tek kad sve bude završeno moći će da se kaže šta se dogodilo, mada će "istoričari" i tada da menjaju istoriju, ali neće moći da promene ekonomske i društvene posledice.

Ekonomisti tvrde da će svetski BND po glavi stanovnika značajno pasti. Taj BND je usled finansijskih kriza tokom sadašnjeg vremena bio negativan samo četiri puta - 1954, 1982, 1991. i 2009. Svaki put je bio rezultat situacije u Americi jer kada rast u toj zemlji opadne, opadne i u ostatku sveta. Zato se i kaže da kad Amerika dobije kijavicu, ostatak sveta se razboli od zapaljenja pluća.

MMF je procenio nedavno da će rast biti sličan onom posle krize iz 2008. godine. Ima dva načina da se meri BND i po drugom načinu rezultati zavise od broja ljudi. Dakle, ako se Kina na vreme oporavi i Indija mnogo ne razboli, rast neće biti negativan.

Da li će se Kina opraviti i da li će Indija sprečiti naglo širenje korone ostaje da se vidi, mada šanse za tako nešto su male, ako ne i minimalne. Neki predviđaju da će se jaz između ekonomske moći zemalja Azije na jednoj strani i one Zapadne smanjiti jer će ekonomije Zapada pasti.

Drugi, opet, tvrde, da Kina neće biti ono što je bila, svetska fabrika, i da će morati da rade nešto drugo, nešto iz sfere visoke tehnologije.

A šta će biti od globalizacije? Za sada se već pokazuje da kompletna zavisnost od dobrote stranaca u vreme krize nije pametna državna politika. Inače, globalizacija već jednom nije uspela.

Španski grip je pomogao da se ukoči prvi talas moderne globalizacije. Tačno jedan vek kasnije to isto bi mogao da uradi koronavirus. Pre Prvog svetskog rata trgovina je predstavljala 14 odsto svetskog BND. Nakon Drugog, posle Španskog gripa i ekonomske krize koja je iza toga sledila, trgovina je činila samo 5 odsto svetskog BND.

Ideja globalizacije je bila da se ceo svet razvije ekonomski, ali ispostavilo se da je ekonomska nejednakost pogoršala stanje u siromašnim zemljama. Ekonomska globalizacija nije svojom rastućom plimom podigla sve čamce.

Negativna posledica globalizacije je i porast populističke politike koja tu istu globalizaciju naziva "narodnim neprijateljem". Nije neistina da je svetska ekonomska elita, koja je nastala razvojem globalizacije, zaista "narodni neprijatelj". Ukoliko ekonomska globalizacija propadne, ili delimično propadne, to ne znači da će to biti fatalni rezultat.

Ipak, ovoga puta se stvara "perfektna oluja" međunarodnog funkcionisanja: problemi ekonomije, promena klime i kriza u zdravstvenom sistemu. Svemu tome okidač će ipak biti koronavirus sa smrtnošću od 1 do 4 odsto; ni približno 50 odsto zaraženih koji umiru od Ebole. o Virus korone je novi virus, ali sve skupa nije ništa novo. Virusi koje su u Ameriku doneli Evropljani su odgovorni za desetkovanje američkih populacija. Bile su to male i ovčije boginje. Od njih je umiralo 10 odsto ljudi u Evropi, ali čak 90 odsto u Amerikama.

Istina je da su se Evropljani vratili sa sifilisom, veoma gadna bolest, koja ipak nije radikalno proredila Evropu. Pandemije su tesno povezane sa kretanjima trgovaca i vojnika. Rimski vojnici su iz Mesopotamije u drugom veku pre Nove ere doneli kugu. Bubonska kuga je tokom 14. veka doneta iz Kine trgovačkim brodovima na kojima se bili bubama inficirani pacovi.

U modernim vremenima su vojnici koji su se vraćali iz Prvog svetskog rata širili Španski grip koji je usmrtio 50 miliona ljudi. Neki kažu i do 100 miliona. Koronavirus neće zaustaviti sam po sebi ekonomsku globalizaciju, ali će sigurno doprineti većoj fragmentaciji sveta. Još jednom će se potvrditi da je zdravlje pojedinaca zavisno i preko granica.

I tako je bilo poslednjih par hiljada godina. Moderna globalizacija bila je moguća zbog globalne medicine (zbog vakcina i antibiotika). Čak je i Kina, nominalno komunistička zemlja, bila, i jeste, deo ekonomske globalizacije. Postali su 2001. godine članica Svetske trgovinske organizacije.

Od tada je ponudila svoju verziju globalizacije sa projektom Jedan pojas jedan put. Taj projekat postavio je Kinu u centar svetske trgovinske mreže i finansija.

Ekonomski "mudraci" sa Zapada diskutuju da li je Kina završila sa svojim naglim privrednim rastom. U jednoj diskusiji u časopisu Forbs neki tvrde da će sa Kovid-19 pasti zavesa na skoro 30 godina kineskog vođstva u proizvodnji mnogih potrepština.

Globalna linija fabričkih traka već je krenula da napušta Kinu i to zbog rata tarifa sa Amerikom, ali koronavirus to može da ubrza. Istina, Kina više neće zavisiti od jednostavne proizvodnje i moći će višak finansijskih sredstava da usmeri ka višoj tehnologiji, pre svega u digitalnoj sferi.

Za sada su Kinezi smanjili svoje projekcije privrednog rasta za ovu godinu sa 6 na pet odsto, ali pravu cifru videćemo kad dođe vreme. Kineska ekonomija mnogo je snažnije pogođena ovom pandemijom nego što se to vidi na prvi pogled. Kineske fabrike i hemijska industrija više su pogođeni od drugih sektora ekonomije. Taj pad osetio se i u ostatku sveta u koji nisu stizali kineski delovi za automobilsku industriju, hemijski i farmaceutski proizvodi.

U Evropi nisu mogle da se nabave hirurške maske jer se sve proizvode u Kini. Da li će neka zemlja da preuzme ulogu Kine u proizvodnji svega i svačega? Pet velikih zemalja imaju iste poreze kao Kina. Brazil nema, ali Indija ima. Međutim, Indija takođe ima logističke probleme, transport im je nikakav.

Možda će to biti Meksiko koji, prvo, ima granicu sa Amerikom i koji ima slobodnu trgovinsku zonu, nekadašnju NAFTA, sa Amerikom i Kanadom. Najverovatnije je da će mnogi proizvodi nositi ispisano - ečo en Mehiko (Hecho en Mexico).

Već je dosta kompanija pomerilo svoje operacije iz drugih zemalja u Meksiko. To se duguje ratu tarifa, a i novom ugovoru koji je zamenio NAFTA koji je od Meksika tokom poslednjih 25 godina stvorio najvećeg izvoznika kamiona, automobila, elektronike, televizora i kompjutera.

Jednom kontejneru iz Meksika potrebno je pet dana da stigne do Njujorka. Tom istom kontejneru potrebno je 40 dana da bi stigao iz Šangaja. Meksiko proizvodi kompleksne stvari kao što su avio-motori i mikro semikonduktori. Meksiko je osma država na svetu po broju diplomiranih inžinjera. Tamo se nalaze velike multinacionalne kompanije kao što su Dženeral elektrik, Boing i Kia. Ali Meksiko im svoje probleme, a pre svega tu je pitanje bezbednosti.

Strani biznismeni moraju da brinu da ne budu kidnapovani, o narko kartelima i reketiranju da nepričamo. Da je Meksiko bar pola onoliko bezbedan kao Kina bio bi najbezbednije mesto u Latinskoj Americi. Jedan izveštaj tvrdi da će 80 odsto kompanija koje se sada nalaze u Kini najverovatnije biti preseljene u Meksiko i to u roku od par godina.

A kako će biti sa Amerikom niko ne zna jer virus je tek stigao tamo. Za sada američke berze strmoglavo padaju. Jedino što taj podatak nije tako dramatičan kao što bi mogao da izgleda na prvi pogled jer berze nisu ekonomija. Berze su, u suštini jedna vrsta kockanja. Amerika ne zavisi toliko od velikih biznisa, koliko od malih i srednjih preduzeća, a ona nisu na berzama.

Međutim, korona je tamo stigla u trenutku u kome se odvijaju društvene turbulencije i ne samo političke. Amerika ima dosta i to značajnih problema. Nejednokost, ekonomska nejednakost pre svega. Kreiran je obrazovni sistem u kome super-bogati mogu da kupe prijem svoje dece na najprestižnijim univerzitetima. Potom, korupcija u političkoj klasi više nije pod kontrolom, a ni pravni sistem više nije imun na novac ili neke druge privilegije.

Neki tvrde da sukob nije između Demokrata i Republikanaca, već između demokratije i oligarhije. Tržište je organizovano da bi služilo bogatima. Nije uvek bilo tako, ali od 1980. procenat nacionalnog bogatstva koji se nalazi u rukama najbogatijih učetvorostručio se (od jedan odsto do 3,5 odsto), a polovina najsiromašnijih Amerikanaca u svojim rukama drže 1,3 odsto.

Tri najbogatija Amerikanca imaju više od najsiromašnije polovine građana. U svakodnevnom životu to je vidljivo i na ulicama, ali u slučaju epidemije, ili pandemije, to postaje jasno i onim koji najsporije razumeju kakva je situacija. Naravno, veza između ekonomije i moći je je kritična. Moć je koncentrisana u rukama nekolicine. Moć se nalazi u rukama velikih korporacija, a tokom vermena većina Amerikanaca razvila je tri mehanizma da bi ostali na površini.

Prvi mehanizam je bio kada su žene ušle u redove plaćene radne snage. Početkom kasnijih 70-tih žene su stupile u plaćenu radnu snagu u velikom broju. To su uradile jer plate muškaraca nisu bile dovoljne, stagnirale su. Krajem 90-tih čak ni dva primanja u kući nisu bila dovoljna i tada je pokrenut drugi mehanizam - duži sati rada i dodatni posao.

Ljudi su imali dva ili tri zaposlenja. Kada i aktiviranje tog drugog mehanizma nije bilo dovoljno da bi se pokrili troškovi života, pokrenut je i treći - zaduživanje, stavljanje kuće pod hipoteku. Već sa 2007. prosečno američko domaćinstvo dugovalo je 138 odsto godišnjeg primanja nakon poreza. Jednom rečju - u Americi vlada oligarhija. Međutim, istorija nam govori da oligarhija ne može da zauvek zadrži vlast.

Oligarhija je po dizajnu nestabilna. Kada većina ljudi zauzme stav da je oligarhija nelegitimna i da je prepeka njihovom blagostanju, oligarhija postaje ranjiva. Kakvu će ulogu imati koronavirus u svemu tome ostaje da se vidi, ali dosta njih tvrdi da može biti od presudnog značaja.

Mnoge savezne države Amerike proglašene su "državama s pravom na rad", a to znači da sindikati nisu dobrodošli. Nakon finansijske krize iz 2008. Amerikanci su u većem broju počeli da shvataju da nemaju ni približno svoj deo kolača. Sad koronavirus može da bude kap koja će da prepuni čašu i ono što ide u korist običnih Amerikanaca je da su odlučni, hrabri i spremni da se izbore za ono što žele.

U zavisnosti kako se Amerika izvuče iz korona-krize, videćemo kakve će promene nastupiti. A hoće! Sve to nema ništa da vidi ni sa desnicom, ni sa levicom.

Neki futuristi (koji ne gledaju u činiju sa vodom, a ni u zvezde, već se uzdaju u svoja stručna znanja) raspravljaju gde će svet biti šest meseci nakon korone, godinu dana kasnije, deset godina nakon pandemije. Nadaju se da će se svet nakon krize oporaviti i stvoriti nešto bolje, nešto humanije, ali takođe strepe da se ne izrodi u nešto gore nego što je sada.

Iz ekonomske perspektive oni tvrde da postoje četiri moguće budućnosti: povratak u barbarizam, čvrst državni kapitalizam, radikalni državni socijalizam i transformacija u društvo zasnovano na uzajamnoj solidarnosti. Ključ odgovora na koronavirus je videti šta je ekonomija. A ekonomija na globalnom nivou, ekonomisti se slažu, služi da se omogući razmena novca. To oni zovu "razmena vrednosti".

Državni kapitalizam je ono što može da se nazre u ovom trenutku. Dobar su primer Velika Britanija, Španija i Danska. u tom sistemu Država ubacuje novac da bi održala privredu na površini. Nacionalizuje izvesne grane ekonomije i odlučuje o svemu. To je dobar sistem ukoliko pandemija potraje kraće vreme jer na duge staze Država ostaje bez novca.

Barbarizam je sistem u kome nastavljamo sa razmenom vrednosti ali Država nikome ne pruža pomoć. Biznisi propadaju i radnici gladuju. Državni socijalizam je sistem gde država obezbeđuje osnovne potrebe i svima daje iste plate. Tržište je na neki način sasvim izbegnuto. Takav sistem, do sada se pokazalo, nije u skladu sa ljuskom psihologijom i takav sistem lako može da se pretvori u autoritarno uređenje.

Uzajamna pomoć je sistem u kome Država ne preuzima glavnu ulogu već to rade pojedinci stvarajući svoje grupacije. Nedostatak je što manje grupacije ljudi ne može brzo da se organizuje da bi stvorili, na primer, zdravstveni sistem. Ipak, sve zavisi kako svet izađe iz ove krize. Ove sa pandemijom, i one koja dolazi nakon pandemije.

Ta scenarija uzimaju kao pretpostavku da će ova pandemija potrajati i da će umreti veliki broj ljudi. Ukoliko se koronavirus povuče u kraćem roku i ukoliko se ubrzo napravi vakcina koja bi spremila sledeću sezonu korone, tad je moguće da sve ostane isto kao i sad, možda sa manjim promenama. Raznorazne varijacije budućnosti zasnivaju se na iskustva iz prošlosti, isti metod koji je koristio i Nostradamus. Istorija pokazuje da se epidemije veliki poravnjater.

Kada je Crna smrt skoro sravnila Evropu tamo negde oko 1400. godine, usmrtivši ogroman broj ljudi, smanjen je broj ruku koje su potrebne za rad. Rad je postao skuplji i njive su morale da se nešto pravednije podele među stanovništvom. Evropa je od tog trenutka promenjena i počeo je njen nagli razvoj.

U južnoj Evropi lokalne vlasti su sprečavale kretanje kmetova i zbog toga taj deo kontinenta manje je napredovao od severne Evrope gde feudalne institucije nisu bile toliko jake kao na jugu. Na severu ljudi su postali slobodni i rad se više naplaćivao.

Tada je krenuo tehnološki progres, a sledila je industrijska revolucija. Sada se u zavisnosti kako se sve bude odvijalo dogoditi nešto drugo, ali će se dogoditi. I dogodiće se na globalnom nivou bez obzira kakve su namere vlasti u malim državama.

Možda će manje zemlje neko vreme izbegavati promene, ali u istorijskim razmerama to vreme neće biti značajno. A da li će Kovid-19 biti dobra šansa za Evropu? Evropska Unija je uvek napredovala u kriznim situacijama, ali, na kraju krajeva, za veliku i izmenjenu panoramu budućeg sveta je od manjeg značaja da li postoji EU ili ne postoji, Evropa će postojati.

Sa takvim mogućnostima jedini koji mogu da se uznemire su oni koji mnogo vole Uniju i oni koji je mnogo mrze. Jedno je sigurno, koronavirus će sigurno testirati sistem javnog zdravlja koji se u većini država Unije nije najbolje pokazao. Tu će sigurno biti promena ukoliko EU opstane.

Neki tvrde da će pandemija vratiti na scenu države-nacije. To je moguća opcija, ali nije unapred određena. Primer Poljske je vrlo interesantan. Poljska je veoma tradicionalna nacija, ali u njoj liberalni Poljaci su protiv ne-liberalnih, urbani Poljaci se ne slažu sa ruralnim, a katolički se protive sekularnim Poljacima.

Postoji li bilo šta što ujedinjuje Poljake? Da! To bi bilo raspoloženje prema Evropskoj Uniji koju podržava 90 odsto stanovnika. Situacija je slična širom Evrope, ali u Britaniji stanovništvo je bilo podeljeno na pola i mala razlika je odlučila. Ipak, što bi neki rekli, Britanci nisu nikad bili Evropljani.

U ovom trenutku, u vremenu epidemije za koju se još ne zna kad će iščeznuti, ustanovljene partije dobijaju na popularnosti, a ekstremna desnica i levica gube. Neki smatraju da je to samo privremeni trend i da će se ekstremisti vratiti. Jedno je sigurno - Evropa je dobila svoju prvu diktaturu unutar Unije.

Mađarska je i zvanično, a ne samo po osećaju i opštem utisku, postala zemlja diktature. Viktor Orban vlada dekretima i taj način vladanja nije mu vremenski ograničen. Koronavirus je prirodna nesreća, ali kako vlasti na nju reaguju je deo njihove politike. Stara poslovica kaže da kriza ne stvara čoveka, ali otkriva od čega je napravljen. Isto važi i a političke sisteme i biće od velike važnosti videti od čega su napravljena demokratska društva, a od čega autoritarna kao što je kinesko.

U slučaju Kine svet će morati da sačeka da se obelodane stvarni podaci, ne samo o virusu već i o ekonomiji. Ti će podaci mic po mic isplivati na površinu bilo da je njihova vlast primorana od strane građana, bilo da strane špijunske službe do tih podataka stignu drugim kanalima.

U demokratskim sistemima podrazumeva se da su podaci dostupni svima, a ako u nekoj zemlji to nije slučaj, onda ta zemlja nema istinski demokratski sistem.

ANTRFILE:

Kina bi da vlada svetom

Mao Cetung je jednom rekao - "Sve ispod nebeskog svoda je potpuni haos, situacija je savršena."

Pandemija koronavirusa već je haos, a može da bude još gore i Kina će pokušati da tu "savršenu situaciju" iskoristi. Kina bi htela da izbije na sam vrh, da postane supersila. Njeni diplomati, po striktnom uputstvu iz Pekinga već rade na tome. Možda se nalazimo na istorijskoj prekretnici. o I dok se virus širi svetom postalo je jasno da Zapad nije bio spreman za tako nešto i nema istrumente da se brzo mobiliše. Zapadna društva su sklopljena za normalan život dok je u Kini stalno prisutna revolucionarna psihologija.

U Kini je sve vreme na snazi vojna pripravnost građana koji mogu biti upućeni u jednom ili drugom pravcu. To demokratske zemlje ne mogu da izvedu.

Kina pomaže celom svetu šaljući medicinsku i drugu pomoć, a sve je to normalno u bilo kojoj krizi na bilo kojoj tački na svetu i jedina je razlika što Peking to koristi u propagandne svrhe. Druga je stvar što je mnogo od te pomoći neupotrebljivo jer su, i ovog puta, kineski proizvodi falični. Mnogo od te pomoći razbesnelo je zemlje koje su demonstrativno vraćali Kinezima ono što nije valjalo. To se dogodilo sa Španijom, Holandijom i Turskom, na primer.

Ta pomoć je samo početak, a kineski planovi mogu biti mnogo ambiciozniji. Biće sukoba između Zapada i Kine na polju finansija ako i kada Kina započne svoju verziju Maršalovog plana sa susednim zemljama i na severu Rusije.

Ukoliko se to finansijsko takmičenje odigrava u postojećim uslovima koji su prilagođeni potrebana zapadnih zemalja, Kina neće imati šansu. Ali, ukoliko se to bude odigravalo na "neutralnom terenu" biće drugi scenario, druga priča.

U slučaju kineske pobede postaviće se pitanje da li bi Kina znala da vodi svet? Ne da li bi znala da ga vodi pravedno, nego da li bi uopšte znala kako se to radi.