Ekonomija

Otvorene nacionalne privrede i svetski novac-podsticaji, ograničenja i sukobi (16)

Novac i kredit i monetarne mere

Savremene ekonomije su više ili manje otvorene prema svetskom tržištu (robe,novca, rada i kapitala). Autarkičnih privreda i privreda dovoljnih samih sebi nema. Komplementarnost i uzajamna povezanost privreda postaju sve veći. Otvorenost privreda nameće i potrebu ovladavanja saznanjima o složenim tokovima novca i kapitala u međunarodnoj ekonomiji, sistemu i instrumentima plaćanja, efektima promena deviznih kurseva, garancijama, promenama kamatnih stopa na finansijskim tržištima, kursnim i valutnim rizicima, inflaciji i dr. Manipulisanje deviznim kursevima, devalvacije i revalvacije nacionalnih valuta, politika izvoza i uvoza roba i kapitala su sastavni deo svakodnevnih politika, fundamentalni problemi platnog bilansa, zaduživanje u inostranstvu, efekti upotrebe kapitala i dospeće obaveza (kumulisanje obaveza po dugovima), otežani pristup svetskom tržištu novca i kapitala, velike promene na svetkim finansijskim tržištima i u poslovnoj filozofiji međunarodnoj finasijskih institucija - kao imperativ nalažu i potrebu njihovog detaljnog izučavanja.O tome za Magazin Tabloid piše prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komaze

5. Sinteza kratkoročne i dugoročne montarne politike

Stabilizaciona monetarna politika, usmerena u pravcu regulisanja agregatne tražnje, odnosno monetarnog sektora privrede, može se postaviti na dva osnovna koncepta:

Fleksibilno vođena ili kratkoročna monetarna politika, i

Politik konstantne stope rasta monetarne mase (permanentna, dugoročna monetarna politika).

Ovde ćemo odvojeno prikazati osnovne karakteristike ove dve koncepcije i, konačno, pokušaj njihove sinteze u savremenoj monetarnoj politici. Tu se nalaze i osnove za izgradnju novog modela monetarne politike i njenog zaokreta ka privrednom rastu.

Fleksibilna ili operativna monetarna politika

Fleksibilno vođena monetarna politika ima vremenski uži prostor delovanja, ali joj je zato operativnost vrlo široka. Naime, polazeći od određenih indikatora poremećaja privredne ravnoteže, ili same tendencije koja vodi poremećaju, centralna banka može odmah pristupiti primeni korektivnih mera monetarne politike. Ukoliko se osećaju inflacioni pritisci, porast određenog oblika ili svih oblika finalne tražnje, ili je došlo do porasta brzine opticaja novca, centralna banka pristupa uvođenju mera restriktivne kreditne politike, kojom nastoji ograničiti ukupnu tražnju preko smanjenja novčane mase. Time, ustvari, kompenzaciono delovanje na negativne tokove konjukture. Suprotno se dešava u slučaju recesionih tendencija, odnosno usporavanja brzine opticaja novca. Time se sprovodi anticiklična monetarna politika kojom se, u okviru određenih faza jednog ciklusa, stabilizaciono deluje na tokove privrede.

Ova koncepcija uglavnom danas dominira, kako u teoriji, tako i u ekonomskoj politici, jer centralna banka redovno vrši adaptaciju mera monetarne politike prema određenim indikatorima privredne dinamike (kretanje bruto nacionalnog proizvoda, ponašanje proizvodnje, potrošnje, investicija, budžetske potrošnje, uvoza, izvoza, inflacije, kursa i dr.).

Fleksibilna monetarna politika je time u potpunosti podešena fazama cikličnog kretanja privrede. Naime, u fazi visoke konjukture centralna banka redovno provodi restriktivnu monetarnu politiku, preko smanjenja novčane mase i tražnje, visine bankarskih kredita, povećanje kamatne stope, obaveznih rezervi i dr. čime dovodi do „hlađenja preterane konjukture".

Suprotno tome, kada se privreda nalazi u fazi recesije, centralna banka sprovodi ekspanzivnu monetarnu politiku kroz brži rast novčane mase od rasta realnih kretanja privrede, te dolazi do povećanja agregatne tražnje i likvidnosti subjekata i sektora privrede, budući da treba „izvući" privredu iz recesione faze ciklusa. Time se kratkoročna monetarna politika ugrađuje u tokove ekonomskog ciklusa.

No, ovde se postavljaju pitanja: da li centralna banka blagovremeno preduzime određene mere, da li je izvršen pravilan izbor mera i da li su preduzete mere pravilno „dozirane" - da bi dale očekivane rezultate. Pogrešan izbor mera, neblagovremeno preduzete mere, veće ili manje doziranje mera - mogu imati čak i suprotne efekte od očekivanih. S obzirom na to da se ciklusi nepravilno ponavljaju, da postoji različito ponašanje agregata u dva uzastopna ciklusa, očito je da se monetarna politika ne može „unapred" voditi. Zato se obično kao osnova za vođenje monetarne politike uzimaju osnovni ciljevi ekonomske politike i stope rasta, zaposlenost, platno-bilansna situacija , devizne rezerve i dr.

Slabost koncepta fleksibilne monetarne politike leži upravo u tome što ne postoji siguran oslonac da će centralna banka blagovremeno,dovoljno i adekvatno preduzeti mere monetarne korekture, bilo u fazi recesije, bilo u fazi visoke konjukture.

Takva monetarna politika, regulisanja na kratak rok, danas u modernim ekonomijama, s duboko izmenjenom prirodom savremenog ciklusa, nije u stanju da osigura zadovoljavajuće efekte u privredi. To je monetarnu teoriju navelo na drugi pravac: sprovođenje monetarne politike na dugi rok i vezivanje za koncepte konstantne stope rasta novčane mase na duži rok.

Pri tome se obično uzima kao cilj koji se želi dostići tzv. ciljana (targetirana) stopa inflacije (ili programirana inflacija). Ovde posebno dolaze do izražaja i poznati „odgođeni efekti" u delovanju mera monetarne politike.

Politika konstantne dugoročne stope rasta novčane mase

Fleksibilna monetarna politika, vezana za diskrecione mere centralne banke, nije u stanju da osigura efikasnu monetarnu korekturu, ne samo u kraćem već i u dužem periodu cikličnog kolebanja privrede (posebno zbog poznatih odgođenih efekata). Monetarno regulisanje se umesto diskrecionih kratkoročnih mera prenosi na duži period, te se u njemu održava konstantna stopa rasta novčane mase iz godine u godinu u celom tom periodu. U tako dugoročno postavljenoj monetarnoj politici ne bi bila dozvoljena odstupanja novčane mase od linije trenda za celi izabrani period. Rast novčane mase se dokomponuje ne samo na godišnje intervale u okviru ciklusa, već i na mesečne. Time se u osnovi isključuju i sezonska kolebanja u toku godine i u tom ciklusu.

Teorijska osnova ove teze omogućava, bar prema njenim autorima, takvo kretanje novčane mase koje će osigurati stabilizaciono delovanje na privredu. Znači, kada dođe do faze visoke konjukture i ubrzanja opticaja novca, politika konstantne stope rasta novčane mase deluje u pravcu smirivanja, a u obrtnom smislu - delovanje bi bilo u situaciji deflacione (recesione) neravnoteže.

Ovim se koncept permanentne stope monetarnog rasta orijentiše na ex ante delovanje monetarnim faktorom na privredne procese. Prema ovoj koncepciji, kratkoročno vođena monetarna politika, posebno politika koja brzo dozvoljava osnovne zaokrete, dovodi često do poremećaja koji upravo proističu iz monetarne sfere. Prema tome, fleksibilna (kraktoročna) monetarna politika se vodi više ex post, korektivno, kada su poremećaji u privrednom organizmu već nastali. Ona malo doprinosi da se otkloni njihova pojava i širenje.

Međutim, koncept permanentne stope monetarnog rasta u izvesnom smislu znači i negiranje aktivne uloge monetarne politike i novca i kredita u privredi, s obzirom da otklanja njeno svesno i elastično korišćenje u regulisanju privrednih tokova. Ovom koncepcijom centralna banka je ustanju da reguliše samo nominalnu, ali ne i realnu količinu novca, što dalje ograničava ovaj koncept u smislu aktivnog delovanja monetarne politike na privrednu aktivnost.

Stvarnu količinu novca (realnu) ne može da reguliše banka i krug poslovnih banaka. To je određeno ponašanjem ekonomskih jedinica i brojnih odluka u nemonetarnom sektoru (preduzeća, stanovništvo i država). Danas je to prisutno u svim razvijenim i nerazvijenim zemljama kada se žele upravo preko monetarne politike postići određeni razvoni ciljevi nemonetarnog karaktera.

Stvarna količina novca (realna količina) određena je ponašanjem i odlukama ekonomskih jedinica, kako u realnom, tako i u monetarnom sektoru. Tako će sklonost potrošnji, sklonost investiranju, državni budžet, sklonost uvozu i izvozu biti determinante stvarne ukupne količine novca - isto toliko koliko funkcija ponude novca. To znači da nije ispravno tražiti determinante ukupne novčane mase i njenog ponašanja samo u monetarnom sektoru i politici.

I jedna i druga koncepcija, očito je, imaju svoje slabosti, zbog čega su teško prihvatljive kao „čisti" modeli monetarne politike, te se u poslednje vreme javlja težnja za sintezom fleksibilne i dugoročne mometarne politike.

Optimalna monetarna politika s dugoročnom razvojnom alternativom

Ova koncepcija prihvata dugoročnu strateškuorijentaciju monetarne politike, s određenom optimalnom stopom monetarnog rasta, ali uz određene mogućnosti uvođenja elemenata fleksibilnosti (kratkoročnih intervencija radi otklanjanja određenih disproporcija u razvoju). Time monetarna politika istovremeno postaje instrument i aktivan faktor stabilizacione (korektivne) politike. Istina, oscilacija stopa monetarnog rasta u odnosu prema dugoročnoj stopi ne bi smele biti velike, jer bi to predstavljalo značajnu nesigurnost u tokovima reprodukcije i poslovnoj politici privrednih i drugih subjekata.

Ovo se posebno oseća kada dolazi do odstupanja stope monetarnog rasta naniže u odnosu prema dugoročno programiranoj stopi rasta novčane mase. Restriktivna monetarna politika obično pogađa privredne privredne subjekte korisnika kod poslovnih banaka. Povlačenje novca i kredita iz poslovnih banaka obično se vrši u prvoj liniji od sektora privrednih subjekata (posebno u manje razvijenim zemljama).

Sinteza kratkoročne i dugoročne monetarne politike omogućava korišćenje pozitivnih efekata monetarnih faktora u kratkom roku u dužem (odgođenom) vremenskom horizontu.

Optimalna monetarna politika dugoročno posmatrano, predstavlja sintezu kratkoročne ili fleksibilne (prilagodljive) monetarne politike i dugoročne ili strateške politike - ugrađene u dugoročni koncept privrednog razvoja. Monetarni faktori i mere se uključuju u odgovarajući model privrednog rasta, sa jasno izabranim strateškim uslovima razvoja (npr."ciljana" stopa inflacije i izabrana stopa rasta).

Da li se pri tome bira optimalan rast (dugoročno) ili maksimalan rast u kraćoj sekvenci vremena, a ugrađivanje razvojno usmerene monetarne politike, zavisi i od drugih delova makroekonomske politike koji se kombinuju i sinhronizuju sa merama monetarne politike. U tom slučaju se izbegava odvođenje privrede stopu u visoku inflaciju, ali sa visokim stopama ekonomskog rasta.

U strategiji vođenja monetarne politike danas se uzimaju sledeći pravci:

Targetiranje (odbrana i čuvanje) deviznog kursa (u privredama koje ne mogu da imaju neku valutu kao „nominalno sidro"),

Monetarno targetiranje (ili ciljanje), kada se koristi upravljanje određenim monetarnim agregatima radi ostvarenja krajnjeg cilja - stabilnost cena. Monetarno targetiranje se razlikuje od koncepcije „stalne stope monetarnog rasta" Milton Fridman. Radi se o tzv. „monetarnom graduelizmu" kada se planira stopa rasta M1 i kontroliše u određenom rasponu, uz postepeno snižavanje (kao uostalom i kod ciljanog snižavanja inflacije).

Prednosti monetarnog targetiranja u odnosu na devizni kurs su u tome što centralna banka može da prilagodi svoju monetarnu politiku nerama razvoja domaće privrede. Targetiranje deviznog kursa je usporeno, a signali nepouzdani, dok kod monetarnog targetiranja promena agregata odmah daje signale tržištima i javnosti.

Ti signali ukazuju na smer monetarne politike, nameri i uspehu da se inflacija drži pod kontrolom, čime se i inflatorna očekivanja indirektno drže pod kontrolom.

Targetiranje monetarnih agregata pretpostavlja da „postoji čvrsta i sigurna veza između ciljne inflacije i targetiranog agregata. Ukoliko ovde ne postoji čvrsta i sigurna veza targetiranje monetarnih agregata je obično neuspešno (npr.Kanada, SAD, V.Britanija, Švajcarska).

Targetiranje inflacije kao strategija monetarne politike u novije vreme je prihvaćeno u nizu država. O tome šire govorimo na drugom mestu.

Targetiranje nominalnog bruto domaćeg proizvoda, kao novi model, polazi od stava da orijentacija isključivo na inflaciju može da ugrozi ekonomski rast, tako da se predlaže targetiranje (ciljanje) nominalnog bruto domaćeg proizvoda (realni rast korigovan planiranom rastom cena). Prednost modela je u tome što u procesu kreiranje monetarne politike naglašava se i privredni rast i cene. Ovaj sistem je dosta sličan targetiranju inflacije. Potrebno je uz inflaciju predvideti i potencijalnu stopu ekonomskog rasta.

Kako na rast deluju brojni faktori (osim monetarnih) teško je sigurno odrediti moguću stopu rasta, zbog čega su centralne banke uglavnom usvojile targetiranje inflacije, a nijedna nije usvojila nominalni GDP kao izabrani cilj monetarne politike.

Targetiranje infalcije dozvoljava određenu fleksibilnost monetarne politike u kraćem roku, ali i veća transparentnost i odgovornost centralne banke za proces stabilizacije. Istovremeno se povećava i operativna nezavisnost centralne banke.

Nova filozofija operativne monetarne politike preko targetiranja inflacije ističe stabilnost cena kao primeran dugoročni cilj ove politike.

Da li se monetarna politika (i pod kojim uslovima) može uključiti u stimulisanje određene proizvodnje (rasta), podsticanje investicione potrošnje (osiguranjem potrebnih likvidnih obrtnih sredstava), stimulisanja izvoza, selekciju uvoza, odnose na finansijskom tržištu u formiranju odnosa štednja i investicija, platno-bilansnim odnosima, formiranju odnosa kamatne stope i profitne stope, dislokaciji investiranja (preko selektivne kreditne politike) i dr.

Sve su to pitanja koja se moraju postaviti u korišćenju monetarne i kreditne politike, posebno u nedovoljno razvijenoj privredi u kojoj novac, kredit i monetarna politika dobijaju posebno na značaju. To su upravo pitanja i odnosi kojima u ovom radu želimo posvetiti posebnu pažnju.

6.Razvojno aktiviranje monetarne poijtike

1)Potpuni zaokret u teoriji novca i uloge novca i kredita u privredi

Monetarna politika, mada vrlo efikasna i gotovo životno značajna ima velika ograničenja kako u ostvarivanju postavljenih ciljeva, tako i u operativnom vođenju i izboru mera i konačno očekivanih efekata.

Radi se o nekoliko osnovnih ograničenja koja sužavaju prostor delovanja monetarne politike i njene efikasnosti:

Platno-bilansni tokovi i promene deviznih rezervi (međunarodno kretanje novca i kapitala),

2) Veliko učešće uvoza i izvoza u privredi (otvorenost ekonomije) koje se kreće i do 110% bruto domaćeg proizvoda - koji iz osnova menjaju odnose na domaćem robnom tržištu (ponuda roba i usluga) i novčanom tržištu, '

Struktura bruto domaćeg proizvoda i dominantno učešće finansijskih usluga trgovine i si. koji najvećim delom nisu pod posebnim davanjem monetarne i kreditne politike,

Struktura novčane mase (M1) je pod dominantnim uticajem raspodele, posebno učešća javnog sektora ( porezi, doprinosi, takse, carine, kamate, javni dug) i sektora stanovništva. Sektorski rasapored novca, ali i njegova visina, nalaqze se pod dominantnim delovanjem egzogenih faktora na koje monetarna politika ne može delovati. Novčana masa se stoga foimira ex post pod delovanjem navedenih faktora (raspodele i preraspodele i nekontrolisanih novcamh tokova),

U otvorenoj privredi sa liberalizacijom kretanja novca i kapitala javlja se dualni monetarni sistem plaćanja (dinar, evro), tako da je određivanje "potrebne količine novca za plaćanje" (likvidnost privrede) gotovo stvar konvencije, jer se veliki deo plaćanja vrši stranim novcem (devizama).

Veliki deo deviza ulazi u zemlju direktno, van kontrole, tako da ne ulaze u sastav deviznih rezervi (ali se javljaju na domaćem tržištu) i postaju instrument emisije ili eventualnog povlačenja dinara iz opticaja za visinu promene takvih deviznih sredstava. Likvidnost i novčana tražnja se povećavaju, van kontrole centralne banke. Stoga je prisutan i sve jači zahtev da se izvrši deevroizacijaj dedolarizacija rivrede i u uvođenje dominantno dinarskog sistema plaćanja u zemlji. To je taj monetarni suverenitet i domaći novac kao jedinstveno sredstvo plaćanja.

Centralna banka mora smanjivati uticaj tih ograničenja, a zajedno sa poslovnim bankama treba usmeriti kreditnu politiku i druge instrumente prema privrednom sektoru. Iz sfere raspodele i preraspodele, odnosno finansijskih transakcija između centralne banke i poslovnih banaka (repo transakcije) treba monetarnu politiku preusmeriti prema domaćom proizvodnom i izvoznom delu privrede.

Dakle, aktiviranje monetarnog regulisanja u funkciji oživljavanja proizvodnje i ostvarenja dugoročnog dinamičnog i održivog rasta, nasuprot čisto stabilizacionoj funkciji ("politici ostvarivanja stabilnosti cena i deviznog kursa) čini osnovicu našeg stava i novog koncepta monetarne politike, kao i ukupnog monetarnog regulisanja.

Osnovno pitanje koje se redovno postavlja u vođenju aktivne monetarne politike je koliko monetarni faktori u sklopu ostalih faktora razvoja mogu delovati na ekonomski rast odnosno koliko mogu biti stimulatori ili ograničavajući faktor optimizacije ekonomskog razvoja.

Misterije stvarne produktivne snage novca i kredita ostaju i dalje, posebno pod dominirajućom dogmom novog monetarizma i liberalizma, odnosno potpuno nekontrolisanih tokova novca i kapitata i njihove zloupotrebe izvan „normalnih funkcija".

Ovo posebno iz razloga što su se u monetarnoj teoriji gledanja na ulogu novca i kredita bitno menjala - od novca i kredita kao osnovnih instrumenata u regulisanju privrednih tokova i sredstava stabilizacije, do odbacivanja shvatanja o aktivnoj ulozi novca i opšteg nepoverenja u efikasnost monetarne politike u regulisanju realnih privrednih tokova (proizvodnje, investicija, zaposlenosti, izvoza, uvoza, rasta bruto domaćeg proizvoda i dr).

Novac i monetarn politika u svim privredama igraju sve veću ulogu u programima razvoja, aktiviranju faktora razvoja i stvaranju povoljnih monetarnih uslova za dinamičan i održiv dugoročni razvoj.

Na političko-ekonomskoj sceni su danas veliki maheri destrukcije i akumulisanog neznanja, posebno iz područja monetarne i fiskalne politike.

Time i istraživanje delovanja novca u savremenoj privredi dobija sve više na značaju. Od pasivne i "neutralne" uloge novca u privredi iz klasične teorije prihvata se koncepcija novca kao aktivnog faktora, a često i „rešavajućeg" faktora u odvijanju procesa reprodukcije (preko vrlo razvijenog kreditnog sistema). "Aktiviranje novčanog regulisanja i porast značaja teorijskih istraživanja uloge novca, doveli su do porasta interesovanja i za funkcionisanje celokupne novčane sfere reprodukcije". To je postalo jedno od najšire razmatranih područja političke i monetarne ekonomije kapitalizma.

S ovim problemom i otvorenim pitanjem sve više se susreće i ekonomska teorija svih privreda, posebno u pogledu delovanja novca u privredi i efekata koji se mogu postići "upotrebom" novca na području dinamike i stabilnosti ekonomskog rasta, ostvarenja visoke ili pune zaposlenosti i uravnotežavania platnog bilansa, ali i rešavanja kriza.

Potpuni zaokret u teoriji novca i uloge novca i kredita u privredi i privrednim procesima je definitivan, što predstavlja gotovo revoluciju u odnosu na dosadašnje shvatanje monetarne politike (neomonetarizam).

Moderna monetarna teorija prelazi dakle na aktivnu ulogu novca i monetarne politike i njihovo delovanje na visinu i raspodelu bruto domaćeg proizvoda, cene, zaposlenost, ponašanje investicija, potrošnje" i štednje, platnobilansnu neravnotežu i odnose u eksternoj ekonomiji. Radi se, dakle, o prihvatanju tezeo brojnim i složenim uzajamnim odnosima novca i drugih realnih agregata privrede. Ovde ćemo, u osnovnom, da navedenom sledeće:

Regulisanjem novčane i kreditne mase regulišu se privredni tokovi, posebno agregatna tražnja, korišćenje kapaciteta, zaposlenost, uvoz, izvoz i dr. Kada se restriktivnom monetarnom politikom želi stabilizovati privreda, a pretera se sa korišćenjem monetarnog faktora, često dolaži do istovremene pojave velike nelikvidnsoti, deflacije, depresije i nezaposlenosti.

Krajnosti monetarizma i zloupotreba novca sve su češći u savremenim privredama, u kojima se novac sve više koristi za ciljeve izvan njegovih normalnih prometnih funkcija (finansiranje budžetskog deficita,rešavanje socijalnih problema, najnovije delovanje protiv krize, vojni rashodi, preterana emisija novca i kredita, bankarski novac kao osnova za stvaranje brojnih bankarskih derivata kao surogata novca).

U monetarnoj teoriji se danas sve manje postavljaju pitanja: sta je novaci, već kako se stvara, ko njime

raspolaže i kako deluje na ekonomsku aktivnost i podsisteme ekonomskog sistema, odnosno kako njime efikasno upravljati. Znatno je češće i istraživanje mehanizma uzajamnog delovania novčanih i realnih faktora reprodukcije, ali i transmisionog mehanizma monetarnih uticaja u privredi (posebno brzina efekata, odložena delovanja, sporedm efekti, negativni efekti).

Zbog toga u poslednje vreme monetama teorija sve više istražuje sledeće odnose i veze:

Povezanost mera monetarne politike i promene novčane mase u privredi (ukupne i u strukturi),

Povezanost promena novčane mase i tražnje robe i usluga, odnosno povezanost i međusobno delovanje novčanog i robnog tržišta (poznati odnos IS-LN, investicije, štednja,odnosno ponuda i trađnja novca)

Povezanost između ukupne tražnje i dinamike proizvodnje, zaposlenosti i nominalnih dohodaka, s jedne i nominalne i realne količine novca, sa druge strane,

Povezanost novca, dohotka, kamatne stope i profitne stope,

Uticaj deficitarnog finansiranja (javnog duga i budžetskog deficita) na efikasnost monetarne politike i delovanje novca na privredna kretanja,

Mogućnosti pretvaranja novca u kapital,

Odnosi i povezanost mase novca, deviznog kursa, cena i kamatne stope,

Uticaj platnog bilansa, a posebno promena deviznih rezervi na emisiju i poništavanje domaćeg novca i dr.

Uzajamno delovanje monetarnih i nemonetarnih faktora, modeliranje novčanog opticaja i reagovanje određenih privrednih parametara na novčani opticaj, uloga novca u reprodukciji, kanali uticaja novčane sfere na realne faktore reprodukcije, mesto novca i kredita u savremenom državnom regulisanju ekonomije, dobijaju posebno mesto u tome.

7. Razvojna ili stabilizaciona monetarna politika

Mehanizam i granice delovanja monetarne politike u procesu razvoja

Novac, stabilizacija i razvoj su danas centralni problemi makroekonomije i makroekonomske politike. Od velike ekonomske depresije 1929. politika novca i od tada nastale manipulisane valute, dobija posebno značenje. Stvara se u pravom smislu reci „dirigovani novac", odnosno novac potpuno podređen ciljevima nacionalne ekonomske politike, ali sada i političke ekonomije.

Napuštanje automatizma zlatnog važenja u pogledu mehanizma monetarnog regulisanja, ne samo unutar privrede, već i spoljnih finansija, dovelo je do preuzimanja odgovornosti države za razvoj unutrašnje monetarne situacije i sistema međunarodnih platnih odnosa, odnosno eksterne likvidnosti privrede.

Država preuzima direktno (istina, preko centralne banke, koja joj je u rukama) odgovornost za kreditno - monetarnu politiku u celini, za regulisanje novčane mase, ali i za regulisanje osnovnih robno - novčanih tokova unutar privrede, za stabilnost privrede, cena i deviznog kursa.

Monetama politika ima danas šest osnovnih ciljeva, koje redom ističu predstavnici centralnih banaka razvijenih privreda: 1) Visoka stopa zaposlenosti, 2) Privredni rast, 3) Stabilnost cena, 4) Stabilnost kamatnih stopa, 5) Stabilnost finansijskih tržišta, 6) Stabilnost na deviznim tržištima.

Taj zaokret u monetarnoj politici vezan je za najnovije rasprave u teoriji o tri ključna pitanja:

Da li isključivi cilj kreditno - monetarne politike i dalje treba da ostane stabilnost cena i ravnoteža platnog bilansa (ravnoteža i stabilnost deviznog kursa), odnosno da li da samo „dopunjava" odnos dohodak - rashodi u stvaranju potrebne likvidnosti i poslovne klime u procesu regulisanja zaposlenosti, ekonomskog rasta i regionalnog (strukturnog) razvoja;

Kakva je priroda monetarnog procesa i domet delovanja monetarne politike u odnosu na druge regulativne mere makroekonomske politike;

Koje su granice delovanja te politike u strateškom nastupanju, na koje svaka privreda mora da računa kada počinje da primenjuje određene mere, odnosno kada se učini „generalni zaokret u opštoj orijentaciji ove politike" - svesnom regulisanju novčanih tokova.

Koliko monetarna politika može biti faktor podsticanja razvoja, a koliko faktor podsticanja inflacije;

Kakav je mehanizam transmisije (prenošenja, širenja) monetarnog delovanja u privredi u željenom i planiranom pravcu ili se javljaju brojna i nepoželjena delovanja i brojni „monetarni meandri"koji ograničavaju moć monetarne politike,

Koji instrumenti monetarnog regulisanja su efikasniji u određenoj razvoja privrede, koji su manje efikasni - posebno u fazi izbora dugoročne strategije monetarne politike, koji su neefikasni, ali se ipak primenjuju zbog drugih političkih razloga.

Ovde ćemo, imajući to sve u vidu, da razmatramo probleme i način delovanja monetarne politike na promene ravnotežnog nivoa nacionalnog dohotka, odnosno stopu rasta i visinu zaposlenosti, a zatim instrumentarijum koji poznaje savremena makroekonomska politika u sprovođenju monetarno - kreditne politike.

Centralne banke, u većini zemalja, su institucije koje pre svega treba da brinu prema zahtevima monetarne teorije za sledeće:

Kada konjunktura i zaposlenost padaju da ekspanzivnom monetarno -elitnom politikom, koja će dovesti do povećanja obima novca i kredita iznad optimalne, podrže konjunkturu koja je u padu i

Da smanje obim novca i kredita u periodu kada potrošnja preti da bude ekscesivno velika, koja daljim rastom može da izazove porast cena, odnosno inflaciju. Monetama korektura treba da formira novčanu masu ispod optimalne - u zavisnosti od visine poremećaja ravnoteže. Dakle, da se vodi restriktivna monetama politika.

To znači da se danas ne može više govoriti o bankama koje treba da se brinu samo o količini novca u privredi, već o centralnim bankama koje treba da se brinu o celokupnoj privrednoj situaciji u zemlji, što je prihvaćeno gotovo u svim zemljama.

Dakle, u teoriji je opšte prihvaćeno gledište da je osnovni smisao monetarne politike njeno delovanje na nivo i dinamiku privredne aktivnosti regulisanjem obima i strukture efektivne novčane tražnje adekvatnim formiranjem novčane mase (ukupno i po sektorima privrede).

Monetarna politika umesto pasivnog postaje izuzetno aktivno sredstvo, što uz fiskalnu politiku postaje osnovno sredstvo u vođenju stabilizacione, odnosno konjunkturne i razvojne politike.

Depresija, kriza i delovanje novca i kredita

Za monetarnu politiku u vreme depresije naročito su relevantni fenomeni nedovoljne potrošnje nacionalnog dohotka i neobično visoka „sklonost likvidnosti". Težnja za čuvanjem likvidnih sredstava inspirisana je nepovoljnom poslovnom klimom i slabom perspektivom, velikom opreznošću i spekulativnim razlozima zasnovanim na daljem očekivanju pada cena. "Publika i poslovni krugovi ne žele da zajme, a želja za likvidnošću zadovoljava se smanjenjem trošenja, što pogađa proizvodnju i investicije."

Bankrotstvo banaka i nezaposlenost dovode do toga da se dalje otežavaju uslovi kreditiranja, što izaziva dalje smanjenje potrošnje. Da bi se pariralo kumulisanju depresivnog procesa i uticalo na oživljavanje privredne aktivnosti, monetama politika mora da bude orijentisana na ekspanziju monetarne mase i stvaranje povoljnih uslova za povećanje likvidnosti.

Tražnju za likvidnim sredstvima treba zadovoljiti jevtinim kreditima, podstaći publiku da zajmi, i troši, povoljnim kreditima uticati na porast investicione potrošnje, i efikasniju oplodnju kapitala, odnosno društvene reprodukcije. To je poznata "politika jevtmog novca" ili niske kamatne stope.

Nasuprot tome, na sceni je danas ekonomski i monetarni konzervativizam koji guše privredni sektor i razvoj,dok su novac i kredit odvojeni od realne privrede.

Radi ostvarenja takve politike u zemljama s razvijenim tržištem vrednosnih papira javnog sektora, centralna banka će pristupiti kupovini obveznica u „open - market operacijama", čime će dovesti do porasta depozita poslovnih banaka i osposobiti ih za prošireno kreditiranje komitenata.

Evo kako se to radi sada u dubokoj krizi budžeta i javnih finansija 2020.godine.

To se radi posebnim mehanizmom centralnih i poslovnih banaka preko svop i repo operacija na tržištu. Narodna banka obezbeđuje poslovnim bankama dodatnu dinarsku i deviznu likvidnost da bi one pružile kreditnu podršku privredi i sektoru stanovništva.

Repo kupovina državnih hartija od vrednosti u dinarskim i deviznim svop operacijama bankama je u martu obezbećena dinarska likvidnost na tri meseca od 14,9 milijardi dinara (u zamenu za 127 miliona evra) uz kamatu od 0,85 %. Nakon toga izvršene su u dve repo kupovine ovih hartija državi od 4,7 milijardi dinara na sedam dana sa 0,75% kamate, a na rok od tri meseca 20,5 milijardi dinara.

Time je bankama obezbeđeno 41,1 milijarda dinara. To se nalazi u repo-portfelju Narodne abnke uz rast sa 186 milijardi dinara krajem februara na 238 milijardi krajem aprila (u dubokoj krizi). Problem je u tome što su ovo vrlo kratkoročne intervencije i ne jačaju privredu, ali i drugo da banke samostalno odlučuju o plasmanu sredstava.

Intervencija može da se sastoji ne samo u uslovima globalne kreditne ekspanzije nego i posebnom favorizovanju određene vrste kredita koji imaju povoljno delovanje u pokretanju privredne inicijative ili su naročito osetljivi na sniženje kamate i na uslove kreditiranja.

Iskustvo pojedinih zemalja pokazuje da to mogu biti, na primer, krediti za izvoz, krediti za stambenu izgradnju, krediti za trajna potrošna dobra i slično.

U stvaranju povoljnih kreditnih uslova i podsticanja opšte i pojedinačne sklonosti ka potrošnji, monetarne vlasti danas sve manje utiču manipulisanjem kamatnom stopom, a sve više drugim instrumentima. Istina, sniženjem eskontne (referentne) stope, odnosno stope po kojoj centralna banka daje kreditom tržištu vlastite kredite, a i samim operacijama „otvorenog tržišta" pridonosi se opštem snižavanju kamatne stope i stvaranju povoljnih kreditnih uslova radi povećanja profitne stope i stvaranju povoljnih kreditnih uslova radi ekspandiranja ukupne potrošnje.

Međutim, to je samo „barometar" za publiku da je došlo do zaokreta u upravljanju novcem i kreditnoj politici i da se prešlo na liberalnu moneatrnu politiku, čemu treba da se prilagode i drugi instrumenti, a ne samo kamata. Određujući osnovnu orijentaciju u sprovođenju monetarne politike, vidimo da ova politika može da se vodi u dva strateška pravca:

Ekspanzivno ili razvojno - stimulativno. Danas se to ne želi nazvati ekspanzivna, već relaksirajuća monetarna politika,

Kontraktivno ili restriktivno („stabilizaciono", antiinflaciono) orijentisana monetarna politika.

To u krajnjem slučaju treba da doprinese uklanjanju neželjenih tokova konjunkture, odnosno dovede do stabilizacije privrede i pokretanja razvoja.

Kako postoji mogućnost globalnog regulisanja novčane mase i selektivnog regulisanja, obično se polazi od toga da se uvođenjem globalnih olakšica podstiče stopa rasta, ali uz žrtvovanje određenih selektivnih i strukturnih problema privrede.

S druge strane, globalno regulisanje se obično negativno odražava na investicije, pa je nedovoljno elastično, nekontrolisano, odnosno dosta je kruto. To se upravo odnosi na kvantitativno monetarno regulisanje - u kredite za likvidnost.

To je upravo slučaj sa davanjem kreditnih olakšica i garancije Narodne banke poslovnim bankama. Referentna kamata je snižena sa 1,75% na 1,5%, dok je koridor promena kamatnih stopa snižen sa +- 1,5% na 1% u odnosu na referentnu kamatu. Preko svop operacija je obezbeđena bankama dinarske likvidnosti od 14,9 milijardi dinara, a repo operacijama i uslovima kredita nešto kasnije šire u ovom prilogu.

Savremena shvatanja polaze od zahteva za sve veće selektivna monetarna regulisanja uz podržavanje aktivnosti koje doprinose razvoju privrede (npr. poljoprivredu, izvoz). Time je velikim delom monetarna ravnoteža žrtvovana visokoj stopi ekonomskog rasta i određenim specifičnim ciljevima u razvoju koji se izaberu kao prioriteti u određenoj fazi razvoja. To je već osnova za odstupanja od kvantitativbnog (čisto tržišnog, automatskog) delovanja ka selektivnom i specifičnom (sasvim određenom, konkretnom) delovanju.

Upravo ovde želimo da ukažemo na prednosti nedostatke ova dva sistema monetarnog regulisanja, posebno iz aspekta, danas masovne zloupotrebe novčane sfere i ogromne emisije novca centralnih banaka u svetu, ali i vrlo razvijene bankarske industrije koja samostalno vrši emisiju bankarskih proizvoda ili derivata - kao surogata novca.

3)Transmisioni mehanizam delovanja novca i kredita u privrednim procesima

Moderna teorija nastoji, pre svega, da nađe odgovor na pitanje transmisionog mehanizma u delovanju osnovnih monetarnih varijabla na procese reprodukcije. Drugim rečima, kako i kojom brzinom mogu instrumenti monetarne politike delovati na osnovne makro-agregate, kao što su: nacionalni dohodak (BDP), cene, investicije, zaposlenost, konjunktura, uvozno- izvozni kompleksi i platni bilans, likvidnost reprodukcije i dr. Pri tome se sve više postavlja i pitanje kako novac i kredit deluju u privredi.

Novac i kredit i monetarne mere odnosno monetarno- kreditna politika, sigurno je, deluju na ekonomsku aktivnost. Međutim, što se tiče prirode i mehanizma transmisije ovog delovanja, shvatanja se u samoj osnovi mnogo razlikuju. Jedno shvatanje je kejnzijanska koncepcija (u čijoj osnovi su odnosi prihodi-rashodij i mehanizam kamate kao glavna veza između novca i ekonomske aktivnosti, odnosno dinamike i ponašanja osnovni agregata (investicija, zaposlenosti, dohotka i dr.).

Drugo shvatanje odbacuje podelu ekonomske teorije na analizu faktora formiranja i trošenja dohodaka svodeći privredne procese na formiranje odnosa ponude i tražnje novca (monetaristička doktrina) dakle odnose i promene na novčanim tržištima (ponuda i tražnja novca).

Funkcija tražnje novca i tražnje kredita se uključuju u celovit sistem s funkcijama investicija, potrošnje i formiranja dohotka. Do sada formirani ekonometrijski modeli su pokazali kako početna promena u raspoloživoj novčanoj masi sukcesivno deluju na nacionalni dohodak i cene, a ovo se dalje sa svoje strane odražava na promene kamatnih stopa, cenu kapitala i sklonost potrošnji. Konačno, sve skupa povratno deluje na formiranje dohotka.

Kako stvarno postoji visoka korelacija promena novčane mase i investicija, odnosno stope privrednog rasta, očito je da je ova veza jedna od jačih argumenata monetarista. Ona se u poslednje vreme snažno potencira, posebno u zemljama u razvoju, koje su pritisnute potrebama ubrzanog privrednog rasta, ali s velikim nedostatkom štednje i niskim investicijama.

Najveći deo njih je pod pritiskom MMF prihvatio neoliberalni model "stabilizacije i restrukturisanja" i osetio njegove pogubne efekte. Iz navedenog razloga u sledećim prilozima dajemo i sistem i efekte deficitarnog finansiranja razvoja.

Zaokret u regulisanju privrednih procesa od odnosa dohdak-rashodi, prema odnosu: novac -> investicije -> nacionalni dohodak a novac, pokazuju da je novac početa i kraj tog lanca međuuticaja, čime postaje osnovni faktor pokretanja ili kočenja privredne aktivnosti. To je u stvari kretanje kapitala (novčanog i robnog kapitala u procesu njihovih međusobnih transformacija).

Novac i kredit u savremenoj privredi postaju strateški faktori određivanja i ponašanja dohotka, potrošnje, investicija i zaposlenosti. Oni postaju jedan od ključnih varijabla sistema koji deluiu na sve podsisteme privrede (raspodelu, cene, spoljnotrgovinski, bankarski sistem, štednju, investicije, potrošnju i dr).

Odatle i naš stav koji smo prihvatili u radu - da se monetarnom politikom može snažno podstaknuti proizvodnja i privredni

rast, ali bez obaveznog „pratioca" u tome - ubrzane inflacije. Na tome smo i bazirali naš koncept i osnovna istraživanja.

Monetama politika i dalje klasično vođena redovno sadrži određene ciljeve koje nastoji ostvariti:

Osiguranje optimalne novčane mase za nesmetano odvijanje tokova reprodukcije, uz očuvanje dovoljne interne i eksterne monetarne stabilnosti (generalni zadatak monetarne politike);

2)Emisija kredita banaka treba daje tako dozirana po strukturi, da osigurava optimalnu likvidnost (novčanu masu) privrednog sektora (strukturna monetama politika) u sferi likvidnosti:

Selektivno delovanje na privrednu aktivnost, odnosno određene poslove, kojim se deluje na podsticanie ili kočenje određene delatnosti u privredi, odnosno strukture ekonomskog razvoja (struktumo- razvoina politika). O ovom obliku delovanja monetarne politike na razvoj, a ovom radu dajemo posebno mesto.

Koordinacija na međunarodnom monetarnom planu, danas sve uže povezanih nacionalnih ekonomija i sve većeg značaja međunarodne ekonomske politike i saradnje (politika deviznih rezervi, kursa, inostranih dugova).

Uska koordinacija sa fiskalnom politikom i politikom raspadele u osnovnom pravcu delovanja (odnos javnog i privatnog sektora).

Kakav je odnos funkcije proizvodnje, ponude i tražnje novca? Kako ponuda novca deluje na funkciju i ponašanje proizvodnje, da li ova funkcija reaguje direktno na monetarne i kreditne "dopinge", odnosno stimulanse (u okviru ekspanzivne ili podsticajne monetarne politike), ili pak samo indirektno reaguje preko funkcije tražnje i potrošnje, odnosno sa izvesnim odgođenim efektima i ublaženim delovanjem. Sve su to pitanja na koja treba znati odgovore i reakciju proizvodnje u svakoj privredi posebno, kada se želi voditi ofanzivna monetarna politika podsticanja razvoja, odnosno politika podsticanja proizvodnje, pptrošnje, investicija i razvoja.

Novac je početak svakog procesa , reprodukcije (novčani kapital), ali i rezultata reprodukcije-dakle završna faza poslovnog ciklusa.

Monetarna aktivnost centralne banke i poslovnih banaka ima neposredne efekte na kamatne stope na tržištu novca, devizni kurs, spoljnotrgovinski i budžetski deficit, proizvodnju, zaposlenost, inflaciju i gotovo svaku makroekonomsku varijablu i stoga se ne može uopšte govoriti o neutralnosti novca i kredita i njihovog pukog "prilagođavanja" realnim privrednim procesima.

Da li novac i kredit deluju neutralno kada se u novoj krizi centralne banke odlučuju na ogromnu emisiju i „poplavu" novca (bez pokrića i bez veze sa realnom privredom)u cilju spasavanja banaka, berzi i finansijskih tržišta, dakle čistu spekulativnu sferu. U tom procesu centralne banke ex post pokrivaju sve neracionalnosti, zloupotrebe, korupciju, preraspodele bogatstva i sl. da bi očuvale funkcionisanje finansijskog sistema. Istovremeno, realna privreda je u stalnoj krizi, bez potrebnih monetarnih i kreditnih podsticaja.

Strategija oživljavanja proizvodnje i ozdravljenja privrede

Osnovni zadatak koji nam se nameće jeste kako da svesno vođenom monetarnom politikom ostvarimo istovremeno dovoljnu finansijsku stabilnost, optimalnu likvidnost, oživljavanje investicija i privredne aktivnosti, uz kontrolu ukupne potrošnje. Ovo posebno iz razloga što mnogi ekonomisti smatraju da takav koncept nije moguć.

Oživljavanje proizvodnje u uslovima unutrašnjih i eksternih velikih faktorskih ograničenja je izuzetno težak i složen proces, posebno ako se želi održavanje dovoljno stabilnog i dinamičnog optimalnog ekonomskog rasta.

Takav rast proizvodnje i društvenog proizvoda, praćen željom za ostvarivanje "pune zaposlenosti" i stabilnosti cena i deviznog kursa, često je upravo zbog navedenih ograničenja kontradiktoran i teško ostvariv istovremeno.

Da li je moguće oživljavanje proizvodnje, gotovo u svim granama i oblastima, dakle gotovo kao linearan proces rasta proizvodnje, u sledećim ograničavajućim uslovima:

Potpuni izostanak ili nedovolinost nacionalne štednje,

Gotovo potpuna zavisnost privrede od bankarskih kredita (privreda je i dalje bez sopstvenih obrtnih sredstava i akumulacije),

Izostanak neto priliva svežeg kapitala, uz neto odliv kapitala u inostranstvo (bekstvo kapitala, „sklanjanje" kapitala, odliv po dugovima),

Izostanak dovoljne amortizacije osnovnog kapitala u nužnom procesu modernizacije i tehnološkog procesa,

Potpuna zavisnost poslovnih banaka od centralne bankeu svojoj kreditnoj politici (ali i kredita uzetih direktno u inostranstvu),

6) Investicioni zamah zasnovan uglavnom na uvoznom kapitalu (zaduživanju s potpunim osloncem na bankarski kredit), odnosno stranim direktnim investicijama (ma šta to bilo), . ,

Blokada u tehnološkim inovacijama i restrukturisanju privrede u odnosu na izabranu strategiju razvoja i osnovne poluge rasta (izvoz, nove investicije, tehnologija),

Velike teškoće u procesu prilagođavanja preko investicija i nove proizvodnje promenama na svetskom tržištu u uslovima potpune dominacije krupnih korporacija, bankarskih konglomerata i svetskih finansijskih institucija,

Hronična nelikvidnost sektora preduzeća i banaka. Preduzeća bez sopstvenog kapitala i veliko kreditno zavisna, a banke suzdržane od plasmana i visoko likvidne,

Veliko nepoverenje u banke i državne institucije i pad kredibiliteta javne vlasti,

Visok budžetski deficit, deficit spoljne trgovine, često formirana "omča" spoljnih dugova i odliv kapitala u inostranstvo i dr.

Osnovno, strateško pitanje je: kako pokrenuti i održati dugoročni stabilan ekonomski rast, a da to ne bude samo "trenutni bljesak" (posebno bez nacionalne štednje, depozita banaka, uz veliki "beg" ili odliv kapitala u inostranstvo). Može li se u takvim uslovima uopšte ostvariti nekakav privredni rast.