Moj spor sa istriografima Južne Srbije (4)

Lazareva tajna večera, kao Isusova

Obično se kaže da Južna Srbija (oblast Južne Morave) nije dala doprinos stvaranju nove Srpske države u prvoj polovini XIX veka. Istoričari to često tumače „rajinskim mentalitetom" starosbijanaca, Moravaca, koji nisu bili spremni na samožrtvovanje za novu državu. To, jednostavno, nije tačno. Moravci su dali svoj doprinos novoj srpskoj državi u meri koliko im je to istorija dozvolila. Kao odgovor na ovu zabludu srpske istoriografije nastao je moj roman „Vojvoda od Leskovca" 1994. godine. Tekstovi koje nudim čitaocima Tabloida su egzegeza ovog romana. Izgovorio sam ih na nekim tribinama u Južnoj Srbiji, kao dopunu romanu.

Ivan Ivanović

Pesme o Kosovskom boju (Kosovski ciklus) Vuk Karadžić je skupljao sa raznih strana, što znači da ovaj ciklus nije imao svog redaktora, stoga nije prerastao u, recimo, "Ilijadu". Prvu pesmu, "Car Lazar i Carica Milica" Vuk je čuo od Tešana Podrugovića. U pesmi, Carica uoči Kosovskog boja moli svog gospodara da joj ostavi jednog od devetoro braće u Kruševcu, "sestri od zakletve". Car Lazar to odobrava, ali svih devetoro Jugovića i njihov otac stari Jug-Bogdan (Jugovići su junaci pesme "Banović Strahinja") odbijaju da izostanu iz boja, dobrovoljno biraju da poginu za "krst časni i slobodu zlatnu". Tek sluga Goluban, na carevo navaljivanje, pristaje da ostane uz caricu, ali posle zbrinjavanja Milice i on odlazi za vojskom na Kosovo.

Vest o kosovskoj pogibiji carici u Kruševac su donela dva vrana gavrana, tradicionalni vesnici nesreće u srpskoj epici. Od njih Milica saznaje za pogibiju Srba na Kosovu. U isto vreme u Kruševcu se pojavljuje sluga Milutin, jedan od retkih koji su preživeli Kosovo. Iz usta sluge Milutina saznajemo o pogibiji svih devet Jugovića i njihovog oca Jug-Bogdana, kao i većine kosovskih junaka. Milica saznaje i o smrti svog gospodara, "slavnog cara Lazara". Milutin je u Kruševac doneo i vest o borbi dvojice carevih zetova, Miloša Obilića i Vuka Brankovića. Miloš je uspeo da ubije turskog sultana Murata, a Vuk je pobegao iz borbe. Vuk Karadžić kaže da je čista legenda izdaja Vuka Brankovića. Štaviše, on je i posle Kosovske bitke pokušavao da se odupre Turcima, istina bez uspeha. (Kosovo je bilo njegova teritorija.) Interesantno je da je srpski narod prihvatio Tešanovu (narodnu) pesničku izmišljotinu, a ne naučnu istinu Ilariona Ruvarca. Otad je mit o izdaji ušao u svest srpskog naroda u najgorem kontekstu. Siroti Vuk Branković, čija je jedina greška što je preživeo Kosovski boj, postao je sinonim antisrpske istorije.

U pesmi "Propast carstva srpskoga"ovaj mit se nastavlja, a Lazar Hrebeljanović se veliča što je izabrao nebesko carstvo "koje je uvek i doveka" a ne zemaljsko koje je "maleno i prolazno". Pesmu je za Vuka zabeležio Lukijan Mušicki od anonimne slepice iz Gurgurevaca (Stepanije?), koju je ona svakako usvojila iz crkvene dogmatike. Crkva je kanonizovala izdaju Vuka Brankovića: "Bog ubio Vuka Brankovića! / On izdade tasta na Kosovu".

Pesmu "Musić Stefan" Vuk je dobio od nepoznatog pevača, verovatno iz Srema, a u njoj nalazimo legendu paralelnu izdaji o "vojsci koja nije na vreme stigla na Kosovo". U njoj srećemo i čuvenu kneževu kletvu Srbima "koji ne dođu u boj na Kosovu". Pošto je Lazarov sestrić zakasnio u boj i čuo od Kosovke devojke za srpsku tragediju, shvatio je da se kletva odnosi na njega. Stoga je odlučio da udari na pobedničke Turke i časno pogine na mestu gde su "Srblji izgubili carstvo čestitoga cara zemaljskoga".

Najtragičnija pesma u ovom ciklusu je "Smrt majke Jugovića" koju je Vuk dobio od nepoznatog sakupljača iz Hrvatske (moguće da ju je zabeležio Lukijan Mušicki?). U njoj majka dobija od Boga nerealnu sposobnost da odleti posle boja na Kosovo i pronađe leševe svih devet svojih sinova Jugovića i desetog - muža "starog Jug-Bogdana". Pevač je izvanredno naslikao gradaciju majčinog bola ("I tu majka tvrda srca bila/ I od srca suzu ne pustila"). Majka Jugovića je presvisla tek kad je poznala ruku svog najmlađeg sina.

ponašanju svoja dva zeta na Kosovu, carica Milica saznaje od Vladete vojvode, koji je preživeo boj. Pesmu je Vuk zapisao od slepe Stepanije, a postojale su i druge verzije. Smatra se da je Vladeta istorijski Vlatko Vuković, koga je bosanski kralj Tvrtko poslao na Kosovo da pomogne Lazaru, a on iz nepoznatih razloga napustio boj pre vremena. U pesmi se cementira priča o podvigu mlađeg Miličinog zeta (za njega je bila Vukosava) Miloša Obilića i izdaji starijeg zeta (za njega je bila Mara) Vuka Brankovića.

"Komade od različnijeh kosovskijeh pjesama" (ukupno pet) Vuk je zapisao od svog oca Stefana, koji je znao pevati uz gusle. To je u stvari koncentrisana hronika događaja vezanih za Kosovo. U Prvom komadu govori se o Muratovom pismu sa Kosova Lazaru u Kruševac. Sultan traži ključeve od Kruševca (predaju), jer ne može biti "jeda zamlja a dva gospodara". U Drugom komadu ponovljena je kneževa kletva iz pesme "Musić Stefan", znatno skraćena. Treći komad sadrži opis kneževe večere. Smatra se da je nastao pod uticajem hrišćanskog mita o Isusovoj tajnoj večeri. Poput Hrista, Lazar sedi u čelu stola, do njega je Vuk Branković, kao gospodar Kosovske oblasti, a Miloš Obilić je tek u začelju. Tu je čuvena kneževa zdravica (kao Hristova) u kojoj on otkriva da će ga na Kosovu izdati Miloš. (Rivalstvo između zetova.) Miloš se zavetuje da će na Kosovu lično ubiti sultana Murata. Tu srećemo Miloševe pobratime, Toplicu Milana i Kosančić Ivana, zaverenike protiv turskog cara. Knez Lazar drži zdravicu, kome da je nameni: po gospodstvu - Vuku Brankoviću; po milosti - Jugovićima; po lepoti - Kosančić Ivanu; po visini - Toplici Milanu; po junaštvu - vojvodi Milošu Obiliću.

Knez otkriva da je saznao da će ga Miloš izdati kao Juda Hrista i prebeći na tursku stranu, kao što je Juda prišao farisejima. Miloš uzvraća da će se tek na Kosovu videti ko je "vjera a ko je nevjera" i otkriva da nevjera sedi knezu uz koleno (Vuk Branković). U Četvrtom komadu Ivan Kosančić uhodi tursku vojsku i o tome referiše Milošu Obiliću. Koliko je Turaka "svi mi da se u so prometnemo, ne bi Turkom ručka osolili". "Da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala!"

Ovaj opis veličine turske vojske doslovno se slaže sa stihovima u pesmi "Banović Strahinja", koju je Vuk čuo od starca Milije. Priređivač kaže da Vuk nije imao opis u prvoj verziji komada, jer je starca Miliju video i čuo tek sedam godina docnije, a uneo ga je u drugu verziju. Logično je da je Milija znao za ovaj opis (Ibarski Kolašin se naslanja na Kosovo), a Vukov otac nije znao (Jadar je daleko.) Miloš otkriva Ivanu da je smislio plan kako će da dođe do turskog cara i moli ga da ne kaže knezu pravu istinu. Konačno, u Petom komadu srećemo apoteozu ("Koji ono dobar junak bješe") kosovskim junacima: Banović Strahinji, Srđi Zlopogleđi i Bošku Jugoviću.

Poslednju pesmu iz Kosovskog ciklusa, "Kosovka djevojka", Vuk je dobio od Lukijana Mušickog, koji ju je zapisao od pominjane slepice iz Gurgurevaca. U ovoj pesmi data je kosovska tragedija kroz ličnu tragediju verenice Milana Toplice. Dan posle boja vidimo mladu Kosovku na razboju (razbojištu) kako sa dva kondira, jednog sa vodom a drugog sa vinom, prevrće po bojištu izginule junake i poji i hrani koga je preostao u životu. Tako nailazi na teško ranjenog kneževog barjaktara Pavla Orlovića.

Njemu priča da je prisustvovala pričestu srpske vojske kod Samodreže crkve, koji je trajao tri nedelje a služilo je trideset kaluđera. Sva se srpska vojska pričestila, među njom i tri mlade vojvode, Miloš Obilić, Ivan Kosančić i Milan Toplica. Miloš daruje Kosovku kolastom azdijom i prosi je za svog pobratima Milana, koji je neoženjen. Ivan daruje Kosovku pozlaćenim prstenom i takođe je prosi za Milana. Nailazi Milan Toplica i daruje Kosovku koprenom od zlata i zavetuje se da će je uzeti za vernu ljubovcu ako se živ sa Kosova vrati. "Nji ja danas po razboju tražim." Knežev barjaktar Pavle Orlović na samrti pokazuje Kosovki gde su ovi junaci izginuli, onde gde su koplja ponajviša i ponajgušća. Kosovka se vraća svome dvoru (kući) prolivajući suze niz bijelo lice ponajlepšim stihovima u celokupnoj srpskoj poeziji: "Jao, jadna, ude ti sam sreće! / Da se, jadna, za zelen bor vatim, / i on bi se zelen osušio!"

Starac Raško je kazivao Vuku još jednu pesmu „Margita djevojka i Rajko vojvoda", koja se odnosila na Toplicu, što za nas ovde može da bude važno. Naime, samo u ovoj pesmi se pominju Jugovići kao feudalci iz Toplice. Ova pesma je potpuno neistorijska, pobrkana, antidatirana. Motiv joj je sličan "Kosovki devojki", samo što sremska Srijemka đevojka Margita ne šeće po Kosovu nego po Slankamenu. Ona kune sadašnjeg vojvodu Rajka i okrivljuje ga za navalu Turaka na Srem. Dok je bio vojvoda Mirko, Turčin nije smeo ni da prigviri u Srem a danas turski konji njište po Sremu. Margita nije znala da je sluša Rajko, koji žali za Starom Srbijom koliko i ona.

Sadašnji gospodar Srema vojvoda Rajko se obraća Srijemki đevojki i kazuje joj zašto je pod vojvodom Mirkom sve bilo drugačije i bolje. Onda su Srbi imali svoju državu na čijem čelu je bio knez Lazar. Vojvoda Mirko nabraja devojki Margiti srpske gradove i njihove gospodare, što u stvari predstavlja žal za izgubljenom državom. Nabrajanje je proizvoljno i istorijski neutemeljeno. Nas interesuje Toplica.

"Na Prokuplju, gradu bijelome, / onđe bješe stari Jug Bogdane / s devet sina, s devet Jugovića; / na bijelu gradu Kuršumliji, / onđe bješe Banović Strahinja; / na Toplici, na vodi studenoj, / onđe bješe Toplica Milane; / a na onoj ravnoj Kosajnici, / onđe bješe Kosajčić Ivane; / a na Nišu, gradu bijelome, / onđe bješe vojvoda Staniša."

Zatim Rajko rekonstruiše Dušanovu Srbiju, sa Makedonijom, Bugarskom, Kosovom, Severnom Grčkom, od Beograda, Skoplja, Sofije, Prizrena do Soluna (vojvoda Dojčin) i nabraja vojvode koji su ovom zemljom vladali. Svi su oni izginuli, preminuli, počinuli - "sam ostade u Srijemu Rajko kao suvo drvo u planini", da se nosi sa turskim osvajačem. Kad to izgovori, vojvoda Rajko dohvati noževe od pojasa i udari se posred srca živa. Devojka Margita ga oplakuje, u stvari plače za Starom Srbijom: "Braćo moja, srpske vojevode, / kako biste, kako preminuste, / a kako li roblje ostaviste! / Roblje vaše - sve tursko podnožje, / namastiri - turske potprdice."

Onda Margita devojka dohvati Rajkove noževe i ubija se pored gospodara Srema.

Istorija ne zna niti za vojvodu Rajka, niti za vojvodu Mirka. U nabrajanju srpskih velikaša pre Kosova ponešto je tačno, više nije. Istorija ne zna za Jugoviće, a prethodna pesma ih je smestila u Kruševcu. Banović Strahinja ne može biti iz Kuršumlije (tu se u Toplicu uliva reka Banjska, možda je po tome), nego iz malene Banjske kraj Kosova, sela u kome je bio čuveni manastir.

Na kraju, otkud toliko proizvoljnosti i netačnosti u prikazivanju istorijskih događaja u narodnim pesmama. Izreći ću jednu jeretičku misao koja se neće svideti profesorima. Vukovi pevači nisu poticali iz istorijske Stare Srbije nego iz bočnih zemalja, pa su njihova kazivanja više rezultat narodnog pamćenja nego autentične istorije.

Ako bih tražio zajednički naslov za epiku čija je tematika Srpski jug, taj naslov bi mogao da glasi SRPSKA TRAGEDIJA. Istina, u pesmama najčešće pobeđuju srpski junaci, ali to predstavlja njihov individualni čin. Izmišljeni Marko Kraljević (za razliku od stvarnog) pobeđuje Turke, Arape ... ali to nije dovoljna kompenzacija za kolektivni kosovski poraz.

Često se ističe da su Srbi jedini narod na svetu koji slavi svoje poraze! Kosovski ciklus je apoteoza srpskog poraza na Kosovu. Psiholozi u tome nalaze srpski mazohizam koji je nastao kao žal za izgubljenom državom. Pojedinačne pobede su samo uteha za kolektivni poraz.

Jasno je da je ta epika, kao i Homerova, nastala mnogo kasnije od događaja koje opeva. Otud izvesna idealizacija i mnogo netačnosti. Ali ona u potpunosti odražava narodnu dušu i misao za vreme robovanja pod Turcima.

Tek sa Filipom Višnjićem javlja se pevač savremenik događaja, koji, iako slep, tačno sagledava i prenosi događanja. (U Topličkom ustanku, koji sam opisao u romanu "Narodna buna 2 - Toplička država" - tu ulogu, sa mnogo manje uspeha, uzima na sebe Sava Vukomanović.) Nema sumnje da je Filip Višnjić pesnik srpskih pobeda (na Mišaru, na Loznici, na Deligradu...) Poraz na Čegru nije opevao! Višnjić veliča i slavi ustaničke vođe, onako kako je to činio Pindar u staroj Grčkoj sa olimpijskim pobednicima.

Sve ovo sam rekao da bih postavio pitanje zašto naša narodna epika nema pesmu o srpskoj pobedi na Pločniku?

ovom boju objavio je Milenko Vesnić, srpski ambasador u Parizu u vreme Versajskih pregovora, raspravu "Froasar o bitki na Pločniku" u Letopisu Matice Srpske, 1921. godine, pa ću ja ukratko da vas upoznam sa ovim tekstom.

Da vidimo najpre ko je bio Žan Froasar? Za Francuza Žana Froasara se zna da je živeo u drugoj polovini Četrnaestog veka i da je smatran jednim od najznačajnijih hroničara i letopisaca svoga vremena. Milenko Vesnić kaže da je Froasar bio više letopisac nego istoričar, jer nije podrvrgavao kritici izvore kojima se služio. Kao letopisac, pre svega zahvaljujući svom književnom daru, napisao je nezaobilaznu hroniku svog vremena, tako da su ga poredili sa Herodotom. Vidimo ga pred kraj života kao osedelog sveštenika u Valansijenama, kako beleži svoju hroniku pod jesen 1389. godine, "možda istog dana kad je po naredbi kralja Francuske u pariskoj Sabornoj Crkvi služeno svečano blagodarenje u slavu pobede hrišćanske nad nevernicima na Kosovu".

U svojim "Hronikama" Froasar je zabeležio ratove Evrope, "celo Četrnaesto stoleće sa svima svojim slabostima i vrlinama nalazi se u njima". Njegove "Hronike", i pored svih netačnosti u pojedinostima, tačne su kao celina, "te nam daju vernu sliku svoga vremena".

Za nas je naročito interesantan zapis koji se odnosi na Pločničku bitku 1387. godine. U našoj istoriografiji se ta bitka spominje kod istoričara Ljube Kovačevića, Ljube Jovanovića, Ilariona Ruvarca... ali sa malo znanja i utvrđenih činjenica. Froasarova priča izgleda ovako.

Kralj Jermenije Lav Šesti od Luzinjana bio je zle sudbine u svojoj zemlji da bude pobeđen od Turaka i padne u njihovo ropstvo, pa je u zatočeništvu proveo sedam dugih godina u Misiru (Egiptu), od 1375. do 1382. godine. Na zauzimanje mnogih katoličkih dvorova Turci su ga ipak oslobodili i on je 1383. godine otišao najpre u Avinjon gde ga je papa svečano primio kao velikomučenika. Poslednjeg dana meseca juna 1384. godine Lav je stigao u Pariz gde ga je dočekao francuski kralj Karlo s velikom pratnjom vojvoda, kneževa, vitezova... kao i kardinalima i drugim crkvenim vekodostojnicima... i mnogobrojnim narodom. Francuska je želela da kralju Jermenije oda dostojnu počast, najpre kao privrženiku katoličke vere, a zatim kao velikom stradalniku za nju. Štaviše, francuski kralj je jermenskom kralju dodelio doživotno izdržavanje i vilu u Sent Deniju u blizini Pariza. Froasar je od njega čuo priču koja se odnosi na Pločničku bitku.

Jermeninova priča u najkraćim crtama izgleda ovako. Kad je turski car Murat učrstio vlast u susednim zemljama, odlučio je da krene na Evropu. Umislio je da postane gospodar celog sveta i da sedi u Rimu, ali je najpre preko Ugarske morao da osvoji Beč. Na putu mu se isprečila malena Srbija sa knezom Lazarom. Stoga je on poslao Lazaru vesnike i poklisare s jednom mazgom natovarenom vrećom prosa. I s porukom da traži prolaz kroz Lazarovu zemlju na putu za Evropu. "Neka nam knez Lazar pripremi prolaz, ako želi ostati na miru u svojoj zemlji; ako bi se pak bunio i protivio, recite mu u naše ime, predočiv mu i živim primerom, da ću na nj povesti toliko vojnika koliko ima zrna prosa u toj vreći, i da ću ga satrti u njegovoj zemlji."

Lazar je zatražio tri dana da o tome razmisli. Kad je došao treći dan, ponovo su se javili Muratovi izaslanici. Za to vreme je Lazar naredio da se u zemlji sakupi sva živina i da se drži u zamku nenahranjena. Kad su izaslanici posedali, posluga je otvorila odaje u kojima je bila sakupljena živina. Izgladnele kokoške i petlovi začas su pozobali proso iz vreće! Odgovor srpskog kneza je bio slikovit: "Murat mi poručuje da će u zemlju moju poslati bezbrojnu vojsku, ako mu se ne bih pokorio. Recite mu dakle od moje strane da ću je ja čekati, ali da će biti uništeno sve što dođe, kao ovo proso što ga pozobaše ove kokoši".

Pošto je postalo jasno da će Murat da navali na Srbiju sa ogromnom silom, knez Lazar je naredio da mu se zapreči put u Pločničkom klancu. U klanac je doveo oko deset hiljada strelaca, a više od dve hiljade seljaka je postavio s obe strane puta da obaraju drveće i zapreče puteve kad za to nastupi potreba.

Svoju veliku silu od oko dvesta hiljada ljudi Murat je doveo u Srbiju i bez po muke osvojio Niš. U Nišu je odvojio oko šezdeset hiljada ljudi i pod dva vezira uputio ih da preko Pločnika prodru u Kruševac. Ova vojska je prodirala kroz Toplicu paleći i pržeći sve pod sobom. Lazar je propustio tursku vojsku u klanac, a onda naredio seljacima da obaraju drvlje, naročito visoke jele, i zatvore Turcima put. Na Pločniku Turci su doživeli strahovit poraz i pogunula su oba vezira. Kad je čuo za poraz, Murat se zarekao da će uništiti Lazara po svaku cenu, ali da će ga namamiti u ravnicu. Dve godine kasnije zbilo se Kosovo.

Ovako je jermenski kralj pripovedao na francuskom dvoru, a vlastela ga je rado slušala. Milenko Vesnić je objavio Froasorovu priču u junu 1914. godine.

Međutim, jedan drugi srpski istoričar, Mihailo Dinić, odbacio je Vesnićevu poruku da je "izvan svake sumnje da se zapis koji nam je ostavio Froasar... odnosi na Pločničku bitku". Dinić je to učinio u časopisu Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor 1938. pozivajući se na istorijske datume. Naime, Lav Šesti je u Pariz prispeo juna 1384. godine, dakle, pre Pločničke bitke. Ako je tri godine kasnije pričao na francuskom dvoru o njoj, onda je priča mogla da bude samo rezultat njegove mašte. Više od toga, Mihailo Dinić smatra da je priču u stvari izmislio Froasar i da ona predstavlja literarnu a ne istorijsku svedodžbu o velikoj srpskoj pobedi na Pločniku.

Ja sam 1994. godine, kad sam uređivao časopis Srpski jug, dobio od novinara Dragoljuba Gajevića iz Prokuplja pesmu o bitki na Pločniku. Pesma je navodno narodna a novinar je pronašao u Narodnom muzeju Toplice u Prokuplju. Kad sam pogledao, video sam da je to samo odlomak iz pesme, novinar mi je obećao da će je poslati celu, ako prihvatim da je objavim. Po tom odlomku sam zaključio da je pesma ispevana u maniru pesama iz Pretkosovskog ciklusa, ali ništa nije jemčilo da je to stvarno narodna pesma. Ako je narodna, onda bi to bilo prvorazredno otkriće i Vukova zbirka bi bila obogaćena za još jednu pesmu.

Novinar mi je još poslao belešku o sadržini cele pesme. Pošto je Murat sa vojskom prodro do Niša, iz nekih razloga (pobuna na dvoru?) morao je hitno da se vrati u Carigrad. Zatražio je da udari prečicom kroz Toplicu i preko Kosova, navodno je poslao delegaciju na pregovore sa knezom Lazarom o dozvoli za taj put. Sa kneževe strane pregovarali su vodeći vlastelini, sa Vukom Brankovićem na čelu, budući da je turska vojska trebalo da prođe kroz njegovu zemlju. Srpska delegacija se raslojila, Lazarevi zetovi su bili na različitim stranama: stariji, Vuk Branković je bio protiv dozvole, a mlađi, Miloš Obilić je bio za nju.

Nadvladao je Vuk Branković, turski pregovarači su o tome obavestili Murata. Murat je manji deo vojske poslao u Toplicu, a sa većim se povukao putem kojim je došao. Vuk je optužio kod kneza svog pašenoga za izdaju, tako je nastala kneževa zdravica na kosovskoj večeri. (Večera se dogodila navodno u selu koje se zove Trpeza.) Turska vojska je poražena na Pločniku i o tome je ispevana pesma, koja je bila sve dotad zagubljena. Murat je smirio pobunu na dvoru i dve godine kasnije ponovo je krenuo na srpske zemlje, ovoga puta preko Kačanika na Kosovo polje. Miloš se sa dvanaest zaverenika navodno predao Muratu i ponudio se da mu izruči Lazara. Pošto je Murat znao na kojoj strani je bio Miloš u pregovorima oko Pločnika, odlučio je da ga primi u šator i dozvoli mu da mu poljubi ruku. Obilić je to iskoristio i ubio cara nožem koji je uspeo da sakrije od straže.

Sve to govori otkrivena prokupačka pesma, čiju celinu nisam dobio. Kako je pesma imala stila i ličila na kosovske pesme, obratio sam se Narodnom muzeju Toplice za potvrdu. Uskoro sam dobio odgovor da takva pesma stvarno postoji, ali da nije narodna nego je napisao pesnik iz Toplice Ivan Petković. On je pred smrt ovu pesmu pohranio u Muzej, gde se čuva njen original. Posle toga ja sam odlučio da se povučem iz ovog posla, jer narodne pesme se ne pišu danas.

Sličnu stvar (napisao narodnu pesmu) je uradio crogorski pesnik Ćiro Radović (mislim da je to otac vladike Amfilohija Radovića?), koji je ispevao "Kosovski boj" i objavio ga u časopisu Književnost.

Koliko znam, o Pločničkoj bitki je napisao roman Dušan Baranin. Ili Živorad Nastasijević? Možda i jedan i drugi?