Postdemokratija

ZVIŽDUK U OSAM

Dve izjave vodećih ličnosti države asocirale su me na nekad veoma popularnu pesmu Đorđa Marjanovića „Ko nekad u osam... Najpre je Vučić na inauguraciji ispričao neverovatnu priču o tome kako je sedam sati, od osam uveče do tri po ponoći, razgovarao telefonom sa bezimenim šefom jedne velike sile, „danas verovatno i najvećim liderom", a onda mu se Brnabićka javno divila kako on radi čak i nedeljom od osam izjutra. Te navodno precizne satnice trebalo bi da nas fasciniraju i ubede, ali mene više podsećaju na pesmu „Zvižduk u osam", jer je očigledno da se premijerki i predsedniku fućka za sve realne probleme. Oni se bave samo likom i delom Aleksandra Vučića, zaključuje kolumnista Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Navodno je te nedelje od osam izjutra Vučić rešavao probleme vezane za logistiku leta Sergeja Lavrova od Moskve do Beograda, a kako ih je rešio videli smo, tako što mu nekad dragi gost ipak nije došao zbog smetnji na vezama. A koji dan ranije je, navodno, čitave noći telefonom ubeđivao nekog velikog evropskog lidera u ispravnost „naše a svetske" politike, tako uspešno da mu je dotični lider na kraju, opet navodno, priznao, da je potpuno u pravu.

Oni koji su naseli na tu bajkovitu priču odmah su počeli da nagađaju o kom se lideru radi, pa su ne znam kako došli do zaključka da bi to mogao biti francuski predsednik Makron, a ja sam spreman da se kladim da nije ni on, niti bilo koji drugi ozbiljan političar u pitanju, pošto se taj i takav razgovor nije ni dogodio. Ta priča je jednostavno izmišljotina, proizvod Vučićevih maštarija o sebi i svom zamišljenom značaju, jer prosto ne postoji takav veliki lider koji nema pametnija posla nego da celu noć sluša staru pesmu jednog malog umišljenog lidera i još da mu na kraju prizna da je u pravu.

Doduše, priznao bi normalan čovek i ubistvo koje nije počinio posle tolikog mučenja, ali veliki svetski lider nikad sebi neće dozvoliti ni da dođe u takvu situaciju, da ga ovaj davi sedam sata u sred noći. Takvi prosto ne reaguju na zvižduke u osam od onih koji nemaju šta da traže u njihovoj ulici u to doba.

Naravno, zato i ne može da kaže o kom velikom lideru je reč jer bi ga taj odmah demantovao, a verujem da to nikad nećemo ni saznati jer se to nije ni dogodilo. Stoga, umesto što svi prelazimo preko toga kao još jedne od uobičajenih Vučićevih lagarija o tome kako je ovom ili onom svetskom moćniku skresao u brk i održao lekciju, morali bismo se ozbiljno zabrinuti za sudbinu zemlje koju predvodi i o svemu odlučuje čovek koji je u stanju da bez ikakvih skrupula, čitavoj naciji, kao da deci priča bajke, plasira svoje nebulozne maštarije kao istinite i važne događaje.

Nije to samo obična laž, na to smo se od njega već navikli, to je primer kako on laže samog sebe, kako i sam počinje da veruje u ono o čemu mašta i sanja. Doduše, nije to ništa neobično, događa se to ponekad svima nama, kad pustimo mašti na volju povodom nekih događaja, ulepšavajući ih, po onoj narodnoj- što je babi milo to joj se i snilo, pa vremenom sasvim izgubimo orijentaciju i više ni sami nismo sigurni da li su se neke stvari zaista dogodile i da li baš tako kako su se nama urezale u pamćenje. Ali, to je problem svakog od nas pojedinačno, međutim, kad se to događa predesdniku, od kojeg mnogo toga zavisi, to postaje problem svih gorađana i države u celini.

Ta se pojava u psihologiji naziva Pseudologija fantastika, kaže mi moj prijatelj dr Mikloš Biro, koja može biti znak šizofrenije ali i ne mora, a na Googlu nalazim da se može javiti i kod mentalno potpuno zdravih osoba u vezi sa željom da svoju prošlost prikažu u drugačijem svetlu. „Pseudologija fantastika može biti posledica paranoičnog veličanja vlastitih kompetencija i hipohondričnih strahovanja za vlastiti identitet. Sve je to pogubno, kako za osobu, tako i za okolinu jer pogubne promene personalnosti utiču na moralno rasuđivanje, a sve je to posledica subjektivne dimenzije egoizma ili patološke želje za posedovanjem. Takve obmane sećanja su fenomen istorijski pogrešnog doživljavanja realnosti".

Nakon ovakvih naučnih tumačenja ove psihološke pojave prosto nije moguće ne setiti se kako Vučić već deset godina uporno ponavlja kako su „žuti lopovi" uništili privredu, zakatančili fabrike i opljačkali državu, potiskujući tako svest o tome da je Srbija temeljno rasturena znatno pre njihove vlasti, u toku ratova i sankcija koje nam je doneo Miloševićev režim u kojem je i on bio važan šraf. Čak i ministar, koji se tako još kao student ogrebao za državni stan, dok su njegovi vršnjaci ginuli u ratu na koji ih je on huškao.

Daleko od toga da žuti nisu krali i otimali, naprotiv, ali ne toliko od države od koje više nije imalo šta da se uzme, koliko od inostrane pomoći koju je već razorena Srbija dobijala posle bombardovanja i promene vlasti.

Posebno u opisu fenomena „paranoičnog veličanja vlastitih kompetencija", lako je prepoznati Vučićevu neprekidnu kampanju u kojoj se uporno nastoji predstaviti kao poznavalac svega i svačega, od politike do sporta, od svakog metra novih puteva, do najzabačenijeg sela u Srbiji pa čak i klozeta u njegovoj školi. Da bi ostavio utisak kako se u sve razume i da je stručnjak za sve i svašta, napadno iznosi izuzetno precizne cifare, do poslednje decimale, bilo da je reč o broju ljudi na raznim njegovim skupovima i opozicionim protestima, kilovatima struje, kilometrima autoputeva, kubicima zemlje, vode, uglja ili gasa, odnosno kilogramima i tonama žitarica, brašna, šećera ili graška i pirinča.

Da ne pričamo o njegovoj ekspertizi doktorske disertacije Siniše Malog iz ekonomije, kada je ustvrdio da nikad nije čitao veće gluposti od analiza kojima je dokazan plagijat, na osnovu čega je beogradski Univerzitet Malom ipak poništio doktorat i oduzeo tu titulu. Ili o brojnim kriminalnim aferama, kada je, predstavljajući se kao najbolji student prava, direktno uticao na istražne i sudske postupke. Mada se pravom nikad posle studija nije bavio, ipak bi morao bar toliko znati da kao predsednik države to nikako ne bi smeo da radi.

I u naučnoj definiciji „hipohondrično strahovanje za vlastiti identitet", nije teško prepoznati slučaj Aleksandra Vučića, koji je stasavao u huliganskim grupama navijača, a formirao se u nacionalističko-šovinističkom pokretu srpskih radikala, kao najbolji i najposlušniji učenik četničkog vojvode Vojislava Šešelja, od međunarodnog suda osuđenog za ratne zločine, da bi se posle prerušavanja u naprednjaka našao u situaciji da radi sve suprotno tome i zagovara sasvim drugačiji sistem vrednosti.

Verovatno se i sam ponekad pita ko je on, ko je čovek koji je svojevremeno maštao o velikoj Srbiji i bio spreman da do nje dođe nemilosrdnim ratom u kojem će se za jednog Srbina ubijati stotina pripadnika drugih naroda, a koji danas govori o imperativu mira i bratstva i jedinstva sa pripadnicima svih nacionalnosti u skraćenoj Srbiji, pa i sa do juče najljućim neprijateljima u susednim državama.

Ko je čovek koji ne poštuje pravo i ne podnosi zviždače u svojoj zemlji, dok u isto vreme sam izigrava zviždača u Evropi žaleći se na na njene dvostruke standarde i nepravdu prema državi koju vodi. Ko je čovek koji se sa prenaglašenim poštovanjem ponizno dodvorava stranim državnicima sa kojima ima ozbiljnih neslaganja, a bespoštedno kritikuje i omalovažava sve neistomišljenike, pa i najbliže saradnike u svojoj parohiji. A onda i mi moramo da se zapitamo, koji je iskren, koji je pravi, i da li takav uopšte postoji.

Kad nauka kaže da „pogubne promene personalnosti utiču na moralno rasuđivanje", onda postaje jasnije otkud tolika razlika u Vučićevom tumačenju nekih nemoralnih, protivzakonitih i kriminalnih radnji njegovih saradnika, kumova i prijatelja u odnosu na ono što kažu zakoni i opšteprihvaćene moralne norme.

Kako može da „kompletne idiote", koji su rušili Savamalu unapredi umesto kazni, kao što je u prvi mah najavio. Kako je moguće da pravda ministra koji je prepisao naučni rad, dakle ukrao tuđu pamet da bi stekao titulu doktora nauka i da ga ostavi na tom mestu sa obrazloženjem da se ministar može biti i bez diplome. Može ali sa falsifikovanom diplomom nikako ne može, jer za falsifikat se, osim što je nemoralno, mora i zakonski odgovarati. Kako može da povodom otkrića da otac jednog drugog ministra trguje oružjem koje preko veze nabavlja ispod cene od državne firme, njegov komentar bude: Trguje, pa šta?

Kako je moguće da se izčuđava kakva se prašina podigla oko afere „Jovanjica", gde je otkrivena najveća plantaža marihuane u Evropi i da se javno pita u čemu je problem što je vlasnik pušten iz pritvora: Jel ubio nekog? Ili da otvoreno uzme u zaštitu Palmu, osumnjičenog za podvođenje maloletnica poslovnim i političkim partnerima. Čak i da je stoprocentno siguran da je njegov koalicioni partner potpuno nevin, on to ne bi smeo da radi, jer nije tu u pitanju samo moralno rasuđivanje o njihovim nedelima, već o svojim postupcima i kao čoveka i posebno kao predsednika države.

Konačno, i naučna teorija o tome da je pseudologija fantastika izraz egoizma i patološke potrebe za posedovanjem, takođe nalazi svoju potvrdu u liku i delu Aleksandra Vučića, koji sebe poredi sa najvećim ličnostima iz naše istorije i uopšte ne krije svoju želju da poseduje apsolutnu vlast, sve institucije sistema i sve ljude koji u njima rade. I da želi o svemu sam da odlučuje, pošto veruje da je on najbolji mogući predsednik koji će ući u istoriju, što je u najmanju ruku neukusno govoriti o sebi.

Gadna su vremena, još gadniji položaj Srbije, tako da sve u svemu, da bi mogao da odredi dalji put Srbije na ovoj vetrometini, morao bi prvo on da se opredeli.

Ako ništa drugo, bar toliko da zna da u politici, kao ni u novinarstvu, ne postoji radno vreme i da oni koji najranije dolaze na posao, to čine ne bi li tako kompenzovali svoju nesposobnost. Zato on nikad ni ne napušta kabinet i ne spava, sem kad treba da se slika na nekom otvaranju nečega. Što, naravno, ne znači da i radi. Naprotiv, samo odrađivanje radnog vremena i stvaranje privida da se radi, nije rad.