Povodom

Kako je Vučićeva „energetska politika"postala grobnica njegovog režima i zašto je ovaj diktator na Kosovo poslao „šefa" svojih kriminalnih poslova

DOK JE KUMA I BRATA, NEĆE BITI RATA

Kako je Vučićev režim prodao nepriznatom Kosovu i vladi Aljbina Kurtija 200 hiljada tona brašna, kako je obezbedio prodaju struje kosovskoj vladi potpisom u Briselu, šta im je još ponudio u zamenu za prehrambenu robu iz Srbije i na čemu opstajava njegova autokratska vladavina, nakon što je u „specijalnu misiju" na Kosovo poslao Milana Radoičića, čoveka kriminalne biografije ali sa poslaničkim imunitetom i zaštitom sa najvišeg mesta. Da li je „energetska politika" ustvari poslednja slamka za koju se ovaj odlazeći dikatator uhvatio, jer njome može da inscenira navodnu saradnju sa Zapadom. Konačno, zbog čega je Vučiću hitno potrebna „opasnost od rata" na Kosovu i da li će time dobiti još malo na vremenu koje mu je preko potrebno...

Nikola Vlahović

Iz svih najvažnijih institucija Evropske unije, režim Aleksandra Vučića dobija već mesec dana dramatična upozorenja da ga ne čeka ništa dobro ukoliko se početkom avgusta 2022. ne izjasni čiju politiku vodi i čiji novac troši.

Čim je shvatio ozbiljnost situacije, hitro je reagovao i najavio navodni napad albanskih bezbednosnih snaga na sever Kosova, „najdalje do 1. oktobra”. Mali, privremeni, ograničeni, makar i običan, batinaški sukob, savršeno bi mu odgovarao, kako bi dobio još vremena i odgodio neizbežno izjašnjavanje o Istoku i Zapadu. Spremna je i albanska mafija sa Kosova da mu pomogne.

Pomoći će i neosuđeni ratni zločinac, Ramuš Haradinaj, ukoliko mu Vučićeva „Srpska lista” pomogne u svrgavanju Kurtijeve vlade. Diktator ovu ponudu nije mogao da odbije, pa je na pregovore sa albanskim podzemljem, poslao Milana Radoičića, budućeg „počasnog konzula Srbije” na Kosovu u slučaju da se Haradinaj ponovo dokopa izvršne vlasti u nepriznatoj državi. Biznis između dve mafije ponovo počinje da radi ono što politika ne može: Vučić planira da sa Kosova povuče ogromne količine uglja za elektrane u Srbiji, a za uzvrat nudi sve: hranu, novac, električnu energiju iz pomenutih elektrana... Naručio je čak i mali, inscenirani, ograničeni sukob sa minimalnom „kolaterarnom štetom” kako bi na taj način opravdao i čak izbegao pritisak EU oko uvođenja sankcija Rusiji.

Rat na tlu Evrope zadesio je Srbiju u najgorem momentu, dok njome vlada teški mentalni bolesnik, čovek opsednut misionarskim poslovima, uveren da je na krovu sveta, ravan vodećim državnicima sveta.

Na njegovu nesreću, realnost je surova i neumoljiva. Ono što ovaj samodržac fantazira nije ni za koga važno. Važno je šta taj i takav diktator stvarno radi i šta drugi rade u njegovo ime i pomoću njega.

Dana 6. juna ove 2022. godine, poslanici Evropskog parlamenta usvojili su Rezoluciju kojom prvi put direktno pozivaju Srbiju i nepriznato Kosovo, da postignu sporazum o normalizaciji odnosa „zasnovan na međusobnom priznanju”. Na adresu Aleksandra Vučića i njegovih lažnih institucija u Beogradu, od tog 6. juna 2022., uporno stižu upozorenja da njegova vlada hitno „uskladi” svoje odluke sa spoljnopolitičkim odlukama Evropske unije, uključujući i uvođenje sankcija Rusiji.

Pomenutu Rezoluciju o Srbiji podržala su 523 evro poslanika, protiv je bilo njih 78, a 34 uzdržano. U originalom tekstu Rezolucije, očekuje se članstvo Srbije u EU, Rusija se pominje više od 30 puta, a Evropski parlament poziva Vučićevu vlast da “ponovo proceni ekonomsku saradnju sa Rusijom” i da dobro objasni razloge zašto i dalje kupuje oružje od Rusije, Belorusije i Kine. Dalje, Evropski parlament traži nove i nezavisne istrage o slučajevima “Krušik”, “Telekom” i “Jovanjica”, za koje se navodi da nema dovoljno informacija o dokle se sa njima stiglo, te poziva vlasti u Beogradu da istraže i krivično gone sve navodne veze sa kriminalnom grupom Veljka Belivuka i traži objašnjenje i izražava zabrinutost zbog nedavnih navoda da je Darko Šarić vodio međunarodnu kriminalnu organizaciju dok je bio u zatvoru u Srbiji.

Sve se ovo dešava u okolnostima dok se Vučićeva vlada priprema da uvede neku vrstu „dogovorenih sankcija” prema Rusiji, koje navodno ne bi oštetile Srbiju. Uz pomoć nezapamćene propagande koju sprovodi, skoro da je ubedio jedan deo građana Srbije, da će „Rusi pristati” na takve sankcije i da će „razumeti” Vučićev režim. Naravno da ništa od toga nije tačno, jer je zvanična Rusija nijednom od početka rata u Ukrajini nije obećala „povlašteni status” ni njemu ni njegovoj kriminalnoj falangi.

Zbog svega toga, Vučić je počeo da primenjuje svoju omiljenu metodu: prizivanje vanrednog stanja u Srbiji i zastrašivanje građana ratom.

Nakon njegovog „alarmantnog upozorenja” i najave nekakve invazije „najdalje do 1. oktobra”,

Javio se zamenik generalnog sekretara NATO pakta Mirčea Džoana koji je sve to demntovao i još naglasio da NATO ne vidi znak bilo kakvog rizika od eskalacije situacije na severu Kosova, u drugim delovima Kosova ili u širem regionu. I ne samo to nego je dao intervju za agenciju KoSSev gde je poručio i Vučićevoj i Kurtijevoj vladi da je jedini put za obe strane dijalog i kompromis i da NATO u potpunosti podržava dijalog, te da Kosovske bezbednosne snage (KBS) na sever mogu da dođu samo uz dogovor i konsultacije sa komandantom KFOR-a, te ponovio da KFOR na Kosovu striktno sprovodi svoj mandat na osnovu rezolucije SB UN 1244.

Mirčea Džoana nije srpski neprijatelj, to je bivši ministar spoljnih poslova Ruminije, a kako je njegova država članica NATO saveza, prostom rotacijom izabran je na mesto zamenika generalnog sekretara zapadnog vojnog saveza.

Međutim, Vučić i dalje forsira svoju politiku zastrašivanja lokalnog srpskog stanovništva na Kosovu ali i čitave javnosti u Srbiji.

Da je to tako govori i činjenica da je 5. jula 2022. godine, dakle, tačno mesec dana nakon izglasavanja Rezolucije Evropskog parlamenta o hitnom nastavku pregovora Srbije i nepriznatnog Kosova, na Kosovo poslao svoga „agenta” za kriminalno-političke subverzije, Milana Radoičića, kako bi pokrenuo nove i aktivirao stare veze sa albanskom mafijom i njenim „političkim krilom” od koga je ostao još samo Ramuš Haradinaj, bivši premijer samoproglašenog Kosova i neosuđeni ratni zločinac, sa kojim je Vučićeva „Srpska lista” bila u političkom savezu kad je to obojici zatrebalo.

Radoičić se potrudio da odglumi zadati scenario čim je stigao u svoj rodni kraj. Odatle je poslao sledeću poruku: „...Pravi teror nad našim srpskim narodom tek počinje. Mom narodu na severu, a i svim Srbima, samo da kažem, i onima drugima, tu sam, vratio sam se, a vi znate šta to znači, jer odavde nazad nema. Živela Srbija!”

Reč je o Radoičićevoj video poruci koja je snimljena u Leposaviću, a treba je razumeti kao njegov poziv Srbima-taocima Vučićevog režima (ali i režima u Prištini), da stanu u odbranu njegovog mafijaškog preduzeća na teritoriji takozvanog severnog Kosova.

U trenutku dok se pomenuti Vučićev „aktivista iz podzemlja” Milan Radoičić, spremao za odlazak u severnu Kosovsku Mitrovicu (29. juna 2022.), održana je u Beogradu „redovna-vanredna” konferencija za štampu poludelog diktatora koji je doslovno uzbunio javnost izjavom da je „planiran opšti napad kosovskih specijalnih jedinica na sever Kosova i Srbe, najkasnije do 1. oktobra”...

Tako je stvorena atmosfera za razumevanje „preko potrebnog angažovanja” ovog ordinarnog kriminalca za potrebe obnavljanja veza sa takođe kriminalnim albanskim klanovima na Kosovu, pre svega, klanom Ramuša Hardinaja (u „opravdanim” odsustvu uhapšenog Hašima Tačija) i njegovom političko-poslovnom mrežom širom ovog dela Balkana.

Da li je ovo bio Vučićev odgovor na Rezoluciju Evropskog parlamenta o navodnim pregovorima Srbije i Kosova? Hoće li Evropska unija priznati rezultate pregovora kriminalne diplomatije Vučićevog emisara Milana Radoičića i albanske mafije na Kosovu?

Važno je reći da su neke velika akcije već pokrenute uz saglasnost pomenutih mafija: Vučićeva Srbija nesebično je ponudila robnu razmenu između nepriznatog Kosova i Srbije. Naime, Radiočiću je dato u zadatak da realizuje ono što je Vučić polujavno u junu mesecu najavio, da će „Srbija od Kosova uzeti znatnu količinu kvalitetnog uglja (lignita) a za uzvrat dati hranu”. Precizan citat onoga što je Vučić ponudio Kosovu glasi ovako: „...Srbija ima najviše hrane i možemo da pomognemo da oni (Albanci) mogu biti sigurni da im neće nedostajati osnovne životne namirnice”.

U trci sa vremenom, Vučić poslednjih nedelja panično trguje „podzemnim putem” i „neposrednim pogodbama”, uglavnom nudeći robnu razmenu i kompenzaciju. Tako je ugovorio kupovinu 300.000 tona uglja iz Pljevalja (Crna Gora), a već je kupio 100.000 tona lignita iz Banovića (Bosna i Hercegovina). Istina je da je njegov režim znatno veće količine uglja za loženje naručio iz Rumunije, Bugarske i Grčke, a da računa na stalne isporuke iz svih zemalja regiona.

Sve su to posledice besomučne pljačke Kolubare koja traje decenijama unazad, a posebno tokom decenije Vučićevih mafijaša, koji su ovom energetskom gigantu doslovno očitali opelo. Naime, danas kolubarski kopovi dnevno daju oko 62.000 tona uglja, a najavljeno je da će se krajem leta kopati 80.000 tona, što je skoro ispod minimuma, pa je došlo do toga da je hitan uvoz iz inostranstva jedini spas.

Da bi bilo jasnije u kakav je pakao Vučić odveo Srbiju i njene energetske potencijale, treba podsetiti da je za proizvodnju jednog megavat-sata struje u proseku potrebno 1,6 tona uglja. Stručne službe EPS (ako tamo ima još stručnih ljudi) logično zaključuju: jeftinije je uvoziti ugalj nego struju!

Tako je Vučić pristupio ovom poslu, po svom starom običaju: ličnom akcijom preko firmi i pojedinaca uz veliku proviziju za njemu bliske posrednike.

Kako Hrvatska ulazi u „evrozonu” a istovremeno i u „Šengen zonu” od 1. januara 2023., to je mogućnost uvoza gasa iz jadranskih depoa tako reći neizvestan, te je dogovor sa Mađarskom bio jedino rešenje. Šta je Mađarska od toga dobila? Poznato je samo toliko da skoro čitavu „diplomatiju” sa Budimpeštom vode određene ličnosti iz Saveza vojvođanskih Mađara (sa pet poslanika u Skupštini Srbije), te da je „Vučićev poslovni duh” zaposeo i ovu malu ali uticajnu stranku. Posledice toga su da je Vučić najavio avansnu isplatu za izgradnju mađarske atomske centrale, kako bi navodno obezbedio Srbiji 20 odsto struje iz tog posla. Na žalost opljačkanih građana Srbije, izgradnja te atomske centrale trajaće godinama, a neizvesno je i to hoće li uopšte biti od koristi kad bude stavljena u pogon, jer će se menjati i energetska politika i geostrateške „ljubavi”. Ukratko, i to je bačena para bez bilo kakve stručne rasprave ili bilo čega sličnog.

Pre samo godinu dana, početkom avgusta 2021. godine, Vučić je sa američkom kompanijom “UGT Renewables LLC”, koja se bavi obnovljivim izvorima energije, dogovorio izgradnju solarnih panela na 2.000 hektara, na desetak lokacija širom Srbije. Tom prilikom se sastao sa čelnicima te američke kompanije, posle čega je potpisan Sporazum o saradnji između Ministarstva rudarstva i energetike i predstavnika kompanije.

Ovih dana se i američka vlada pozvala na taj dogovor i potpise koje su obe strane stavile na njega. Naime, vlada SAD nudi brzu izgradnju ovih panela (i sve druge energetske aranžmane) ali uz uslov da Vučić hitno uvede sankcije Rusiji i vrati se na poštovanje potpisanih akata sa Evropskom unijom, te da bez odlaganja, prekine svaki ilegalni posao sa ljudima koji su na američkoj „crnoj listi”, pre svega sa braćom Zvonkom i Žarkom Veselinovićem i već pomenutim Milanom Radoičićem.

Ali, kao što je poznato, srpskom diktatoru je svaki posao sa albanskom mafijom na Kosovu prihvatljiviji od ovih ucena. Naime, preko albanskih mafijaških kanala koji na Kosovu kontrolišu sve, od prodaje energenata do narkotika, pa čak i izbora ministara u svakoj privremenoj vladi ove privremene tvorevine, vrata su mu za svaki biznis otvorena.

Dobro upućeni izvori iz Prištine pa i pojedini mediji na albanskom jeziku raspolažu čvrstim argumentima koje govore da je ta mafija spremna da sarađuje sa Vučićevom Srbijom ukoliko bi njegova „Srpska lista” učestvovala u obaranju Kurtijeve vlade. Za početak, svakako će između te dve strane doći do „dobre volje” i bez političkih obligacija. Kosovu treba hrana, Srbiji trebaju energenti. Na to i Vučić i sve kosovske frakcije računaju. Za manje od mesec dana, tokom juna 2022. godine, iz centralne Srbije i Vojvodine, nepriznato Kosovo kupilo je zalihe brašna za najmanje šest meseci. A, Vučić im je ponudio skoro polovinu svih robnih rezervi u zamenu za ugalj.

Čak i kad bi sve ovo išlo legalnim putevima (a nije moguće, jer ne postoji „legalitet” tamo gde ne postoji međusobno međunarodno priznanje) to neće biti dovoljno da Evropska unija odblokira vizni režim albanskom režimu u Prištini, otvori sa Kosovom bilo kakve pregovore, niti će biti dovoljno da Vučić dobije još malo vremena da razvlači odluke koje ne sme da donese. Međutim, to je tek početak dobrog biznisa za Vučićevog „emisara” Radoičića, koji je otišao na Kosovo upravo sa zadatkom da legalni posao učini ilegalnim, da stvori takozvano crno tržište strateški važne robe te da u posao uključi obe strane: srpsku i albansku.

Sigurno je da će nezapamćena energetska kriza koja je, po svemu sudeći neizbežna, dovesti za pregovarački sto pre svega lokalne mafije u čitavom regionu. A, to znači i najneverovatnije političke saveze kojima su vlast i novac jedini prioritet. Sa kim će u neku novu mafijaško političku koaliciju ući Vučićev „emisar” Milan Radoičić, nije teško pretpostaviti. I on i Ramuš Haradinaj rođeni su u istom selu (Glođane kod Dečana). Ni jedan ni drugi nisu zadovoljni politikom koju danas vodi Aljbin Kurti, odrastao na ulicama Prištine, a vaspitavan i školovan u drukčijem duhu nego što su njih dvojica. Kurti svoj nacionalizam „legalizuje” preko postojećih mehanizama EU i u saradnji sa SAD. Radoičić i Haradinaj ne znaju mnogo o politici a ni školu nisu podnosili. I jedan i drugi poznaju i priznaju zakone podzemlja, veruju u pravila mafije i spremni su da im se stave u službu u svakom trenutku. Radoičić izvršava šta mu Vučić kaže, Haradinaj sarađuje sa barem jednom zapadnom obaveštajnom zajednicom i nada se da će uz njenu pomoć i uz pomoć drugih zapadnih obaveštajnih službi i novih „vanrednih okolnosti”, ponovo doći do izvršne vlasti.

I Vučiću i Haradinaju smeta Aljbin Kurti, norveški zet, „urbani ekstremista”, čovek koji hoće da trguje sa svakim ali ne i da deli profit sa OVK mafijom.

I Vučiću i Haradinaju bi odgovarao jedan neuspeo upad na sever Kosova, baš u vreme kad bi Vučić morao da donese odluku o uvođenju sankcija Rusiji. Opet bi dobio na vremenu, imao bi alibi za barem još nekoliko meseci, a njegovom pravom poslovnom partneru, albanskoj mafiji na Kosovu, dobro bi došao pad sadašnje vlade.

Na sceni su dramatične promene u međunarodnim trgovinskim, vojnim, političkim i svim drugim odnosima. I region nekadašnje Jugoslavije neće ostati izvan tih procesa. Vučić se osetio pozvanim da rešava regionalni energetski problem, smatra da on ima „ključ” za sve brave na Balkanu, da će Srbija biti dovoljno moćna i izdašna da hrani čitav taj prostor sa oko 14 miliona stanovnika i da će hranom uspeti da kupi dovoljno energenata, pa čak i da čitave vlade u regionu drži pod svojom kontrolom zahvaljujući svom talentu za manipulaciju i plivanju u mutnim vodama.

Naravno da se grdno prevario: svaka od zemalja kojom je Srbija okružena, ima svoju strategiju opstanka u okolnostima dramatične krize hrane i energenata. Svaka od njih će da prihvati saradnju sa Srbijom ali ne i Vučićev diktat i uvlačenje u njegove mafijaške poslove.

I umesto da uporno insistira na internacionalizaciji ključnog srpskog resursa na Kosovu i Metohiji, a to su rudna bogatstva čije je eksploatacija garantovana i Rezolucijom 1244 (na koju se otvoreno poziva i sadašnji zamenik generalnog sekretara NATO!), Vučić radije sluša svoju kriminalnu narav i ponaša se kao da ta činjenica ne postoji i kao da je Kosovo i Metohija odavno izgubljeno.

čemu je zapravo on kao samozvani vođa morao da svih deset godina njegove vladavine uporno raspravlja, šta je morao da zahteva, i čime bi odbranio Srbiju, govore i sledeći podaci...

Naime, u jednom od ranijih izveštaja američkih obeveštajnih službi sa Kosova (1998-1999), doslovno piše da prema međunarodnim standardima, Kosovo vredi 500 (procenjene rezerve uglja, prirodnog gasa i metala), a ostatak Srbije sa Vojvodinom tek oko 200 milijardi dolara. Američki stručnjaci procenili su da je Srbiji preostalo uglja za najviše 35 do 40 godina, dok ga na Kosovu ima za čak 16 vekova (prema jednoj drugoj proceni, Srbija ima uglja za 60, a Kosovo za 200 godina), dok je vrednost nalazišta sedam strateških ruda (olovo, cink, srebro, nikl, mangan, molibden i bor) procenjena na čak 1.000 milijardi dolara.

Iako su procene različite, ponekad i ne sasvim realne, postoje i izveštaji Svetske banke kojima ipak treba verovati.

Name, nezavisna komisija za rudnike i minerale okupiranih teritorija, kojom je upravljao Unmik, u izveštaju Rajnera Hengstmana iz 2004. godine objavila je da je Svetska banka procenila mineralne rezerve Kosova na 13,5 milijardi evra. Najznačajnije mesto zauzima lignit, čije geološke rezerve iznose oko 15 milijardi tona, bilansne rezerve olova i cinka procenjene su na 51 milion tona (74,1 odsto bilansnih rezervi Srbije), rezerve nikla i kobalta na 19,9 miliona tona, a rezerve boksita na 1,7 miliona tona (potencijalna proizvodnja aluminijuma od 425.000 tona).

Svetska banka je procenila da su ležišta lignita i mrkog uglja na Kosovu i Metohiji dovoljna za proizvodnju struje u čitavom jednom veku, što se poklapa s procenama stručnjaka sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, koji su takođe procenili da je potencijal na Kosovu dovoljan za dve termoelektrane i proizvodnju struje za sto godina, što, prema proceni srpskog ministarstva energetike iz 2009, odgovara vrednosti od 100 milijardi evra.

Na osnovu ovih procena, plan Elektroprivrede Srbije bio je da do 2020. revitalizuje termoelektranu „Kosovo A”, sagradi dva nova bloka na „Kosovu B” i sagradi „Kosovo C”. Na Kosovu je ostala imovina EPS-a vredna tri milijarde evra. Vučić se ipak drznuo da ponudi hranu za ugalj sa Kosova (čime je još jednom priznao postojanje „bilaterare” sa nepriznatom državom), pa onda otišao „korak dalje” i ponudio struju iz srpskih elektrana za Kosovo, mada je nema dovoljno ni za potrebe u centralnoj Srbiji.

Energetska kriza i haos u EPS-u i još nekoliko strateški važnih javnih preduzeća u Srbiji, već sada su postali grobnica naprednjačkog režima i ključne tačke na kojima će Vučićeva diktatura uskoro pasti.

A 1.

Kumova struja i njena cena

Uprkos tome što su opljačkali na stotine miliona evra nezakonitim poslovima oko malih hidroelektrana, ni Vučićev kum, bivši direktor Elektromreže Srbije ni njegovi prijatelji i "poslovni partneri", nisu ni od kakve koristi u energetskoj krizi o kojoj je ovde reč.

Naprotiv, štetočine i danas otimaju od države preko EPS-a, a samo pomenuti kum Aleksandra Vučića, Nikola Petrović, vlasnik je kompanije Eko Vlasina, koja poseduje dve hidroelektrane. Prva je „Prodanča" instalisane snage od 175 kilovata a druga je Đorđina snage 320 kilovata. Petrović je i direktor firme Eco Energo Group (EEG), u kojoj ima suvlasnički udeo od 41,75 odsto preko svoje firme Eko Vlasina.

Prema medijskim izveštajima, od 2013. do 2016. na osnovu propisanih fid-in tarifa kompanijama koje su povezane sa Petrovićem isplaćeno je više od 7,2 miliona evra. U vlasništvu EEG se nalaze hidroelektrane Tegošnica instalisane snage 640 kilovati, Livađe 450 kilovati, Gornje Gare 1.993 kilovata, Gornje Gare 2.993 kilovata, Donje Gare 1.990 kilovata, Donje Gare 2.990 kilovata i Donje Gare 3.500 kilovata.

Podsetimo i to da je partner Petroviću u EEG-u bio je Dragan Klisura, koji je i suvlasnik male hidroelektrane „Jabukovik" snage 1.885 kilovata. Petrović i u toj hidroelektrani ima udeo od 24,35 odsto. Drugi partner je Nenad Kovač, vlasnik Tehnomanije i Rominga, koji je imao 45 odsto vlasništva u EEG-u. Petrović, Kovač i Klisura često zajednički nastupaju u raznim firmama.

Tu je i kompanija Power Gen d.o.o. Reč je, naime, o beogradskoj firmi čija je neto dobit u prošloj godini iznosila 201.625 evra, a ukupni prihodi 375.648 evra. Među vlasnicima te kompanije nalazi se i nekadašnji generalni sekretar Fudbalskog kluba Partizan Žarko Zečević i nekadašnji fudbaler Stefan Babović. U vlasništvu Power Gena nalazi se hidroelektrana „Vrgudinac" 1.520 kilovata snage. Inače, Zečević i Babović su suvlasnici i (ima ih ukupno sedam) male hidroelektrane „Čiflik" snage 1.380 kilovata.

Direktor kompanije Energo Ras d.o.o. (a do 17. maja 2012. godine i vlasnik) bio je i Vladan Karamarković, pomoćnik u Ministarstvu energetike u periodu od 2005. do 2010. godine. Ukupni prihodi preduzeća u 2017. godini su 626.971 evra, a u godinama koje su usledile samo su se povećavali.

Podsetimo da je vlasnicima malih hidroelektrana u periodu Vučićeve vladavine, od 2013. do danas isplaćeno najmanje oko 300 miliona evra. Recimo, samo 2016. godine isplaćeno je više od pet milijardi dinara, odnosno više od 41,6 miliona evra. Manji deo je otišao Drinsko - limskim hidroelektranama koje su u vlasništvu EPS-a, dok je sve ostalo završilo na računima privatnih firmi. Narednih godina profit se na isti način usmeravao, a tako je i ostalo sve do današnjih dana. Samo je mala grupa milionera ojadila državu, a sve ostalo su bile bajke o opštem dobru.