Ekonomija

Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije (13)

Dominacija finansijskog špekulativnog kapitala

Razvojna paraliza privrede, socijalnog i društvenog sistema. Svedoci smo opšte paralize privrednih tokova i poslovanja uzrokovanih širokom virusnom (brzo širećom) infekcijom. Međutim, ova nova kriza samo je produbila probleme i otkrila sve slabosti privrede, društva i sistema na kojem funkcionišu, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

22. Kriza i zaoštravanje sukoba rada i krupnog spekulativnog finansijskog kapitala

Nova svetska finansijska (i realna) kriza dovela je do zaoštravanja sukoba interesa rada i krupnog finansijskog kapitala. Sukob je stalno prisutan, mada se u fazi razvoja „države blagostanja" i „ekonomije blagostanja*' značajno ublažio delovanjem kompenzatorne (socijalne) politike države. Delujući na rešavanje problema nezaposlenosti, socijalnih problema, „korekcije" tržišnog mehanizma, regionalnog razvoja, javnih investicija i drugih ekonomsko-socijalnih funkcija države, nastao je dugi niz godina „bezkonfliktni" dinamičan razvoj kapitalizma. To je bio period socijalno-tržišnog kapitalizma u zapadnoj Evropi. Kapitalizam se predstavljao kao večit sistem, dosta uravnotežen i efikasan sistem. Teorija kriza kapitalizma otišla je u zaborav i negirana je.

Nastankom i opštim nametanjem ideologije neoliberalizma u čijoj je osnovi konzervatizam i apsolutizacija tržišnog automatizma, privrede kapitalizma ulaze u duboku krizu. Procesom nagle i nekontrolisane privatizacije kao glavnog stuba liberalnog dogmatizma, veliki broj zaposlenih ostaje bez posla. Nezaposlenost naglo raste i postaje najveći problem savremenog sveta.

Nasuprot tome krupni kapital se internacionalno povezuje, seli u druge države s jevtinim resursima i radnom snagom, smanjujući pri tome domaću proizvodnju, uz dodatni udar na zaposlenost. Pri tome, nekontrolisani bankarski kapital i virtuelni kapital (finansijski derivati i emisija novca bez pokrića) dovode do eksplozivnog širenja i isisavanja profita kroz finansijske spekulativne transakcije. Virtuelni finansijski kapital dovodi do daljeg razdvajanja rada i kapitala. Zaposlenost se dodatno smanjuje, a profit osigurava spekulacijama. Preraspodele se odvijaju na štetu najamnina i plata.

Najamnine padaju u poslednih 15-20 godina za oko 15% u raspodeli nacionalnog dohotka, dok se prihodi od kamata naglo povećavaju. Štednja (klasična) kod banaka i opšta „sklonost štednji" naglo opadaju.

Realne investicije opadaju isto tako, dok finansijske investicije i plasmani naglo bujaju. U sprečavanju krize i finansijskog sloma države nastaje intervencijama iz budžeta da spasavaju banke, berze, finansijska tržišta, ali i čistom masovnom emisijom novca centralnih banaka. Budžeti ulaze u ogromne deficite i javne dugove za njihovo finansiranje. Sanacija i konsolidacija (uravnoteženje) javnog sektora politikom štednje i smanjenja javnih rashoda - dovode do nove nezaposlenosti i ograničavanja (čak i snižavanja) penzija i plata u javnom sektoru. Socijalna poluga koja je donekle održavala socijalnu ravnotežu je slomljena.

Radnici (zaposleni, ali i nezaposleni) su izgubili stabilnu socijalnu državu (državu blagostanja), stabilan radni odnos, radnička prava, mogućnost efikasne zaštite svojih radnih i socijalnih prava preko oslabljenih sindikata. Nastaje sistematsko uništavanje tekovina socijalne države. Globalna tražnja i potrošnja naglo padaju, praćeni sve većom nezaposlenošću i gubitkom radnih mesta. Gubi se sigurnost radnog mesta, dok raste zaposlenost po ugovoru. To dovodi do otežanog vraćanja kredita (inače prezaduženog sektora stanovništva), masa nenaplativih kredita raste, nelikvidnost banaka se zaoštrava, produbljuje se kreditna kriza (suzdržavanje banaka od odobravanja novih kredita). Privreda usporava i ulazi u recesiju, uz dodatni porast nezaposlenosti.

Krupni i koncentrovani kapital i nova brzo rastuća tehnologija zaposlene tretiraju ne kao faktor razvoja, već kao trošak i nalaze veliki broj načina da obore najamnine i plate i povećaju inače masovnu nezaposlenost (konkurencija nezaposlenih). Pritisak i ucene poslodavaca se naglo povećavaju. Socijalna funkcija države je potisnuta od strane neoliberalne dogme slobodnog tržišta u korist kapitala i profita. Državna vodstva prelaze na zaštitu interesa krupnog finansijskog kapitala. Zbog nemogućnosti profitabilnog ulaganja novčanog kapitala (finansijska tržišta su u krizi) kapitali se sele u spekulativne transakcije. Finansijska spekulativna ulaganja i samooplodnja naglo rastu na račun realnih investicija. Istovremeno, stanovništvo stari, životni (sada i radni vek) se produžavaju, socijalni rashodi (penzije, za nezaposlenost, socijalna davanja i sl.) se nužno povećavaju, nasuprot sve većoj potrebi ulaganja u fiksni kapital (nova tehnologija, obnova fiksnog kapitala) koji sve brže zastareva i odbacuje sve manju profitnu stupu. Kapital seli !z reaine sfere investiranja u finansijske oblike (derivati, finansijske investicije, krediti) uz višu kamatnu stopu od profitne. Sfera raspodele se napreže u odnosima plata (radnička klasa), poreza (država) i kamata (finansijski, bankarski kapital) i preduzetnički (neto) profit. Funkcionalno i vremenski oplodnja realnog kapitala zaostaje za ličnim i javnim rashodima - sistem se okreće dopunskim izvorima (dugovima i kreditima). Dugovi se kumuliraju, kao i kamatne obaveze. Rashodi na kamate i finansiranje postaju dominantni.

Kapital ulazi u spekulativne oblike brze oplodnje, obrta i visoke cene. Preraspodela dohotka postaje sukob interesa osnovnih subjekata u društvu. Privremena neravnoteža iz ranijih perioda razvoja postaje stalna neravnoteža.

Posebno je obrađen fenomen monetarnog neokolonijalizma i nova preraspodela moći i bogatstva virtuelnim novcem i kapitalom. To je naslućena moć stavljena u ruke krupnom međunarodnom kapitalu i međunarodnim finansijskim institucijama kojima osnovu čini deregulacija finansijskih tržišta i potpuna sloboda kretanja kapitala (čijeg i kakvog kapitala?). Šta bi SAD mogle bez dolara kao svetske rezervne valute koja im omogućava kupovine u svetu realnih dobara za dolar bez bilo kakvog pokrića i stvarne vrednosti. Da li je to ekvivalentna razmera?

Neki ističu da je postanak dolara kao svetskog novca „najveća prevara u istoriji čovečanstva". Da li bi se mogli finansirati ogromni vojni rashodi bez ovakvog dolara (godišnje preko 805 milijardi). Da li bi se u svetu moglo ovako široko i dugoročno destruktivno delovati i voditi niz ratova bez fiktivnog dolara? Tu se nalaze i osnove ovog procesa sloma neoliberalizma i finansijskog kapitalizma. Jer, treba ponoviti, neoliberalizam se u stvarnosti pretvorio u korporativni fašizam.

23. Tržišna struktura i parcijalne ravnoteže

Neoliberalni modeli nametnuti svetu silom finansija zapada (novca i kapitala) i „svetskih" institucija, traži uspostavljanje tržišne ravnoteže i stabilnosti.

O kakvom se tržištu radi? Da li je to jedinstven mehanizam i da li faktori ponude i tražnje kao osnovni određuju takva ravnotežna kretanja?

Pre ostalog nema jedinstvenog tržišta.

Tržišna struktura se sastoji iz sledećih delova, naravno funkcionalne povezanosti:

Robna tražnja (sirovine, energenti, rad),

Tržišta usluga,

Tržište kpitala,

Tržište novca,

Devizno tržište,

Tržište radne snage,

Informaciona tržišta (poslovna, propagandna).

Svaka od navedenih tržišta se sastoji od niza „podsistema" ili delova sa svojim specifičnostima i faktorima. Nema stoga ni mogućnosti ostvarenja jedinstvene „tržišne ravnoteže". Mnogi faktori koji deluju na jednom tržištu u jednom pravcu imau suprotna delovanja na drugim tržištima. Stoga je i potrebna intervencija države preko makropolitike da se ostvari maksimalni poželjan efekat u sinhronizaciji svih tržišta, posebno ako su uključena u operativnu makropolitiku države i razvojnu politiku. Ovo se posebno odnosi na delovanje domaćeg i inostranog tržišta (i njihovih faktora) na domaću privredu.

Kada se govori o tržišnoj ravnoteži, uravnoteženim odnosima, stabilizaciji isl.mora se imati u vidu o kojim se tržištima radi i kojim faktorima. Inače to uglavnom služi vladama da istaknu uspešnu makroekonomsku politiku kada kažu da je „makroekonomska stabilnost". Da li se radi samo o cenama ili inflaciji (robna i uslužna tržišta), stabilnom ili uravnoteženom kursu valute i sl. ali je to „plaćeno" velikom neravnotežom na drugim tržištima. Neki delovi su ----- da bi se dao prioritet drugim. Dakle, opšta ravnoteža (a time i privrede) tržišta po zahtevu neoliberalizma i monetarizma, je više teorijski i udžbenički stav, a manje odraz složenih privredno-finansijskih tokova.

24. Imperijalni neoliberalizam i uvođenje sankcija državama - međusobna isključivost

Nametnuta dogma i koncept liberalizacije svih tržišta i odnosa u svetu u sebi sadrži: liberalizaciju trgovine, liberalizaciju kretanja robe i kapitala i dr., dakle bez barijera i ograničenja od strane država. U osnovi neoliberalizma je otvaranje nezaštićenih nacionalnih država i njihovih privreda (tržišta) u cilju prodora zapadnog spekulativnog finansijskog kapitala i pravog porobljavanja, uz stvaranje visoko zavisnih privreda od međunarodnog kapitala. To je koncept nametnut svetu. Kada su interesi zapadnih država u pitanju (posebno danas oko ukrajinske krize), tada je uvođenje brojnih sankcija i ograničenja (blokada) prema Rusiji „normalna pojava".

Kakve to ima veze sa konceptom slobodne međunarodne trgovine, bez barijera i ograničenja (sve do isključivanja intervencija države u tom području) sa ovakvim uvođenjem sankcija ili trgovinsko-carinskih ograničenja (npr.SAD - Kina).

To u potpunosti isključuje jedno drugo. Ako bi sankcije prema drugim drtžavama u interesu politikre i agresije prema izabranim državama tada je to dozvolje no gušenje privreda.

Brojni su slučajevi višegodišnjih sankcija uvedenih državama, koje se ne „uklapaju" u interesne šeme zapadnog imperijalnog kapitala i politike ranijih kolonijalnih država.

Države koje vode samostalnu i autohtonu politiku nesvrstavanja u „zapadni interesni blok" izložene su brojnim (često razarajućim) sankcijama. Navodimo samo neke od poznatih: SR Jugoslaviji, Venecueli, Iranu, Iraku, Rusiji, Libiji, Siriji, Argentini, Čileu, Alžiru i dr.

Sloboda međunarodnih ekonomskih i finansijskih odnosa trebalo bi da apriori isključuje bilo kakve sankcije i državna ograničenja (blokade) u međusobnim odnosima.

Naprotiv, to je postalo snažno oružje i sredstvo za provođenje ucena, nametanja silom tuđih interesa i sprečavanje razvoja, čak i destrukcije privrede i društva, od čega se teško i u dugom periodu mogu oporaviti. Zar blokiranje deviznih rezervi Rusije nije totalno rušenje svih stubova svetskog monetarnog sistema.

Zar ograničenje cene nafte i gasa u EU ili zabrane uvoza energenata iz Rusije, nije potpuno rušenje svih temelja neoliberalizma slobodne trgovine?

Sankcije su postale sredstvo prisile, nametanja, ograničenja, ucene, blokada, sa brojnim negativnim (razornim) efektima koje treba odlukom UN i Saveta bezbednosti zabraniti u međunarodnim odnosima.

Interesantno je navesti jedinstven slučaj „kolektivnog" uvođenja sankcija jednoj državi (Rusiji) od strane grupa država. U otvorenom ratnom sukobu NATO-a i Rusije u Ukrajini, SAD i države sateliti uvele su Rusiji devet grupa sankcija (pripremaju i desetu u procesu izmišljanja sankcija). Cilj je da se ekonomski, vojno, finansijski i psihološki (u masama) iscrpi Rusija - da bi postala konačni lakši plen planiranog razaranja i porobljavanja Rusije i „podele plena". Očekivalo se da će sankcije uvesti privredu Rusije u duboku krizu (ili čak depresiju) sa visokom nezaposlenošću, inflacijom, finansijskim i deviznim slomom - što bi rezultiralo masovnim demostracijama, otporom politici i intervenciji u Ukrajini, a konačno gušenjem legalno izabranog rukovodstva Rusije. Dovođenjem na vlast poslušničke garnuture, jelcinovske Rusije, dakle sloma države i privrede - đavolski je to plan koji se srušio do korena. Tada bi nastupio poznati scenario „pomoći" u obnovi Rusije, a u stvari velikoj pljački prirodnih bogatstava ove velike države.

Obzirom na veličinu, prirodna bogatstva, već dostignuti nivo razvoja i veliko iskustvo u odnosima sa preranim zapadom, Rusija nije smela dozvoliti ovaj smrtonosni „zalogaj" i udarac.

U procesu priprema za efikasan otpor i kontraudar, privreda se pripremala za amortizaciju i neutralisanje sankcija i ograničenja u trgovini sa zapadnim svetom, uz razvoj moderne vojne industrije, jačanje deviznih rezervi (posebno kupovine zlata i proizvodnje zlata) sa preorjentacijom u trgovini i odnosima na niz drugih država van sankcija. Ekonomija Rusije se oporavila i sa primarnim negativnim efektom na pad BDP u 2021. od oko 2,5-3% u oporavak u 2022. godini od 1,5-2,5% i očekivani dalji oporavak u 2023. godini od 2-3%. Inflacija je zadržana na niskom nivou. Istovremeno je „neutralisala" blokirane devizne rezerve u bankama na zapadu (300 milijardi dolara), sa porastom deviznih rezervi, povratkom kursa rublje na „ravnotežni „ nivo od 80 za dolar. Sa potiskivanjem finansijskih transakcija i plaćanja u trgovini sa svetom sa dolara na domaću valutu ili valute većih trgovinskih partnera (Kina, Indija i dr.). Time je Rusija ušla u sukob sa „dolarskom monarhijom" i američkim imperijalizmom.

Stabiliziranjem ekonomije i nacionalnih finansija preko „komperzatorne" u akropolitike Rusija se okreće aktiviranju sopstvenih faktora razvoja. Pre svega, zbog ratnih potreba aktiviran je celi kompleks vojne industrije (koja radi u tri smene), ova industrija dodatno aktivira i oživljava druge komplementarne grane industrije uz dodatni porast zaposlenosti. Kritične komponente se nalaze u državama koje nisu uvele sankcije. Sistemom supstitucije uvoza (zbog blokada i ograničenja) domaćom proizvodnjom i ponudom osigurava se dugoročni stabilan rast. Luksuznu uvoznu stranu tražnju i potrošnju zamenjuje domaća, širih namena. Ostaje da se spreči i preseče spekulativni odliv kapitala, što je zadatak centralne banke Rusije. Porast standarda, izmene strukture potrošnje i zaposlenosti osigurava i potrebnu socijalnu stabilnost i ravnotežu u društvu.

Okretanje BRIKS-u i jačanje institucija ove organizacije (Razvojna banka, zamena za MMF, uklanjanje dolara kao medija plaćanja, plaćanja u nacionalnim valutama (prva faza) i „košarom" valuta (druga faza) stvara se i razvija paralelni svetski monetarni (multivalutni) sistem, nasuprot danas dominantnom „dolarskom standardu" i evro novcu.

Svet ubrzano kreće ka multipolarnom sistemu i novom sistemu „svetske ravnoteže", nasuprot izazovima novog svetskog (razarajućeg) sukoba.

Ukidanje dolara kao svetske valute i vraćanje na nivo samo nacionalne,je prelom u svetskoj ekonomiji i finansijama.

Učešće dolara u svetskim trgovačko-platnim odnosima svedeno je sa 90% na svega 40%, a u svetskim deviznim rezervama i niže. Trend se i dalje nastavlja u tom pravcu. Svet ulazi u multivalutni sistem kao sastavni deo svetskog sukoba. U prvoj fazi ulogu plaćanja preuzimaju značajnije nacionalne valute (velikih država), u drugoj fazi se od tih valuta stvara zajednička valuta po sistemu „korpe valuta" kao već razumno rešenje.

25.Destruktivni proces privatizacije - ekonomnski i socijalni sunovrat

Privatizacija, rasprodaja i uništavanje nacionalnog bogatstva

Dosadašnji neoliberalni model "razvoja" zasnovan na pogubnoj koncepciji brze i sveopšte privatizacije, na razornom konceptu rasprodaj - pozajmi (opljačkaj) - potroši, a pre svega kroz privatizaciju rasprodaj i opljačkaj sve vredno u privredi - doveo je do ekonomsko-finansijskog sunovrata u krizu i socijalni slom društva s ogromnom nezaposlenošću.

Društvena preduzeća u Srbiji su u 2002. godini, kada je počeo ovaj privatizacioni sunovrat, imala 680.000 zaposlenih. U investicije iz privatizacije trebalo je uložiti 1,1 milijardu evra, ali je uložen simboličan iznos. U socijalni program zadnjih dvanaest godina nije uložen ni jedan dinar. U poslednje četiri godine nije uloženo ništa. Nova ekonomija zasnovana na iluziji vlasništva i privatizacije je velika nacionalna finansijska prevara. Stoga je i privatizacija postala najveća strateška greška u dosadašnjem razvoju Srbije.

2)Neoliberalna diktatura spekulativnog kapitala

"Diktatura privatne svojine razorila je društvo" (Alen Bađu)

Dosadašnji neoliberalni model razvoja zasnovan na pogubnoj koncepciji rasprodaj - pozajmi (opljačkaj) - potroši, a pre svega rasprodaj (kroz privatizaciju) sve vredno u privredi, doveo je do ekonomsko- finansijskog sunovrata u krizu i socijalni slom društva s ogromnom nezaposlenošću. Pod "dirigentskom palicom konzervativnih vlada razvijenih zapadnih država" fridmanovski monetarizam čikaške škole (reganomika, tačerizam) proizvod je interesa krupnog finansijskog kapitala razvijenih zapadnih zemalja i njihovih finansijskih institucija (MMF, Svetska banka STO).

MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala (nezaposlenosti).

Ekonomski rast zahteva više nego samo stabilizaciju, privatizaciju i liberalizaciju. Videli smo prethodno o kakvoj se stabilizaciji radi.

Novi kolonijalizam se ostvaruje preko prodora finansijskog kapitala i kupovine vitalnih delova drugih privreda i njihovih bankarskih sistema, ali i kupovinom ili ucenom vlada i stranaka na vlasti. Stvaranje "perifernih" i zavisnih privreda je otvoren proces, koji se često manifestuje kao obično proširenje tržišta za plasman proizvoda i kapitala iz razvijenih, uz gašenje domaće proizvodnje. Radnici postaju običan "dodatak" i trošak kapitalu, bez vlasničkih prava, a time potpuno bez socijalne i sindikalne zaštite.

Istoriiski sukob interesa rada i kapitala oko raspodele i ciljeva poslovanja odvija se na štetu radničke klase - sa padom učešća najamnina i plata od 15-20% u bruto domaćem proizvodu u poslednjih deset godina.

MMF se usmerio na stabilizaciju i privatizaciju, a ostavio je po strani pitanje siromaštva, nejednakosti i socijalnog kapitala i nezaposlenosti. Ekonomski rast kao proces zahteva više nego samo stabilizaciju, privatizaciju i liberalizaciju. To je proces spajanja rada i kapitala u opštem procesu stvaranja vrednosti.

Sukob rada i kapitala - dominacija finansijskog spekulativnog kapitala

Na svetskoj sceni je istorijski sukob interesa rada i kapitala. Kapital je zadominirao, uz istovremenu dominaciju finansijskog kapitala koji odlazi u spekulativne transakcije umesto u realne investicije. Spekulacije i spekulativna ekonomija, profit na spekulacijama, berzanske spekulacije zadominirali su svetskom scenom. Virtuelni kapital (finansijski bankarski derivati) sada određuje ukupna kretanja u privredama. Niko za sada ne postavlja pitanja berzi kao dominantno spekulativnih institucija kapitalizma.

Da bi se ublažili sukobi u kapitalizmu i zainteresovali radnici za korporacije u kojima rade uveden je veliki broj slučajeva da se one daju radnicima na upravljanje (ESOP), ili se radnici uključuju u vlasničke odnose i upravljanje.

Eksperiment je bio uspešan, ali nastankom liberalne koncepcije, nažalost, postao je prošlost.

Izgleda da je prihvaćena teza neoliberala pod geslom "privatizujte, privatizujte što pre, nije bitno kako to radite, bitno je da to učinite odmah i to radikalno". Đžefri Saks se kasnije odrekao svog stava o privatizaciji i "posuo se pepelom" tvrdi i da nije trebalo tako provoditi privatizaciju, da je pre trebalo izgraditi sve institucije sistema. Isto tako, Milton Fridman korifej i najuticajniji ideolog neoliberalizma, monetarizma i konzervativizma, koji je zapljusnuo svet, a tako nekritički prihvaćen i kod nas, odrekao se svojih osnovnih stavova nakon što je izazvao teške posledice u privredama u kojima se primenjivao model global izacije i tržišnog fundamentalizma i liberalnog tržišta - doživeo je "otrežnjenje i osvetljenje". Da li će i nosioci svetskog finansijskog kapitala to učiniti? Teško je i to gotovo iluzorno očekivati. Privatizacija je već nekoliko godina kao proces krenula uz žalopojke nekih naših ekonomista "reformatora" da ide dosta sporo i da je gotovo zastala. Nažalost, privatizacija se i dalje nastavila stranom i domaćom spekulativnom kapitalu. Ovde treba posebno naglasiti da se radi o velikoj, istorijskoj prevari i pljački radničke klase - stvarnog vlasnika (i stvaraoca) kapitala, kojeg drugi do sada, a i dalje rasprodaju. A privatizacija državnog (javnog) kapitala uz slabljenje nacionalnih država, u drobljenja kapitala i stvaranje nemoćnih država da vode nacionalnu razvojnu i socijalnu politiku. Nametnuta iluzija privatnog vlasništva kroz privatizaciju kolektivnog vodila je u socijalnu dramu i tektonsko raslojavanje stanovništva. Stoga i sve veći zahtevi za revizijom privatizacije, ne samo spekulativnog i tajkunskog karaktera, već uopšte.

Privatni kapital, profit i socijalna država

Država sa svojom socijalnom funkcijom, koja je strana i neinteresantna privatnom kapitalu (preduzetniku), treba da štiti interese zaposlenih, dok je istovremeno odgovorna za ekonomski razvoj, dužna da preduzetnicima (nosiocima kapitala) osigura povoljne poslovne uslove preko makroekonomske razvojne politike, sigurnosti i stabilnosti posiovanja.To su vrlo složene, odgovorne, a često i kontradiktorne funkcije države (javnog sektora).

U ekonomskoj istoriji nikada privatni kapital nije vodio socijalnu funkciju i brinuo o pravima radnika. On im je profitno-interesno suprotstavljen, a osnova mu je egoizam, individualizam i otuđenost.

Preusmeravanje ekonomije na dominantni privatni kapital i njegov profit ne znači da u stvorenom spekulativnom sistemu i slobodi kretanja (odliva) kapitala rast privatnog kapitala znači i rast društvenog blagostanja. Društveno bogatstvo nije zbir pojedinačnih privatnih bogatstava i kapitala i njihovog potpuno slobodnog raspolaganja. Društveni ciljevi ne moraju (i najčešće nisu) u savremenim državama identični privatnim. Privatnom je isključivo cilj profit i zgrtanje bogatstva, čak i na štetu države (neplaćanje poreza i doprinosa, izvlačenje olakšica), ali i zaposlenja. Nažalost i slabo ili nikakvo plaćanje rada.

Savremene države sa otuđenom političkom oligarhijom okrenule su se interesima vlasnika kapitala, a na štetu radnika i zaposlenih, smanjuju svoju socijalnu funkciju i funkciju države blagostanja. Političke strukture na vlasti interesno se povezuju sa vlasnicima privatnog kapitala, stvarajući društvenu klimu - kojom su potčinili sve faktore društva.

Privatizacija omogućava mehanizam uzurpacije i prosto otimačine društvenog i kolektivnog kapitala i bogatstva (to je kolektivni kapital), a zatim se otvaraju široki prostori za razmah "privatnog preduzetništva" i spekulativnog kapitala. Sistem se "zarotirao" od društvenih i opštih ciljea i programa razvoja ka privatnom, individualnom, egoističkom i otuđenom sistemu, ogromnih socijalnih razlika.

Poznata je izjava Džefri Saksa: "..."vlada mora da ima strategiju razvoja, a to Srbiji nedostaje". „Mnogi sektori ne mogu da se razvijaju samo na privatnim osnovama. Većini sektora su za razvoj potrebne državne investicije - infrastruktura, obučeni radnici, izvozna tržišta, privlačenje novih investicija. To ne može da bude prepušteno tržištu, već traži ozbiljnu državnu strategiju" (NIN intervju).

I predstavnici stranog kapitala (investitori) tražili su da se usvoji novi Zakon o radu i ukinu brojne poreske olakšice za zaposlene. Verovatno im treba ne samo jeftina, već po mogućnosti besplatna radna snaga, da bi bili profitabilni i zainteresovani za ulaganja. To je i jedan od uslova stranih kreditora Srbiji, kao u Dinkićevim investicijama do sada sa brojnim davanjima (subvencijama) i oslobađanjima stranih investitora.

Normalno je da su radnici protiv novog Zakona o radu, štrajku i stečaju, minulom radu koji gube, uz to opravdano traže da budu uključeni u proces oporavka svojih preduzeća. Sindikati s pravom ističu da je vlast "izigrala radnike" i već dogovorene principe, uz to obmanjuje javnost da je bilo usaglašeno 90% teksta, što nije tačno.

Efekti i posledice privatizacije - gigantska vampirska hobotnica

Nekritičnim prihvatanjem neoliberalne dogme proveden je radikalni i bolni program privatizacije, a u osnovi grube i organizovane pljačke radničkog kapitala i javnih sredstava.

Porazni su rezultati neoliberalnog kapitalizma, posebno kroz proces privatizacije. Plašeći se da ne oteraju strane investitore i ne privuku nove ("bez kojih nema razvoja - kako tvrde") provodi se privatizacija, smanjenje domaće potrošnje i uvodi "fleksibilnost rada"(obaranje cene i troškovi).

Šta do sada imamo kao efekte privatizacije. Prema najnovijim podacima u dosadašnjem procesu privatizacije prodato je 2.428 preduzeća i najveći deo (26 od ukupno 29) banaka. Namera je da se i ove dve-tri državne banke prodaju i odu u ruke stranog kapitala. Ostajemo potpuno bez nacionalnog bankarskog sektora.

Porazni su rezultati tako prihvaćenog neoliberalnog kapitalizma.

Država (nosioci vlasti u sprezi sa tajkunima) prodaje tuđu imovinu (radnika, zaposlenih) puni budžet i podržava javnu potrošnju. Prodaja ili gotovo poklanjanje privrednih resursa inostranim prijateljima ili domaćim tajkunima uz provizije je razvijen proces. Dokle se tako može ići? Dok se ne rasproda ostatak preduzeća! Izvršena je dakle nekontrolisana i pogrešna privatizacija. To je bio talas privatnog, neobuzdanog kapitalizma.

Realni kapital preduzeća se stavlja u ruke finansijske oligarhije, a stanovništvo privremeno preko budžeta „smiruje". Nema tu socijalne ravnoteže, dok se društvo razbija interesno, čime izostaju bilo kakvi zajednički ciljevi socijalnog ili razvojnog karaktera.

Od prodaje svih 2.428 preduzeća do sada je ostvareno 2.675 miliona evra, to je manje od doznaka naših radnika iz inostranstva u toku samo jedne godine, od čega je u investicije trebalo usmeriti 1.103 miliona.

Međutim, investicije u fiksne fondove iznad amortizacije iznose svega oko 2,2% do 4,1% bruto domaćeg proizvoda. Gde su strane direktne investicije koje u ovom periodu (2001 -2022.) iznose!milijardi evra? U isto vreme doznake naših iz inostranstva iznose oko 63 milijarde evra. Te strane „direktne investicije" su završile preko prodaje preduzeća i banaka u budžetu, a ne u rekonstrukciji i modernizaciji preduzeća i stvarno novih (grinfild) investicija. Kakvi su stvarni efekti privatizacije do sada?

Da navedemo činjenicu da se podaci o privatizaciji kako su nekada javno publikovani više ne objavljuju. Istina, od tada se i dalje vrši proces privatizacije ili još bolje rasprodaje javnog dobra posebno nekoliko vrlo značajnih sistema.

Polazeći se od stava da je proces privatizacije gotov završen i da više ne postoje brojniji slučajevi koji ulaze u proces privatizacije.

Da vidimo dosadašnje efekte ovog stvarnog razornog procesa.

Neuspešno je privatizovano 656 preduzeća sa preko 83.000 zaposlenih u njima. Pred stečajem ili likvidacijom nakon privatizacije je bilo 65% preduzeća. Od 5.000 preduzeća u stečaju svega 1% se izvuče.

2)Još posluje, ali otežano 35% privatizovanih preduzeća.

3)Izgubilo je posao oko 400.000 do tada zaposlenih.

4)Bez posla je ostalo u preduzećima privatizovanim po ranijem zakonu 139.000 radnika.

5)Po zakonu iz 2001. godine 259.000 zaposlenih (do kraja 2016. godine).

Društvena (kolektivna) preduzeća su u 2002. godini kada je počeo ovaj privatizacioni sunovrat, imala 680.000 zaposlenih, a sada u njima radi svega 186.000 zaposlenih. U investicije iz privatizacije trebalo je uložiti 1,1 milijardu, ali je uložen simboličan iznos. U poslednje četiri godine nije uloženo ništa.

Domaće investicije do sada nisu oživele, dok domaća proizvodnja zbog ogromnog uvoza (izazvana liberalizacijom uvoza svega i svačega, precenjenim kursom dinara) slabo podržana, sve više malaksava).

Koliko je ostalo da radi u sada tuđim privatnim ili stranim preduzećima, bez bilo kakvih prava, ucenjeni i „zanemeli" (od straha za posao i neizvesnosti).

Privatizacija je direktan uzrok visoke nezaposlenosti. Ovo nije samo put u „turbo kapitalizam", već u najgoru pljačku naroda. Otvoren je proces legalizacije pljačke društvenog kapitala, uz stalni rast nezaposlenosti, siromaštva i bede. Mnogi su svoj kapital stekli krađom, korupcijom i političkim vezama s liderima na vlasti.

,,U poslednjoj deceniji Srbiju je zadesio najgori oblik kapitalizma. Tajkuni oblikuju Srbiju prema meri vlastitih interesa. Obespravljeni i poniženi radnik izložen je svakojakim hirovima i samovoljni novokomponovanih gazda. U tajkunskom srpskom kapitalizmu nema mesta za sindikalno organizovanje, jer, izgleda da bi zaposleni trebalo da budu srećni što uopšte imaju posao..." (Dr Ljubodrag Savić: Đavo je došao po svoje, Pravda, Beograd, 2012).

Otpisati državna preduzeća kao zastarela i neefikasna je velika greška, nije im ni data šansa za razvoj.

Dakle, investicije nisu oživele, proizvodnja nije oživela, nezaposlenost se naglo povećava (400 hiljada), socijalni slom društva je na vidiku, dok restrukturisanje proizvodnje i izvoza izostaje.

Izvoz je visoko precenjenim kursom dinara destimulisan, dok je uvoz prosto eksplodirao, uz uništeni proizvodni sektor. To se posebno ispoljava u 2012., 2013. i 2014., 2021. i 2022. godini kada izvoz pada, dok se uvoz povećava, tako da se proširuje spoljnotrgovinski deficit (4,4 milijarde evra svake godine).

Deficit spoljne trgovine u 2022. iznosi 11-12 milijardi evra, dok je prirast bruto proizvoda oko 1,8 milijardi. To su rezultati ovakve „politike efikasnog razvoja".

Država ne sme dozvoliti da se strateški proizvodi, energenti, sirovine i nacionalna bogatstva, privatizuju ili rasprodaju, a informacioni sistemi (TV, štampa) prodaju stranom kapitalu. Tada se širi informaciona propaganda u cilju „promene svesti" i ispiranja mozgova. slamanje otpora i neutralisanje kritičke misli što je u funkciji stvaranja "zombi nacije", a i poslušničke upravljačke strukture.

To je granica ispod koje se ne sme ići da se ne ugrozi nacionalni suverenitet i budućnost nacije i zemlje.

Tako je i za MMF, kao instrument svetskog finansijskog kapitala važno samo da se očuvaju „monetarni okviri" ili stabilnost, smanji budžetski deficit i održi tempo privatizacije, sve ostalo je nebitno.

Bez referenduma je radnicima vlasništvo proglašeno društvenim i prodato (predato) strancima i tajkunima čije poreklo kapitala nije istraživano. Zaposleni su time postali najamni radnici (bez bilo kakvih prava ili su se priključili armiji nezaposlenih).

Prevladava grabež za vlašću i materijalnim dobrima. Predajući preduzeća stranom kapitalu ili domaćim tajkunima - domaći vlastodršci dali su im i političku moć i monopol nad svim segmentima javnog života u državi.

Strane korporacije i banke kupuju naša preduzeća jeftino (obezvrđeena), a time istovremeno i tržište za plasman svojih proizvoda. "Za razvoj* su potrebne domaće banke, uključujući i razvojne banke, potrebno je stimulisanje domaće štednje i investicija, nisu potrebni keš krediti i stimulisanje privatne potrošnje uvozne robe. Sa bankarskim sistemom u stranim rukama, sa enormnim kamatama, sa monetarnim sistemom koji više vodi računa o interesima bankarskog sektora nego o interesima razvoja zemlje, ekonomija će u najboljem slučaju tavoriti. Konačno i možda najvažnije, Srbija mora pronaći način da bar ekonomsku sferu profesionalizuje i depolitizuje. Bez toga, nikakvog ozbiljnog ekonomskog pomaka ne može biti". (Nebojša Katić u „Politici", Beograd, 27.02 2010).

Nacija i država su stavljeni u potčinjen položaj stranim i domaćim centrima moći, pljačkaškom kapitalu, nepravdi i siromaštvu.

Porazni su efekti neoliberalnog kapitalizma, posebno kroz proces prodaje preduzeća procesom privatizacije. On je i danas u Srbiji vladajuća ideologija i politička osnova „modela razvoja". "Mi bez privatizacije ne možemo dalje" (Vučić). Umesto etike proizvodnje, novi privatni vlasnici su gasili privredu, otpuštali radnike, menjali namenu proizvodnje preduzeća i spekulisali zemljištem ili jednostavno iskoristili sve dalje pogodnosti i stimulansi i prvom prilikom otišli.

Radnicima su najpre za vlasnike novca oduzeli fabrike. Zatim su ih isterali na ulice, a umesto fabrika izgradili velelepne šoping molove, strane banke, ekskluzivne stanove i vile, bestidno uživajući u svim blagodetima neobuzdanog liberalnog kapitalizma. "Uspostavljen je sistem u kome se moć, samovolja i bogatstvo najbogatijih meri količinom bede najsiromašnijih" (Dr Lj. Savić, isto, str. 9).

koncept privatizacije - rasprodaja bez oživljavanja privrede, investicija i restrukturisanja

Ideologija brze, radikalne i nekontrolisane privatizacije je stvarni društveni prevrat. To je otvoren put u razaranje nacionalne privrede.

Koncept privatizacije ne samo da je pogrešan s potpuno pogrešnom upotrebom privatizovanih prihoda (budžet, javna tekuća potrošnja), već se radi o otimanju i prodaji imovine (kapitala) kolektiva koji je stvarao taj kapital pod vidom „društvenog vlasništva". Dodao bih da je to najveća prevara i pljačka radničke klase do sada (zaposlenih). Privatizacija je pretvorena u običnu pljačku i masovne stečajeve preduzeća. a čiji su vlasnici do sada bili zaposleni.

Do sada je prodato 2.420 preduzeća u kojima je bilo zaposleno 340 hiljada. Ostvareni prihodi od privatizacije, videli smo, iznose ukupno 2,6 milijardi evra, od čega je trebalo investirati 1,4 milijarde, a u socijalni program 272 miliona evra. Investicije privrede nisu oživele i kreću se po stopi od oko 14% bruto domaćeg proizvoda, to iznosi svega 3 - 4% iznad amortizacije. Istina je u svemu tome da je uništena do sada izuzetno dobra statistika investicija pa se i podaci o investicijama samo indirektno izračunavaju (preko odobrenih investicionih kredita, što nije isto).

Privatizacija je jedan od stubova neolilberalizma (koji je doživeo potpuni krah kao koncept) u kapitalizmu, ali i kod nas. I pored toga neki naši ekonomisti tvrde da je „privatizacija bez zamene" i da je „ulazak države u preduzeća istorijski poražen koncept". Pošto je privatizacija „dosta ogađena", posebno kada je krenula kriza, treba „ponovo odbraniti ideju privatizacije, jer kapitalizam nema alternativu". Možete samo zamisliti ovakve teorijske i operativne preporuke.

I dalje se tvrdi, gotovo dogmatski, da je „privatizacija srž ekonomskih reformi". To što nemamo prave države, što je to postala država stranaka na vlasti, interesno privatizovane javne funkcije bez koncepta razvoja i bilo kakve strategije razvoja - to se ne postavlja kao pitanje.

Realni kapital preduzeća (stvarno vlasništvo zaposlenih koji su ga stvarali i uvećavali decenijama) stavlja se u ruke finansiiske oligarhije, dok prihodi odlaze u budžet. Preko budžeta se „smiruje" stanovništvo i gasi (odlaže) socijalna kriza. Međutim, nema socijalne ravnoteže, društvo je interesno razbijeno. Time nestaju i zajednički ciljevi socijalnog i razvojnog karaktera. Društvo i privreda „plivaju" od krize do krize, od jednog do drugog oblika parcijalne ravnoteže, ali u stalno prisutnoj krizi iz koje oni koji vode privredu i društvo ne vide izlaz.