Pogled iz Moskve

Ko će biti potrošni materijal u „kotlu" dolazeće krize

Vreme eksplozije sve je bliže

Od februara prošle godine, ruska Centralna banka (CB) povećala je količinu monetarnog zlata u međunarodnim rezervama Rusije (MRR) za 1 milion unci - jednostavnije govoreći, za 31 tonu. I to je važno, ne toliko da bi se ublažila zavisnost našeg bankarskog sistema od pritiska dolara, koliko zbog toga da bi uspela da vrati u život rusku ekonomiju koja „švrlja" pod mantrom slobodnog tržišta u trenutku propasti svetske ekonomije.

Piše: Elena Pustovojtova

Da će se to neminovno dogoditi, sumnjaju samo oni kojima je malo stalo do nagomilanog bogatstva, po pravilu, zbog nedostatka istog. Ali oni koji su nakupili bogatstvo - zvone na uzbunu i žure da svoj kapital unovče u zlatu. Značenje je ovde jednostavno: vrednosti svih tih dolara, evra, jena, juana, rublji i raznih ostalih valuta garantuje samo slepo poverenje u zemlju njihovog „boravka". A ono što svakodnevno koristimo u proračunima, sve te novčanice danas nisu podržane ničim drugim osim našim sopstvenim uverenjem da nešto vrede. Zato se tako lako upuštamo u avanture čak i sa bitkoinom, etereumom i drugim kriptovalutama, znajući unapred da one ne koštaju apsolutno ništa, jer nisu obezbeđene čak ni vrednošću papira sa najvišim stepenom zaštite od falsifikata.

Ali, vratimo se onima koji zvone na uzbunu. Onima koji su glavom i ramenima viši od drugih, Gold Switzerland-u, koji poseduje najveći i najbezbedniji trezor zlata na svetu, koji se nalazi u švajcarskim Alpima. Među njegovim klijentima su bogataši, porodične firme, penzioni fondovi, investicioni fondovi i trustovi iz 75 zemalja, kojima Gold Switzerland pruža jedinstvene i izuzetne usluge čuvanja bogatstva. Ta kompanija predstavlja danas vodeće svetsko preduzeće koje poseduje fizičko zlato i srebro za direktne investitore van bankarskog sistema. To jest, nezavisno od Vašingtona.

A sada malo podataka: svi finansijski instrumenti koje danas emituju banke, penzioni fondovi, berzanski fondovi su „sintetika" koja ne sadrži stvarna osnovna plaćanja.

Svi ovi finansijski derivati su procenjeni na oko 2 kvadriliona dolara. Pored toga, u svetu je nagomilano 300 triliona dolara duga, plus par stotina triliona dolara neobezbeđenih obaveza. Uporedite brojeve: 1971. godine, kada je Nikson „odvezao" dolar od zlata, svetski dug iznosio je 4 triliona dolara. Pošto ništa više nije podržavalo valutu, to je omogućilo svima da je štampaju neograničeno. I do 2000. godine, svetski dug je porastao 25 puta, dostigavši 100 triliona dolara. Godine 2006, na početku finansijske krize, dug je bio 120 triliona dolara. A 2021 - 300 triliona dolara.

U „gradu na vrhu" zapadnog sveta, u SAD, u poslednjem kvartalnom izveštaju o finansijskim derivatima koji je pripremio regulator Nacionalne banke Amerike, Kancelarija kontrolora valute (OCC), prema stanju od 30. septembra 2022. godine, četiri američke megabanke (JPMorgan Chase, Goldman Sachs, Citigroup's Citibank i Bank of America) posedovale su 88,6 odsto svih uslovnih obima derivata u bankarskom sistemu SAD. Ukupan nominalni iznos za sve banke iznosio je 195 triliona dolara.

Istovremeno, ceo svetski BDP prošle godine jedva je premašio 100 triliona dolara. U takvim uslovima ne može da postoji nijedna tržišna ekonomija, malo-malo pa dođe do katastrofe, a dođe zato što sve te „derivatne" pare nisu stvorile nikakvu vrednost - sistem od novca stvara novac. A to znači da će se derivati u nekoliko sledećih godina faktički pretvarati u dugove. Centralne banke moraće da pokrivaju sve neizmirene obaveze komercijalnih banaka, kao što se upravo dogodilo sa Credit Suisse, Bankom Engleske i dalje u lancu. „To će se dešavati širom sveta. Bilo da se zovu derivati ili dug, što se mene tiče, to je ista stvar. To će imati takav uticaj na svetski finansijski sistem, da će, naravno, biti pogubno." Mogu da potpišem ovu izjavu prvog čoveka Gold Switzerland-a Egona fon Grejerca. „Zlatni kralj sveta" tvrdi da „niko neće moći da vrati dug, a neće moći ni da plati kamatu... Zato, kada dug pukne, pući će i imovina koja je finansirana ovim dugom. Dakle, obe strane bilansa treba da budu svedene na minimum. Da li će pasti za 50%, 75% ili 90%, ne znam. Sve o čemu razmišljam je rizik, a finansijski sistem neće opstati u svom sadašnjem obliku."

Skeptici mogu da stiskaju usne koliko hoće, verujući u nepobedivost zakona tržišta, ali upravo oni, ti zakoni, vode do samouništenja sadašnjeg, globalnog oblika kapitalizma.

Onaj ko ne vidi šta se dešava, izgubiće veliki deo svoje imovine bilo zbog bankrota banaka, obezvređivanja valute ili zbog pada od 75 do 100% svih „mehurića imovine", kao što su akcije, nekretnine i obveznice.

Šta može da spase vaše i svetske finansije? Dva uslova: prenos imovine u fizičko zlato i čuvanje tog zlata van finansijskog sistema koji se ruši, odnosno van banaka.

Stručnjacima iz Gold Switzerland-a i bez ikakvih obaveštajnih podataka je očigledno da čak i u najbogatijim evropskim zemljama, u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, pa i u većini evropskih zemalja, ljudi nemaju dovoljno novca za život. Sa poskupljenjem hrane za 25%, energentima, benzinom, kamatama i rentama koje rastu za isti iznos, ovo više nije hipotetička recesija, već prava ljudska katastrofa ogromnih razmera. „Vlade neće imati šanse da urade bilo šta po tom pitanju", smatra Fon Grejerc. „Približava se vreme eksplozije, zato što ceo sistem to ne može da izdrži."

Čak i onima koji nisu stručnjaci za ovu temu nije teško da shvate da se posle američkih Silicon Valley Bank-a i Signature Banka-a, da se posle druge po veličini švajcarske Credit Suisse banke koja se ljulja, nazire nešto više nego to da se rukovodstvo banaka preigralo sa izdavanjem kredita bez obezbeđenja.

Pomenuti Credit Suisse je bolestan odavno, i izgleda - neizlečivo, posle niza neuspešnih investicija i promena menadžmenta praktično svake godine. Situacija sa ovom bankom je toliko teška, da ona ne može da preživi u svom pređašnjem obliku. Švajcarske vlasti su nedavno najavile događaj koji, u suštini, znači kraj samostalne istorije jednog od simbola zemlje i zapadnog finansijskog sistema, bankarskog giganta Credit Suisse. Ova banka je prodata svom konkurentu UBS za 3,3 milijarde dolara. Mešanje države u ovaj sporazum, za Švajcarsku znači kraj istorije jednog od globalnih svetskih finansijskih centara. I nikako ne znači da je švajcarski finansijski sistem spašen. Švajcarski holding UBS već su spašavali 2008. godine, i danas, bez obzira na to što je Švajcarska nacionalna banka (SNB) uložila u Credit Suisse, prilikom njegove prodaje, 50 milijardi švajcarskih franaka, cena njegovih akcija je ipak pala na novi minimum.

U stvari, u Evropi niko ne veruje da će od države subvencionisano UBS-ovo preuzimanje Credit Suisse banke rešiti problem. „To jednostavno znači premestiti ležaljke na palubi Titanika i učiniti problem većim, a ne manjim", smatra Fon Grejerc. „Na taj način, umesto pojasa za spasavanje, UBS će nositi veliki teret od olova koji garantuje njegovu smrt dok se bankarski sistem ruši. I švajcarska vlada će steći imovinu koja se neće prodati."

Napominjemo da se sve to dešava u švajcarskom „biznis stakleniku", gde je najbolji politički sistem na svetu, sa direktnom demokratijom, niskim federalnim dugom i gde, po pravilu, nema budžetskog deficita.

Ako se spotakne i padne najbezbednija kapitalistička zemlja na svetu, šta onda mogu da očekuju oni koji su u svetski finansijski sistem ušli početkom 1990-ih godina prošlog veka?

Oni će postati potrošni materijal u „kotlu" dolazeće krize, ako ne izvuku svoj novac iz tog sistema i ne konvertuju ga u zlato. To je jednostavan, a istovremeno složen put spasenja: niko ne zna koliko godina, meseci ili dana je ostalo do trenutka kada će nastupiti vreme eksplozije.

Peking pomaže da se prevaziđe viševekovni raskol između sunita i šiita

Konsolidacija Bliskog istoka na kineski način

Hegemonija SAD, ili kako tamo više vole da kažu - liderstvo, u mnogim delovima sveta baziralo se na staroj i jednostavnoj, do danas efikasnoj formuli „zavadi pa vladaj", koju su Amerikanci nasledili od Britanske imperije. More krvi, milioni poginulih posle Drugog svetskog rata, leže u njenoj osnovi. Strategija Kine koja se, koliko god skromna bila, nalazi na putu da postane sledeći svetski lider, počiva na suprotnim principima. To su ne manje stari konfučijanski principi „dobre vladavine" i strogog pridržavanja zakona. Koja od dve strategije - „mača" ili „maslinove grančice" - se više dopada narodima sveta, postaje sve vidljivije

.

Piše: Dmitrij Minjin

Nekako neprimećeno od mnogih, Kina je u početku „počistila ispred nosa" SAD Latinsku Ameriku. Ona ne samo da je prvi ekonomski partner svim zemljama na kontinentu, već postaje i sve primetnija politička snaga. Sadašnje „levo skretanje" Latinske Amerike već odavno se ne odvija po principu KPSS, već po obrascu uspeha Komunističke partije Kine u izgradnji razvijenog društva. Zatim je Kina „preuzela" Afriku, gde dominira apsolutno po svim pokazateljima ekonomskog prisustva, a nedavno je „zabila", moguće ne poslednji, ali veoma značajan ekser u kovčeg višegodišnje američke dominacije na Bliskom istoku. Ovde je Kina, takođe, u početku ušla u saradnju sa najvećim trgovinskim partnerima u regionu (više od 300 milijardi dolara 2022. godine), a sada pojačava ove rezultate važnim političkim inicijativama.

Uz kinesko posredovanje, 10. marta, nigde drugo nego u Pekingu, postignut je sporazum o normalizaciji odnosa između Saudijske Arabije i Irana, a time i između šiita i sunita u regionu, što je zapravo geopolitička revolucija.

Ozbiljna izdanja, tipa The Hill, vesti o ovome nazvali su „zadivljujućim". Uloga Kine u postizanju sporazuma, prema priznanju Vašingtonskog instituta za proučavanje Bliskog istoka, izazvala je horor u američkoj prestonici, navodeći neke da izjave da je počela „nova geopolitička era" i da tvrde da je sporazum premašio „sve što su SAD uspele da ostvare u regionu od kad je Bajden došao na vlast".

Pritom, za razliku od liberalnih potresa i haotizacije regiona u vidu zloglasnog „arapskog proleća" koje su SAD uvodile pre više od decenije, nova revolucija koju sprovode Kinezi, ima miran i konsolidujući karakter. Posebno važno je nivelisanje posledica davnašnjeg raskola šiita i sunita u muslimanskom svetu, na kojem su parazitirale generacije kolonizatora, uključujući i poslednje od njih, Amerikance. Zabavno je, na primer, slušati kako Amerikanci svim silama provociraju regionalne konflikte, kriveći Kineze za „agresivan prodor" na Bliski istok, u trenutku kada ovi drugi upravo prilično efikasno gase ove iste sukobe.

Bajden je izjavljivao da SAD nikad neće otići sa Bliskog istoka i da neće ostaviti „vakuum" koji će popuniti Rusija ili Kina. Prema njegovim rečima, ko još, osim Amerikanaca, može da obezbedi mir i bezbednost u regionu. Ali, sve je ispalo potpuno suprotno, piše Al Jazeera. Dok su Amerikanci nastavljali da seju semena razdora, plašeći zalivske zemlje navodnom rastućom pretnjom po njih od strane Irana i namećući im sve skuplje sisteme naoružanja, Kina je svima pružila maslinovu grančicu. „Peking je uradio ono što nije uspeo Vašington - pomirio je Teheran i Rijad." Amerikanci, kao pokvarena ploča, nastavljaju da pričaju kako su spremni da zaštite sve od Irana, ne primećujući da to više nikome nije potrebno i da se u regionu pojavila nova realnost u koju se oni ne uklapaju.

Kakav put žele žitelji ovog regiona, pokazali su saudijski vladari, primajući u drugoj polovini 2022. godine prvo američkog predsednika, a zatim predsednika Kine. Naglašeno je visoko poštovanje Si Đinpingu i sofisticirano orijentalno ruganje Bajdenu.

Američki eksperti pokušavaju da smire sami sebe time da potpisani saudijsko-iranski sporazum o pomirenju i uspostavljanju diplomatskih odnosa, tek treba da dokaže svoju održivost.

Ipak, već sad se vidi da to nije epizoda, već najvažniji pomak u unutarregionalnim odnosima. Trenutno, opsežni procesi pomirenja koji proističu iz ovog sporazuma su u toku širom Bliskog istoka. Ministri i emisari ranije zaraćenih zemalja, sada se sreću jedni s drugima i dogovaraju o odustajanju od sukoba. Proglašeni su: kraj rata u Jemenu, priznanje Sirije praktično od celog arapskog sveta, normalizacija odnosa šiita i sunita u Iraku itd. Visoki zvaničnici službi bezbednosti Irana i Iraka potpisali su 19. marta sporazum o saradnji u oblasti bezbednosti između Teherana i Bagdada, u prisustvu iračkog premijera Mohameda Šia el Sudanija. Pod pokroviteljstvom Kine, krajem ove godine, planirano je da se organizuje širi samit između Irana i Saveta za saradnju šest država Persijskog zaliva, s ciljem uspostavljanja sistema regionalne bezbednosti „bez prisustva država izvan regiona" (čitaj: SAD).

Vodeći američki spoljnopolitički časopis Foreign Affairs smatra da je pogrešna procena Bele kuće kad je o regionalnoj politici reč bila u tome što se ona uglavnom fokusirala na problem pomirenja svog najbližeg saveznika Izraela sa susedima, u okviru „Avramovog sporazuma". Vašington je želeo da sačuva neprijateljstvo između ostalih zemalja Bliskog istoka, da bi im ponudio zaštitu jednih od drugih. Neki američki politikolozi nazivaju to „strategijom kuma". Kina je mnogo šire sagledala situaciju i pobedila.

Vašington post citira Henrija Kisindžera koji smatra da sporazum između Teherana i Rijada, potpisan u Pekingu, predstavlja „suštinsku promenu strateške situacije na Bliskom istoku". To će, nesumnjivo, zakomplikovati stvari za Izrael, koji će odjednom „morati da uzima u obzir interese Kine". On je takođe rekao da je ovaj sporazum važan korak Pekinga u njegovim naporima da utiče na formiranje novog svetskog poretka.

Amerikanci pokušavaju da se smire time da Kina još dugo neće biti u situaciji da se vojno takmiči sa njima u regionu. Pritom, oni ispuštaju iz vida dve činjenice. Prvo, opadaće potreba za njihovim vojnim prisustvom na Bliskom istoku, ojačanom međudržavnim dogovorima, u smeru „pacifikacije" regiona. Lokalne elite već sad vide, a s vremenom će se još više uveriti, da upravo prisustvo američke armije predstavlja glavni izvor regionalnih napetosti. S njihove strane, lako je predvideti zahteve za revizijom relevantnih ugovora.

Takođe će ih biti teško ignorisati zbog drugog faktora - aktivne podrške Rusije kineskom mirovnom planu za Bliski istok, što je potvrđeno i tokom nedavne posete Si Đinpinga Moskvi.

Za aktivnosti Pekinga u regionu, Rusija nikako nije mlađi partner, već važan saveznik. Pažljivo građeni odnosi Rusije sa zemljama Bliskog istoka, uključujući Iran i Saudijsku Arabiju, blizina njenog vojnog potencijala regionum ima veliku težinu u ovoj strateškoj jednačini. Uz to, Moskva i Peking su jedinstveni u glavnoj stvari - problemi Bliskog istoka mogu se rešiti samo putem mira i konsolidacije, a ne podela i stvaranja haosa.

Specijalne službe SAD globalno kontrolišu medije

Na kratkom povodcu...

Italijanske novine Fatto Quotidiano objavile su seriju tekstova Danijelea Lutacija pod naslovom „Društvo za „proveru činjenica": uloga CIA i informacioni makartizam", u kojima autor analizira kako CIA i druge specijalne službe SAD ostvaruju „kapilarnu kontrolu" nad informacija u celom svetu.

Piše: Igor Veremejev

Ta kontrola se, kako pišu ove novine, ostvaruje uz pomoć „velikog broja bivših agenata CIA, FBI i NSA (Nacionalna služba bezbednosti), koji se bave sadržajem na društvenim mrežama. Većina organizacija za proveru činjenica (FactCheking), čiji broj raste širom sveta, a sa kojima Fejsbuk sarađuje na prikupljanju informacija, pa i onih o Ukrajini, finasira vlada SAD; a Google smanjuje saobraćaj ka alternativnim sajtovima sa vestima, primećuje Fatto Quatodiano.

Da bi se razumelo ko donosi odluke u medjima, američki novinar Alan Maklaud, pisac i producent podkasta MintPress News, na čije istraživanje se poziva autor članka u italijanskim novinama, istraživao je LinkedIn i otkrio veliki broj bivših agenata CIA, FBI, NSA, koji se bave „proverom činjenica" i IT bezbednošću na Fejsbuku, Tviteru, Google-u.

„Upravo oni i odlučuju šta će od vesti korisnici videti na svojim mrežama, izgrađujući svoju sopstvenu realnost... To je strašno, jer niko ne zna šta se zaista dešava u stvarnosti", primećuje Maklaud.

Fejsbuk, piše on, zapošljava bivše radnike CIA, organizacije koja ima dugu istoriju rada na dezinformacijama, državnim udarima, centrima za mučenje, trgovini narkoticima i oružjem, u svojstvu „moralnih arbitara" koji danas odlučuju šta je istina, a šta laž.

Aron Berman, na primer, u promotivnom videu na Fejsbuku, priča o svom radu u „timu za sadržaj", ukazujući na važnosost „transparentnosti". On naziva sebe menadžerom „tima koji piše pravila za Fejsbuk", određujući „šta je prihvatljivo, a šta ne". On i njegov tim „efikasno odlučuju" koji sadržaj će videti 2,9 milijardi aktivnih korisnika platforme, a koji ne.

Aron Berman je iz CIA. U julu 2019. godine napustio je posao višeg analitičkog menadžera u obaveštajnoj agenciji, da bi postao viši menadžer za politiku dezinformacija u kopmaniji Meta, koja poseduje Fejsbuk, Instagram i WhatsApp. Tokom svog 15-godišnjeg rada, Aron Berman je postao veoma uticajan radnik CIA. Tokom mnogih godina on je pripremao i uređivao dnevne brifinge za predsednika SAD, „sastavljajući i kontrolišući analizu obaveštajnih podataka, da bi omogućio predsedniku i visokim američkim funkcionerima da donose odluke o najvažnijim pitanjima nacionalne bezbednosti", posebno o „operacijama uticaja na društvene pokrete, bezbednosti i demokratiju", piše u njegovom profilu na LinkedIn-u.

Ali, Berman nije jedini takav cenzor informacija FactCheking-a, novog makartizma u SAD. Godine 2013. Skot Stern bio je rukovodilac targeting odeljenja (onlajn reklame koje se šire na raznim platformama u saglasnosti sa karakteristikama ili interesovanjima ciljane publike) u Zapadnoj Aziji za CIA. U suštini, to odeljenje je određivalo koga će svakog dana ubijati dronovi u Jemenu, Avganistanu, Iraku. Sama CIA je kasnije priznala da su 90% ljudi koje su ubili dronovi bili nevini mirni građani. A sada taj Stern odlučuje ko širi „dezinformacije" na Fejsbuku i udaljava ih sa interneta. Nik Lovrien, potpredsednik Meta, takođe je bivši agent CIA.

Proučavanjem izveštaja Meta, kao i sajtova i baza podataka o zapošljavanju, MintPress je otkrio da je Fejsbuk regrutovao desetine ljudi iz CIA, ali i iz drugih agencija kao što su FBI i Ministarstvo odbrane.

Generalno, oni su povezani sa politički osetljivim sektorima kao što su poverenje, bezbednost i moderiranje sadržaja do te mere da je nekima sada teško da vide gde se završava nacionalna bezbednost SAD a gde počinje Fejsbuk, primećuje Maklaud.

On je takođe podrobno opisao kako je TikTok preplavljen zvaničnicima NATO, kako Tviter vrvi bivšim agentima FBI i kako Reddit predvodi bivši planer ratova analitičkog centra NATO - Atlantskog saveta. „Obim njihovog prodora u Fejsbuk", konstatuje on, „izluđujući je."

Postoji i niz drugih bivših agenata CIA koji rade u tim oblastima. Debora Berman, na primer, radila je 10 godina kao analitičar podataka i obaveštajnih podataka u CIA, pre nego što je nedavno postala rukovodilac projekta poverenja i bezbednosti u kompaniji Meta. Malo je poznato čime se ona bavila u CIA, ali ono što je objavljivala pre nego što je počela da radi u Agenciji ukazuje na to da je bila stručnjak za Siriju.

U periodu od 2006. do 2010. godine Brajan Vejsbard bio je obaveštajac CIA, a posao mu je bio, kako je sam opisao, da rukovodi „globalnim grupama za sprovođenje antiterorističkih i digitalnih sajber istraživanja", kao i „otkrivanjem propagande dezinformacija na društvenim mrežama i tajnim kampanjama uticaja". Sada je on direktor za poverenje i bezbednost, bezbednost i privatnost podataka u kompaniji Meta.

A prema profilu Kamerona Harisa na mreži LinkedIn, koji je do 2019. radio kao analitičar u CIA, može se zaključiti da je on sada menadžer projekta Meta za poverenje i bezbednost. Emili Vašer je radila za FBI od 2001. do 2011, stigavši do zvanja specijalnog agenta za nadzor. Sada je ona direktor za poverenje i bezbednost. Majk Bredou je od 2010. do 2020. radio za USAID, postavši zamenik direktora za politiku organizacije.

USAID je organizacija koju finansira vlada SAD, koja je vodila nekoliko operacija za smenu režima u inostranstvu neprikladnih za SAD, između ostalog i u Venecueli 2002. godine, na Kubi 2021, kao i pokušaje koji su u toku u Nikaragvi.

Od 2020. Meta je postavila Bredoua za menadžera za politiku dezinformacija.

Na Fejsbuku je „globalni obaveštajni" šef Ben Nimo, bivši član Atlantskog saveta. U vreme izbora u Nikaragvi, on i njegov tim uklonili su stotine naloga i stranica prosandinističkih medija, koji su bili protiv kandidata kojeg su podržavale SAD.

Kada su 2018. godine Cukerberga pozvali u Senat SAD, posle skandala sa Kembridž analitikom, neki političari su predložili da se rasturi monopol Fejsbuka i da se on pošalje u zatvor jer je doprinosio širenju mržnje i dezinformacija „sa smrtonosnim posledicama".

„Nekoliko nedelja kasnije", piše Maklaud, „Fejsbuk je postao partner Atlantskog saveta, analitičkog centra NATO, koji je u svojim publikacijama počeo da žigoše sve opozicione grupe u Evropi kao „trojanske konje Kremlja". Kisindžer, američki generali, bivši direktori CIA, ulaze u upravne odbore informatičkih kompanija. Ti ljudi sada kontrolišu moderiranje sadržaja vesti." Naravno, u tonu koji odgovara SAD.

Ako se u tekstu italijanskog Fatto Quotidiano i istraživanju Maklauda uglavnom radi o izvorima informacija velikih mreža na internetu, onda je štampa u SAD već odavno stavljena pod kontrolu CIA.

Primer takve saradnje, kao što su više puta pisali istoričari štampe, postao je par Filip i Ketrin Grejem. U mladosti Filip Grejem je radio kao pomoćnik Vilijama Donovana, šefa Uprave za strateške službe (obaveštajnog organa, na osnovu kojeg je nastala CIA). On se oženio ćerkom vlasnika novina Vašington post. Uskoro je tast na zeta preneo vođenje novina.

Nakon toga, zajedno sa karijernim oficirom CIA Frenkom Viznerom, Grejemovi su postali centar operacije „Ptica rugalica", tokom koje je CIA stavila pod svoju kontrolu stotine vodećih izdanja u zemlji. Šef specijalne službe Alen Dales je smatrao da CIA mora da se bori protiv „svetskog komunizma" putem kontrolisanih novinara i urednika. Autori od posebnog poverenja dobijali su mogućnost da objavljuju svoje tekstove, koje je prethodno odobrila CIA, u najširim razmerama. Tako je kolumnista Džozef Olsop objavljivao u 300 američkih izdanja.

Istoričarka štampe Debora Dejvis smatra da su 1960-ih i početkom 70-ih, pod kontrolom CIA radili novinari praktično svih vodećih izdanja u zemlji. A one koji nisu hteli da se pridržavaju „pravila igre", zastrašivali su, klevetali i proterivali iz profesije.

Udo Ulfkote, bivši glavni urednik Frankfurter algemajne cajtunga, 2014. godine je objavio knjigu „Prodati novinari", u kojoj je podrobno, na sopstvenom iskustvu, opisao kako ljudi iz CIA vrbuju, potkupljuju i kontrolišu evropske novinare.

Knjiga je brzo postala bestseler, ipak nijedan značajan zapadni medij nije objavio recenziju knjige. A danas, na američkoj Vikipediji, Ulfkote je žigosan kao zli „konspirolog".

Kasnije je poznati američki filozof Noam Čomski dokazao da su američki mediji čisto propagandni resursi. Pritom je on identifikovao pet „filtera" kroz koje ne može do čitalaca da stigne istinita i nezavisna informacija.

Prvi filter su vlasnici medija. Obično su to medijske korporacije, čijim interesima služe „džepni" mediji. Drugi filter je diktat oglašivača. Kritičari iz nezavisnih medija tvrde da je upravo veliki broj farmaceutskih giganata među oglašivačima obezbedio takvu lavinu vesti o korona virusu koja je preplavila bukvalno sva izdanja u SAD.

Treći filter su interesi provajdera vesti, a to su obično državne strukture tipa Pentagona ili Stejt departmenta, a ponekad i same CIA. Četvrti filter je klevetanje nezavisnog novinara od strane kolega, poslodavaca, „uvređenih" čitalaca. I na kraju, peti filter - to je manipulisanje „slikom neprijatelja". Ranije su tu ulogu imali komunisti, danas - Rusi i Kinezi.

„Danas", tvrdi Maklaud, „ima novinara koji postoje samo zato da bi napadali progresivna antiratna i antiimperijalistička raspoloženja koja nastaju." Njih klevetaju, govoreći da su „Putinove marionete". Nakon što je Nujork tajms objavio tekst Saja Herša o nadgledanju, od strane CIA, aktivista pokreta protiv rata, istraživanje Karla Bernstajna je pokazalo da je najmanje „400 američkih novinara tajno radilo za CIA".

Tako je cela informatička struktura SAD bukvalno prožeta agenturom CIA i drugih američkih specijalnih službi koje pod vidom FactCheking-a drže pod kontrolom i podvrgavaju cenzuri sve informacije koje stižu do korisnika, ne samo u Americi nego i u celom svetu.