Kontranapad
Doživotni mandat nesmenjivog predsednika
Fudbalskog saveza Srbije već obezbeđen
Drug Tito Karadžić
Nekoliko
dana uoči izborne sednice Skupštine FSS koja je zakazana za 12 juli, po ko zna
koji put su skinute maske lažne demokratije demokratije. Čovek kome je
zanimanje predsednik u fudbalu,
večiti Tomislav Karadžić, jedini je kandidat za predsednika fudbalske
organizacije
Miroslav Vislavski
I kada je bio drugi,
Tole zapravo nikada nije bio drugi! Vazda je bio po onom šaljivom za Crnogorce:
"On je prvi, a ja odma do njega!". A kad je već bio "do
njega", često je znao da bude i ispred njega! Čak i u vreme kada ga je na
preporuku nekadašnjeg generalnog sekretara FSV Petra Jocića,
prihvatio legendarni Miljan Miljanić.
Miljan je ostao upamćen
po svojoj harizmi i izuzetnoj ulozi u našem i svetskom fudbalu, ali i kao
simbol kompromiserskog otpora protiv brutalnih i surovih mafijaša i kriminalaca
koji su nadirali i preuzimali fudbalske klubove, napuštenih od sistema u
nestajanju i "na ulici, bez iđe ikoga". Uz Miljana, fudbalskoj
diplomatiji, ali i demagogiji u ophođenju sa ostacima i naslednicima onih koji
su uspostavili kriminogenu infrastrukturu, učio se i Tole Karadžić.
Pre četiri godine, kada
je po ko zna koji put preuzeo rukovođenje fudbalskom organizacijom na državnom
nivou, Karadžić je sa svojim pratiocima vešto, manirom prevejanog i iskusnog
diplomate, namestio većinu i na Skupštini ubedljivim brojem glasova počistio Dragana
Acu Bulića. Ta sednica ostaje kao primer rada bez sadržaja i dokaz da programi
i politika u ovom vremenima nisu argument niti oružje demokratiji.
Četvoročasovno zasedanje
je proteklo u nadmudrivanju dveju strana sa pravnim začkoljicama i glasanju o
svemu i svačemu, o "zapetama i zarezima"... Možda je samo Toletov
kum, Tomislav Taušan, koji je uprkos naredbi izrečenoj službi
obezbeđenja da ga osujeti u nastojanju da uđe u salu, pokazao kako bi se
trebalo odupreti "demokratskom" izbornom nasilju. Njegov upad za
govornicu i petnaestominutno natezanje obezbeđenja sa njim koji mu nisu
dozvolili da govori pred delegatima i gostima i predstavnicima UEFA koji su
pratili rad Skupštine, ostaće upamćen kao donkihotovski pokušaj jednog
pravdoljupca i idealiste, da se javnost upozori na pogubnost politike njegovog
kuma. Dakle, i na ovoj Skupštini se pokazalo da je matematika kao egzaktna
nauka, sigurna zakonitost koja deluje u borbi za poziciju. Ne kaže se uzalud da
je fudbal od uvek bio pokazatelj društvenih odnosa i slika jednog društva!
U periodu od pomenute
izborne Skupštine, naš fudbal je imao kakvu-takvu šansu. Državni organi su
nešto pretili, nešto pokušali da čine, zapretili su i sproveli selektivna hapšenja jednog broja poznatih ljudi iz
fudbala. Istina, oni se nisu bavili onima koji su ubijeni, niti razlozima zašto
su ubijeni sem što su uopštili kvalifikaciju da je reč o kriminalnim i
mafijaškim obračunima u fudbalu.
Nisu se bavili ni sa
onima za koje i čaršija zna da su i dalje u kriminalnim poslovima, a pokrivaju
se fudbalskim funkcijama ili koriste fudbalsku infrastrukturu za svoje prljave
poslove. Nisu ulazili u razloge koji su uvukli tajkune u fudbalski sport bez
obzira što je njihova misija bila podrivačka za fudbal, poput one koju su
primenili u razaranju privredno ekonomskog sistema zemlje. Zarad
"demokratske" politike i vlasti kojoj služe, nadležni su pohapsili
neke istaknute ličnosti i sportske velikane poput Džajića i Cvetkovića,
čiji se doprinos u afirmaciji naše zemlje, bez obzira kako se zvala, nikada
nije dovodio u pitanje, čak ni kad su bili pod nejvećim teretom krivične
odgovornosti.
U ovim akcijama
fudbalska organizacija je ćutala i u vezi sa njima se nije određivala. Sa sebe
je skidala odgovornost, pravdajući se nenadležnom. Prosto je neshvatljivo da od
likvidacije Bate Bulatovića FSS nikada nije, barem apelom upozorio
državu da se ni nakon tolikih godina nije ništa desilo na otkrivanju ubica
generalnog sekretara FS SCG i njihovih nalogodavaca. Neka druga esnafska
udruženja, poput novinarskih, barem periodičnom javnom prozivkom državne
politike i institucija pokazuju brigu i odgovornost za zlikovačke likvidacije
svojih članova. Primeri ubistava Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović, Milinka
Pantića su ilustrativni u tom pogledu, a ponašanje novinarskih udruženja
koja se ne mire sa činjenicom da su njihove ubice i nalogodavci i dalje na
slobodi, mogla bi biti poučna za Karadžića i kompaniju.
O pitanjima koja nemaju
takvu cenu, ali su opominjuća za neke druge živote u kojima FSS ne učestvuje,
izlišna je široka elaboracija:
Nasilje na fudbalskim
utakmicama i u vezi fudbala nije suzbijeno. Naprotiv, još uvek su brojne
nevolje koje doživljavaju srpski klubovi i selekcije usled ponašanja svojih
"najvernijih" pristalica. Oni i dalje teraju sa stadiona normalne
ljude, pristalice i ljubitelje fudbala, a regrutuju po školama potencijalne
huligane, svoje pobornike i sledbenike u redove navijačkih hordi. Decu koja
pokušavaju da se otrgnu, surovo kažnjavaju...
Kredibilnost rukovodećih
u fudbalskim klubovima nikada nije bila tema za organe u fudbalskoj
organizaciji. Neprihvatljivo je da se zarad "demokratskih principa"
ne sagledava i ne analizira ko su čelnici fudbalskih klubova, kakve su im
uprave i čime se bave. Pogotovo što privatizacija nije očešala fudbal i što su
klubovi i dalje većinskim delom udruženja. Prema tome, nije objašnjenja da je
pravo svakog kluba da vodi svoju kadrovsku politiku. Nije normalno da nikoga ne
interesuje kadrovsko stanje u našem fudbalu (i sportu u celini). Zato bi barem
fudbalski savez kao udruženje nadležno za prilike u fudbalskom sportu morao da
preuzme odgovornost, upozna javnost i institucije sistema sa stanjem u svojim
klubovima koji okupljaju veliki broj dece i omladine koja se poveravaju
upravljačima klubova.
U regularnost takmičenja
se i dalje otvoreno sumnja. Ne tako davno su stizala upozorenja najvišim
državnim organima i funkcionerima iz evropske i svetske kuće fudbala. O tome je
javno govorio i Nezavisni sindikat profesionalnih fudbalera, a opomene su
stizale i iz evropskog sedišta ovog sindikata. Karadžić je to arogantno
odbacivao tvrdeći da su to neistine i podmetanja iz sindikalnih izvora. Učinio
je to na temelju sopstvenog utiska i našminkanih izveštaja zajednice i
udruženja klubova koja su nadležna da vode takmičenja.
Mandatni period iza
Karadžića je poznat i po njegovom nasilničkom odnosu prema struci. Njegovo
poigravanje sa selektorima skupo košta srpski fudbal. Razbio je atmosferu oko
najbolje selekcije koja već tri evropska prvenstva uzastopno posmatra u
prenosima, bez da je deo evropske elite. Njegova sujeta košta FSS više miliona
evra pošto su izgubljeni sudski sporovi sa bivšim selektorima Radomirom
Antićem i Miroslavom Đukićem. Kada je smenio Antića, doveo je Vladimira
Petrovića Pižona u nevreme. Tada smo već izgubili korak u kvalifikacijama
za evropsko prvenstvo u Ukrajini i Poljskoj, a on je lakonski pravdao
eventualni izostanak sa Evropskog samita rečima „fudbal će se i dalje igrati i
ako ne odemo na kontinentalni šampionat"...
Davno, početkom 2000. godine, u Vojvodini mu
je bio meta kontraverzni Zoran Arsić, u to vreme mlad i ambiciozan.
Od velikog borca za čistotu fudbala, Arsić je došao do statusa marginalca koji
se bavi ženskim fudbalom, spreman da se pokloni Karadžiću samo da ga ne bi
dalje čistio, kao što je poslednje iskustvo kada je morao da prihvati poraz kao
predsednik Opštinskog fudbalskog saveza Subotica. Uzaludni su sudski sporovi
koje vodi. Izvori kažu da ga „drže u šahu" zbog nekih malverzacija u
finansijskom poslovanju oko kvalifikacionog turnira za Ligu šampiona u ženskom
fudbalu. Ukoliko nije bio spreman da se nosi sa Karadžićem, Arsić je trebao da
primeni formulu kojom se rukovodio Miodrag Morača, koga je Tole
"savio uza skute" i privilegovao da i dalje ostane relevantan pijun u
fudbalu.
Karadžić je elegantno
ostao slobodan i od dvojice karakternih i autonomnih u fudbalskom rukovodstvu
kao što su Zoran Bingulac, nekadašnji potpredsednik FSS i Raka
Đurović, nekadašnji predsednik FS Beograda. Demagoški je pokazivao interes
i spremnost da se Dragan Džajić prihvati posla predsednika FSS nakon neuspeha u
kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo.
"Demokratska
procedura" u izborima koji će se za neki dan odigrati na Skupštini FSS,
izrežirana je pre nego su otpočele izborne radnje i kampanja. U svim sredinama
i regionima, Karadžić ima svoje izaslanike. Sa svih nivoa su stizali predlozi
da se za predsednika FSS nominuje Tomislav Karadžić. Bez posebnih obrazloženja!
I kada se učinilo da je sve mirno, malo dinamike su uneli u javnost Boban
Bogdanović, nekadašnji sekretar Fan kluba Orlovi i poslovni sekretar ŽFK
Spartak, koji je obavestio javnost da je podneo kandidaturu za novg čelnika
FSS. A potom je usledila mala senzacija. Nekadašnji lobista Karadžićevom izboru
za predsednika FSS, siva eminencija srpske fudbalske kuhinje, Milovan Đorić
podneo je kandidaturu koju su podržali treneri Srbije, a koji su na mesto svog
novog predsednika izabrali upravo "Đoru". Kratko je potrajalo!
Boban Bogdanović nije
imao elementarni osnov koji zahteva da kandidat bude predložen od baze i organa
fudbalskog saveza Srbije. Zato je njegova kandidatura automatski bila
neosnovana! Dakle, za predsednika FSS se mogu kandidovati samo oni koji
pripadaju ovoj okoštaloj organizaciji. Ako je ona mafijaška, i kandidat mora
biti mafijaški!
Što se Đorića tiče,
pokazalo se da i od najboljeg kuvara srpske fudbalske kuhinje postoji bolji. Ko
je to, teško je pretpostaviti, ako su osnovane priče da je on projekat Zvezdana
Terzića i njegovog nameštenika Zorana Lakovića. Dogodilo se to da
"Đora" nije dobio potrebnu polovinsku većinu u trenerskoj
organizaciji.
Odigrano je da su
glasovi podeljeni 10:10 između njega i Nenada Milovanovića. Sigurni glas
sa Kosova koji je za "Đoru" nosio Dragiša Drobnjak, nije
stigao na sednicu na kojoj je padala odluka. Postao je nevažeći. Neki
"beli listić" je presudio i Đori i Toletu. Čini se i srpskom fudbalu!