Da se ne zaboravi

U svojoj krvavoj karijeri Vuči� je bio ratni, antiratni i posleratni profiter

Otima sve što mu život pruža

Postoji mnogo načina da se čovek obogati, Aleksandar Vuči� je izabrao najprljaviji - trgujući tuđim sudbinama. Ličnim primerom dokazao je tačnost Andrićeve teorije o tome kako dođe vreme kad pametan zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati. O Vučićevoj ljubavi prema novcu, njegovoj zločinačkoj grupi i njihovom zločinačkom poduhvatu da zagaze zauvek Srbiju i porobe njene građane, piše njegov dugogodišnji saradnik, bivši urednik dnevne Pravde, ugledni novinar Predrag Popovi�

Predrag Popovi�

Početkom ratnog raspada SFRJ, kad su pametni ćutali, Vuči� je progovorio i obogatio se. Na tragediji svih naroda u regionu obogatili su se mnogi lešinari, jedni huškajući na ubijanje, drugi glumeći pacifiste, ali samo je Aleksandar Vuči� uspeo sve to da spoji u svojoj krvavoj karijeri, samo on je istovremeno ratni, antiratni i posleratni profiter.

Odrastao je u skromnoj porodici. Otac (ili kako se tvrdi očuh) Anđelko bio je činovnik u Narodnoj banci, a majka Angelina društveno-politički aktivista na privremenom novinarskom radu u Televiziji Beograd. Solidne plate, i ništa bolji stan u novobeogradskom bloku 45, omogućili su Aleksandru i njegovom bratu Andreju lagodno detinjstvo. Imao je sve što mu je trebalo: hranu, odeću, mnogo lekova i povremena letovanja u zavičajnom Bugojnu, ili čak na crnogorskom primorju. Kad je, kako-tako, završio Pravni fakultet u sebi je probudio Vasu Ladačkog i poželeo je njive plodne, vinograde blagorodne, u karuce pregnute čilaše. Ali, nije mogao da ih ima. Rešenje je potražio u političkom angažmanu.

U tom periodu nastala je prva Vučićeva misterija. Prema njegovoj priči, kao najbolji student generacije dobio je stipendiju Fonda za razvoj naučnog podmlatka i otišao u Britaniju na usavršavanje engleskog jezika.

U Brajtonu je, tvrdi on, zarađivao kao prevodilac i prodavac u radnji s kompjuterskom opremom. Nedavno je ustvrdio da je radio u gvožđari jednog Indijca, koja je u to vreme bila mesara.

Zbog svih tih konfuzija, a i ne samo zbog njih, realnije zvuči teorija koja kaže da je mladog i ambicioznog Vučića na specijalizaciju u Englesku poslao Miladin Životi�, jedan od istaknutijih komunističkih mislilaca. Kad se zaratilo, Životi� je osnovao Beogradski krug nezavisnih intelektualaca s kojim je zastupao antimiloševićevsku politiku. Izgleda da stari profesor nije mogao da mladom štićeniku zadovolji prohteve.

Tada se Vuči� setio svog velikosrpskog porekla, potrebe za odbranom vekovnih ognjišta i ostalih sličnih mitova. Sve to, plus imid� mladog i obrazovanog rođenog Beograđanina, odneo je u miraz Vojislavu Šešelju. Pošto naprosto nije moguće da Šešelj nije znao za Vučićev karijeristički flert sa svojim antipodom Životićem, očigledno da je postojao ozbiljan razlog koji ga je naveo da prihvati saradnju i maksimalno promoviše novog miljenika. Ako nisu razne špijunske službe, njih dvojicu su spojili lukrativni interesi i slepa ljubav prema novcu.

U biografiji Aleksandra Vučića nema nijedne konstante. Menjao je sve što živ čovek može: žene, kumove, prijatelje, stranke, ideologije, saradnike, gazde, stanove, automobile, skupocene satove...Sve za pare.

Kao radikal profitirao je huškanjem na ratove u kojima je dobro pazio da ne bude ni okrznut. Iza njegovog oružanog avanturizma ostajali su spaljeni gradovi, neobeleženi grobovi, osakaćeni nesrećnici, kolone izbeglica, uništene fabrike, nezapamćena inflacija, tuga i užas. Vuči� nije mario, njemu je bilo lepo. Na grobljima, širom Velike Srbije, gorko je plakao dok je na onaj svet ispraćao lakoverne žrtve svojih parola, a suze radosnice tekle su mu svaki put kad bi osvojio jo� neki ar stambenog prostora u Beogradu.

Uz poslaničke mandate i zapaženo mesto na srpskoj političkoj sceni, sticao je i sve ostalo. Vozio je stranački „jugo", poslaničku platu i priliku da se u svakoj izbornoj kampanji ugradi u cenu štampanja plakata i ostalog propagandnog materijala. I stranački sponzori su bili izdašni. U skladu sa statusom radikala broj 3, dobijao je prigodne poklone. Od nekoga bi dobio kesu s parama, a od Petra Lugonje kesu s viršlama. Dobrim viršlama.

U javnosti je glumio asketu. Žalio se kako nema para ni da plaća komunalne i telefonske račune, tri kampanje je šetao u istim izlizanim cipelama... Javno je pričao da odeću ponekad kupuje kod šanera, ali preferira domaće proizvođače. Prilikom susreta s jednim poznatim piscem srednje generacije, onako uzgred, Vuči� ga je odmerio i pohvalio: „Vidim, imate Nikolasov sako, takve i ja nosim". „Da, ali ja sam svoj kupio", odgovorio mu je pisac i zauvek se našao na Vučićevoj crnoj listi.

Kao ministar informisanja u ratnoj vladi Mirka Marjanovića, bestidno je, u decembru 1998, kukao kako sa ženom i malim detetom živi u garsonjeri od 30 kvadrata, a minimalnu platu jedva razvlači od prvog do prvog. S najtužnijim izrazom lica, skrušen kao pravi isposnik, gledao je u kameru i nijednom grimasom ili rečju nije pokazao ushićenje što je tri meseca ranije potpisao rešenje kojim mu je vlada Srbije, na štetu Penziono-invalidskog fonda, poklonila stan u elitnom novobeogradskom „Ju biznis centru". O herojskom oslobađanju tih sto kvadrata svete srpske zemlje, ba� u vreme gubitka Kosova i Metohije, Vuči� je ćutao sve do pada s vlasti, kad je prinuđen da plati porez na ekstraprofit. Iako se na sva usta žalio kako nema dinara u džepu, bez problema je platio 40.000 nemačkih maraka poreza za stan koji vredi oko 250.000 maraka.

Za prvih deset godina politikantstva, Aleksandar je obogatio živote svih članova svoje porodice. On se skućio u „Crvenkapici", roditelji su, navodno, trampili stari novobeogradski stan za petostruko skuplji u Krunskoj ulici br. 67, gde je bio prijavljen i Andrej. Istovremeno, u Jajincima je nikao Vučića-zamak s više od 400 kvadrata, namešten kao palata u Rambujeu, s košarkaškim terenom s tartan-podlogom i famoznim vinskim podrumom u kome su kreirane najsramnije političke i privatne spletke.

Pravi finansijski uspon doživeo je tek posle Šešeljevog odlaska na suđenje u Haški tribunal. Tada su mu se otvorila vrata svih srpskih bogataša.

Početkom 2004, Vuči� je predvodio skupštinski Anketni odbor za utvrđivanje činjenica u trgovini električnom energijom. Na meti su mu se nalazili Vuk Hamovi� i Vojin Lazarevi�, koje je Vuči� nazivao šefovima energetske mafije. S druge strane, njega je lucidni Hamovi� etiketirao kao cirkusanta. I bio je u pravu. Vuči� je nekoliko meseci, sve u direktnom prenosu na RTS-u, ispitivao „mafijaše", njihove saradnike i svedoke. Predstava je završena tako što je Skupština odbacila zaključke Anketnog odbora. Korist je, po svom običaju, izvukao samo Vuči�. Zbližio se s vođama „energetske mafije". Od tog zbližavanja Srbija i SRS nisu imale nikakvu korist. Vuči� jeste. Od cifre koju je dobio, zaboli glava.

U to vreme ratovao je i sa Stankom Subotićem Canetom, optužujući ga da je, kao kralj duvanske mafije, organizovao šverc duvana i droge, pa čak i da je naredio ubistvo policijskog generala Radovana Stojičića Badže. Gorljivo je opisivao kako Cane i Jovica Staniši� kontrolišu najopasniju mafiju u Srbiji, koja nemilosrdno eliminiše sve protivnike, ubija i seče ljude, pa kese s telima baca u Dunav.

Na te optužbe Cane je prvo odgovarao krivičnim prijavama. Mnogo uspešnije je grlatog radikala ućutkao kad mu je ponudio ono što najviše voli - pare.

Da su Vuči� i Suboti� iz otvorenih neprijateljskih prešli u tajne saradničke odnose najjasnije se razotkrilo kroz poslovanje Vučićevih dnevnih novina „Pravda". Za generalnog distributera svog lista Vuči� je izabrao Subotićevu firmu „Futura plus", na čijem čelu se tada nalazila Olivera Ilinči�. Bez obzira na činjenice koje ukazuju na brojne sporne tragove u njenoj karijeri, i kao savetnice u kabinetu bivšeg predsednika Srbije i Crne Gore Svetozara Marovića i, naročito, na mestu direktora deviznog sektora u Narodnoj banci Srbije, Vuči� ju je hvalio kao najkorektnijeg saradnika i najuspešniju poslovnu ženu. Mišljenje je promenio tek kad se ona razišla sa Subotićem.

Vuči� je, međutim, ostao veran Subotiću. Ima i ozbiljne razloge. Konvertibilne. Kad je režim Borisa Tadića udario na Subotićevu poslovnu imperiju u Srbiji, inicirao politički stečaj „Future" i raspisao crvenu poternicu za njim, Vuči� ga je branio žešće nego svog brata Andreja zbog afere s fantomskom firmom „Asomacum". Nekoliko puta su se tajno sastajali u Parizu i Ženevi, a neki izvori tvrde da su se viđali i u Moskvi.

Iako je „Futura", zbog problema u poslovanju, napravila ogromne dugove prema „Pravdi", Nenad Milanovi�, jedan od njenih direktora i najbližih Subotićevih operativaca, tvrdio je da dug ne postoji, da je Cane lično, u koferu, isplatio Vučiću do poslednjeg evra. Što te pare nisu stigle u „Pravdu", to nije Canetov problem.

Glavni posrednik između Vučića i Subotića bio je, i jo� je, Nikola Petrovi�. Pored toga što je Vučićev kum i manjinski suvlasnik „Pravde", Petrovi� je preuzeo ulogu i nezvaničnog Subotićevog portparola. Preko Vučićevih novina pokušao je da vodi kampanju odbrane Canetovih interesa, pre svega od optužbi za šverc duvana.

U vreme raskola u SRS, radikali su tvrdili da je Cane finansirao pučiste Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića. Ako su te informacije tačne, to je bila odlična Subotićeva investicija. Dolaskom Vučića na vlast, prvo je povučena poternica, a onda i, zbog zastarevanja, odbačena tužba protiv Caneta.

U tom poslu profitirao je i Nikola Petrovi�. Iako voli da o sebi mašta kao o uglednom i uspešnom biznismenu, realnost ga demantuje. U krupan biznis je, tvrde izvori „Tabloida", ušao tako što je prekinuo studiranje i otvorio pekaru na Novom Beogradu. Sreća ga je pogledala kad se doselio u „Crvenkapicu", u stan koji je po izuzetno povoljnim uslovima kupio njegov tata Radoslav Raca Petrovi�. Stariji Petrovi� je pare stekao dok je bio predstavnik Energo-Gvineje u Konakriju, ćerke-firme Energoprojekta. U tom poslu - izgradnji dve hidroelektrane - država Gvineja ostala je dužna 20 miliona dolara, ali tadašnji rukovodioci Energoprojekta tvrde da je Raca dobro profitirao. (O toj temi više ćemo objaviti u nekom od sledećih brojeva „Tabloida".)

Uglavnom, Nikola je zahvaljujući tati postao imućan. Zahvaljujući Pavlu Tomaševiću, direktoru EO Oprema, Petrovi� je 2011. ušao u posao s mini-hidroelektranama. Kad je, dolaskom SNS-a na vlast, postavljen na mesto direktora Elektromreže Srbije, Petrovi� je suvlasništvo u firmama preneo na Dragana Klisuru, bivšeg mehaničara u Energoprojektu.

Petrovi� je finansijski pomogao osnovanje Srpske napredne stranke, a tvrdi i da je Vučiću dao pare za pokretanje „Pravde". Ipak, Vuči� je kao glavnog finansijera svojih novina isticao Dušana Stupara, bivšeg funkcionera Državne bezbednosti i člana vlasničkog konzorcijuma pančevačke „Azotare", koji je hapšen i pritvaran zbog sumnji u nezakonito poslovanje te firme.

Dok je, odmah po Šešeljevom odlasku u Hag, obigravao oko Milke Forcan, tada potpredsednika „Delta Holdinga", Vuči� je upoznao Dragana Đilasa.

Bogat i uticajan, Đilas je potcenio radikalskog frontmena. Vučića je doživeo kao podmitljivog slabića spremnog da za šaku evra uradi sve. Da, u tome je bio u pravu. Međutim, Vuči� nije samo to. Iza njegove pohlepe nalaze se i osobine koje malo ko ima - sposobnost da trpi svakakva poniženja, ali samo dok ne dođe vreme za brutalnu osvetu. S druge strane, Vuči� je odlično procenio Đilasa. Znao je da taj mladi tajkun sve što ima stekao mešetarenjem, a u toj disciplini samo je jedan šampion - Vuči�. Strpljivo je podnosio najsramnija šikaniranja, politička i lična, lukavo stvarajući privid svoje potčinjenosti. A, onda - osveta.

Službu Đilasovim interesima, pre svega u razbijanju SRS-a, Vuči� je dobro naplatio. S računa Telekoma i Grada Beograda u Vučićeve džepove slili su se milioni evra. Idila je završena dolaskom SNS-a na vlast. Vuči� je naprasno zaboravio na besmislenu priču o dvopartijskom sistemu kojim će sledećih 50 godina rukovoditi njih dvojica. Okrenuo je ćurak naopako i preko svojih medija osuo rafalnu paljbu. Provučen kroz blato Pinka, „Kurira" i „Informera", koji su svakodnevno objavljivali istinu o njegovim kriminalnim radnjama, Đilas je demoliran kao niko nikada. Izgubio je izbore u Demokratskoj stranci, odrekao se poslaničkog mandata, ostao bez brojnih poslova, koje je preuzela Vučićeva fantomska agencija kojom rukovodi Goran Veselinovi�. Ostanak na slobodi skupo je platio. Prema nekim informacijama iz vrha naprednjačkog kartela, Đilas je Vučiću isplatio 10 miliona evra, a ima i onih koji tvrde da je u pitanju mnogo veća cifra, od čak 300 miliona!

Ni drugi tajkuni nisu pošteđeni vladareve pohlepe. Nema te usluge koju bi Vučiću mogli da odbiju Milan Beko, Željko Mitrovi�, Predrag Rankovi� Peconi, Miroslav Miškovi�, Žarko Zečevi�, Dragan Đuri� ili bilo ko drugi.

Koliko je uspešan kao prodavac magle i politikantski reketa�, Vuči� je nesposoban za organizaciju bilo kakvog posla. Koliko je vešt biznismen pokazao je sa svojim dnevnim novinama. Oštetio je tri štamparije, stotinak novinara i nekoliko sponzora, da bi na kraju izdavačko preduzeće gurnuo u stečaj.

Kako je završila „Pravda", završiće i Srbija. Činjenice su neumoljive: za prve dve i po godine Vučićeve vlasti spoljni dug se povećao za 7,7 milijardi evra i trenutno iznosi 22,5 milijarde, a za ovu godinu očekuje se povećanje za jo� 1,5 milijardu; BDP je prošle godine doživeo istorijski nivo pada 3,7; industrijska proizvodnja je pala za 16,8%; prosečna plata je prošle godine smanjena za 7%, a samo u januaru ove godine za 20%; na listi Doing business od Srbije su bolje ocenjene privrede Kosova, Albanije, Namibije, Bocvane, Mongolije, Ruande...

Veliki reformator Aleksandar Vuči� opstanak na vlast održava pomoću astronomskih kredita.

Pod njegovom vlašću, Srbija se, prosečno, zadužuje 11.000.000 evra dnevno. Na taj način Vuči� će račun za svoj diletantizam i pohlepu ispostaviti i sledećim generacijama, kojima neće ostaviti ništa više od makete „Beograda na vodi" i bilborda „Brze pruge Srbije".

Nije za utehu, ali ipak postoje i oni koji su se dobro ovajdili od Vučića. Aleksandar Vulin je, navodno, kupio 13 ari placa na Dedinju. Bez dana realnog radnog staža, da nije dobio ministarsku funkciju, Vulin ne bi imao ni za autobusku kartu do Dedinja. Njegov mentalni blizanac, takođe bez ikakvog staža ministar policije Nebojša Stefanovi� ne štedi na nekretninama. U elitnom beogradskom naselju, na Bežanijskoj kosi, kupio je kuću vrednu oko 250.000 evra....

Bogatstvo koje su za ovih nekoliko tužnih godina prikupili ostali naprednjački termiti biće predmet nekih budućih istraga.

Za razliku od mnogih saradnika iz svog kartela, Aleksandar Vuči� se ne bahati. Ne kupuje, poput Nikole Petrovića, „Roleks" satove od po pola miliona evra, firme i stanove koje poseduje prijavljuje na tuđa imena... Iako i dalje glumi skromnost, verovatno negde u zamku u Jajincima, kao Baja Patak, ima tajnu sobu punu para. Trebaće mu. Kad prođe ova patološka epizoda, diktator će morati skupo da plaća advokate, koji će imati nemoguću misiju da ga odbrane od odgovornosti za zlo koje, sa svojom zločinačkom grupom, u zločinačkom poduhvatu, naneo svim građanima Srbije.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702