Zrenjanin

Građanin drugog reda, žrtva prvorazredne pravosudne prevare

Oštećeni u ulozi krivca

Sudbina običnog, malog čoveka srednjeg Banata u vlasništvu je "VIP persona", (do)nosilaca garantovane propasti. "Dogovornom" ekonomijom stranačkih pajtaša i pajtašica, Zrenjanin je postao politički kontejner sa jednom jedinom metom, udri običnog, malog čoveka, I za sva vremena, sem podrazumevajućeg nazadnjaštva, uteruj mu iz dana u dan strah u kosti. Retke odvažne pojedince koji se u ime obespravljene radničke klase, rizikujući sopstveno zdravlje i egzistenciju, dosledno bore i izbore za neku crkavicu od elementarnih prava, treba satrti. Pokazati preostalima da, među jednakima, ima jednakijih, zaslužnih, i slavom ovenčanih za bedak od suživota, za širenje mržnje, raslojavanje i kaznenu politiku prema neposlušnima.

Zoltan Horvat

Ovdašnja Javna (Gradska) kuća je servis politike politikanata, Policijska uprava selektivno pripomaže, a Palata (ne)pravde kažnjava običan svet. Narodno pozorište "Toša Jovanović" u kojem od sedamdesetak zaposlenih najviše ima nebulozne političke birokratije, najzad se obračunao sa jed(i)nim neposlušnim i nepokorenim među zaposlenima. Pataki Ištvanu, degradiranom građanu, optuženom da je suicidan, bolestan i "opasan" za nesmetano direktorisanje i rukovođenje "VIP persona", javno je pročitana presuda po kojoj Tatjana Paskaš, njegova nadređena bivša direktorica, nije kriva za povredu ugleda, časti i ličnog dostojanstva, sa elementima diskriminacije. Sudija Čordaš Edita, na ogromno zadovoljstvo zrenjaninske "elite", javno je, bez prisustva javnosti, pročitala presudu obespravljenom radniku.

Dakle, Ištvane, platićeš i sve sudske troškove (cirka 350 hiljada), i nemoj više da ti padne na pamet da "uzbuđavaš" Bogom dane. Prethodno je Ištvan na sijaset neuspešnih ročišta "mlatio praznu slamu" i kod sudija Snežane Vidrić i Mirjane Zlatanović - Sarafijanović, Apelacioni sud u Novom Sadu se takođe "uspešno mešao u sopstveni posao", a advokati, vrli saradnici zrenjaninskog sudstva, uzeli lovu od klijenta, teglili slučaj, najavljivali, Ištvane, dobijaš sigurno, sve je čisto k'o sunce...Izuzmemo li bedne i prljave igre zrenjaninskih VIP igrača, sve je čisto, ko ovdašnja voda česmuša.

Kako se to gosn' Pataki, inače čovek iz redova običnih radnika drugog reda, zamerio "elitnim" vlasnicima zrenjaninske kulture?

Bio je predsednik sindikata pozorišta, borac do koske u odbrani prava, posebno obespravljenog tehničkog osoblja. Izborio se za plaćanje putnih troškova svima, za dodelu jubilarnih nagrada svima, čime je navukao bes pretpostavljenih svima. Gde ćemo dati nagrade tehničkom osoblju, pa oni su, za male pare, najobičnije sluge samoprogašenim elitnim kulturnjacima grada...Kako rekoše, tako i učiniše.

Nije im se svidelo ni što njima, "eliti bardova", zabranu pušenja po kancelarijama dosledno sprovodi ovlašćeno lice, Ištvan Pataki. Smenjuj ga brzo, al' ovaj uporan, pa dolazi u direktorsku kancelariju da pita, ko mariše pare od ulaznica. Naime, 8. marta 2011. godine, na tezgaroškoj predstavi sa dva glumca javnosti predstavljenoj kao gostovanje Zvezdara Teatra, u rasprodatoj sali bilo i brdo pomoćnih stolica. Ulaznice, iste boje različitih cena, naplaćivane su po većoj ceni od uobičajenog obračuna fiskalne kase, pa je Ištvan pitao tadašnju direktoricu Tanju, bivšeg legendarnog psihologa OŠ "Jovan Cvijić", dal' se neko možda omastio od tezgaroškog gostovanja koje je za zaposlene predstavljeno poslovnom tajnom. Direktorica pobesnela na racionalno pitanje sindikaliste, pa rešila da mu osveti.

Nije dugo čekala. Umesto pohvala, prvo ga je ismejala pred celim kolektivom permutiravši jednu njegovu izgovorenu rečenicu gde je ukazivao na eventualan psihički problem sa jednim od zaposlenih. Usledilo je hitno slanje na vanredan lekarski pregled. I u zgradi Medicine rada ima stranačko-pajtaške gradske "elite", gde se očas posla može srediti medicinski nalaz u koje recimo piše, da Ištvan Pataki ne ispunjava zdravstvene uslove za radno mesto koje obavlja. Rukovodeća mašinerija ovdašnje elitne kulture prvo mu smanjuje platu za 3 hiljade dinara, nastavljajući da ga teroriše na svakom koraku.

Finale pre finala bilo je 22. decembra 2012. godine kada je u društvu trojice kolega prilikom sečenja grane na drvetu za potrebe predstave, pao, polomio petu, i postao trajan invalid. Inspekcija je utvrdila da je rukovodilac tom prilikom poslao na izvršenje zadatka van okvira radnog mesta i bez prethodne osposobljenosti za opasno pentranje po drveću (u srednjem Banatu nisu svi nalik zemljaku Džoniju Vajsmileru).

Gospođa rukovodilac, istaknuti član nekoliko stranaka, nije zaboravila da na ročištu cinično izjavi da je tužilac postavši trajni invalid, iskoristio to kao sopstveni alibi?!?

Velemajstorici oslikavanja tuđih profila, zdušno potpomognutoj u surovoj borbi protiv ljutog neprijatelja ovdašnje culture, pomogli su i nadležni iz Palate Nepravde, a pri ruci su, kao svedoci odbrane i autori bajki o bezgrešnoj rukovoditeljici, bile i kolege, Tot Laslo i Farago Tibor. Nije izostalo ni bajkovito svedočenje Brankica Mijatović, takođe legendarne biletarnice, kod koje se dešavalo mažnjavanje love od viška karata. I svi oni, uz ponosan, ne i drhtav glas sudije Čordaš, presudiše, rukovodilac nikada nije, i nikada neće biti kriv za učinjeno običnom radniku bez zaštite, ostavljen svima njima, blago nama sa njima, na milost i nemilost.

Fasuješ invalidnost, trajnu, boli te istrajno duša, a neke, zabole. Ostali zaposleni u pozorištu, ćutu i trpedu i strepe od otkaza. Nagomilana birokratija po kancelarijama veoma se kulturno smeje u lice svojim slugama, tehničkom osoblju od desetak ljudi, pa se većina upućenih u zrenjaninsku pozorišnu zajebanciju pita, zašto se Toša Manojlović neprestano okreće u grobu?

Kada već krešeš plate slugama, red je da povećaš svoju rukovodeću, sve birokratske i glumačke, tako da sa istom školskom spremom glumac prima 8 hiljada više od sluge. Rasipnički život ovdašnjih "boemski najstrojenih pajtaša i pajtašica" podrazumeva i angažovanje privatnih advokata pored živih pravnika i gradskih pravobranilaca, milioni neprestano lete u vetar, al' rukovodioci ostaju zakovani u, omiljenim im foteljama.

Usput, smenjuje se bez obrazloženja Srđan Vekecki sa radnog mesta majstora pozornice dramske scene, Tomislav Stoiljković ne namešta dobro svetla na pozornici kao što rukovodioci nameštaju sebi privilegije, Miroljub Milićev nije dobar dekorater pa je sa njim raskinut ugovor, valjda zbog loše ofarbanog prozora u kancelariji, Damir Ritić gubi vozačku dozvolu i radno mesto vozača kamiona, Milinku Miloševu se nezakonito skida sa plate, al' mu se posle nalaza inspekcije vraćaju zarađeni novci, najveći bes iskaljuje se na Patakiju, doslednom ukazivaču na bahato, drsko i, od sebe samih, dozvoljeno ponašanje "kulturne elite" grada.

Zrenjanine, bivši bastionu svetle tradicije i istinske kulture XX veka, nekadašnji grade care, višepartijski kontejneru, gde će ti duša s 'vakima?

Na kraju, dobra vest za tehničko osoblje zrenjaninskog pozorišta. Umesto što rade u provincijskom pozorištu za minimalac, zaposlenje bi mogli naći u novosadskom pozorištu gde se isti posao plaća 36 hiljada, a tehnički raj mogao bi se pronaći u BG centralnim pozorištima gde se svakog meseca kešira 48 komada crvenih. Zrenjaninu, care!