Stav

MLADI

Branko Dragaš

MLADI - U društvu koje se raspada, teško je odrastati. Teško je biti mlad u društvu bez morala i ideala. Teško je biti i roditelj u društvu bez principa i poverenja.

Ne zna se kome je teže - mladima ili njihovim roditeljima. Ipak, na strani sam mladih ljudi. Za njihovo vaspitavanje su krivi samo roditelji. Nije kriva škola, ni ulica, ili loše društvo, kako žele da prikažu nemarni roditelji. Krivi su isključivo roditelji što nisu radili sa svojom decom. Opravdavanja ima mnogo, ali ne mogu da se prihvate.Moja generacija je učena da ne treba nikome da se zameramo. To su nas učili partizani i skojevci, koji su rušili jedan nepravedan svet i stremili nekom boljem društvu.

Moja generacija je učena da gleda svoja posla, jer je politika kurva. Moja generacija je učena da je Šef uvek u pravu, i da Šef deli unapređenja. Moja generacija je više vremana provodila po kafanama, žurkama, stadionima i letovanjima, nego na uličnim demonstracijama. Moja generacija je borbu protiv totalitarnog režima zamenila sitnim konformizmom. Moja generacija je stanovala sa roditeljima, samo da bi produžila detinjstvo.

Moja generacija danas ima svoju decu. Šta moja generacija može da kaže svojoj deci? Kako da odgovore na sva njihova pitanja? Zašto ste trpili komunističku diktaturu? Zašto ste dozvolili da pobede nacionalsocijalisti u društvu? Zašto ste dozvolili da pobede neoliberalni fundamentalisti? Šta ste uradili da sprečite nacionalnu nesreću? Zašto se niste bunili? Zašto nešto niste uradili? Zašto niste idiota Šefa odjebali? Zašto vam je čitav život otišao u kanalizaciju? Šta ste stvorili? Sve što porodice imaju stvorili su naši očeve i majke, sada dede i babe. Gde ste potrošili život? Šta ste uradili za Srbiju? Teška pitanja. Preteška. Nema odgovora.

Moja generacija ćuti. Nema šta da kaže. Moja generacija nije uspela da dostigne stvaralačku kreativnost svojih roditelja. Društvo napreduje kada nova generacija nadmaši onu staru. Kada deca nadmaše svoje roditelje. Moja generacija to, nažalost, nije uspela. Moja generacija je bila kukavička. Moja generacija je bila sebična. Mislila je samo na sebe i svoje provode. Nije htela da se žrtvuje, jer su bili razmaženi.

Moja generacija je kriva što politički idioti vladaju Srbijom. Moja generacija je kriva za nastanak kiča i šunda. Moja generacija je kriva za pobedu Pink ideologije.Moja generacija je stvorila rijaliti šou.

Šta može moja generacija da kaže mladima? Ništa pametno. Ako se nisi bunio u osnovnoj školi, porodici, gimnaziji, fakultetu, vojsci i na poslu, ako si sve smerno trpio da se ne zameriš, ako si se opijao po žurkama i saginjao glavu pred debilnim Šefom, ako si dobio društveni stan na guzove, ako si ga otplatio za jedan ručak, ako na poslu nikada nisi radio u skladu sa primanjima, ako nisi nikada na ulici demonstrirao, ako si gradio svoju usranu karijeru, ako si svuda tražio veze i vezice, ako si danas nezadovoljan, očajan, ako nemaš redovno platu, ako imaš malu penziju, ako si namćor jer si sjebao svoj život, šta ti imaš da kažeš mladima ljudima?

Koji si ti autoritet? Kome si ti uzor? Kako te nije sramota da se preseravaš i tražiš od mladih ljudi da rade ono što ti nisi smeo da radiš? Kako te nije stid da im bilo šta prigovaraš? Kakva si ti jajara u životu bio, mladi ljudi su za tebe moralni divovi. Rođeni su u vreme raspada bivše države.

Detinjstvo im je počelo građanskim ratom. Gledali su kako se bivša braća kolju i slušali gebelsovsku propagandu. Svuda krv, leševi, proterivanja, kolone unesrećenih ljudi i odvratna propagandna laž. Svuda silikonske pevaljke, nacionalne kurvetine, ubice kao nacionalni heroji, istetovirani lopovi kao biznismeni, narkodileri kao političari, pljačkaši kao bankari, morbidni tipovi kao vlasnici medija, svuda prevara, špekulacija, otimanje i beda. Čitavo detinjstvo su proveli u nemanju para. Hiperinflaciji. Švercu i preprodajama. Siromaštvu. Bedi .More je bila misaona imenica, sankanje samo u ulici.

Umesto bezbrižnog školovanja, završetak osnovne škole su proveli u skloništima, skrivajući se od zlikovačkih NATO bombi. Zašto su tu našu decu bombardovali? Šta ste im rekli? Posle su usledile ulične demonstracije, paljenje Skupštine, rasprodaja preduzeća gde je moja generacija radila i odlazak na biro za nezaposlene.

Čitava srednja škola bez para, bez nade da će biti bolje, jer kada otac nema posao, a majka radi za bednu platu, šta preostaje mladim ljudima? Da gledaju Pink pornografiju? Veliki brat, menjam ženu, parovi, farma. Svuda perverzije i vulgarnosti. Svuda pokazivanje raskoši i genitalija. Kada se ugase televizijski prijemnici ostaje samo gorki očaj. Surova stvarnost. Beda i poniženje.

Šta su mladi mogli da nauče? Ko da im bude idol? Ministri koji sa tetkinog kauča postaju preko noći milioneri? Plejboj kupci šećerana za tri evra? Kučke koje postaju voditeljke i spisateljice? Starlete koje ne skrivaju da su porno dive? Punoletstvo su dočekali bez pasoša. Šta će im pasoš? Nemaju kuda da otputuju. Nemaju para da studiraju. Nemaju sponzora. Ne znaju da se kurvaju. Počinju da rade da dođu do nekog novca. Rade na crno. Nemaju ni socijalno ni zdravstveno. Gazda ih teroriše. Rade za platu koja kasni pet meseci. Mobing. Niko im ne veruje.Menjaju poslove, ali upadaju sve više u ponor svakodnevne propasti.

Baba i deda su jedine svetle tačke. Oni uvek uskaču kada je najteže. Njima jedino veruju. Vaše preseravanje više ne mogu da slušaju. Vaš kukavičluk im se smučio. Generacijo moja, Vama se obraćam! Preklinjem vas, prestanite! Pomozite vašoj deci! Stanite uz njih! Podržite ih! Zaboravite sebe! Mi više nismo važni! Naše vreme je prošlo. Imamo obavezu da mladima ostavimo bolje društvo. Imamo obavezu da ispravimo sve svoje greške iz mladosti.Imamo obavezu da se pobunimo i da srušimo totalitarni režim. Imamo obavezu zbog našeg pokolenja. Vi ste na potezu!

JUGONOSTALGIJA - Da li ste jugonostalgičar? Svi odgovori idu iz jedne krajnosti u drugu. Jedni druge osporavaju do mržnje. Jugonostalgičari žale za propalom Jugoslavijom, ali ne odgovaraju na ključno pitanje - zašto se ta država raspala u tolikoj krvi, stradanju, mržnji, proterivanju i zločinu prema drugim, bratskim, slovenskim narodima?

Nešto, ipak, nije valjalo u toj državi, zar ne? To što smo bezbrižno živeli na račun stranih kredita, što su išli u Trst da kupuju farmerke, nisam nikada išao sa tom namerom, što su mogli da idu dve nedelje na more i jednu na zimovanje, što se malo radilo i dobro provodilo, što smo slobodno putovali po zemlji i još slobodnije po inostranstvu, što smo bezbrižno odrastali u komunističkoj carevini, ne dovodeći u pitanje totalitarnu vlast Velikog Meštra sviju hulja, klanjajući se njegovim sletovima, posetama i mudrim odlukama; to sve je, zapravo, bio samo privid, maska, koprena i to nije ništa bilo realno.

Ispod tog komunističkog raja, brujale su nabujale reke mržnje,manipulacije, međusobnog nerazumevanja, predrasuda, istorijskih neplaćenih računa, uzaludnih žrtava, trgovačkih kalkulacija, bankarskih nevraćenih pozajmica, nerada, optuživanja, zakeranja, nezamerenja, partijskog demokratskog centralizma, skrivenih sukoba, udaranja u slabine, otvorenog laganja, prenemaganja, promašenih investicija, bačenih nacionalnih barjaka, hapšenja, osuda, delikta mišljenja, nacionalnih sujeta, megalomanskih planova i svega onoga što je nagoveštavalo da će se taj lažni komunistički raj, jednoga dana, kada tada, morati da pretvori u balkanski pakao i klanicu bratskih naroda.

Račun za naplatu je morao da dođe. Morao! I došao je. Platili smo krvlju našu sebičnost. Hteli smo samo nama da bude dobro. Nismo mislili na budućnost. Ako tome dodamo da je lažni južnoslovenski brak tri konstitutivna naroda Kraljevine SHS, Srba, Hrvata i Slovenaca, započeo špekulacijom Hrvata i Slovenaca i neviđenom glupošću Srba, odnosno pohlepom kralja Aleksandra i pokvarenjaka Nikole Pašića, jer su Hrvati i Slovenci proračunato ušli u tu lažnu zajednicu, kako bi mogli da sačuvaju svoj nacionalni identiteti da bi , kada dođe vreme, mogli da izađu iz tog saveza sa ludim i primitivnim Srbima, koji su bili pobednici i oslobodioci, ali koji nisu znali da krunišu svoju pobedu, nego su namagarčeni od masona i Vatikana pristali samovoljno da uđu u južnoslovensku zajednicu, protivno svojim srpskim nacionalnim interesima; ako, dakle, sve to znamo, onda je bilo normalno da očekujemo da će sve to morati jednoga dana, ipak, da se raspadne, jer kada neko ulazi u brak samo privremeno, dok ne nađe bolje rešenje i bogatijeg mladoženju, onda je sasvim sigurno da će taj brak iz interesa da pukne, jer nema ljubavi.

Uprkos programiranom i nametnutom bratstvu i jedinstvu od strane Centralnog Komiteta, među nacionalnim komunističkim vođama u praksi nije bilo obostrane ljubavi. Slovenci i Hrvati su voleli svoj narod i branili svoje nacionalne interese, dok su Srbi voleli sve druge narode i stideli su se da kažu da su Srbi, kako bi se dodvorili komunističkom diktatoru. Istina je da su Srbi više voleli Jugoslaviju nego svoju matičnu domovinu Srbiju. Ali, to nije problem ni diktatora niti drugih bratskih naroda. To je problem isključivo nas Srba.

Zašto srpski političari mrze Srbe? Na to pitanje tražimo još uvek odgovore. Znači, jugonostalgičari gledaju samo jednu stranu medalje, onu sjajnu koja sija, dok sve drugo ne žele da vide. Njima je bilo dobro u toj državi, blejalo se na sve strane sveta, družilo po kafićima, išlo na utakmice, žurke, igranke, rok koncerte, ljubovalo na morima i radnim akcijama, kupovalo po evropskim metroplama i ismejavalo sve što je dolazilo sa Istoka, jer tamo je vladala sibirska zima i narodi Varšavskog pakta gledali su u Jugoslaviju kao u obećanu zemlju. Jugonostalgičari ne žele da priznaju da je bilo političkih zatvorenika, da nije bilo slobode štampe i da je komunistička birokratija vodila državu u bankrot.

Ne žele da priznaju da su ljudi masovno odlazili u inostranstvo da bi našli posao i da standard, kojim su živeli jugoslovenski narodi, nije bio zarađen.

Zaboravilo se na tačkice, par-nepar, programe o stabilizaciji, nestašice kafe, deterdženta i ulja, redove u prodavnicama i zabranu vređanja Velikog Meštra. Kada su svi računi došli na naplatu, Jugoslavija je propala. Predlagao sam tih godina, videći šta se sprema, videći da puca berlinski zid i da nastaje neko novo doba, da mi Srbi, kao najveći narod i kao narod sa najvećim istorijskim potencijalom, prvi izađemo iz Jugoslavije, da formiramo nezavisnu državu Srbiju i da pregovaramo sa ostalim narodima o konfederaciji.

To je bilo spasonosno rešenje za sve južnoslovenske narode. Rata ne bi bilo. Izbeglo bi se razaranje. Mogli smo sve da rešimo mirnim putem. Recept je bio da svako plaća svoje račune. Nema ljubavi! Samo interesi. Nažalost, feudalcima južnoslovenskih država je više odgovarao rat. Oni su se obogatili i dobili svoje feude da vladaju. Estradni nacionalisti, druga krajnost shvatanja Jugoslavije, preziru jugonostalgičare i sve što je vezano za ubijenu bivšu zajedničku državu.

Oni veličaju Kraljevinu Srbiju, našu drevnu istoriju i zameraju na pogrešnom udruživanju sa Slovencima i Hrvatima. Zalažu se da Srbija ponovo postane kraljevina. Sama ideja da se južnoslovenski narodi udruže i odbrane od zločina Germana, Franaka i anglosaksonskih kolonizatora je bila dobra ideja.Ali, realizacija te ideje je bila pogrešna.

Srbi to nisu shvatili. Bezglavo su ušli u tu zajednicu. Srcem. Nisu napravili nikakvu kalkulaciju. Zato smo postali i najveći gubitnici raspada. Politički ološ i tajkuni su u svim balkanskim narodima isti. Poštujemo različitosti. Učimo jedni od drugih. Ne dozvoljavamo da nas drugi zavade.