Feljton

Iz knjige Lorda Dejvida Ovena, "Bolesni na vlasti" ( "In Sicknes and Power") (2)

Oholost i osvetnička pravda

Zbog teških mentalnih bolesti od kojih su patili mnogi svetski vladari, stradale su čitave nacije i države, počinjali su krvave ratne operacije i menjala se politička mapa sveta. Teški kompleksi, duševne devijacije i razorna agresija samozaljubljenih vladara, autokrata i lažnih prometeja, uvek su najskuplje plaćali obični ljudi, naivni u svojoj veri da vođa "zna šta radi". Britanski političar, Lord Dejvid Oven, u mladosti je bio psiholog. Zahvaljujući tome, tokom karijere političara, lakše je prepoznavao obolele autokrate koji su odlučivale o sudbinama čitavih naroda. Zajedničko im je bilo to što su krili svoje dijagnoze od javnosti. U Svojoj knjizi "Bolesni na vlasti", Lord Dejvid Oven, poznat ovdašnjoj javnosti i kao tvorac mirovnog plana za BiH (1993), opisuje kakvo je bilo duševno stanje Ruzvelta, Čerčila, Kenedija, Džonsona, Niksona, Pompidua, Miterana, Blera, J.W. Buša, Širaka i mnogih drugih. U nekoliko nastavaka Magazin Tabloid iz ove knjige objavljuje feljton posvećen, koji posvećuje slučaju predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića.

Lord Dejvid Oven

Depresija i mentalna oboljenja se često sreću kod ljudi i ne mogu se smatrati povodom za automatsku diskvalifikaciju pri kandidovanju. Slučaj Abrahama Linkolna, jedan je od najzanimljivijih primera kako kvaliteti jednog vođe mogu prevazići depresiju. Malo je onih iz vrha vlasti koji su se duže nosili sa tom patnjom od Linkolna, ali je on odbijao da pred njom poklekne.

Kao mladić doživljavao je izuzetno snažne promene raspoloženja, češće nagore nego nabolje, te je čak napisao esej na temu samoubistva u kome kaže: „Mogu sa ushićenjem da uživam u životu kada sam u društvu. Ali kada ostanem sam toliko me često obuzima mentalna depresija da se ne usuđujem da sa sobom nosim perorez."

25. avgusta 1838. godine Sangamo Journal je objavio nepotpisanu pesmu, „Monolog samoubice", koja snažno ukazuje na to da ju je napisao Linkoln...

Moguće je da je to što je Linkoln prevazišao depresiju ili naučio da živi sa njom doprinelo njegovoj ličnosti predsednika. Doživeo je dva teška nervna sloma i depresija iz njegovih dvadesetih godina postala je učestalija u tridesetim, ali autor jedne knjige na tu temu nije otkrio znakove manije, iako smatra da je moguće da je Linkoln patio od hipomanije, koju karakteriše nagomilanost energije.

O hipomaniji se govori u odeljku o Teodoru Ruzveltu, a to je dijagnoza koja je postavljena i Nikiti Hruščovu.

Čak i kada dijagnozu političkim vođama postavljaju profesionalci, retrospektivno, da su patili od nekog mentalnog oboljenja, javnost često nije rada da prihvati tu činjenicu, pogotovu ako je dotični vođa proglašen za narodnog heroja.

Dijagnostikovanje bipolarnog poremećaja je jasan primer. Ako se nekome dijagnostikuje da pati od bipolarnog poremećaja, ta osoba mora da ima istoriju barem jednog jasnog napada manije i makar jedne epizode afektivnog poremećaja, obično manifestovanog u vidu depresije, ali i anksioznosti. Bipolarni poremećaj se nekada nazivao maničnom depresijom. Manija se javlja kod otprilike jednog odsto populacije, dok se manje manični oblici depresije javljaju kod četiri do pet odsto. Simptomi su isti kao kod šizofrenije.

Ser Obri Luis, jedan od značajnih britanskih psihijatara, primetio je pre mnogo godina tendenciju u Sjedinjenim Državama da se dijagnoza ublaži tako što će se dijagnostikovati šizofrenija pre nego periodična depresija ili manična depresija. Postepeno se taj jaz premostio nakon sedamdesetak godina, u toj meri da su američki lekari sada verovatno spremniji da dijagnostikuju bipolarni poremećaj od svojih britanskih kolega. Šizofrenija je naziv za bolest koja obuhvata grupu psihičkih poremećaja koji u svojoj srži imaju poremećaje u mišljenju, ponašanju i emocionalnom reagovanju. To nije sindrom „podvojene ličnosti", kako se obično misli.

Predsednici Sjedinjenih Država Grover Klivlend i Vilijam Mekinli su lečeni u banji „Litijumski izvori" u Džordžiji, a ta flaširana voda se i danas prodaje. Australijski psihijatar Džon F. Kejd je 1949. godine isprobao litijum karbonat na deset pacijenata obolelih od manije i dobio senzacionalne rezultate. Ovo je potvrđeno na prvom testiranju prilikom kojeg su pacijenti nesvesni ko je od ispitivača lekar, a koje je obavio Danac Mogens Skau. Tek je početkom sedamdesetih godina litijum prihvaćen kao izborni lek protiv manične depresije.

Procene se razlikuju, ali više od četiri miliona ljudi u Sjedinjenim Državama pati od poremećaja raspoloženja, depresije ili anksioznosti, a od tog broja više od dva miliona će, verovatno, oboleti od bipolarnog poremećaja, za razliku od unipolarnog poremećaja prouzrokovanog samo depresijom. Obavljena su mnoga genetska i biohemijska proučavanja bipolarnog poremećaja, ali biološko potkrepljivanje činjenicama i dalje je nepouzdano.

Pri dijagnostikovanju manične faze bipolarnog poremećaja, doktori obraćaju pažnju na mnoge znake i simptome koji zajedno utiču na postavljanje dijagnoze: povećana energija, aktivnost i nemir, previše pozitivno, euforično raspoloženje, ekstremna razdražljivost, bežanje misli, vrlo brz govor, skakanje sa teme na temu, rastrojenost, nemogućnost koncentrisanja, nema potrebe za mnogo spavanja, nerealna uverenja u sopstvene sposobnosti i mogućnosti, loše procenjivanje, duži period trajanja neuobičajenog ponašanja, pojačan seksualni nagon, upotreba droga, naročito kokaina, alkohola i lekova za spavanje, provokativno, nametljivo ili agresivno ponašanje, poricanje da stvari nisu u redu, ekscesivno trošenje novca.

"Vladavina žudnje"

U jednom skorašnjem referatu koji su napisala tri američka psihijatra tvrdi se da su Teodor Ruzvelt i Lindon Džonson imali bipolarni poremećaj u vremc kada su bili predsednici države. To da su obojica patili od depresije je van svake rasprave. Ali neki su takvu dijagnozu dovodili u pitanje, ako nije bilo više dokaza o prisustvu manije ili specifičnih maničnih epizoda.

Ono što je zanimljivo prilikom retrospektivnog dijagnostikovanja bipolarnog poremećaja kod ostalih političkih vođa jeste da je javnost, izgleda, spremna da prihvati činjenicu da njeni heroji pate od napada depresije, ali je manje rada da prizna manično ponašanje za simptom mentalnog oboljenja. Na primer, nagovešteno je da je Vinston Čerčil patio od bipolarnog poremećaja.

Niko ne poriče da je često upadao u stanja duboke depresije, koja je sam nazivao svojim raspoloženjima „crnog psa". Ali postoje jaka protivljenja dijagnostikovanju manije - bilo zato što se smatra da nikada nije pokazivao očite kliničke znake manije, ili zbog toga što je, čak i ako ih je odavao, u njima bilo malo čega patološkog, a ljudi na Čerčila radije gledaju kao na jedinstvenu ličnost.

Teodor Ruzvelt je izazvao sličnu reakciju kod nekih Amerikanaca...

Ovde, verovatno, stvari postaju najinteresantnije, makar u pogledu zdravlja političkog tela, ako ne u pogledu samih vođa. U pitanju je situacija kada se politički vođa ponaša na načine koje javnost ne samo da osuđuje, već i instinktivno interpretira kao posledicu promene mentalnog stanja: o vođi se govori da se ,,pogubio", da je postao ,,neuravnotežen", ,,poremećen", ,,van kontrole".

Čak i ako u manifestovanju takvog ponašanja nema dovoljno simptoma kako bi se klinički dijagnostikovalo prisustvo mentalnog oboljenja, javnost je ubeđena da vođa ne samo da jednostavno greši, već i da pokazuje znake neke vrste mentalne neuračunljivosti prilikom donošenja racionalnih odluka. Ovde nam medicinski rečnik još uvek nije od koristi. Umesto toga, primorani smo da upotrebljavamo tradicionalne izraze, dok ne steknemo, ako uopšte steknemo, medicinsko znanje o tome šta je uzrok ovakvog gubitka sposobnosti.

Jedan od takvih tradicionalnih termina, koji više nisu deo leksikona medicinske profesije, već su, čini mi se, sasvim opravdano ušli u javnu upotrebu, jeste ,,megalomanija".

I sam sam bio optužen za „ispoljavanje megalomanskog ponašanja" od strane jednog prijatelja, novinara, u leto 1987. godine. Upotrebivši taj termin, on nije rekao da prosto smatra da je ono što činim pogrešno (kada sam se usprotivio spajanju Socijalno-demokratske sa Laburističkom strankom), već da je to posledica mentalnog stanja u koje sam u to vreme dospeo, nakon što sam dao ostavku na mesto lidera stranke u toku sloma SDS-a.

Medicinska struka možda neće upotrebiti termin ,,megalomanija", ali to ne znači da niko drugi ne bi smeo. Megalomanija može biti opasna za profesiju političara, a njena manifestacija u razvijenom obliku, oholost, legitiman je predmet proučavanja medicinske profesije.

,,Oholost" još uvek nije medicinski termin. Osnovno značenje reči potiče još iz antičke Grčke, a označavalo je sledeći čin: moćna ličnost nabrekla od neobuzdane gordosti i samopouzdanja tretira druge sa drskošću i prezirom.

Činilo se da je prilično uzbudljivo iskorišćavati svoju moć kako bi se drugi maltretirali, ali ovakvo sramno ponašanje je u antičkoj Grčkoj bilo strogo osuđivano. U poznatom odlomku Platonovog dela ,,Fedra", definisane su predispozicije za oholost: „...Ali kada nas žudnja neracionalno vuče prema zadovoljstvima i vlada unutar nas samih, njena vladavina se zove eksces...".

Platon je našao da je ova „vladavina žudnje" neka iracionalna pojava koja vuče čoveka prema grešnoj radnji kroz akt počinjen iz oholosti. U svojoj ,,Retorici" Aristotel uzima Platonov element žudnje identifikovane u oholosti i objašnjava da zadovoljstvo koje čovek traži u aktu počinjenom iz oholosti leži u težnji da se pokaže superiornost: „...Zbog toga mladi i bogati imaju običaj da vređaju druge".

Povratni efekat moći i uspeha

Ipak, u dramskim je delima pre nego u filozofskim taj pojam dalje razvijan, kako bi se istražio šablon oholog ponašanja, njegovih uzroka i posledica. Uspeh postignut uz pomoć oholosti nastavio je svoj razvoj otprilike sledećim putem. Heroj dostigne slavu i dobije priznanje postigavši neočekivan uspeh uprkos svemu. Zatim mu to iskustvo udari u glavu: počinje dogme, proste obične smrtnike, da posmatra s prezirom i omalovažavanjem, te razvije takvo samopouzdanje u vezi sa svojim sposobnostima, da počinje da misli kako je kadar da učini bilo šta.

Ovo preterano samopouzdanje kod njega prouzrokuje pogrešno tumačenje sveta koji ga okružuje i pravljenje pogrešnih koraka. Na kraju dobija ono što mu sleduje i suočava se sa osvetničkom pravdom koja ga uništava. Nemezis je ime boginje osvete, i često u grčkoj drami bogovi uređuju osvetničku pravdu, jer se čin iz oholosti smatra onim u kojem njegov izvršilac pokušava da prkosi stvarnosti koju su mu bogovi odredili.

Heroj koji počini akt iz oholosti pokušava da prekorači svoja ograničenja kao čoveka, zamislivši sebe superiornijim i sa moćima koja su slična božanskim. Ali bogovi to ne prihvataju: te ga upravo oni i unište. Pouka priče je da moramo da pazimo da nam moć i uspeh ne udare u glavu i učine da budemo previše ponosni na sebe.

Tema oholosti je fascinirala pisce dramskih komada, nesumnjivo zbog toga što im omogućava da istražuju ljudsku ličnost smeštanjem iste u krajnje dramatičnu situaciju. Šekspirov ,,Koriolan" je savršen primer za to. Ali šablon puta ka uspehu postignutom uz pomoć oholosti zazvučaće poznato svakom ko je proučavao istoriju političkih vođa. Stav koji odaje oholost je filozof Dejvid E. Kuper opisao kao „preterano samopouzdanje, ('teraj se!') - stav prema autoritetu, preuranjeno odbacivanje upozorenja i saveta, uzimanje sebe za primer."

Još jedan filozof, Hana Arent, koja se divila antičkoj Atini, pisala je o nedostacima atinskog vladara Perikla, kojeg je zaposeo „uspeh zasnovan na oholosti", uporedivši ga, na njegovu štetu, sa Solonom, atinskim zakonodavcem. Istoričar Jan Keršo prigodno je nazvao svoja dva toma Hitlerove biografije "Oholost i osvetnička pravda".

Ono što mene zanima, posmatrajući političke vođe, jeste oholost kao opis nekakvog gubitka sposobnosti. Ovaj šablon je veoma poznat u karijerama političkih vođa koje je uspeh načinio preterano uverenim u sebe i prezrivim prema savetima koji ne idu u prilog njihovim uverenjima, ili ponekad prema bilo kakvom savetu, i koji počinju da delaju na načine koji se suprotstavljaju samoj realnosti. Osvetnička pravda obično, mada ne uvek, sledi.

Želim da otkrijem da li se ponašanje političkih vođa koje proističe iz oholosti može povezati sa određenim tipovima ličnosti koji predodređuju nekoga da ispoljava ponašanje te vrste i da li se, zaista, kod takvih tipova ličnosti stvara naklonost prema pravljenju karijere u npr. sferi politike. Još je zanimljivije pitanje da li one političke vođe koje takav tip ličnosti ne poseduju, mogu, uprkos svemu, početi da se ponašaju oholo prosto zato što su na vlasti.

Drugim rečima, može li iskustvo u upravljanju samo po sebi izazvati promenu mentalnog stanja, koje se zatim manifestuje u oholom ponašanju? Verujem da bi bilo značajno govoriti o ovoj pojavi kao o sindromu oholosti koji može da utiče na one u vlasti. Sindrom se nekome prosto dogodi, to je delo prirode, zbir odlika, bilo da su u pitanju znaci ili simptomi koji se u većini slučajeva javljaju zajedno, a ređe individualno.

Simptomatično ponašanje koje može biti povod za dijagnostikovanje sindroma oholosti obično postaje sve izražajnije što je duže čelnik državne uprave na položaju.

Smatram da on, odnosno ona, moraju da ispolje najmanje tri do četiri simptoma sa sledeće provizorne liste, pre nego što se počne razmatrati bilo kakvo postavljanje dijagnoze: narcisoidna sklonost ka posmatranju sveta kao arene u kojoj se može vršiti vlast i tražiti slava, a ne kao mesta punog problema kojem treba pristupiti na pragmatičan način koji isključuje usmerenost ka sebi; težnja ka delovanju koje osobu prikazuje u dobrom svetlu - tj. poboljšava sliku o njoj; nesrazmema briga o imidžu i ličnoj prezentaciji; priča nalik Mesijinoj o tome šta osoba čini i tendencija ka veličanju sebe; identifikacija sopstvene ličnosti sa državom, u tolikoj meri da se perspektiva i interesi jednog i drugog smatraju identičnim; tendencija da se o sebi govori u trećem licu ili kraljevskim ,,mi"; prekomerna samouverenost u sopstveni sud i prezir prema savetima i kritici drugih; preterana vera u sebe i u lična moguća postignuća, vera koja se graniči sa osećajem svemoći; verovanje da umesto polaganja odgovornosti ovozemaljskom sudu ili javnom mnjenju, pravi sud kojem se polažu računi su daleko značajniji - Istorija ili Bog; čvrsto uverenje u to da se na takvom sudu oslobađa od optužbi; nepostojanost, nemarnost i impulsivnost; gubitak veze sa realnošću; često se povezuje sa progresivnom izolovanošću; dopuštanje da lična „sveobuhvatna vizija", naročito uverenost u ispravnost predloženog plana, otkloni potrebu da se u obzir uzmu i drugi aspekti tog plana, kao što je njegova praktičnost, cena i mogućnost neželjenog ishoda; tvrdoglavo odbijanje da se promeni prvobitna odluka...

Kao posledicu imamo vrstu nekompetencije da se plan iznese do kraja, što se može nazvati neuračunljivošću proisteklom iz oholosti. Tada stvari počinju da kreću naopako, jer je previše samopouzdanja omogućilo vođi da ne brine o izvršnim detaljima neke politike. Može da se javi nemogućnost opažanja detalja, što se pripisuje urođenom odsustvu radoznalosti. Ovo treba razlikovati od uobičajene nekompetentnosti, gde neophodni rad na složenim pitanjima postoji, ali se greške prilikom donošenja odluka svejedno prave.

Većina sindroma ličnosti se kod ljudi obično ispoljava do osamnaeste godine i prati ih do kraja života. Sindrom oholosti se razlikuje po tome što ga ne treba posmatrati kao sindrom ličnosti, već kao nešto što se manifestuje kod bilo kog vođe, ali samo ako su u vlasti - i to obično nakon duže provedenog perioda - i kao nešto što se može samo povući kada se vlast izgubi.

U tom smislu, to je bolest pozicije, koliko i bolest čoveka. A okolnosti u kojima je neko na dužnosti, očito utiču na to u kolikoj meri će vođa podleći koristima pozicije. Glavni spoljni faktori bi bili sledeći: neopisiv uspeh u osvajanju i zadržavanju vlasti; politički kontekst u kojem je vođa minimalno ograničen u primeni ličnih ovlašćenja; i dužina perioda koji provedu na vlasti.

Medicina još uvek nije spremna da predmetom patologije proglasi vrstu štetnog ponašanja čiji je uzrok oholost, o kojem javnost instinktivno, iako neprecizno, govori kao o ludilu, bezumlju, poremećenosti. Ali samo zato što medicinska profesija, s pravom, želi da bude vrlo uzdržana pri načinu upotrebe jezika, ne znači da filozofi i advokati, kao i medicina, nemaju potrebu da pitanja u vezi s tim postavljaju. Priznajem da u ovoj knjizi na ta pitanja neću u potpunosti dati odgovor. U sedmom poglavlju se pozivam na svoju knjigu "Sindrom oholosti", ali izostavljam neke od detaljnih potkrepljujućih činjenica u vezi sa Irakom.

(Nastaviće se)

A 1. Psihički poremećaji vođa: od Entonija Idna, Kenedija, pa do Džordža W. Buša i Tonija Blera

Ako pogledamo bolesti koje su zadesile one u vrhu vlasti u dvadesetom veku, između 1901. i 2007, da budemo precizni, poglavlja 1 i 2 obuhvataju mnoga oboljenja kod čelnika država tokom celog ovog perioda. Zatim je tu pet poglavlja koja pokrivaju posebne slučajeve: u poglavlju 3 ispituje se bolest britanskog premijera, Sera Entonija Idna, tokom Suecke krize 1956. godine; u poglavlju 4 upoređuje se ponašanje predsednika Džona F. Kenedija 1961. godine, tokom fijaska u Zalivu svinja i prilikom upoznavanja sa Nikitom Hruščovim, sa ponašanjem koje je ispoljio naredne godine u toku Kubanske raketne krize i dovode se u vezu sa njegovim zdravljem i promenama u lečenju između ovih događaja; u 5. poglavlju govori se o bolesti iranskog šaha Reze Pahlavija, tokom poslednjih pet godina njegove vladavine; a u 6. poglavlju posmatra se slučaj predsednika Francuske Fransoa Miterana, koji je patio od raka prostate za gotovo sve vreme svog četrnaestogodišnjeg mandata (od toga, jedanaest godina javnost o tome nije ništa znala). U 7. poglavlju oholo ponašanje se posmatra na primeru američkog predsednika Džordža W. Buša i britanskog premijera Tonija Blera u njihovim stavovima prema Iraku. Konačno, u 8. poglavlju razmatram neke od mera predostrožnosti koje treba preduzeti kao posledicu bolesti koje se javljaju u vrhu vlasti.

GLOSA

Sindrom oholosti se razlikuje po tome što ga ne treba posmatrati kao sindrom ličnosti, već kao nešto što se manifestuje kod bilo kog vođe, ali samo ako su u vlasti - i to obično nakon duže provedenog perioda - i kao nešto što se može samo povući kada se vlast izgubi.

GLOSA

Heroj koji počini akt iz oholosti pokušava da prekorači svoja ograničenja kao čoveka, zamislivši sebe superiornijim i sa moćima koja su slična božanskim. Ali bogovi to ne prihvataju: te ga upravo oni i unište. Pouka priče je da moramo da pazimo da nam moć i uspeh ne udare u glavu i učine da budemo previše ponosni na sebe.

O autoru

Dejvid Oven je britanski političar, nezavisni poslanik Gornjeg doma britanskog parlamenta, i rektor Univerziteta u Liverpulu. Bio je ministar spoljnih poslova Velike Britanija u vladi Džejmsa Kalahana, od 1977. do 1979. godine. Osnivač je Socijaldemokratske stranke na čijem je čelu bio od 1983. do 1990. godine. Sa bivšim ministrom spoljnih poslova SAD, Sajrusom Vensom, Dejvid Oven je napravio mirovni plan za Bosnu i Hercegovinu 1993. godine (poznat kao Vens-Ovenov plan). Pre nego što je počeo da se bavi politikom, bio je psihijatar u bolnici "Sveti Tomas" u Londonu.

Narudžbenica

Knjigu Lorda Dejvida Ovena, "Bolesni na vlasti", možete kupiti u knjižarama IP "Prosveta" a.d. Beograd

Kneza Mihaila 12

Telefon: +381 011/2639-714

(Web sajt: http://www.prosveta.rs/contact)