Kakve je sve bisere predvidela buduća-bivša direktorka Svetlana Mesicki u novournisanoj zgradi Magistrata u Pančevu, kako se pančevački Muzej pretvara u kompleksni centar sa birtijama i apartmanima, za šta bi ubuduće trebala da služi muzejska biblioteka i gde će biti prenet krevet iz direktorske kancelarije? Da li je muzej postao ispostava propalog udruženja Dukat, šta je zapravo "sindrom crvenih cipelica", da li će ubuduće muzejski rad biti pretvoren u večernju reviju želja posetioca, koliko muzej zapravo ima spratova i šta se predviđa na nepostojećim spratovima i ko bi trebao da bude naslikan kao svetica i da li je moguće naslikati sveticu u crvenim cipelicama? Tabloidov istraživač potražio je odgovor na ova i neka druga pitanja u vezi sa pančevačkim "hramom kulture"
Stanislav Živkov
Odavno je poznata izreka kako papir sve trpi, što samo po sebi ni najmanje nije opasno, međutim stvari postaju daleko složenije kada se nekim čudom dogodi pa se nečije sumanute ideje počnu realizovati. O tome koliko je štetna pojava kada neko počne da priča o stvarima o kojima pojma nema, najbolje govori dokument bombastičnog imena "Program rada i razvoja Narodnog muzeja u Pančevu", koji je nezakonito imenovana buduća bivša direktorka Mesicki"BMW" Svetlana, podnela lane uoči svog nezakonitog imenovanja.
Uglavnom, odmah nakon čitanja prve strane ove paškvile, nevešto sročene na 11 strana, koja je očito kopipejstovana sa svih strana, čovek naprosto ne zna ni da li da se smeje ili da plače, pošto tamo, recimo, stoji kako je misija Narodnog muzeja Pančevo očuvanje zaštita prezentacija i interpretacija lokalnog identiteta istorije i kulture Pančeva, za dobro šire javnosti, obrazovanje svih ciljnih grupa unutar zajednice i održivo korišćenje kulturne baštine.
Sve to zajedno najbolje govori da Svetlana Mesicki, zvana "BMW", iako je pre dvadesetak godina položila stručni ispit, uključujući tu i pravni sistem zaštite kulturnih dobara, po svom dobrom običaju, govori o stvarima o kojima pojma nema!
To ni najmanje ne čudi, jer očito ne poznaje Zakon o kulturnim dobrima čijim članom 70 je nedvosmisleno opisano koje su ustanove zaštite: zavod za zaštitu spomenika kulture, muzej, arhiv i kinoteka...Članom 49 istog zakona kaže se da pokretna kulturna dobra utvrđuje muzej, arhiv, kinoteka i biblioteka, a članom 23 da se kulturnim dobrima smatraju umetničko delo i istorijski predmet (u daljem tekstu: umetničko-istorijsko delo), odnosno grupa predmeta, koji samostalno ili zajednički imaju poseban značaj za upoznavanje istorijskog, kulturnog, naučnog i tehničkog razvitka...
O tome da je postavljenjem Mesicki "BMW" Svetlane temeljno urušena osnovna delatnost Muzeja kao ustanove zaštite kulturnih dobara najbolje govori analiza aktivnosti muzeja gde se kao kapitalno dostignuće navodi da je u Muzeju u periodu septembar 2013 - januar 2015. godine održano čak 25 radionica i 12 koncerata iz čega se jasno vidi da je Muzej pretvoren u nekakav dečiji kreativni centar.
Očito da je podsticanje dečjeg stvaralaštva i stvaralaštva za mlade (i starije osobe) daleko važnije od zakonom definisane uloge muzeja. O tome koliko Mesicki "BMW" Svetlana pojma nema o muzeologiji, najbolje govori njena tvrdnja kako je prihvaćen stav da imperativ rada postaje i muzejska publika. To je dalo nove oblike pomerajući težište njenog delovanja sa aktivnosti zaštite spomenika kulture (dakle sa zakonske obaveze) ka komunikologiji i marketingu, a da pri tome nije objasnila ni čiji je to stav i ko ga je prihvatio.
Poseban je biser predlog o sprovođenju ankete koja će ukazati na potrebe posetioca za određenim sadržajima kojom bi se utvrdilo na koji način muzejski posetioci mogu da utiču na izbor onoga što će biti izloženo i organizovano.
Iz toga proizilazi da bi prema Mesicki "BMW" Svetlani muzej trebao da postane neka pseudomuzeološka večernja revija želja po kojoj bi muzeolozi trebali da igraju na muziku koju bi iz džuboksa puštali posetioci!
Muzejsko ugostiteljstvo
Ovde nećemo analizirati svih 11 strana prepunih tragikomičnih tvrdnji ali pažnje je vredan zaključak paškvile u kome Mesicki "BMW" Svetlana pored ostalog konstatuje kako je u izradi strategije poslovanja Narodnog muzeja Pančevo primenjeno radno iskustvo (rad u struci od 1995-2014. godine) što je notorna laž iz prostog razloga jer dotična četiri godine uopšte nije dolazila na posao. Tačnije, gotovo dve godine je bila na neplaćenom odsustvu koje je tražila i dobila kao navodni član porodice radnika u diplomatskoj misiji (tadašnji muž je igrao rukomet u Sloveniji i Španiji).
To, naravno, sa diplomatijom nema nikakve veze, ali "BMW" Ceci to ni najmanje nije smetalo jer je u više navrata izjavljivala kako je ona predstavljala SR Jugoslaviju u inostranstvu čime je napokon ustanovljen razlog lošeg imidža Jugoslavije i Srbije u svetu,a kada bi se izvršio uvid u dokumentaciju u Penzionom, bilo bi jasno da se ovde ne radi ni o kakvih 20 godina staža u struci, već dosta manje, što je i ona sama potvrdila u više navrata govoreći kako nije imala para da spoji staž !
O tome da Mesicki "BMW" Svetlana pojma nema ni o rekonstrukciji nepokretnih kulturnih dobara, pa ni o samoj dinamici radova najbolje govori i programski zadatak, na osnovu kojeg se po drugi put izrađuje projektna dokumentacija za rekonstrukciju zgrade Magistrata u Pančevu, a taj programski zadatak u najmanju ruku podseća na muzeološku prokrustovu postelju.
Za neupućene u grčke mitove, treba reći da je na zlom glasu ostao izvesni gostioničar Prokrust i njegova još zloglasnija postelja u koju je smeštao svoje goste. Ako bi gost bio duži od "postelje", odsekao bi mu noge da ga prilagodi postelji, a ako je pak bio kraći od postelje, rastezao bi ga da bi se, opet, dužine poklopile.
Po svojoj agresivnosti, stupidnosti i diletantizmu programski zadatak rekonstrukcije dostojan je ne jednog Prokrusta već njih nekoliko. Tako se recimo uopšte ne povećava izložbeni prostor u Magistratu, već se naprosto smanjuje, baš kao i površina depoa, ali se zato nemilice arči prostor na budalaštine poput apartmana za goste muzeja, čitavo jedno krilo prizemlja pretvara se u ugostiteljski centar sa biletarnicom, kafeterijom, saloonom, prodavnicom iz kojih bi se svi gosti selili na neometano cirkanje u biblioteci koja sada postaje sastavni deo ugostiteljskog kompleksa Muzeja.
Kada se pogleda ovakva ideja jasno se vidi da se ovde radi o čuvenom sindromu crvenih cipelica pošto je još pre desetak godina istu koncepciju pripremila i zamalo realizovala Cvjetičanin dr Tatjana gde je na četvrtom spratu Narodnog muzeja projektovan ugostiteljski sklop sa piano barom, kafeterijom restoranom i kafe bibliotekom, baš po meri Cvjetičanin dr Tatjane, čiji je Mesicki "BMW" Svetlana najveći obožavatelj, kako u muzeološkom smislu, tako i u neukusnom oblačenju. Mesicka sada direktno parafrazira Cvjetičanku čak i kupovinom psihodeličnih crvenih cipelica.
Inače vlažni i memljivi prostori podruma se po ovom rešenju pretvaraju u izložbene prostore , naravno tu je još jedna birtija u podrumu a u izložbenim prostorima levog krila pravi se muzejski pedofilni centar, odnosno specijalan prostor za održavanje radionica i dečje dilkarnice!
Veliki izložbeni prostor u desnom krilu pretvara se u biblioteku a namesto biblioteke pravi se prijemni depo. Na samom kraju desnog krila, kako se kaže u projektnom zadatku, poslovni apartman za gostujuće arheologe i konzervatore. To nameće pitanje na koje bi trebalo odgovoriti: ko će i za šta koristiti taj apartman između dva gostovanja, odnosno da li će direktorka slučajno preseliti svoj krevet iz direktorske kancelarije kako bi oplemenila apartman?
Koliko je projektni zadatak idiotski napisan, najbolje potvrđuju i budalaštine iz dela o arhitektonskoj viziji rekonstrukcije gde se pored ostalog navodi neposredna veza koncepta prostora sa novim muzeološkim konceptom, gde se Narodni muzej ne sagledava kao statična institucija, već kao deo dinamičnog prostora komunikacije koji se relativno lako menja i rekonceptualizuje.
Tu je i fraza o transparetnosti muzeja koji će biti fizički i metaforički uključen u gradske tokove, što je najordinarnije frljanje praznim frazama, a istovremeno i skup najordinarnijih gluposti i budalaština.
Posebna je priča rečenica u kojoj stoji da glavni i javni ulaz ostaje sa trga i mora biti pristupačan osobama sa invaliditetom, kao i svi prostori u objektu. To znači da Muzej ima i tajne i privatne ulaze, verovatno radi upotrebe kreveta i alkohola, a o totalnoj sumanutosti projekta najbolje govori i imperativ dostupnosti invalidima, radi čega je očito potrebno izbušiti čitavu zgradu koja je spomenik kulture!
Pregrađivanje po horizontali
Bilo bi jako zanimljivo videti šta bi trebalo da podrazumeva zahtev da kretanje kroz izložbeni prostor bude logično kako u horizontalnoj tako i vertikalnoj strukturi. O tome da direktorka muzeja pojma nema ni o muzeologiji ni o bibliotekarstvu niti o bilo čemu drugome najbolje potvrđuje zahtev da muzejska biblioteka treba da bude javno dostupna i na najlogičniji način integrisana u izložbeni i višenamenski prostor.
Proizilazi da bi usred biblioteke, koja je u svakom normalnom muzeju zatvorenog tipa i namenjena isključivo stručnjacima i studentima, posetioci mogli da, nakon par čašica u muzejskoj birtiji navrate da odžonjaju i popiju par kafa da se istrezne, a onako usput da se kulturno uzdignu čitajući remek dela etnoantropologije poput Memoara jedne Gejše, biblioteke Erotikon, Figurae Veneris i još dobiju gratis kondome uz to pa produže u apartman!
Na žalost, nigde nismo pronašli lokaciju za Pedagošku akademiju koja je takođe predviđena da radi u rekonstruisanom Muzeju iz čega proizilazi da če u najskorijoj budućnosti biti potreba doregistracija Muzeja u pedagošku ustanovu kako bi se ispoštovali svi sumanute ideje direktorke "BMW" Cece!
Kada se dalje čita projektni zadatak rekonstrukcije Narodnog Muzeja Pančevo čovek se odmah zapita o kakvoj se to zgradi radi pošto je opšte poznata činjenica da nekadašnja zgrada Magistrata, osim podruma ispod manjeg dela objekta, ima još jedino prizemlje,sprat i tavan što je sasvim jasno kada se odspolja pogleda zgrada na koju su navikle generacije Pančevaca. Međutim, u odeljku Konferencijski sistem sala za sastanke navodi se kako je u okviru sala za sastanke na drugom, trećem i četvrtom spratu neophodno predvideti odgovarajući konferencijski sistem iz čega proizilazi ili da će zgrada biti nadzidana za još treći sprata ili da će se dodatne etaže dobiti pregrađivanjem po horizontali, a najverovatnije se radi o laprdanju pod dejstvom vatrene vode u skladu sa geslom Što je babi milo to joj se i snilo!
A, što se snova tiče, očito je da već godinama, ako ne i decenijama, pod dejstvom elemenata buduća bivša direktorka sanja sve same noćne more pa je tako očito sanjala i da je veliki stručnjak za gašenje požara.
U programskom zadatku navodi se kako je gašenje požara predviđeno u trafostanici, depoima, server sali, muzejskoj dokumentaciji, na mestima gde su stare i retke knjige, restauracija ramova i restauracija bojenih slojeva. To bi značilo da će biti potreban još jedan slikar konzervator za restauraciju bojenih slojeva, pošto je postojeća konzervatorka Gordana Stojakov stručnjakinja za restauraciju ramova. Takođe, i da gašenja požara neće biti u prostorima stalne postavke i drugim izložbenim prostorima.
Doduše, malo kasnije se ispravlja jer se spominje sprinkler instalacija (sistem raspršivača) koja treba da pokriva sve druge prostore u kojima se požar može gasiti vodom iz čega proizilazi da direktorka "BMW" Ceca ili izuzetno voli vodu, ili, što je mnogo verovatnije, mnogo voli mokre slike i druge muzejske predmete, poput, recimo, narodnih nošnji i ostalog tekstila koji bi nakon gašenja požara vodom verovatno bio odnet na, kako je to jednom napisala, odgovarajući tretman kod izvesne Ljiljane Tapalage, inače vlasnice nekadašnjeg vešeraja na dodatno urnisanje.
Isti postupak gašenja vodom sigurno bi umnogome doprineo dobrom vlaženju i raspadu glinenih posuda izloženih u arheološkom delu stalne postavke, a obilno polivanje vodom izuzetno bi potpomogao ubrzanu koroziju svih metalnih predmeta, a pošto se oni uglavnom štite premazom epoksidne smole Paraloid B 72, nakon polivanja metalni predmeti bi svi dobili ujednačenu belu boju pošto premaz Paraloida nakon vlaženja potpuno pobeli a u prethodno stanje se vraća dejstvom para acetona koje bi na prvu iskru, usled zasićene atmosfere, spektakularno eksplodirale i sve bi krenulo iznova.
Gde bi, onda, u svečanoj sali Magistrata, u kojoj je nedavno restaurisana oslikana tavanica, bili postavljeni sprinkleri? Da li bi upravo restaurisana tavanica bila štemovana kako bi se postavile cevi za vodu i raspršivači, ili bi se sve postavilo na specijalnu konstrukciju ispod oslikane tavanice kako bi se izbeglo njeno ponovno oštećenje?
Svetice, mini suknje i cipelice
Inače, poslednjih nedelja, stanje u ostacima Muzeja sve više podseća na knjigu Brod budala a agitpropovsko busanje u grudi i trabunjanje o otvorenosti muzeja za javnost postaje groteskno i takođe se potvrđuju reči velikog Brane Crnčevića koji je jednom rekao da neće ljubiti svinju u dupe, pa makar ne jeo čvaraka!
To se posebno videlo pre desetak dana, kada se na otvaranju izložbe pdo nazivom U ime naroda nije pojavio niko iz gradske uprave, kao ni iz pojedinih ustanova zaštite koji su propustili pravi spektakl koji je Mesicki "BMW" Svetlana napravila pošto je izložba dr Srđana Cvetkovića privukla veliki broj posetilaca. To je kod Mesicke izazvale provalu besa uz vrisku i dernjavu a prema rečima očevidaca, autora izložbe, inače doktora istorijskih nauka nazvala "seljakom iz Dolova", a etnologa Grozdanu Milenkov optužila da joj "kopa grob", što je inače sasvim nepotrebno, jer drugarica Mesicki "BMW" veoma uspešno sama sebi kopa grob, i to bolje od profesionalnih grobara!
Inače, ovakvo ponašanje Mesicke okarakterisano je kao glasan bojkot koji je u nauci velika novost pošto se sve svelo na histerično vrištanje i dernjavu što se naravno uvek dešava kada neko napravi nešto bolje nego "BMW" Ceca - lošije napraviti od nje ipak je umetnost.
Nekako u to vreme, direktorka je bila na podužem godišnjem odmoru, s tim što se ni dan-danas ne zna od čega se uopšte umarala kada već decenijama ne radi apsolutno ništa. Nevezano sa time, svaki dan je dolazila na posao, ali tek kada se probudi nakon neprospavane noći. Ona je, inače, u Muzeju svakodnevno- od prepodneva pa sve do nekog doba uveče.
Prema rečima zaposlenih, u muzeju se redovno konzumiraju i najbolja vina, a o kojim se količinama radi, najbolje govori činjenica da se redovno kombijem preduzeća "Rubin", u Muzej donose zalihe najprobranijeg pića koje se troši uglavnom za lične potrebe direktorke, a ponekada i za posluženje gostiju, tako da se nakon otvaranja izložbe U ime naroda u muzeju sakupilo svega 23 velike prazne kutije od peciva iz pekare Mala Pekara Pančevo koje su okupljeni proždrali a o obimu tečnog dela posluženja najbolje svedoči činjenica da je svih tih 23 kutije bilo prepunjeno praznim čašama od pića koje se lokerisalo na otvorenju!
Inače, osim iz Male pekare veoma su učestali dolasci vozila iz picerije Popaj i Porto koje snabdevaju birano društvance hranom uz vino, koje se svakodnevno potocima toči, a da o cehovima u ugostiteljskim objektima "Grobljanska Kasina" i "Mali Raj" i ne govorimo! Takođe se svakodnevno potvrđuje i poslovica po kojoj zaludan pop i jariće krsti, pa je, recimo, rukovođena tom poslovicom, buduća bivša-direktorka naredila svim podređenima da je obaveštavaju ako izlaze iz svoje kancelarije radi odlaska u drugu!
Tako se u 7.45 zaključa službeni ulaz iz dvorišta, pa ako neko slučajno zakasni, mora da ostavi kola u dvorištu pa onda da ide jedno 400 metara oko bloka da bi ušao na glavni ulaz!
Kulminacija je njena zabrana okupljanja pored portirnice, kao i naredba da svi koji eventualno izađu sa posla koji minut ranije, kao i oni koji ostanu koji minut duže moraju da pišu izjavu o razlozima ne poštovanja radnog vremena koje je direktorki Mesicki "BMW" Ceci jako bitan faktor u životu.
Ipak, čitavom gradu veoma je jasno koji su zapravo muzeološki prioriteti drugarice direktorke. To se najbolje vidi iz činjenice da se Muzej sve ubrzanije iz dana u dan primiče samom dnu, pošto se tamo okuplja poslednji otpad svih kategorija, što pokazuje činjenica da je Muzej postao čak i rezervno okupljalište svojevrsnih propaliteta okupljenih oko propalog pančevačkog likovnog udruženja Dukat. To udruženje je imalo sedište u istoimenoj kafančini kod Peconijeve pekare gde je svojevrsna zvezda padalica umetničkog programa bio izvesni Aleksandar Alimpić, jedan od osnivača udruženja Dukat, inače doživotni student crkveno-molerske akademije koji kao na geštnetneru serijski štancuje svoje kič crkvene škrabotine.
Da bi nadoknadio nedostatak diplome, Alimpić se povremeno bavi birtijskim muziciranjem, i to na uvce direktorke muzeja u Pančevu u muzejskoj birtiji.
Ovaj osnivač udruženja Dukat, u Muzej je stigao kao povremeni dečko već pomenute Gordane Stojanov, koja je, kao pozlatarka, sa crkvene molerske akademije zabasala u struku slikara i konzervatora, pošto je prethodno bila deo inventara kafančine Dukat.
Tako je muzej postao prava porodična manufaktura i istureno sedište društva "Smrt Alkoholu"! Pošto birtija nije birtija ako nema žive svirke, direktorka "BMW" Ceca je najpre letos uveličala kulturno uzdizanje sa "živom glazbom" bizarnog Aleksandra Alimpića, a da bi se umetnički ugođaj kompletirao još mu je pravila izložbu ikona! Pitanje je samo da li će naslikati i nju kao sveticu, i u kojoj odori, jer svetice, mini suknje i crvene cipelice ne idu zajedno....
A 1. Tri Gracije u sred birtije
Očito je da su"BMW" direktorki Muzeja u Pančevu veliki uzori raznorazni muzejski direktorski propaliteti, poput Cvjetičanin dr Tatjane i Bugarski Tijane Palkovljević Dacić, sa kojima joj je zajednički imenitelj sveprisutni sindrom večitih devojčica odnosno frustiranih baba i ostalih kompleksašica, koje u muzeološkoj verziji serije "Seks i grad" glume klinke u mini suknjicama - poprečno prugastim čarapama i crvenim cipelicama, kako bi briljirale u ugostiteljskim objektima u svojoj režiji. Time je objašnjen hedonistički pristup rekonstrukcijama Narodnog muzeja u Beogradu, Galerije Matice Srpske i narodnog Muzeja u Pančevu. Rezultat ove "promenade" je propali projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu i povećani promet u birtiji Little bay. Sve tri imaju običaj da na državni račun, tokom sastanaka sa podređenima, naveliko konzumiraju specijalne koktele sačinjene od uvoznog nemačkog vina i voćnog soka, vraćajući time u opticaj retro modu.