Zašto diktator slavi „obilaznicu" oko Beograda, i šta još hoće da „zaobiđe"

PUTEVIMA PLJAČKE I PROGRESA

Jedna od glavnih propagandnih parola koje svakodnevno izgovara odlazeći samodržac, kaže da je za napredak, za progres, potrebna žrtva, te da se baš on lično žrtvuje. A žrtvuje se tako što vodi teške pregovore sa bankarima i investitorima, kako da još zaduži Srbiju „do guše", i tamo gde treba a uglavnom gde ne treba. Žrtvuje se tako što optima iz budžeta, od međunarodnih kredita, od evrospkih donacija, od raznih lokalnih i regionalnih biznisa koji su pod njegovom kontrolom a u rukama njegovih siledžija. Ukratko, on tvrdi da je pljačka „cena progresa", i da to tako mora biti. Ovu neverovatnu tezu, obrazložiće nekom poštenom tužiocu a kasnije i sudiji, pa ako dokaže da je opravdano pljačkao, a nije znao da je zakonom kažnjivo, možda će „najbolji" student Pravnog fakulteta u Beogradu jednom čuti rečenicu iz Rimskog prava: nepoznavanje zakona škodi. Ne amnestira. Ili, u originalu: Ignorantia juris non excusat. Njemu bi sve što je radio trebalo da „škodi" dovoljno za jednu dugoročnu robiju.

Nikola Vlahović

Dana 28. juna, na Vidovdan, dok u Vučićevoj robijašnici, po njegovom ličnom naređenju leži glavni i odgovorni urednik ovog magazina Milovan Brkić, Aleksandar Vučić je odlučio da otvori zaobilaznicu oko Beograda. Ova čudna simbolika, da zaobilaznicu otvara čovek koji zaobilazi sve zemaljske i nebeske zakone, sigurno ima smisla, jer ga čeka suočenje sa pravdom. Mada bi on nekako da zaobiđe ono što ga čeka. A, moraće da odgovara za pljačke državne imovine, za masovne prevare građana, za pretnje, podvale, širenje mržnje, progon ljudi, za likvidaciju državnih institucija, za milijarde evra štete, za pranje novca, za veze organizovanih kriminalnih grupa sa njegovim režimom i veleizdaju državnih i nacionalnih interesa. To bi bilo po zakonu i pošteno. I, realno je da će se desiti.

Na Vidovdan je iz Predsedništva upućen poziv novinarima „za akreditaciju". U njemu je doslovno pisalo :„Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić prisustvovaće ceremoniji otvaranja obilaznice oko Beograda, deonica: tunel Straževica - petlja Bubanj Potok, u sredu, 28. juna 2023. godine u 19.00 časova. Za akreditovane medijske ekipe biće organizovan prevoz od mesta okupljanja, depo Beogradskog Metroa u Makiškom polju (priložen je i link lokacije, prim.aut.). Molimo da svoje ekipe uputite na mesto događaja najkasnije do 18.00 časova radi neophodnih priprema. Dolazak medijskih ekipa sopstvenim prevozom na deonicu koridora neće biti moguć. Takođe, molimo sve zainteresovane redakcije da svoje ekipe akredituju putem linka najkasnije do srede, 28. juna 2023. godine, do 14.00 časova".

Dakle, „medijske ekipe" na deonicu koridora ne mogu svojim vozilom. A, mesto okupljanja „dole negde ispod Ostružnice" i do njega treba nekako doći. Dva su razloga zašto je Vučić i u ovom slučaju ponižavao novinare: da ih „probere" i „selektuje" i da one „zalutale i sumnjive" drži pod budnim okom „službi", ukoliko su uopšte dobili akreditaciju.

Jedan od krakova zaobilaznice „oko Beograda", silazi direktno u prašnjavi, prigradski drum, tako reći, sokak na periferiji, između privatnih kuća. Njime valjda treba „zaobići" Beograd.

Samo 47 kilometara je duga pomenuta zaobilaznica a zvanično je koštala čitavih 207 miliona evra. Nezvanično, naravno, još skuplje.

Vlada Srbije usvojila je Predlog Zakona o zaduživanju Republike Srbije kod Banke Intesa (Banca Intesa) za potrebe finansiranja projekta izgradnje saobraćajnice Ruma-Šabac-Loznica kojim se odobrava kredit u iznosu od 15 milijardi dinara (oko 127,9 miliona evra).

Kredit je dat za završetak projekta koji je podeljen na tri deonice (autoput Ruma - Šabac, Most preko reke Save i deonica autoputa Šabac-Loznica), uključujući i dodatne (naknadne) radove.

Vrednost projekta procenjena je na 467,5 miliona evra. Ugovor o projektovanju i izgradnji puta Ruma-Šabac-Loznica potpisan je 9. novembra 2019. godine između Vlade Srbije, javnog preduzeća „Putevi Srbije" i azerbejdžanske kompanije Azvirt kao izvođačem radova.

Prva deonica autoputa Ruma-Šabac, od autoputa E-70 (petlja „Ruma") do mosta preko Save u Šapcu, dužine je 21,14 kilometara, a predviđeno vreme trajanja izgradnje biloje tri godine.

Druga deonica predstavlja most preko reke Save u Šapcu, dužine 1,3 kilometara, a vreme predviđeno za izgradnju je takođe tri godine.

Treća deonica autoputa je na relaciji od Šapca do Loznice, u dužini od 54,58 kilometara, a vreme predviđeno za izgradnju ove deonice je četiri godine. Sve ove realcije direktno je finansirala po zlu čuvena rudarska multinacionalna korporacija Rio Tinto, kako bi sebi omogućila nesmetan transport, jer njen menadžment uveliko korumpira i Vladu Srbije i građanstvo po selima Zapadne Srbije (taj posao sa lokalnim stanovništvom malo teže ide, ne onako kako su ga zamislili).

I uprkos tome što je Rio Tinto platio izgradnju i modrnizaciju gore pomenutih putnih pravaca u Mačvi i Podrinju, nego je i Vučićeva državna mafija uzela kredit za isti projekat. A, rok dospeća tog kredita je deset godina, ugovorena je i kamatna stopa u visini tromesečnog BELIBOR-a plus i fiksna marža od 3,3 odsto godišnje. Ukoliko bude postojala prevremena otplata zajma, naknada za nju iznosi 1,5 odsto od iznosa kredita koji se prevremeno otplaćuje.

Srbija novac iz kredita može da povlači do 30. juna 2025. godine, a rok raspoloživosti može da bude eksplicitno produžen od strane Banke na osnovu prethodnog zahteva. Sad se posavlja pitanje: ako je tačno, a jeste (privatni izvori ovog magazina u diplomatskoj službi Kanade, tvrde da Rio Tinto jeste finansirao putogradnju oko Šapca i Loznice), onda je za javnost u Srbiji važno da znaju za šta se to Vučićev režim opat zadužuje? Ili je neko planirao da na postojeću putnu infrastrukturu postavi zlatne ploče?

Projekat auto-puta Ruma-Šabac i brze saobraćajnice Šabac-Loznica, označen je kao jedan od prioritetnih projekata Srbije jer bi trebalo da poveže oko 600.000 ljudi u Mačvanskom i Sremskom okrugu, ali i Podrinje i Zapadnu Srbiju sa Vojvodinom, kao i taj deo Srbije sa regionom, a posebno sa Bosnom i Hercegovinom.

Podsetimo, Vučić je dugo najavljivao je da će auto-put Ruma-Šabac biti završen do kraja 2022. godine. To se nije dogodilo. Umesto toga, Vučićev isprepadani ministar Tomislav Momirović uporno je govorio da je cilj da se auto-put Ruma-Šabac završi do septembra 2023. godine, dok je nekoliko meseci ranije „dao rok" da se brza saobraćajnica Šabac-Loznica završi do septembra 2024. godine!

Srbija planira da uzme zajam od 14,9 milijardi dinara (126,7 miliona evra) kod Banke Intesa (Banca Intesa) za finansiranje saobraćajnice Ruma-Šabac Loznica. Vlada je predlog zakona koji reguliše ovaj krediti već uputila u skupštinsku proceduru. U Predlogu zakona piše da je ugovor o dugoročnom investicionom kreditu sačinjen 19. novembra 2022., između Ministarstva finansija i Banke Intesa. To takođe nije jasno jer je od milijardu dolara koje je Rio Tinto dao da bi „teren bio čist", jedan deo tog novca otišao i na putnu infrastrukturu ovog kraja. Zašto onda još jedan kredit, i to kod zloglasne Banke Intesa, poznate po „navlačenju" građana na dužničko ropstvo? Komercijalni ugovor o projektovanju i izvođenju radova na autoputu Ruma-Šabac i brzoj saobraćajnici Šabac-Loznica, zaključen je u novembru 2019. godine sa azerbejdžanskom kompanijom „Azvirt". Komercijalnim ugovorom predviđena je ugovorena vrednost investicije do 467,5 miliona evra. Ukupna dužina auto-puta i brze saobraćajnice iznosi oko 80 kilometara i sastoji se od tri deonice: deonica auto-puta Ruma-Šabac u dužini od oko 22 kilometara, most preko reke Save (sa prilaznim konstrukcijama) u dužini od 2,7 kilometara i daonica Šabac-Loznica u profilu brze saobraćajnice u dužini od 55 kilometara. Tako doslovno piše na sajtu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture.

Pod kojim uslovima se država zadužuje kod Banke Intesa? Obaveza države je da otplatu glavnice kredita izvršava u jednakim polugodišnjim ratama. Otplata glavnice vršiće se u 16 jednakih rata, svakog 1. februara i 1. avgusta. Poslednja rata dospeva na naplatu 1. avgusta 2031. godine.

Što se obilaznice oko Beograda tiče, radove je izvodila kineska kompanija „Power China" i azerbejdžanski „Azvirt", uz podršku domaćih (Vučićevih) podizvođača. Izgradnja obilaznice je počela još 1990. godine, a tada je bio predviđen rok od pet godina da se završi. Rat i sve što je usledilo, zaustavilo je tu ideju. Kako su se rokovi za završetak radova za razne deonice konstantno pomerali, posledično je rasla i cena projekta.

I, sad ono najvažnije: iz budžeta Srbije je za celokupnu vrednost projekta isplaćeno 15 odsto vrednosti, dok je preostalih 85 procenata finansirano iz kredita kineske Eksim banke. A, dug Kini, nije mali i nije nimalo jeftin. I građani Srbije ne znaju koliko duguju Kini. Ali, znaju MMF i Svetska banka.

Inače, beogradska obilaznica se sastoji iz deonice Batajnica-Dobanovci, Dobanovci- Bubanj potok i Bubanj Potok-Pančevo na kojoj tek predstoje radovi u dužini od 31 kilometar.

"Rasteretićemo 'Gazelu' preko koje dnevno prođe oko 130.000 automobila i omogućiti bolji komfor ljudima jer više neće ulaziti u Beograd već će obilaznicom moći da idu prema Nišu iz pravca Šida ili Novog Sada, a sa druge strane biće manje zagađenja", ponavljao je Vesić na svim režimskim televizijama.

2022. godine Ministarstvu građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Srbije prebačeno 1,4 milijarde dinara (11,9 miliona evra) iz budžetske rezerve za izgradnju mosta preko reke Save kod Ostružnice. Ovo nije jedino „pumpanje" iz budžeta za navedeni projekat. Još toliko novca je dato za tu svrhu a potrošeno u nešto sasvim drugo.

Konačna cena beskonačno duge izgradnje obilaznice oko Beograda, možda će tek tada biti poznata javnosti, a kako sada izgleda, neće nikad, jer je to bilo poprište velikih finansijskih igara.

Na trasi su projektovana četiri tunela. A, tek sleduje deonica od Bubanj Potoka do Pančeva, o kojoj priča Vučićev Albert Šper, Goran Vesić. Dakle, ta deonica imaće 28,8 kilometara železničke i 31 kilometar drumske obilaznice, kao i veliki drumsko-železnički most kod Vinče i dva tunela „Leštane" i „Bubanj Potok". Novac za ovu deonicu niko i ne pominje. Niti se zna ko će tu izvući najveću dobit (osim Kine i Exim banke). Zna se da je Vučićeva „podizvođačka" mafija već angažovana za tu otimačinu.

Vesićeve svakodnevne tragikomične predstave za javnost imaju za cilj da Vučićevom režimu daju na važnosti, da je baš sve od njega počelo i da je baš on taj koji „rešava stvari", te da pre njega niko nikad i ništa nije radio, da istorija i geografija počinju od njega, da su svi glupi, nesposobni i da „rade protiv države", a da je samo on svetac, onaj koji se razapinje za dobro budućih generacija. Čitavu tu splačinu od propagande, proizvodi njegov „guru" iz Izraela, koji bi morao takođe da bude odveden na optuženičku klupu, ovde, u Srbiji, istog dana kad bude uspostavljeno normalno pravosuđe. Jer, radi se o opasnom štetočini, koga su platili građani Srbije a da to nisu ni znali, kao i mnogo drugih tajni o kojima ništa ne znaju.

Naime, prvi zvanični susret Aleksandra Vučića i tog izraelskog marketinčkog „gurua", Asafa Eisina, dogodio se 2004. godine, kada je radio na njegovoj kampanji za gradonačelnika Beograda. Vučić je tada izgubio za svega četiri hiljade glasova. Asaf je potom 2008. godine radio za „drugu stranu" kao savetnik tadašnjeg predsednika Borisa Tadića, koji je u drugom krugu izbora osvojio drugi predsednički mandat. Međutim, ova saradnja je bila kratkog daha, i Vučič je ponovo unajmio PR maga, sa kojim sarađuje i danas.

Vučić i Eisin su se na svaki način približili: "Eisin je moj prijatelj skoro deceniju. Zahvaljujući njegovim sugestijama, na izborima za gradonačelnika Beograda 2004. godine sveo sam sa prednost Bogdanovića sa 16 na svega 0,5 odsto. Pomagao mi je tada, pomaže mi sada i uvek će mi pomagati". Šta je to tako snažno vezalo Vučića i Eisina?

Predsedničku kampanju za Vučića 2017. Eisin je radio zajedno sa Aronom Šavivom, vlasnikom kompanije „Šaviv stratedži end kampeins", koji je između ostalog vodio izbornu kampanju DPS-a Mila Đukanovića, ali i za izraelskog premijera, Benjamina Netanjahua.

Eisin je istovremeno radio i u izbornoj kampanji Mira Cerara u Sloveniji. Slovenački portali su se potrudili i našli podatke o tome da je Eisin bio na svaki način povezan sa izraelskom vojskom i sa Mosadom.

Kao politički konsultant, Eisin se našao 2014. godine i u Banja Luci, gde je radio kampanju za SDS. Godinu dana kasnije radio je kao strateg kampanje izraelskog političara Isaka Herzoga, a u Rumuniji za interese Socijaldemokratske partije Rumunije. U svakom od ovih poslova, imao je debelu podršku američlke „duboke države". Onako kako su oni hteli da izgleda politička scena u nekoj državi, Asaf je tako i radio. I uglavnom uspevao u tome. Novcem i korupcijom. Kupovinom medija i blokadom slobode govora i mišljenja svakoga ko drukčije misli.

Asaf Eisin je „đak" konsaltinga koju je osnovao Tal Silberstajn, izraelski politički konsultant i preduzetnik, najpoznatiji zapadnoj javnosti kao akter afere koja je potresla Austriju 2017. godine i koja ga je oterala u ilegalu. Istovremeno, u Izraelu se Silberstajn suočio sa optužbama za pranje novca. Silberstajn je označen za kreatora prljave kampanje tokom izbora za 2017. u Austriji u kojoj su učestvovali Socijaldemokratska partija Austrije i kancelar Kristijan Kern.

Zašto je važno sve ovo znati? Silberstajn je instruirao Asafa da se zadrži što više na održavanju režima Aleksandra Vučića, po dogovoru sa anglo američkim vojnim obaveštajcima koji su procenili da sa Vučićem mogu sve: da imaju „Trojanskog konja" koji će se Moskvi lažno predstaviti kao prijatelj, da im Vučić svoje „čelično prijateljstvo" sa Kinom stavi na raspolaganje kako bi „poprečnim kanalima" stavili pod kontrolu kineske investicije u ovom delu Evrope. Takođe, i da Vučićev režim stavi evratlanskom savezu na raspolaganje vojnu industriju Srbije. I sve je to on obavio kako treba. A, na štetu Srbije i njene navodne vojne i političke neutralnosti.

Vučić je rekao da je izgradnja obilaznice počela 1991. godine i da će njenim završetkom biti izmešten kompletan tranzitni saobraćaj kroz Beograd, „što znači da most Gazelu više neće morati da koriste automobili i laki kamioni koji idu kroz Beograd".

Prošlo je nepunih dva meseca od kako je samoproglašeni faraon Aleksandar Vučić, u očjaničkom pokušaju da sakrije ono što ne može sakriti, haos i diktaturu, došao na ideju da još jednom obiđe trasu Moravskog koridora, i to jednu deonicu tog auto-puta, kako bi je i „zvanično" otvorio.

I, tim povodom, na neutvrđenom mestu između mesta Pojate i Makrešana, iskoristio je priliku da kaže kako će taj auto-put da „dovede investitore" (baš tim pravcem), a uzgred se narugao i građanima Kruševca i građanima Čačka. Rekao je, a svi su čuli i videli: "do kraja 2024. otvaramo i Čačak-Kraljevo". Pa onda: „Ovo su Čarapani sanjali 50-60 godina, svi su im govorili da će da bude auto-puta ali ga nikada nije bilo". .

Onda je počeo da fantazira („...izgleda divno, kao da ste u Švajcarskoj"), pa onda da meri širinu puta („izračunajte sami koliko je tu kamena trebalo").

Bio je to lep dan, društvo mu je pravio američki ambasador, Kristofer Hil. Iza njega, neizbežni klovnovi starog kova, direktor "Koridora Srbije" Aleksandar Antić i neuništivi i nesmenjivi direktor "Puteva Srbije" Zoran Drobnjak. Hvalio se Vučić pred Hilom: "Prihodi su dobri, imamo 4,35 milijardi evra na računu, zemlje naše veličine takvu likvidnost nemaju često, a mi nikada nismo imali takvu likvidnost".

Ambasador Hil, odlično poznaje Srbiju. Zna on dobro kako je doneta odluka NATO zemalja da bombardovanjem dovede ovu zemlju i njen narod do ekonomskog pada i vrati je četrdeset godina unazad. Takođe zna da su svi javni radovi u Vučićevoj Srbiji predmet neviđene pljačke vladajućeg režima. Hil isto tako zna da je Amerika svuda kreditirala izgradnju putne infrastrukture na Balkanu osim u Srbiji. I sve to nešto treba da govori. Recimo, da je Americi stalo do Srbije kao do zabačenog sela u Vermontu. I da je Srbija bitna samo kad postoji „opasnost" da je Rusija ne „otme".

Za deset godina je Vučićev naprednjačko-radikalski kalifat izveo monstruozno porobljavanje ove namučene države i njenog naroda, i to tako da je zavedena neka vrsta teokratsko-kriminalne vladavine, koja ima sve što azijatske despotije imaju: na vrhu neprikosnovenog diktatora i njegove sluge, a na dnu su svi ostali.

Danas je Srbija, uprkos Vučićevoj propagandi o napretku, jedna od tri najzaostalije države u Evropi. Ne samo ekonomski, nego i gore od toga: moralno je na potpunom dnu. Narod koji je tu „pogođen", što iznutra što spolja, u velikoj je nevolji. I sve se to dešava pod režimom koji je praktično sam uveo sankcije Beogradu i Srbiji. Toliko dobro ih sprovodi da je danas i fizički teško proći „od granice do granice". Jer, na tom putu vreba mnogo opasnosti. Pre svega, zastoji, „uska grla", pljačke na benzinskim pumpama, otimačina naplatnim rampama, rizik od drumskih prevaranata (lažni AMS) i slično.

Podsećanja radi, treba se setiti kako je austrijska Alpina vodila spor sa državom Srbijom, i tražila da joj se plati čak 100 miliona evra (prvobitna cena je bila 65 miliona evra) za most iznad Dunava, kod Beške. Ugovor je završio na međunarodnom sudu u Parizu, jer je Alpina tužila Srbiju tražeći prvobitno odštetu od 71 milion evra. U spornoj koncesiji za autoput Horgoš - Požega Alpina je nekoliko puta menjala svoj odštetni zahtev, najpre su tražili 35 miliona evra, pa 17, pa 12,9 za troškove organizacije koncesije, plus 10 miliona na ime vraćanja garancija, zatim ponovo 17 miliona, a zahtev se onda utrostručio na 71 milion dolara (oko 52 miliona evra), iako po tvrdnjama nadležnih nisu obezbedili neophodna finansijska sredstva i bankarske garancije ni u redovnom, ni produženom roku.

Alpina je i tada saopštavala kako je spremna da prekine spor i izbegne arbitražu, ukoliko dođe do dogovora sa Srbijom, u opciji je bilo dodeljivanje posla na izgradnji autoputa Horgoš - Novi Sad bez tendera ili pod povoljnijim uslovima, učešće u izgradnji autoputa južno od Beograda, međutim, kako se ništa od toga nije realizovalo, koncesija je završila na sudu u Parizu, a zamrznula ju je u vreme tendera za izgradnju obilaznice oko Dimitrovgrada.

Zanimljivo, ali u svim „filmovima" kad je putogradnja u pitanju protekle decenije i pre toga, „statista" i od alkohola balzamovani posmatrač bio je Zoran Drobnjak. Klovn, kao i njegov slavni prethodnik, pokojni Milutin Mrkonjić, koji je za razliku od Drobnjaka bio stručnjak, ali je ipak i sam na kraju priznao da je bio „Miloševićev klovn".

Vučićev klovn, Drobnjak, ima oko 150 miliona evra na računu u Suiss bank, u Ženevi. Ima i Jorgovanka Tabaković barem dva puta toliko. I mnogi drugi. I to je otkriveno tek kad je došlo do „provale" (uz pomoć SAD i FBI) depozita u sred bezbedne bankarske Švajcarske.

A, u međuvremenu, putevima Srbije se voze opasne materije, narkotici, migranti, naoružanje i oprema, belo roblje na putu prema Istoku i druga „kurentna roba".

železničkom saobraćaju može i posebna studija o propadanju da se napiše. Samo u prošloj, 2022. godini, prosečno mesečno na pruzi između Niša i Dimitrovgrada saobraćalo je 347 teretnih vozova, od čega prosečno mesečno 48 teretnih vozova kojima su se prevozile opasne materije. Međutim, zbog stare železničke infrastrukture na pruzi Niš - Dimitrovgrad, „Infrastruktura železnica Srbije" uvela je lagane vožnje na ovoj deonici. Pa ako nešto ne daj bože ekplodira ili iscuri neka opasna otrov, da ne žuri previše. Neka otrov teče lagano. Kao da je neko smislio kako lagano ubiti svaki pedalj Srbije.

I da bude crna ironija kompletna, pobrinula se američka TV mreža CNN. U velikoj reportaži o vozu Beograd-Bar za koji tvrde da je sve je popularnija među turistima koji koriste Interrail ili Eurail karte, izrazili su divljenje zbog toga što voz putuje punih jedanaest sati (ako ne kasni, a uglavnom kasni). Istin je da je ova železnička trasa čudo građevinarstva 20. veka, sa 254 tunela i 435 mostova, među kojima je i onaj na Maloj reci, koji je do 2001. bio najviši železnički most na planeti. To priznaje čak i CNN. Ali, putovanje od prosečnih petnaest sati u paklu prastare kompozicije, i skoro rashodovanih vagona, nikoga osim teških avanturista ne može da privuče. Ali, američki pustolovi vole te „egzotične" vukojebine, tamo daleko, na Balkanu, i dolazili bi, samo kad bi lokalna plemena mogla da shvate da su kolonijalno roblje. Da se pomire sa tim. I da ne dižu glavu. Zato i „delegiraju" diktatore poput Vučiča i sličnih. Radi pokoravanja.