Prevara
Znamo li kuda
ćemo i šta nas tamo čeka
Još
godinu dana V.D. stanja
Srbija je zamoljena da odstupi od Evrope na izvesno vreme.
Ovako uneređena, u političkom i ekonomskom brlogu, ne zna šta će sa sobom, pa
dok je takva, nije potrebna nikome. Finijim,
diplomatskim rečnikom, sve je ovo proteklih dana saopštio našim vlastelinima visoki službenik iz Brisela Oli
Ren. Njegov depresivni optimizam u Srbiji verno tumači ministar za opšte
potrebe, Božidar Đelić i nekoliko manje glasnih istomišljenika.
Ali, šta je to ova nacija suštinski skrivila pa je evroinkvizicija drži na
specijalnim merama, u viznom zabranu, i gde se vraća stotinak
hiljada Roma i Bošnjaka iz Evropske unije?
Nikola
Vlahović
Već
punih osam godina, birokratija Evropske unije najtoplijim rečima
podržava napore Srbije na putu pridruživanja ovoj velikoj zajednici
naroda. Istovremeno, sve demokratski ofarbane partije, pa čak
i njihovi nimalo demokratski sponzori i isto takvi politički partneri, popuju u predizbornim kampanjama i u skupštini o tome kako je Evropa naš
jedini put, te da on "nema alternativu".
Ne tako
davno, Slobodan Milošević je, takođe
nadahnuto, govorio kako "mir nema alternativu", dok su ga u toj propovedi uvek,
snažno i bez rezerve podržavali njegovi prijatelji u Briselu, Vašingtonu
i Londonu. U stvarnom svetu, zbivalo se nešto drugo.
Taj razgovor "gluvih telefona" i
danas traje i kraj mu se ne vidi.
Da bi Srbija uopšte došla
na takozvanu belu šengensku listu, prema zahtevima Evropske unije, mora da se obračuna
sa organizovanim kriminalom, da sredi dokumenta i modernizuje pogranične službe... No, čak i pod pretpostavkom da će srpska država sve
ovo da obavi, postoji problem o kome se ovde nerado govori. Reč je o
takozvanoj readmisiji, zapravo povratku u Srbiju onih građana koji su u zemlje
Evropske unije tokom devedesetih godina ušli kao azilanti.
U Srbiju će morati da se
vrati oko 47.000 naših državljana i to najviše iz Nemačke -
oko 25.000, Holandije 12.000, Belgije, Švajcarske i Luksemburga po tri
hiljade. Reč je o onima kojima je prestala da važi viza ili dozvola
za boravak ili koji su na teritoriji zemalja EU boravili nelegalno.
Ovi podaci, objavljeni su prilikom
potvrđivanja Sporazuma o readmisiji, pa je bivši ministar policije Dragan Jočić
tokom svog mandata barem jednom pred narodnim poslanicima u Skupštini
Srbije pripovedao da će oni građani koji su u Evropi postati azilanti, a koji su
poreklom sa Kosova, biti vraćeni uz pomoć UNMIK-a, te obećao da će
Služba za ljudska i manjinska prava Vlade Srbije obezbediti pomoć
povratnicima....
Naravno, tada se počelo sa
kalkulisanjem brojkama azilanata
koji će se vratiti u Srbiju, pa je više narodnih poslanika pominjalo
da ih ima oko 100.000.
Sadašnje procene govore da
je samo broj Bošnjaka iz Sandžaka sa statusom azilanta u Evropskoj uniji
oko 50.000, i to iz šest opština, na prostoru od Novog Pazara do
Prijepolja. Izvesno je danas da u Srbiju mora da se vrati tih 100.000 građana, od toga oko 50.000
pripadnika romske nacionalne zajednice. Kako će i gde će ova država
naći 200 miliona evra kako bi smestila ove građane, ako je poznato da
je u pitanju skoro celokupni budžet Ministarstva za rad i socijalnu
politiku za tekuću godinu?
Srbija nema konkretne projekte
za integraciju tih ljudi, pa onda postaje jasno da je najbolje rešenje za
sve azilante da ostanu u zemaljama EU, jer tamo imaju kakvu-takvu perspektivu i osnovne uslove
za život. Kako ljude iz jednog znatno ugodnijeg života preseliti u
neizvesnost domovine iz koje su pobegli? Srbija nije ispitivala mogućnosti
da tih 100.000 ljudi integriše tamo gde su sada, u državama članicama
EU.
U međuvremenu, od kako
ovaj problem postoji, pojedine nevladine organizacije, ali i sama državna
administracija, dobili su znatna sredstva od Evropske unije kako bi problem bio
rešen. Naravno, novac je potrošen na besmislene medijske kampanje od
kojih su neki lepo profitirali, ali problem nije rešen.
Istina je i to da
odgovornost za ovih 100.000 ljudi tamo
ne leži samo na Srbiji. Ono što se dešavalo u Srbiji, na Kosovu
i Metohiji, jeste nešto za šta odgovornost snosi i međunarodna
zajednica, pa i Evropska unija. Utoliko su srpske vlasti morale mnogo
ozbiljnije da definišu obaveze i Evropske unije i međunarodne
zajednice u postupku uključivanja tih ljudi u normalan i drukčiji život
u Srbiji.
Treba znati da jedan građanin
Srbije u proseku košta zemlje EU oko 1.000 evra, pa je računica prosta: azilanti iz Srbije koštaju Evropsku uniju oko 100 miliona
evra mesečno. To je bio dovoljan razlog da Srbija zatraži novac za
njihovu integraciju. Smešne su cifre koje se danas pominju, a to su sitni
projekti za readmisiju, koji se realizuju u Srbiji da bi se ti ljudi integrisali. Na konferenciji
Saveta Evrope jedan učesnik je pominjao da Srbija radi projekat od 200.000
evra, a kad se to podeli na broj onih koji treba da se vrate, to je dva evra na
svakog azilanta. U takvim okolnostima niko od te "krizne grupe" nije
spreman da se vrati.
U jednom delu predloženog
Zakona o readmisiji piše da, ukoliko postoji verovatnoća da su bili državljani
Srbije, ili da su poreklom iz Srbije, oni se vraćaju ovde. Sa druge
strane, u zakonu piše i to da će se, ako se posle ustanovi suprotno,
ti ljudi vratiti u državu članicu EU. Poznato je da veliki procenat
pripadnika romske zajednice nema dokumenta. A ukoliko ne poseduju dokumenta,
niko ne može da dokaže da nisu državljani Srbije.
Bez obzira na činjenicu da
Evropska unija neće dozvoliti Srbiji da dođe na takozvanu belu šengensku listu i
omogući građanima Srbije da putuju bez viza, politički vrh ove
zemlje i dalje priča svoju priču, iznoseći pretpostavke bez pokrića.
Sam predsednik Srbije Boris Tadić govori : "Ako se postigne uspeh u
borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije mislim da možemo
ostvariti taj veliki proboj i uspostaviti slobodan vizni režim". Kao
dokaz da se nešto radi na planu borbe protiv organizovanog kriminala, uoči
samog dolaska glavnog administrativca iz Brisela zaduženog za pridruživanje Evropskoj
uniji, Olija Rena, došlo je do hapšenja grupe koja se bavila
falsifikatima i prevarama u Vojsci Srbije. Cela ova grupa nije stekla veću
imovinsku korist od 25. miliona dinara, pa je potpuno je smešno verovati
da je reč o suštinskom obračunu sa organizovanim kriminalom u
kome se vrte stotine miliona evra i dolara.
Uprkos svemu tome, Srbija je
kupila 4.000 kvadratnih metara poslovnog prostora u Briselu, i tamo zapošljava
sa desetak zaposlenih na čelu sa Milicom Delević, bivšom
suprugom gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. naravno, ovde treba
dodati plate u visini od 5.000 evra, plaćene stanove i druge prinadležnosti.
Kao odgovor da "još
nije vreme" za preseljavanje, Delegacija Evropske komisije otvorila je ovih dana svoju
kancelariju na Novom Beogradu, jer će priča o pridruživanju
''malo duže potrajati.'' Ta kancelarija inače već izvesno vreme
radi i u njoj je zaposleno više od 100 ljudi. Koliko je Evropskoj uniji važno
da Srbiju drži tu gde ona realno
jeste, govori i podatak da je reč o misiji koja je četvrta po veličini,
posle onih u Vašingtonu, Moskvi i Ankari.
Augijeve štale u Srbiji povoljne su za Evropsku uniju u svakom
pogledu. Niti je nekome u Briselu hitno da nas prigrli, niti smo mi spremni za
takvo nešto.
Samo je primer reforme pravosuđa
dovoljan da se sagleda sva nemoć političkog vođstva države.
Više puta je propao pokušaj osnivanja apelacionih sudova, a mnoštvo
drugih problema, pre svega organizacionih i kadrovskih, svakodnevno unazađuju ideju
modernizacije.
U Srbiji nema novih stranih investicija,
a kriminalna privatizacija se bliži svom tragičnom kraju. Obračun
sa korupcijom nije moguć čak ni na nižem nivou, jer su političke
vrhuške toliko opsednute zgrtanjem novca da bi celokupan sistem pao onog trenutka kad bi
zatvora dopao makar jedan od nekoliko tajkuna koji finansiraju nesmenjive stranke i njihove ministre.
Uprkos tome, postojeća
koalicija na vlasti predvođena Demokratskom strankom, podržava ideju
V.D. stanja u državi, pa ne bi bilo čudo da im i parola u sledećoj
predizbornoj kampanji bude: Još godinu dana V.D. stanja.
Na žalost, ni politička
alternativa nije ništa bolja, pa je ovaj opasan vrtlog u kome se država
nalazi, sve dublji, a beznađe sve veće. Bude li se desilo, a sve
govori da hoće, da radnici Zastave ne budu videli obećani
novac iz Fiata, mogućnost radničkih nemira je sasvim
verovatna. Odmah posle toga i novih parlamentarnih izbora.
Trenutna predsednička
vladavina, haos u Skupštini Srbije i
tragikomična hapšenja "nižeg nivoa" kriminalnih
grupa, rečito govore o tome zašto Evropskoj uniji ne pada na pamet da
ovaj narod oslobodi makar viznog režima.
Kad je u oktobru prošle
godine smenjena Tanja Miščević, dotadašnja direktorka vladine kancelarije za evropske integracije,
mnogima je promaklo da je ova nenametljiva službenica razrešena dužnosti
na sopstveni zahtev, kako bi se "…posvetila akademskom radu na Fakultetu političkih
nauka" (kako je pisalo u neveštom saopštenju Vlade Srbije).
Kako bi Miščevićevu što finije ispratili, u saopštenju je pisalo i da je
"dala veliki doprinos procesu evropskih integracija Srbije, da je od početka
aktivno učestvovala u pregovorima o zaključivanju Sporazuma o
stabilizaciji i pridruživanju, do njegovog potpisivanja i da je koordinirala izradu Nacionalnog
programa za integraciju Republike Srbije u EU".
Ali, zašto je Božidar
Đelić "izrazio nadu da će Tanja Miščević nastaviti
da sarađuje sa Vladom"? Tabloidov izvor kategorički
tvrdi da je ovoj tihoj i odmerenoj osobi "pukao film", jer više nije mogla da
beskonačno priča prazne priče na povremenim konferencijama za štampu
o "brzom ulasku u Evropsku uniju", I nije mogla u nedogled da
ponavlja jednu te istu Đelićevu laž o tome da ćemo "do kraja godine"
(bilo koje), putovati bez viza. Bez svečane primopredaje dužnosti
njen beznadežni posao nastavila je da radi Milica Delević.
Zbog svega ovoga, Oli Ren, taj
provereni srpski prijatelj, lepo je zamolio svoje sagovornike u Beogradu da ne
idu nikuda, i da ne podnose zahtev za pridruživanje Evropskoj uniji. Ovdašnja
javnost nije pošteno informisana o tome događaju, ali, kao i svaka
istina, neće se još dugo kriti.
Slučaj antievropske Vojvodine
Početkom 2001.
godine, ondašnja koalicija DOS obznanila je da će
"pokretač razvoja Srbije" biti Vojvodina, te da će
najhitnije investicije krenuti upravo u tom smeru. Već prvim aktivnostima
pojedinih ministara iz Vojvodine, pre svega Dragana Veselinova koji je vodio
resor poljoprivrede, počelo je sa antievropskim ponašanjem. Umišljeni Veselinov napravio je poznati skandal sa uvozom genetski
modifikovane soje, koja je inače zabranjena za upotrebu u zemljama članicama
Evropske unije. Prvi put je ozvaničena i ideja "personalne autonomije
Mađara" u okviru Vojvodine, lažno predstavljana kao put prema ideji evropskih regionalizacija. Čak je i Mađarska
država krenula u kampanju podrške ali je, nakon opomene iz Brisela,
prestala da podržava ovu ideju. Zabeležen je i pokušaj otvaranja
"Mađarskog pitanja" medijskom promocijom nekoliko ličnih
obračuna na međunacionalnoj osnovi, ali je spretnom političkom
akcijom tadašnjeg ministra za ljudska i manjinska prava Rasima Ljajića
sve došlo na svoje mesto.
U međuvremenu, u Novom Sadu i drugim
vojvođanskim centrima je počela masovna bespravna gradnja, pa je građevinska
mafija postala jedan od bitnih kreatora politike u Vojvodini. Više puta su
državni organi u Srbiji upozoravani da je veliki novac od trgovine narkoticima plasiran u ovu
delatnost, posebno u Vojvodini, ali to nikoga u vladajućim jaslama nije
pomerilo sa mesta. Prljavim novcem, nekoliko vojvođanskih tajkuna pokupovali su ogromna
količine poljoprivrednog zemljišta, pa je stvoren termin "novi latifundisti", među
kojima je bilo i poznatih vojvođanskih političara poput Jožefa
Kase i nekih njegovih saradnika. I tada je Evropska unija jasno stavila do
znanja državnom vrhu Srbije, da ovdašnji sponzori uzalud kupuju
toliku zemlju, jer Srbija pa ni Vojvodina neće tako skoro ući u
veliku zajednicu naroda, te da je inače u pitanju aktivnost koja je sankcionisana od strane administracije u Briselu. Ali, ono što nije moguće
u Evropi, moguće je u ovoj srpskoj pokrajini.
Sve do poslednje
posete Olija Rena Beogradu i njegove tople preporuke da Srbija ne treba da
podnosi nikakvu molbu za pridruživanje Evropskoj uniji, priča o
Statutu Vojvodine bila je predmet žestokih rasprava u Skupštini
Srbije i van nje. Danas, nakon grube istine da Evropska unija ne želi
ovakvu nego neku drukčiju Srbiju, jasno je da i Vojvodini ovakvoj kakva je, tamo
nema mesta. Sa ili bez Statuta.