Otpor
Nekadašnja
teritorijalna odbrana, originalna jugoslovenska tvorevina, postala američki
izum
Ohajo nas uzjahao
O konceptu naoružanog naroda, koji je u bivšoj SFRJ bio
Teritorijalna odbrana i društvena samozaštita (TO) i garantovao da agresor na našu
bivšu zemlju može da računa sa gubicima na svakom pedlju teritorije, kao i kako
se taj ideal odbrane jedne zemlje namerno urušio, za Tabloid piše penzionisani pukovnik Milan Jovanović, koji je i
u Generalštabu Vojske Jugoslavije obavaljao značajne vojno-stručne dužnosti
Piše Milan Jovanović
Kad su osamdesetih godina prošlog veka vojni atašei akreditovani u Beogradu
zapitali na nekoj vežbi pukovnika JNA da im objasni šta je to teritorijalna
odbrana (TO), dobili su odgovor kome se nisu nadali i koji dugo nisu razumeli:
"Neka svaka opštinska jedinica TO, hipotetički
rečeno, u porobljenoj SFRJ likvidira samo po jednog neprijateljskog vojnika u
toku 24 sata, bio bi to čitav bataljon gubitaka
dnevno". Ozbiljnim tonom je pukovnik nastavio o borbenoj direktivi svakoj
od 600 opština koliko ih je imala država. "Ima li vojne sile koja bi nas
mogla pobediti u tim okolnostima?" - zapitao se drčnim
tonom pukovnik pred masom stranih oficira.
Naravno da se ne može opisati zblanutost uglađenih
predstavnika stranih oružanih snaga na ove reči, kao ni svi njihovi izveštaji i note koje su tim povodom odaslali što
svojim šefovima, a što šefovima svojih šefova. Još
kad je naš čova počeo da dodaje ulje na vatru o gerilskoj fizionomiji našeg ONOR-a, harizmi domaćih ratnika, urbano-ruralnim
aspektima prepadnih dejstava, stvar je otišla podaleko, u našu korist naravno.
I zaista, s današnje distance to deluje ubistveno na svaku pomisao agresije
s radikalnim ciljem, koja je po tadašnjim doktrinarnim stavovima
pretpostavljala totalnu okupaciju zemlje. Bez obzira na stepen vojničke osposobljenosti i pomalo komičan stajling
teritorijalaca, sve one njihove tandžare i kubure, kurirsku vezu, golubove i
ostalo, pitanje je koji bi "razuman agresor" u tim uslovima ostavio
ijednog borca, recimo noću, van svog Bondstila,
Kirkuka ili kakve slične fortifikacije.
Za priču je i ono, ali ne uz fokus ovog teksta, kako su ti isti teritorijalci tamo
negde u šumama dežele smrtno ranili svoju stariju posestrimu oružanog
otpora, popularno zvanu "A" ešelon, ili kako su se pred očima i kamerama te iste "A" regimente naoružavali i za viši nivo obračuna
pripremali neki drugi teritorijalci iz bliže nam bratske republike. Ili
dokle je sve stizala "B" komponenta oružanih snaga moćne SFRJ u svim onim migraciono-mobilizacijskim misijama 1991-95.
Na pitanje koliko se ideja TO primila tamo negde napolju, odgovara se -
mnogo! I kod onih koji su u svojim doktrinarnim pogledima na ratovanje imali tu
umivenu, relaksiranu i paradnu komponentu odbrane, i kod onih drugih gde
agresija i sila cure iz svakog dnevno liferovanog službenog papira.
Koliko je samo jugoeksperata defilovalo svetom podilazeći svojom pričom moćnima
ili uzimajući silne novce od neorganizovanih i slabih, tumačeći im domete i ustrojstvo te kategorije vojne sile i sve njene prednosti. I
gde su sve našli angažmane ili uhlebljenja
drugopozivci nestale armije. Ali treba reći i
da je fenomen TO izučavan temeljito na mnogim katedrama
vojne veštine širom sveta, kao i naglasiti da je naše iskustvo i ustupano i
prodavano, a da je i kradeno - to niko analitičan
ne spori.
Šta su nacionalne garde Ohaja, Minesote, Mejna ili Vermonta, koje po ovim
balkanskim vukojebinama danas drže lekcije najvišim vojnim rukovodstvima o
alfabetu organizovanja vojne sile? Šta su ti preparirani i našminkani momci i
starmali im generali s one strane velike bare do jedna loša i nabildovana
kopija naših teritorijalaca. Koliko god su naši prvoborci opštinskih atara,
poznavaoci jaruga, taraba i šumaraka bili potentni da drže strateška predavanja
ili edukuju nekog iz sveta državnog establišmenta, toliko i ovi
"dragi" balkanski gosti imaju kopču
sa pravdom i pravednim ratovanjem, ovdašnjim istorijskim istinama i zabludama,
te uzrocima i povodima nastajanja sukoba na ovim turbohajdučkim prostorima.
Crna je da ne može biti crnja zbilja Montenegra, u kome se desetine
pripravnika farmera iz Mejna bavi arhitekturom domicilne vojske, ili Hrvatske u
kojoj sve vojne kreacije potpisuju legitimno naseljeni farmeri seniori iz
Minesote, zatim Makedonije u kojoj su vatrogasci iz Vermonta već završili posao preoblikovanja matičnih armijskih ćelija. Crna su zbilja i sva ona nesuvisla saopštenja iz srpskog MO
da nam je asocijacija proizvođača
virtuelnog blagostanja iz Ohaja jedina šansa za dobro organizovanje otadžbinske
vojske i njenu promociju širom sve pomamnijeg okruženja.
Nije ovde mesto ni za tezu nastalu u krugu dvojke kako su nas veliki
uzori i učitelji opravdano kaznili 1999. zbog šiptarskog egzodusa pred represivnim
srpskim aparatom. Niti kome njihovi preci platiše za jezive zločine učinjene kad ono, stoleće i po pre Milosrdnog anđela, ispremeštaše uz pomoć
zaražene ćebadi i sifilisa Sijukse i Komanče iz svojih, u neke druge rezervate, praveći prostor za Vels Fargo lokomotive sreće.
Kako bodovati radost srpske vojne nomenklature uspehom jednodnevne vojne
zanimacije u kojoj se nešto kobajagi dogovaraju i vežbaju naši talentovani
specijalci i okoštala masa do glave obrijanih i svojski dokonih turista iz
Ohaja? Ili: pod koju odrednicu homogenizacije srpskog oficirskog kadra spram
novih "izazova bezbednosti" svrstati utisak jednog našeg pilota pukovnika koga je na američkoj
Ohio-travel ekskurziji naročito impresionirala farmerska avijacija i helikopterska flotila za
evakuaciju ugroženih životinja?!
A koliko ove nedelje, u najcenjenijim srpskim novinama, pored teksta o
zabrinutosti gradonačelnika Beograda zbog najavljene
lezbo-peško parade, dirljiv tekst o zabrinutosti nacionalne garde Ohaja,
mentora srpske odbrambene misli, kako zapušteno izgledaju zgrade dečjih vrtića u Prokuplju, Sokobanji i Lapovu, gde su upravo stigli da s donacijom od
65.000 dolara, malo malterišu fasade tih vrtića i pokažu svoju globalnu brigu za srpsku nejač.
Predradnik te zidarske ekskurzije, neki major, verujem dirnut gostoljubivošću meštana i iskreno, uz poneku domaću, kaže da pripadnici Nacionalne
garde Ohaja pet dana u nedelji rade svoje civilne poslove, a subotu i nedelju
posvećuju vojsci. Kakvo otkrivanje rupe na saksiji globalne moći, a kakva tek vizija na mračnom horizontu srpskih
htenja! Ali naših teritorijalaca više nema, pa samim tim ni svedoka ovog
koprodukcionog zamlaćivanja. Sjajna receptura bivše moći je proterana sa ovih prostora, ali se, eto, primila na nekom drugom
plodnom tlu.
I ni pola jada da ta benigna dostignuća
potomci kauboja sad ne izvoze drugim ili trećim
odbrambenim garniturama prijateljskih zemalja ili inima spremnim da plate - što
u novcu, što u naturi, a što u teritorijama. Ali otkud da se ta civilno-vojna
papazjanija nađe na jelovniku srpskih konzumenata? Pa da je bez razuma, kao predrogirani
zavisnik, primi srpski državno-političko-vojni vrh. Čime su to jedni druge fascinirali ili
zadužili, kakva je to ljubav ili nastranost na delu, i ko tu kome zapišava mali
mozak?
Pokradene su tako ideje i dela moćne države, zatupljena je borbena balkanska oštrica, brišu
se istorijska pamćenja, ukida nacionalni kod, razvejava
patriotska svest i zavodi mladost ovih finih zemalja. Vojske sukcesora su
žestoko posrnule, struka je potpuno izgubljena, ratna tehnika zarđala, manevarski prostor sužen, para je sve manje. Ali su tu oni - da zamute
plitku vodu kako bi izgledala dublja, da otmu, operu, preprodaju i debelo
naplate. A mi smo tu da im verujemo, ćutimo i klimamo
glavama, da im ljubimo skute i radimo prljave poslove - gde zatreba pod kapom
nebeskom.
Uloženo treba opravdati po svaku cenu, pa gledamo, ovako nevoljni, kako se
krem atlantoida s vrha srpske moći gubi u jeftinom
samoreklamerstvu i prodavanju vašarskih trica i kučina o uspesima svoje feudalne, stranačke
i posesivno lične odbrane. Nikad toliko bajki o borbenoj spremnosti vojske i nikad više vojnog cirkusa uvezenog iz daleke autistične
zemlje. Čude li nas onda svi ovi estradni nastupi i diletantizam, koliko domaćih zvaničnika toliko i gostujućih klovnova. Kuda,
zemljo Milutinova?!