Uvodnik
(Pr)osudite sami
Dan posle
moje smrti
Milovan Brkić
Prošlog petka pozvao me je prijatelj, insistirajući da se što pre sretnemo. Ophrvan poslom, zamolio sam ga da
se po podne nađemo u obližnjoj kafani. Pretpostavljao sam šta je razlog
našem susretu.
Poručio sam hladno pivo, a njega ponudio da
nešto pojede, uz obrazloženje da za ručak imam novca.
Po njegovim očima sam video da je baš u nevolji,
jer oči su,
kažu, ogledalo duše. Ćutke je jeo kuvanu
junetinu, uz napomenu da mu je ovo prvi obrok
u poslednja tri dana. Izgubio je posao pod stare dane, a da ide
kod dece na ručak, bilo
ga je sramota. A oni, i ako
su znali da im je otac
u nevoljama, nisu pokazivali želju za porodičnim okupljanjem.
A možda nisu ni sami imali
dovoljno ni za sebe. Vremena
su pasja.
Nisam dozvolio da mi s nelagodom zatraži pomoć i pružio
sam mu u stisnutoj šaci manju svotu
novca koju sam imao. Gledao
sam kako mu s lica nestaje grč.
Poručili smo dva piva i
nastavili priču ćutanjem.
Kada ga je rajsko piće od hmelja vratilo
u život, počeli smo sa evociranjem
uspomena.
U našim godinama
sve češće se pominje smrt. Prijatelji iz detinjstva odlaze
u čitulje, neki i bez njih.
Svodeći račune o prohujalom
vremenu, počeli smo da se sećamo skorašnjih sahrana
naših drugova.
Ni sahrane više nisu otmene. U pogrebnoj povorci su mahom
pogruženi ljudi čija umorna i
zabrinuta lica i odsutni pogledi
govore da su i oni
živi leševi. Crnilo odeće prikriva njihovo siromaštvo.
Milioni građana su prepadnuti
kako da prežive.
Njive su neorane, ubrana letina nema kome
da se proda, vlast sve to ne zanima, ona se bavi sobom, kako
da se u očima stranih moćnika prikaže kao kooperativna,
spremna da udovolji svim njihovim
zahtevima. Sirotinju je lako ucenjivati.
Mog prijatelja poče da opseda misao
kako će izgledati njegova sahrana. Mnogo mu, kaže, žao što neće moći da sa
visine posmatra one koji će se okupiti oko grobnog mesta,
možda pustiti neku suzu, zakukati
nakratko, a naročito bi ga zanimalo ko
će se govorom od njega oprostiti.
Da bih starog prijatelja
otrgao od takvog razmišljanja,
koja danas okupiraju milione građana, citrao sam stihove Rastka
Zakića: "Kad čovek umre od
zime i studi,
okupe se oko njega dobri ljudi.
I kažu: jadan, umro je go i gladan".
Onda i meni pade
na pamet želja da dan
nakon svoje smrti sretnem u predvoruju raja Reuma i zamolim ga
da me načas odvede do pakla, da pogledom nađem
našeg druga
Borisa Tadića i njegovu kamarilu.
Da mi pomogne da ga prepoznam,
jer on sada izgleda kao baka
od sto godina,
samo ga lickaju,
da ga iz
svega grla pripitam za blago
koje je ostalo iza njega, na
računima u stranim bankama, koje je opljačkao sa svojom
malom pederskom grupom, dovodeći milione građana
do prosjačkog štapa.
Ako bi mi Reum još dozvolio,
potražio bih u paklu Dragana Šutanovca, Božu Đelića i ostali
ološ koji ih je okruživao i opsluživao, a koji danas satire Srbiju. Možda bih
im pomenuo majku, ali bi mi bilo lakše dok
ih, makar za trenutak, gledam
bespomoćne.
Posle trećeg piva
moj prijatelj i ja počesmo
da razmišljamo kako bi bilo lepo da neke
od ovih ništarija baš nas
dvojica pošaljemo u pakao. Da im skratimo
ovozemaljsko uživanje i pljačkanje sirotinje
raje. Eh... Ako nema mlađih od
nas, Bog bi nam oprostio što pod stare dane kršimo njegovu
zapovest. Bog prašta kad se ubije
tiranin i zulumćar. Četvrto pivo nismo popili.
Nisam imao više para.
www.milovanbrkic.com