Druga strana

Bolje sutra, malo sutra, ili kako je beznađe sigurnije jer nadu niko ne nudi

Odricanje, u ime čega?

 

Srbija je u prvoj deceniji novog veka doslovno bačena iz euforije u očaj, iz nade u beznađe. Ideolozi privatizacije koji su stvorili ambijent za biblijsku pljačku ove države žilavo opstajavaju. Ali, žilav je i narod srpski. Pretrpeo je on raznih imperija i režima pa je postalo jasno da je istrajniji od svojih dahija

 

Nikola Vlahović

 

Od kako je potonja diktatura nezapamćeno bogate manjine nad nezapamćeno siromašnom većinom počela nanovo da gazi i narod i državu, nestalo je one večne optimističke vatre na kojoj je svaka generacija Srba umela da se ugreje i krene dalje. Polako u pepelu lažne demokratije nestaje sve što je ikada stvoreno. Zajedno sa državnom imovinom nestaje čitava jedna kultura, njen nekadašnji ponos, moral, pravda, poštenje.

Na ruševinama tranzicione Srbije nije niklo ništa osim korova. Džunglom lopovske demokratije bauljaju horde strvodera, kojima ništa nije sveto. Predvode ih kraljevi divljačkog kapitalizma, oni koji nikome ne nude nadu niti pozivaju na ciljano odricanje, kako su neki raniji režimi umeli da pozovu, makar i u ime utopijskih ideja.

Kad je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca a kasnije i Kraljevina Jugoslavija pozvala svoje bogataše da svome narodu ostave nešto od imovine na opšte dobro i korist, skoro da nije ni bilo potrebe. Najbogatiji ljudi svoga vremena i te kako su znali da se odreknu dela svoga bogatstva i ostave državi i narodu nešto u znak zahvalnosti i poštovanja. Velike i prelepe beogradske palate-zadužbine ondašnjih kapitalista, Nikole Spasića, Sime Igumanova, Luke Ćelovića, Miše Anastasijevića i drugih, i danas krase Beograd, tu srpsku i regionalnu prestonicu, mada neke od njih današnji režim ne želi ni da okreči, a kamoli sačuva od zuba vremena.

Čega bi se današnji bogataši odrekli? Neki Miodrag Kostić, u policijskim kartonima zaveden i po nadimku "Kole", proteklih nedelja je, poslovično cinično, izrazio spremnost da pomogne srpskim državnim preduzećima u nevolji samo ako izračuna da će imati od njih profita!

A narod? Čega je narod danas spreman da se odrekne ako luta nezaposlen i bez cilja?

Ne tako davno, bilo je i drukčijih primera...

Posle Drugog svetskog rata, sirotinja je pozvana da učestvuje u obnovi i izgradnji zemlje.

Krenuli su javni radovi, radne akcije, građene su pruge, putevi i čitavi gradovi, i to golim rukama i slabom mehanizacijom. Ova veličanstvena i nadasve dirljiva epizoda generacije prepune optimizma i nade sa pokrićem, nije nikla tek tako.

Oni su razumeli poziv na odricanje u ime boljeg sutra i stigli su do njega verom u ono što su činili. Dokazi njihove vere i snage njihove epohe vidljivi su na svakom koraku.

Njihov znoj i poneku suzu danas rasprodaju pomamljene horde hohštaplera i prevaranata kakvih ne pamti celokupna istorija ovoga naroda i ove zemlje.

Svi evropski narodi koji su stradali u Drugom svetskom ratu, na poziv rukovodstava svojih otadžbina, jednodušno su pristali na određen period odricanja u ime bolje budućnosti, u ime sreće i blagostanja sopstvene dece i njihovih potomaka.

Ko je i kada u ovih deset godina lopovskog apsolutizma pozvao građane Srbije na ciljano odricanje u ime srećne budućnosti? Vidljivo je, dakle, da beznađe koje muči predsednika Republike nije fantomska pojava rođena u zločestim novinarskim kuhinjama, nego posledica teškog jarma koji danas nose retki zaposleni, i sve brojniji nezaposleni, zapravo, oni koji žive dan za danom u jezivoj panici da će ostati bez osnovnih uslova za preostali minimum života.

Umesto poziva na javne radove, umesto strategije nove obnove koja je Srbiji potrebna kao žednoj zemlji kiša, umesto angažovane a besposlene i očajne omladine, umesto ekonomskog i kulturnog preobražaja svim sredstvima i svim silama, ova zemlja je postala jedan zabran, jedan tor, jedna velika štala na otvorenom u kojoj od silne rike niko nikoga ne čuje, u kojoj su svakodnevna lipsavanja od gladi i beznađa stvar statistike.

Lažirana demokratija i režirana autokratija, to je ime sadašnjeg političkog sistema u Srbiji! U toj definiciji leže svi državni i paradržavni ciljevi odnarođene manjine kojoj je koža sve belja i čiji podanici izgledaju sve crnje!

Na sceni je skoro rasna segregacija, u tolikoj meri da je sad već nemoguće vratiti veru poniženim milionima ljudi u bilo kakvu zdravu utopiju, makar se zvala i "bolje sutra".

Konačno, ako je cilj lažirane srpske demokratije i njene koalicione personifikacije koja sedi u Vladi Republike Srbije da joj narod treba samo za aplauze i glasanja, treba reći da je i ta snaga na izmaku. Gladni ni do kutije neće stići, a siti su, brojeći ovce prilično preterali.