Razaranje
Narodni muzej u
Beogradu: Zidanje Skadra na Bojani ništa je u odnosu na rekonstrukciju muzeja
na Trgu Republike
Svečani zalazak Tatjane
Cvjetićanin
Dugogodišnja
trakavica u koju se pretvorilo pitanje famozne rekonstrukcije zgrade Narodnog
muzeja, koja (ne) traje već šest godina, napokon se
približava svom kraju
Stanislav Živkov
Nakon
konstantnog upozorenja stručnjaka o svim manjkavostima
predviđenog projekta rekonstrukcije Narodnog muzeja u Beogradu, kao i sve očiglednijih finansijskih nepravilnosti vezanih za zakup magacina itd.,
rasplet kompleksnog skandala započet je odlukom Ministarstva
da se formira ekspertski tim kako bi se najzad ustanovio kvalitet projekta
rekonstrukcije. Ovaj ekspertski tim imenovan je od novog upravnog odbora Narodnog
muzeja, pošto je kompletan prethodni upravni odbor proletos podneo ostavku zbog
neslaganja sa profesionalnim pristupom rekonstrukciji Ministarstva kulture.
Sama odluka o formiranju ekspertskog tima očigledno
je izazvala ogorčenje kako same direktorke Muzeja Tanje
Cvjetićanin, tako i njenih poslušnika iz redova zaposlenih u Muzeju.
Kao
što se zna, pitanje rekonstrukcije Narodnog muzeja razvlači se više od 10 godina, a stalna postavka Narodnog muzeja je zatvorena 1.
juna 2003. zato što uslovi za izlagane eksponate nisu bili bezbedni. Kada je
postavka zatvorena, niko nije očekivao da će pitanje rekonstrukcije prerasti u jedan od najvećih
skandala koji će kompromitovati i sam Muzej, ali i muzeologiju u Srbiji, jer se pokazalo da su u ovom slučaju prekršeni svi
mogući zakonski propisi, upravo od onih koji bi te propise trebalo i da
sprovode. Tako je zvanično najvažnija muzejska ustanova u zemlji upravo na svom primeru pokazala kako ne
treba da se radi. Ispostavilo se da su čitav
skandal svojim nemešanjem svesrdno podržali
i zaposleni u Ministarstvu kulture u ranijim sazivima kao i služba zaštite spomenika kulture, kako na nivou Beograda tako i Republički zavod. Korupcija i familijarnost omogućili
su da se nepotrebno potroše ogromna sredstva, a samo zahvaljujući reagovanju stručne i šire javnosti sprečena je pljačka neverovatnih razmera i uništavanje
spomenika kulture, palate Uprave fondova.
Narodni
muzej nalazi se u palati Uprave fondova, remek-delu projektanata Nikole
Nestorovića i Andre Stevanovića, sagrađenoj u dva navrata - 1903. i sredinom tridesetih godina - zaštićenoj kao kulturno dobro velikog značaja
zbog svoje arhitektonske vrednosti. Prema povelji Uneska obavezno je bilo
raspisivanje konkursa za revitalizaciju tako važnog
spomenika. Međutim, u sveopštoj histeriji izazvanoj odlukom o početku
rekonstrukcije, predsednica pretprošlog upravnog odbora, siva eminencija srpske
muzeologije Irina Subotić
bukvalno je dovela projektanta rekonstrukcije Milana Rakočevića, profesora Arhitektonskog fakulteta i vlasnika privatnog
projektantskog Biroa Rakočević, da bez konkursa projektuje rekonstrukciju Narodnog muzeja i to nezakonito
iz dva razloga: prvo, jer nema licencu za projektovanje rekonstrukcija na
spomenicima kulture, a drugo jer je čitav posao radio
preko svog privatnog biroa, a reviziju projekta je radio Građevinski fakultet, koji tu licencu takođe
nema. Na osnovu dokumentacije koja postoji u Ministarstvu kulture, utvrđeno je da je izbor arhitekte izvršen tako što je Narodni muzej ušao u
postupak izbora direktnim pogađanjem, dakle bez javnog
tendera, a za to je imao navodnu saglasnost Uprave za javne nabavke.
Kada
se počelo sa raspetljavanjem ovog korupcionaškog skandala, direktorka Muzeja
Tatjana Cvjetićanin namerno je obmanjivala javnost tvrdnjom da je "arhitektonski tim
izabran javnim konkursom objavljenim u dnevnom listu Politika".
Kako bi skrenula pažnju javnosti sa suštine problema,
osporila je stručnost te "stručne javnosti koja je našla za shodno da se oglasi nakon svih javnih rasprava
i prezentacija projekta, i to baš pred početak
rekonstrukcije" navodeći kako "komentari
govore da oni ne znaju u kom pravcu se kreće
savremena muzejska praksa i šta predstavlja muzej u tkivu grada". Pri
ovome je naravno zaboravila da kaže da su sve vrlo objektivne
primedbe zaposlenih kustosa Narodnog muzeja na prezentaciji projekta u samom
Muzeju odbijene, jer navodno se zaposleni nisu razumeli u dostignuća savremene muzeologije.
Već na prvi pogled, prve stručne analize pokazale su
velike manjkavosti projekta. Nikome nije bilo jasno kako je planirano da se
smesti 400.000 predmeta u više nego nedovoljan prostor depoa ako je po
projektnom zadatku površina depoa trebalo da bude 2.000 kvm, a u ovom projektu
je 500 kvm i to još dislocirano u 11 celina. Takođe
je bilo jasno da je krajnje loše rešeno pitanje komunikacije publike, koja bi
posle dva minuta zalutala u rekonstruisanoj zgradi pošto je stvoren
komunikacioni "lavirint, koji dezorijentiše, umara i stvara nedoumicu kod
posetilaca. Palata Uprave fondova projektom rekonstrukcije pretvara se u
vertikalni bunar kroz četiri nivoa, a to podstiče celu seriju arhitektonskih odluka sumnjivog rezultata. Evidentan je
nedostatak protivpožarnih stepeništa, ukrštanje
evakuacionih puteva između protivpožarnih zona, pomešane tokove kretanja zaposlenih i publike, kao i samih
eksponata". To bi, ocenjuju oni, u praksi otežalo
zaštitu od krađa, neautorizovani pristup određenim zonama,
kontrolu kretanja...
Ispostavilo
se kako je prostor za prijem i dostavu gostujućih
izložbi mali, a sigurno je da bi staklena kupola nad centralnim atrijumom
narušila neophodnu stabilnost klime u izložbenom
prostoru. Razmišljanja stručnjaka su se kretala i u
smeru finansijske održivosti gradnje staklene
kupole, planirane novim projektom, kao i o mogućnosti
njenog kvalitetnog održavanja. I pored svega
Tatjana Cvjetićanin je uporno insistirala na teoriji da je sam projekat rekonstrukcije
arhitekte dr Milana Rakočevića,
sa cenom realizacije od najmanje 35.000.000 evra, navodno prošao pažljivu proveru stručnjaka, a da bi se nakon tri
godine napokon ispostavilo da je preskup, nefunkcionalan i nekvalitetan, jer bi
nova stepeništa i holovi zauzeli 2.700 kvadrata, dok bi za izlaganje umetničkih dela ostalo samo 5.200 kvadrata.
Čitavom galimatijasu oko izrade projekta kreativno je doprinela i beogradska
urbanistička mafija. Naime, svojevremeno se, prilikom raspisivanja konkursa za
gradnju nakazne Galerije Zorana Đinđića na praznom placu pored Narodnog pozorišta, naprasno pojavila kompjuterska
simulacija isprojektovanog "giga-mega" Trga Republike sa podzemnim
šoping centrom i drugim sadržajima, ali i sa staklenom
kupolom nad Narodnim muzejom. Takođe je bilo naznačeno da se glavni ulaz u Muzej za publiku premešta na glavno pročelje prema Trgu Republike iz urbanističkih
razloga. Ovakav zahtev urbanista jedino je bilo moguće
sprovesti putem pravljenja proburaznice kroz prizemlje Muzeja i rušenja
polovine enterijera zgrade. Nikome u kompletnoj službi
zaštite ovo nije zasmetalo, a kasnije se potvrdilo da su u svemu sudelovali i
beogradski urbanisti, što je svojevremeno autoru potvrdio i ex beogradski
gradski arhitekta Đorđe Bobić rečima
"na šta to liči da se,
kada se uđe u muzej sa Trga
Republike, naiđe na prazan zid. Zapravo ovo je uzrok svih kasnijih problema, jer su
urbanisti prenebregli činjenicu da palatu Uprave
fondova zapravo čine dve zgrade sagrađene jedna do druge sa slabom komunikacijom između
javnih i poslovnih sadržaja u prizemlju sa veoma
vrednom unutrašnjom arhitekturom. Na ovaj način
Narodni muzej zapravo nije dobio projekat rekonstrukcije, nego projekat
autorske devastacije praćen konzervatorskom obnovom
fasade.
Ipak,
ovaj i ovakav projekat odobrile su redom sve nadležne
institucije, uključujući i
Gradski i Republički zavod za zaštitu spomenika, što
uopšte ne čudi, jer je u vreme izrade projekta Vera Pavlović-Lončarski bila najpre direktorka Gradskog zavoda, a potom
zamenica, da bi na kraju avanzovala na mesto direktorke Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture sa zadatkom da zaustavi nepoželjne i omogući poželjne
radove. Tako je, zahvaljujući nemešanju službe zaštite, arhitekti Rakočeviću,
pozvanom da radi rekonstrukciju mimo konkursa, direktno iz ruke u ruku omogućeno da isprojektuje sve najluđe fensi želje Tatjane Cvjetićanin i ostalih pripadnika
njene muzejske Velike lože, i uz to da Muzej
pretvori u šoping mol. Kako je moguće i zbog kojih
zasluga je Rakočević
uopšte dobio da radi projekat rekonstrukcije Narodnog muzeja, bez konkursa i
bez ijedne ikada projektovane i izvedene revitalizacije spomenika kulture?
Postavlja se pitanje po kome kriterijumu i ko je ovaj posao dodelio Rakočeviću? Nikada javnosti nije prikazan projektni zadatak niti se zna ko ga je
osmislio? Međutim, pošto je projektant ipak projekat morao da uradi prema nečijem projektnom zadatku, a ako se zna da su u zgradi projektovane čak četiri kafane i kafića, a da je Tanjica Cvjetićanin sebi odabrala kancelariju na prvom spratu, sa najboljim pogledom na
Trg Republike, očigledno je da je ona debelo naručivala sadržaje autoru projektnog zadatka koji je prvenstveno uključivao restorane i kafiće. Tako bi ambiciozno
locirana administracija okupirala dragoceni resurs za najatraktivnije izložbene prostore i uveliko onemogućila prostor za
širenje Muzeja.
Takođe se postavlja pitanje ko je potom predložio
ovaj nakazni projekat za nagradu Inženjerske komore
Srbije i ko je odlučio o dodeljivanju nagrade? O tome da je
svuda bilo burazerskog dogovaranja oko ovog projekta najbolje govori činjenica da sada svi redom ćute i udobno se kriju u
sveopštoj anonimnosti. Lepo je što je loš projekat napokon otišao u vetar, jer
je još pre ove halabuke bilo očito da ništa ne valja. U
vreme izrade Pravilnika Suda časti pri Inženjerskoj komori Srbije (IKS) bilo je jasno da je u praksi moguće da se odgovornom projektantu dodeli nagrada za projekat (IKS je dodelila
nagradu arhitekti dr Milanu Rakočeviću),
a da Sud časti po utvrđivanju profesionalne odgovornosti
izrekne meru, pa čak i oduzimanje lične licence, što bi trebalo u ovom slučaju
uraditi, jer ovaj i ovakav projekat, koji nije zadovoljio većinu pravih potreba ni postavki, i smanjio je površine depoa, nije obezbedio
nikakve uslove za rad kustosa smeštajući ih u boksove kao u novinarskoj redakciji, reprezentativne izložbene dvorane prema Trgu Republike pretvara u kancelarije, a izložbeni prostor u depoe, drugo ni ne zaslužuje.
Doduše projektant se pobrinuo da se poveća
broj posetilaca Muzeja, ali i to na potpuno pogrešan način
tako što je pored svih obližnjih kafića, predvideo još četiri kafane u samoj zgradi
(jednu u prizemlju i tri na četvrtom spratu ispod
staklene kupole) kako bi se posetioci Muzeja odmorili od jakih kulturnih
utisaka, ali i obični ljudi sa ulice svratili na po jednu
u Muzej.
Ispostavilo
se i da fensi stakleni krov ni oblikom ni izborom, s obzirom na klimatske
uslove i troškove održavanja potrebnih klimatskih
uslova unutar Muzeja, nije dobar izbor, ali postoje neke stvari koje vetar ne
sme da odnese, a to su - odgovornost tvoraca programa, očito lošeg, odsustvo kontrole faza projekta, povraćaj
novca plaćenog konsultantskoj firmi zvučnog imena i novca plaćenog za neupotrebljiv projekat. Kad se zna da od Ministarstva nije moguće ni preko konkursa tražiti daleko manje iznose za
radove na spomenicima samo zato što podnosioci zahteva nisu dragi direktorki
Republičkog zavoda, onda se postavlja pitanje kome je to draga direktorka Muzeja,
kad su joj date stotine miliona za projekat, a sada ih se ministar odriče umesto da je odavno smenjena. Ekspertski tim je u zajedničkom izveštaju zaključio da projektom nije rešen
problem depoa, da projektovani stakleni krov nije adekvatno i racionalno
rešenje, ni funkcionalno ni finansijski, ni što se tiče
izgradnje i eksploatacije, a nerešeni su i prijem i otprema muzejskih
eksponata, čime nije obezbeđena međumuzejska
internacionalna razmena značajnih izložbi u budućnosti. Takođe, stručnjaci
su ocenili da bi izgradnja staklene kupole teške 56 tona, koja bi koštala
2.250.000 evra, mogla ozbiljno da poremeti konstrukciju starog zdanja, kao i da
su ugostiteljski sadržaji (kafei i restorani)
predimenzionirani, s nerešenim snabdevanjem i lošim ekonomskim putevima.
Iako
se stanje same zgrade Narodnog muzeja iz dana u dan sve više pogoršavalo, sve
vreme dok se čekao početak iseljavanja na njoj nisu preduzimani ni najurgentiji radovi na sprečavanju daljeg propadanja. O tome da je krov prokišnjavao nakon svake iole
jače kiše, osim zaposlenih koji su podmetali desetine kofa i šafolja pod rupe,
svaki put su se mogli uveriti i slučajni prolaznici jer
se niz fasadu, zbog začepljenih oluka, svaki put
slivao pravi vodopad.
Pošto
je projekat u svakom pogledu bio megalomanski, od početka
je bilo jasno da će biti potrebno da se obezbedi prostor
za privremeno izmeštanje ogromnog broja predmeta iz muzejskih zbirki. Iako je
najlakše bilo blagovremeno obezbediti i unajmiti prostor za privremeni smeštaj
eskponata, Tatjana Cvjetićanin je bez tendera donela
odluku da se posao poveri firmi Kunsttrans koja je u to vreme navodno
bila jedina koja se bavila prevozom i magacioniranjem umetnina. Javnost je bila
konsternirana činjenicom da se zakupljuje prostor od 1.200 kvadrata i to za 37.700 evra
mesečno na pet godina, i to magacin u - plavnom području
Pančevačkog rita. Još je bila šokantnija činjenica da je taj
magacin, osim usred močvare, smešten između fabrike betona i benzinske pumpe. Međutim,
ispostavilo se nešto još važnije - činjenica da je Đorđe Branković, direktor firme Kunsttrans,
istovremeno kum i kućni prijatelj Aleksandra D. Kostića, urednika filmskog programa TV B92, koji je takođe i suprug Tatjane Cvjetićanin. Uoči samog iseljenja zgrade, a nakon smene prve Koštuničine vlade i tadašnjeg ministra kulture Dragana Kojadinovića i njegove kamarile, dovedeni su u pitanje neki elementi
projekta i posumnjalo se u pravilno trošenje novca, jer se ispostavilo da je
predviđeno da se novcem Nacionalnog investicionog plana, namenski određenim za rekonstrukciju zgrade, želi prenamenom plaćati zakup ovog magacina. Pravovremenom intervencijom obavešten je tadašnji
ministar za NIP Dragan Đilas, te do preseljenja eksponata u magacin nikada nije došlo, a na kraju je
intervencijom sadašnjeg saziva Ministarstva kulture napokon ustanovljeno da je
ugovorena cena zakupa uveliko bila naduvana, kao i to da u trenutku sklapanja
ugovora sporni magacin uopšte nije ni postojao.
Sticajem
srećnih okolnosti, sredstva namenjena obnovi Muzeja, 121 milion dinara, trebalo
je da stignu iz NIP-a, ali nisu stigla usled nedostatka potrebnih saglasnosti.
Utvrđeno je da nije ispoštovan postupak javne nabavke, odnosno urađena je direktna pogodba sa Kunsttransom, iako za to nisu postojali zakonski osnovi, a nije ni postojala saglasnost
Ministarstva kulture. Ipak, ubrzo su usledili i sudski procesi: prvi koji se
faktički sveo na to da je kum tužio kumu, odnosno
Kunsttrans Narodni muzej koji niti je počeo
da plaća zakup niti se u magacin u baruštini uopšte uselio. Međutim, u ceo cirkus se kao umešač
uključilo i Ministarstvo kulture zahvaljujuči čijim tužbama je ovakav štetan ugovor raskinut. Raskidom ugovora država je do sada uštedela 3.000.000 evra samo na ime kirije! U vreme kada je
ugovor između Narodnog muzeja i Kunsttransa sklapan, i tadašnje Ministarstvo
kulture i Privredna komora Srbije proglasili su ovu firmu kao jedinu
specijalizovanu za prevoz i skladištenje kulturnih dobara. Međutim, prema ekspertizi Ministarstva ispostavilo se kako Kunsttrans
nije bio jedini koji je mogao da obezbedi deponovanje i čuvanje kulturnog blaga, kao i da je narušen Zakon o javnim nabavkama, da je
cena zakupa prostora depoa previsoka, i to još bez jasnih kriterijuma za njeno
formiranje. Iako su nepravilnosti iz dana u dan postajale sve očiglednije, Tatjana Cvjetićanin se i dalje, poput
francuske sobarice, pravila neupućena i izjavljivala da
"sudski spor ne bi trebalo da utiče na odluku o
nastavku rekonstrukcije". Tatjana Cvjetićanin
imala je i nepodeljenu podršku prethodnog upravnog odbora na čelu sa prof. dr Maricom Šuput, kojim je pretila tužbama novinarima koji su otkrili čitavu aferu, proglašavajući ih maltene narodnim neprijateljima, te su odjednom novinari ispali krivi
što su zbog sasvim ispravnog stopiranja rekonstrukcije, spakovani eksponati,
nisu preneti u magacin Kunsttransa.
Kako
bi se ovo i ovakvo nepočinstvo neometano
realizovalo, Tatjana Cvjetićanin je prethodno morala da
u samom Muzeju oko sebe oformi ergelu poslušnika, slugeranja i obožavatelja. Stoga je odmah nakon stupanja na direktorski presto Narodnog
muzeja imenovala redom sve same muzejske štihove: kao svoju zamenicu imenovala
je Tatjanu Bošnjak, kao operatovnog direktora imenovala je Bibiku Đorđević, bivšu sekretaricu prethodnog direktora Nikole Tasića. Tu je, naravno, stigla i doživotna
šefica upropašćenog Odeljenja za dokumentaciju Neda Jevremović, inače autorka skupo plaćenih neupotrebljivih
programa za obradu muzejskih predmeta. Kako bi sve ostalo u krugu šire
porodice, u Velikoj loži Tatjane Cvjetićanin našla se i njena kuma, izvesna Elijana Golubović, inače šefica pedagoškog odeljenja, kao i Ljiljana Čubrić, direktorka parazitskog
Muzeja Vuka i Dositeja. Naravno, kao mirođija
u svakoj čorbi, tu se našla i Mila Popović-Živančević, doskorašnja šefica Centra za preventivnu konzervaciju, koji već poodavno arči pare na teoretisanje o preventivnoj
konzervaciji, ali se zato u Muzeju konzervacija maltene i ne radi, jer je
Tatjana Cvjetićanin uspešno rasturila i samo Odeljenje za konzervaciju, što rečito potvrđuje činjenica da u rekonstruisanoj zgradi za konzervatore uopšte nije predviđen radni prostor.
Ovakvo
ponašanje Tatjane Cvjetićanin dozlogrdilo je i najvećem broju zaposlenih u Narodnom muzeju, jer već
godinama iz štampe doznaju šta se tamo dešava, jer sva važna obaveštenja ostaju u uskom krugu direktorkinih intimusa, u njenoj Velikoj
loži najupućenijih među upućenima. O tome kakva je zapravo atmosfera u samom Muzeju najrečitije govori činjenica da je zaposlenima zabranjeno
davanje bilo kakvih izjava o radu Muzeja. Samo u ovako hermetizovanim kulturnim
ustanovama moguće je raditi razne neverovatne stvari, a
posledice se uspešno zataškavaju i niko ne kontroliše ni izveštaje o radu ni
programe koji su godinama isti, ni kvalitet projekata ni obavljenih radova. Sve
je na bazi prijateljskih usluga i dogovora i svima je lepo osim objektima na
kojima se radi. Samo za poneke probleme sazna javnost, a onda se
neistomišljenici izvan klanova prekorevaju. Samo zahvaljujući kićenju tuđim
perjem, odnosno prisvajanjem rezultata tuđeg
rada, o čemu svedoče vredne izložbe kako u inostranstvu, tako i u
Srbiji, Tatjani Cvjetićanin doskora je uspevalo da
zamajava stručnu i širu javnost. Ipak, napokon je došao trenutak i počelo je pranje Augijevih štala Narodnog muzeja, što je veoma težak zadatak pre svega jer Vlada Srbije pod hitno mora da prelomi preko
kolena i smeni Tatjanu Cvjetićanin i sve članove njene Velike lože. Pošto je Tatjana Cvjetićanin za nepoznate zasluge dobila čak i francusku
Legiju časti, možda bi najbolje bilo da se ona pridruži Zorici
Tomić u Parizu, pa bi onaj apartman koji se mesečno
plaća 7.000 evra bio racionalnije iskorišćen.
Stanje raspadanja
Prethodni Upravni odbor
Narodnog muzeja, na čelu sa predsednicom prof.
dr Maricom Šuput, i članovi Dragomir Acović, muzejski savetnik Tatjana Bošnjak, prof. dr Aleksandar Palavestra i dr
Mila Popović-Živančević, svako iz svog ugla, svojim nečinjenjem pokazali su
zavidan nivo slugeranjstva i dodvoravanja Tatjani Cvjetićanin, o čemu najbolje svedoče detalji iz pisma upućenog Vladi i Ministarstvu
kulture, u kome su kao razloge svojih ostavki izneli problem dalje
rekonstrukcije Muzeja, koja je, inače, već odavno blokirana, problem eksponata kojima preti propadanje, a sve navodno
zbog toga što Ministarstvo kulture mesecima nije pristajalo ni na kakav
razgovor sa njima, a kamoli da pomogne rešavanje problema. Naime, kada je
postalo belodano da su u pitanju mahinacije, Ministarstvo kulture je od
polovine 2007. zaustavilo plaćanje radova na
rekonstrukciji, a "ovaj zastoj pretvorio se u potpunu paralizu polovinom
2008, od kada je članovima Upravnog odbora
postalo nemoguće da uspostave bilo kakav
dijalog s Ministarstvom kulture. Nakon odobrenog budžeta za 2008, mi kao telo nismo više ništa mogli da očekujemo. Šta može da se uradi sa šest
miliona dinara"??? Nešto je sigurno moglo, a moglo je dosta - makar da se
izvrši najnužnija popravka krova i čišćenje oluka, da se slapovi
ne bi slivali po fasadi nakon svakog pljuska! Jer, dok se o rekonstrukciji
Narodnog muzeja raspravlja decenijama, sadašnje stanje krova i fasade je
katastrofalno. Bukvalno je u stanju raspadanja.
Cela koncepcija načinjena je tako da više nemamo muzej nego dobijamo modernu galeriju opterećenu raznim restoranima, tako da u nekom trenutku podseća na moderne šoping molove i time gubi svaku vezu sa zgradom koja je
sazidana početkom prošlog veka.