Krici
i odjeci
Povodom
teksta "Kad Čanak lumpuje policija opslužuje", Tabloid 205
Ni majmuni ne puštaju kretene
Poštovani g. Brkiću,
Želim da Vam
zahvalim što ste u Vašem listu broj 205, u tekstu pod naslovom "Kad Čanak
lumpuje policija opslužuje", opširnije izneli činjenice koje u celini
bacaju drugačije svetlo na događaj koji se noću odigrao ispred restorana
"Studio" u Novom Sadu i u kojima su akteri bili košarkaš Strahinja
Milošević i obezbeđenje kluba. Zahvalnost upućujem pre svega zbog toga što su
drugi listovi (Blic, Večernje novosti...) događaj opisali jednostrano,
drugačije, i nisu kao Vi, hrabro i pošteno izneli drugu stranu događaja, bez
obzira na to što im je poslat stvaran opis događaja sa molbom da se isti objavi
radi potpunog i celovitog informisanja javnosti. Taj tekst do danas nije
objavljen.
Namera mi je
da samo zaokružim istinu koju ste Vi, inače, tačno izneli. Naime, događaj se
desio u 03.00 sata ujutru, kada su obezbeđenju na vratima prišla dva para
omanjeg rasta, u alkoholisanom stanju, sa zahtevom da budu pušteni unutra.
Mirno im je saopšteno i obrazloženo zbog čega ne mogu da uđu unutra, pa je tada
jedna od devojaka pitala: "...Da sam kurva da li biste me onda pustili
unutra?...". Uz osmeh joj je rečeno da ni u tom slučaju ne može da uđe.
Tada je ona otišla i sela na nečiji parkirani automobil marke aston martin
i ponovo upitala: "...Kad bi ovo bio moj auto, da li biste me onda
pustili?... I tada joj uz osmeh rečeno da ni tada ne bi mogla da bude
propuštena. Onda se okrenula jednom od svojih pratilaca rekavši: " Ej,
tebi je šlic otkopčan...", na što je ovaj odgovorio: "Neka, sad će
ovi da mi ga popuše...".
Potom je
izvadio mobilni telefon i nazvao nekog rekavši: "...Dođi ovamo, ovi
majmuni neće da nas puste unutra...". Tada je vrlo brzo stigao
Strahinja sa još tri osobe, nakon čega je otpočeo verbalni duel koji ste u
celosti i tačno opisali. Nakon toga, kada je posle svih
"pokazivanja", "pretnji" i uvreda uvideo da ne može ništa
da postigne, pozvao je mobilnim telefonom svog oca Dudu Miloševića da izađe iz
unutrašnjosti "Studija", koji je vrlo ponosito posmatrao kako mu sin
"obrađuje" obezbeđenje. I tek tada dolazi do fizičkog duela, ali tako
što radnik obezbeđenja hvata Strahinju za vrat i gura ga unazad do automobila
na parkingu, pri čemu je došlo do razmene udaraca sa poznatim ishodom. Tek u
tom trenutku tatica se uplašio za svoje dete i počeo da zapomaže, pa mu je neko
dobacio: "...Što nisi malo pre vrištao, nego se sada dereš...?"
Ostali sled događaja ste tačno opisali.
Molim Vas da
objavite i ovaj deo priče, ukoliko je u skladu sa Vašom uređivačkom politikom i
ukoliko smatrate da je prema Vašim merilima korektan, jer u ovom momentu ne
plače i ne moli se samo Strahinjina majka Gordana Milošević, nego i još
nečija majka plače, i to za istinom.
Zoran
Povodom pisma "Taj bi i toalet-papir prekrstio u
dolare", Tabloid br. 205
Bog će voajera zlotvora zapaliti u paklu
Milovanu Brkiću, direktoru i glavnom i odgovornom uredniku
U
vašem listu broj 205, od 29. aprila 2010. godine, sa mučninom
sam pročitao
tekst prepun gnusnih laži o meni. U prvi mah
sam bio spreman da tužim urednika i skrivenog autora ovog niza bolesnih
izmišljotina, ali ako objavite moj odgovor u cjelosti, rado ću vas prepustiti
najpravednijem, Božjem sudu.
Savjesno
i odgovorno, pred Bogom i pred ljudima, izjavljujem: Ništa od svega u tom
zlonamjernom tekstu nije tačno. Maštovitosti vašeg
skrivenog autora i sam đavo bi pozavidio. On
se, kaže, plaši "plaćenih ubica" (premda se neustrašivo uredništvo Tabloida
ne plaši da će objavljivanjem klevetničkog teksta isprovocirati te
"ubice").
Nazivati
iseljeništvo, sveštenike i crkvene odbore iseljeničkim šljamom, a
šezdesetogodišnjeg kanadskog vladiku bludnikom - neljudski je
i nevaspitano!
Nikakav incident se nikada nije desio u Detroitu! Nikada
mi nijedna osoba nije opalila šamar "zbog
emotivnog bola", niti je bilo razloga da se to
dogodi.
U
manastiru Miltonu, sem jedne monahinje koja je zaista doktor u penziji, nikada
nije bilo monahinja, već prolaznih gostiju. Monahinja, mati Justina, zamonašena je
u manastiru Sv. preobraženja na dan osvećenja manastira,
i bila je punih sedam godina u Manastiru,
u čestitom i odanom monaškom životu. Ona je sada igumanija u jednom manastiru
nadomak Beograda, te je slobodno svako može pitati za njeno življenje u
Manastiru i moj odnos prema njoj. Otišla je,
sa mojim blagoslovom, jer nije više mogla podnositi gadosti koje su pojedini
zlotvori činili i njoj i meni.
U
mom komšiluku zaista postoji dobra i čestita porodica Lasak, koji su se
krstili, uzeli slavu Sv. cara Lazara, i žive podobno vjeri. Uvijek su spremni
da pomognu i pomažu Manastiru i episkopu. Mi smo bili i ostali
prijatelji. Posjećujemo se, ja tamo idem o slavi i na poziv domaćina.
Nikada se nisam okupao u bazenu u toj kući,
jer ta kuća
i nema bazen!
Nikada
me nije zaustavila policija zbog izmaštane sume od sto
pedeset hiljada dolara! Godinama sam slao i nosio novčanu
pomoć
svom narodu u Otadžbini, na regularne načine.
Maksimalna suma koju sam nosio, kao humanitarnu pomoć je
bila manja od 15.000 dolara i sve te novce
uredno i sa potvrdama predavao sam onima kojima
su namjenjene.
Ne
poznajem nikakvog "molera
makedonske nacionalnosti". I da je
postojao, ne bi mogao ništa sablažnjivo
da vidi u "vladikinoj sobi". Ta soba je
zatvorena samo kada sam ja u njoj. U ostalo vrijeme, kao i sve druge sobe,
otvorena je i dostupna čak i tajnim znatiželjnicima,
ako ih ima.
Zar
skrivenog autora nije stid da svoje bolesne ideje širi i na mog brata, vladiku srednjoevropskog Konstantina! Svima je jasno
da "kuhinja za blaćenje" savršeno
dobro funkcioniše. No, istina je ipak istina, i moj
brat će se braniti na svoj način.
Eparhija
kanadska se ne bavi prisvajanjem imovine "starijih
vernika". I to je laž. Darodavci su prilagali novac, mnogi, Bogu hvala,
sasvim dovoljno da se ni iz čega stvori Eparhija. Naše finansije nisu tajna,
zna se uvijek ko je koliko dao, i na šta se novac troši.
Poražen
sam naklonošću
"direktora i glavnog i odgovornog
urednika" Milovana
Brkića
prema anonimnom klevetniku. Zar se ovako teške
optužbe
smiju objaviti bez ikakve provjere!? Ja niti imam tjelohranitelja, niti se
ikoga plašim. Kad su mi zaprijetili smrću, to sam prijavio regularnim snagama
bezbjednosti, a savjest mi je čista. Uostalom, i ako bi mi se šta desilo, znam
da sam savjesno radio samo ono što je trebalo i što mi je Crkva odredila.
Nadajući
se da ćete
objaviti ovaj moj odgovor, ne želim, bar za sada,
nikoga da tužim
građanskom
sudu. Predajem sudu Božjem sve aktere ove
sramne, neistinite i ničim izazvane priče:
pred Njim oni nisu zaštićeni,
niti su mu nepoznati. Neka Bog, ako sam ja bilo šta od svega ovoga skrivio,
mene kazni. A ako nisam, neka Bog kazni i prokaže
onoga koji je ovo napisao, a i njegove mentore koji su ga za to
platili. Amin! Amin! Amin! Bože daj.
Beograd,
30. IV 2010.
Vladika kanadski Georgije
(Odgovor urednika Tabloida objavićemo u sledećem
broju)