Takozvano školstvo

Paradoksi srpskih škola: ko uči znaće, ko krade imaće

 

Doktor Čume i renesansa

 

   Razapeto između grupaških interesa, lopovskog duha i drugih mizerija savremene Srbije, obrazovanje mladih generacija polako postaje svačiji posao. Ko god ima para, ima i univerzitet. U državnim ustanovama caruju glupost i politika. Đaci petog razreda osnovne škole izučavaju biodivirzitet, a na fakultetima političko kurvanje

 

Milica Grabež

 

 

Otkako je pokojni Stipe Šuvar u pokojnoj Jugoslaviji uveo pokojno srednje usmereno obrazovanje, i uništio gimnazije kao institucije za proizvodnju istinskih stručnjaka i buduće intelektualne elite koja je dolazila na fakultete već pripremljena (za današnja shvatanja enciklopedijskim znanjima iz opšte kulture), sve je išlo ka urušavanju školskog sistema.

Ali, niko ni u najcrnjim prognozama nije mogao da pretpostavi šta će se dešavati nakon raspada Jugoslavije, pa čak ni to da će čuvene "šuvarice" biti čista avangarda za ovo što danas zovu školom i obrazovanjem.

Mada su u međuvremenu stigle epohalne promene u globalnim komunikacijama, a informacije nikada tako masovno nisu bile dostupne kao danas, zaglupljivanje novih generacija traje intenzivno u dva smera. Jedan je "naduvavanjem" gradiva u osnovnim školama, nesrazmerno potrebama i uzrastu učenika, a drugi nastupa na višim školama i fakultetima, lakom šetnjom kroz posećivanje nastave, pomoću čega traje proizvodnja budućih "fah-idiota" koji poznaju "menadžerske nauke", ali ne znaju da sastave prostoproširenu rečenicu, niti da logički razmišljaju.

Srbija je, nažalost, već doživela da joj takvi upravljaju državom i određuju šta je dobro a šta ne, kako u unutrašnjoj tako i u spoljnoj politici.

Dolaze i nove generacije prosvetnih radnika, takođe problematičnog obrazovanja, te je krug prosvetnog propadanja sve širi.

Tajkuni i kriminalci svih boja i usmerenja videli su u takozvanim "obrazovnim institucijama" priliku za pranje prljavog novca i sticanje novih ekstraprofita. Ne tako davno, čak je i čuveni (ne)zaštićeni svedok Ljubiša Buha zvani Čume, postao vlasnik jednog privatnog univerziteta ("Singidunum"), odnosno Fakulteta za poslovnu informatiku i menadžment. Buha je tada sklopio ugovor o kupoprodaji, uprkos tvrdnji rektora tog univerziteta Milovana Stanišića, koji je uporno tvrdio da takvo nešto ne postoji, te da su pravi i jedini vlasnici on i profesor Slobodan Unković.

Buha je, uprkos svemu, uporno tvrdio da je otkupio 70 odsto vlasništva Fakulteta za poslovnu informatiku i menadžment, koji ujedno čini i 70 odsto Univerziteta "Singidunum", od profesora Milana Stamatovića, što je Stanišić opet demantovao argumentima da Stamatović nikada nije bio vlasnik ili suvlasnik univerziteta, već da je bio suosnivač tog fakulteta, da su ga (on i Unković) isplatili 2003. godine, te da taj fakultet od tada - ne postoji.

Stamatović je tada saopštio javnosti da nikada nije ni tvrdio da je suvlasnik celog univerziteta, već samo Fakulteta za poslovnu informatiku i menadžment, akreditovan "u dva polja", što je po njegovoj proceni bilo oko 70 odsto univerziteta. Bilo je to dovoljno da krene u posao sa Ljubišom Buhom. Cela stvar je završila na Trgovinskom sudu, i nepobitno je dokazano, preko dve revizorske kuće (Dilojt i Tuš i Prajsvoter haus, koje su uradile procenu vrednosti kapitala njegovog udela u vlasništvu fakulteta) da je tu sve u redu. I da Buha kupuje "čistu stvar". U novinama su nikli urnebesni naslovi poput "Dr Čume", "Profesor Čume" i slično, ali je najbolji marketing ovom (ne)zaštićenom svedoku napravio sam Stamatović kao prodavac, izjavom: "... Čovek hoće da investira u obrazovanje, i šta tu ima loše. Ionako sam imao mnogo problema nakon što sam osnovao fakultet. Stanišiću sam poklonio 30 odsto vlasništva s ciljem da razvije taj fakultet, međutim, on me je raznim igrama izbacio iz vlasništva, tako da smo to morali da potegnemo do Vrhovnog suda".

Crtica 2: Razgradivo gradivo

   A kako je u osnovnim školama? Svake godine niču novi udžbenici raznih autora (što starih što novih prijatelja Zavoda za izdavanje udžbenika), kako đaci ne bi mogli koristiti već korišćene knjige, i kako bi udžbenički biznis cvetao na sreću proizvođača, a na teret roditeljskih budžeta.

Tokom prošle godine urađen je uporedni pregled nastavnih sadržaja biologije u osnovnoškolskoj nastavi biologije Savezne Republike Nemačke i Republike Srbije. Analiza je deo jednog diplomskog rada Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Obuhvatila je nastavne sadržaje koji se izučavaju u Nemačkoj pokrajini Nordrajn Vestfaliji po kojima najčešće radi i Nemačka škola u Beogradu.

 Učenici petog razreda osnovne škole u Srbiji se na prvim časovima susreću sa uopštenom pričom o problematici sa kojom se biologija kao nauka bavi, metodama koje koristi, a zatim o ćeliji kao osnovnoj gradivnoj i funkcionalnoj jedinici svih živih bića. Na kraju petog razreda učenici izučavaju carstvo gljiva i lišajeva, a završavaju ga pričom o biodiverzitetu.

I uopšte, način na koji deca sa 11 godina treba da usvoje nova znanja i način na koji uče i pamte, nije nimalo lak. U tom uzrastu uče reči i pojmove kao što su: autotrofni, heterotrofni organizmi, fotosinteza, transpiracija, monokotile, dikotile...

U Nemačkoj pokrajni Nordrajn Vestfalen učenici nastavu biologije petog razreda takođe započinju upoznavanjem čime se biologija bavi, metodama koje koristi i ćeliji kao osnovnoj jedinici građe i funkcije svih živih bića. Za razliku od učenika u Srbiji, oni se preostali, veći, deo petog razreda bave telom i zdravljem ljudi, upoznajući se sa osnovnim ulogama nekih organa i organskih sistema, značajem sporta i pravilne i zdrave ishrane za njihov razvoj.

 Veliko istraživanje (poznato kao PISA test), rađeno 2006. godine, pokazalo je da našim učenicima nedostaje primenjeno znanje. Prema rezultatima te studije iz oblasti prirodnih nauka, od ukupno 57 zemalja, Nemačka je na 15. mestu, a Srbija na 41. mestu. Najveći broj naših učenika se nalazi na prvom i drugom nivou postignuća, što praktično znači da su osposobljeni da rešavaju zadatke u kojima se traže reproduktivna znanja, dok je procenat uspešnosti na nivoima koji pokazuju sposobnost primene i praktičnog korišćenja naučenog izuzetno nizak.

Crtica 3: Politika pa obrazovanje

   Obračun savremenih omladinskih funkcionera nimalo ne liči na nekadašnje socijalističko, uzorno, omladinsko takmičenje u dopadanju jednoj partiji i jednom vođi. Ima danas više partija i više vođa, uprkos retrogradnim težnjama da sve bude kao nekad. Danas takođe nema nikakve ideologije, osim gole bitke za novac i vlast.

Od 2006. godine i uvođenja takozvane Bolonjske deklaracije, stvorena je jedna baza mladih i ambicioznih pregovarača sa upravama fakulteta, koji bi da rešavaju probleme visokog obrazovanja u Srbiji. Kao što je poznato, niko tu ništa nije rešio, ali su stranke i njihova omladina našli sebi posla na univerzitetima.

Pamte se i događaji oko izbora za parlament Filozofskog fakulteta u Beogradu kad su izbili sukobi u vezi sa odbranom fakulteta od politike pod parolom "Odbranimo Filozofski", gde su studenti rešili da ne dozvole omladincima političkih partija da preuzmu parlament. Ipak, uz brojne nepravilnosti, članovi DS-a i SNS-a uspeli su da zauzmu funkcije u Studentskom parlamentu Filozofskog fakulteta i daju predstavnike za Univerzitetski parlament.

 Studenti, članovi Demokratske stranke, sugerisali su raspisivanje izbora za Studentski parlament i ponudili jednoj od članica (Jelena Veljić) Studentskog parlamenta mesto i funkciju u Univerzitetskom parlamentu ukoliko ih podrži. Na njeno pitanje zbog čega bi bilo ko preuzimao Studentski parlament, dobila je odgovor da vrh omladine DS-a iz Beograda ima interes da zna šta se događa na Filozofskom fakultetu.

I pored svega, u parlament je tada ušlo 11 studenata sa liste koju mahom čine članovi DS-a i SNS-a. Veljićeva je tada iznela u javnost sve činjenice u vezi sa radom parlamenta, i opisala ih kao nepravilne, najpre u podeli funkcija, pa do raspisivanja novih izbora na sednici na kojoj nije postojao kvorum. Koliko tačno partijskih kadrova sedi u studentskim parlamentima, gotovo da nije moguće pobrojati. Jednostavnije je navesti fakultete čije parlamente ne vode partijski kadrovi. Ipak, pravo stanje najbolje odslikava Univerzitetski parlament čije članove daju studentski parlamenti. Na vrhu ove institucije se smenjuju stranački kandidati, gotovo identično sa smenom vlasti na republičkom nivou.

 

 

 

Tako je govorio Žarko Obradović

- Ja dok budem ministar, neću da radim na štetu prosvete Republike Srbije! To govorim vrlo iskreno, ali da treba neke stvari menjati, treba!

- Jedan program imamo nameru da počnemo od 1. januara 2010, drugi od 1. septembra 2010, a treći u godini iza. Prvo bi se odnosilo na pitanje rešavanja statusa eventualnog viška zaposlenih, drugo je racionalizacija u vezi s brojem odeljenja, 182 odeljenja imaju od jednog do pet učenika, i treće je pitanje racionalizacije broja škola

- Ako se zna da je struktura budžeta Ministarstva prosvete takva da 96-97 odsto budžeta odlazi na lična primanja zaposlenih, a svega 3-4 odsto ostaje za sve ostalo, onda ne treba velika mudrost da se vidi kako se može uštedeti.