Tema
Država koja
sistem(at)ski, planski, bezgrešno i suicidalno vodi antidržavnu politiku
Sudbina je naša huda pored takvog Robinovog bluda
Srbija je pod aktuelnim režimom jedina zemlja u svetu koja besprizorno, i ne pitajući, otima i poslednju crkavicu od svojih bednih građana i javno je, uz pompu i fanfare, poklanja bogatim svetskim
multinacionalnim kompanijama i hohštaplerima, koji su bogatiji od cele srpske
države
Nikola Vlahović
Štrajkovi, otpuštanja, nezaposlenost, glad i sveukupna socijalna katastrofa
zinuli su nad milionima građana Srbije kao avet.
Takvu definiciju takozvane evropske Srbije neće ili ne može da
vidi nijedan ovdašnji ministar, a takav "presek stanja" ni u ludilu
ne bi prihvatio ni predsednik republike Tadić ni njemu potčinjeni
predsednik vlade Cvetković.
U Srbiji, u stvari, cveta hiljadu cvetova, i to svakog dana i u svakoj
prilici dokazuju upravo najodgovorniji ljudi ove države.
Finansirajući novcem iz raznih investicionih planova privatno preduzetništvo stranih
kompanija nečuveno velikim subvencijama, pa čak i partnerskim
investicijama kao u slučaju italijanskog Fijata, srpska vlada je pokušala da prevari javnost
kako ima plemenitu nameru da po svaku cenu zapošljava nezaposlene.
Ali, ko nije naseo na ovu propagandu, jasno mu je kao dan da je na sceni
projekat državnog kapitalizma koji se polako ali sigurno pretvara u sektašku
korporaciju, u biznis koji pripada isključivo stranačkim
falangama koje upravo vladaju Srbijom. Dokaza za to ima dovoljno.
Srbija
- donator
Mada je zakonom jasno propisano šta je to domaći a
šta uvozni proizvod, za neke od njih, poput Fijatovog automobila punto, nije
uopšte jasno o čemu je tu reč.
Država ga štiti kao domaći proizvod, mada je u pitanju tuđe
privatno preduzetništvo u koje su građani Srbije uložili čak
300 miliona evra, a da ih niko nije pitao da li im je po volji ili ne.
Ako je u pitanju strani proizvod, a poznato je da država i njena carina ne
naplaćuju na njega zakonom propisane dažbine, onda je neko ozbiljno zloupotrebio
svoj položaj i svesno smanjio budžetski prihod.
Ako je, s druge strane, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja
podržalo takav projekat, onda je reč o izdajničkom
aktu, usmerenom protiv interesa i države i njenih građana.
Jer, u takvim okolnostima, svaki kupac automobila punto povećava
kreditnu zaduženost Srbije, produbljuje njeno siromaštvo i zarobljava dužnički
barem još jednu generaciju.
Ne treba zaboraviti ni ponižavajući činjenicu
da nijedan deo tog automobila nije proizveo domaći proizvođač-kooperant,
niti iko od njih ima ugovor o proizvodnji delova.
Ali, ako ne mogu Srbi, mogu Slovenci.
U Batočini kod Kragujevca, pompezno je otvorena fabričica
elektroopreme Grah automotive koja se približila pogonima Fijata u
Kragujevcu iz sasvim razumljivih razloga.
Nesebičnu pomoć u dovođenju ovog proizvođača iz Slovenije dao je po običaju ministar Dinkić, koji je, u znak podrške Grahu, doveo i Mirka Cvetkovića u Batočinu "da ga pokaže"
investitoru, kao dokaz koliko mu je biznis stabilan u Šumadiji.
Verovatno da ne postoji država u svetu koja stranom investitoru nudi da mu
predsednik vlade svečano uruči ugovor kao "izdržavanom licu", garantuje siguran profit, plati
mu po 4-5 hiljada evra za svakog zaposlenog i obezbedi veliku i skupu medijsku
pažnju, u stvari, besplatan marketing kakav domaći mučenici
(i mali i srednji) mogu samo da sanjaju.
Lako je zaključiti da od ovakvih "uvođenja u posed" zarađuje
i stranačka falanga, koja ima svoga ministra za lukrativne delatnosti. Nije joj to
prvi, a po svemu sudeći, ni poslednji put.
Propaganda srpskih tranzicionih vlasti uporno tvrdi da nema zapošljavanja
kod stranih investitora na drugi način, da iz nužde
subvencijama ohrabruje svakoga ko namerava da dođe u Srbiju, što je
potpuno protivrečno svakodnevnim pokličima predsednika države Borisa Tadića da je Srbija jedan rajski
vrt za ulaganje i da niko nema što Srbin imade.
Ozbiljniji cinik bi ovde s punim pravom mogao da potvrdi Tadićevo
gledanje na stvar: nigde nijedna druga država neće uložiti u stranog
investitora kao ova ovde, i nigde, niko i ni pod kakvim okolnostima neće
tako svečano i pompezno dočekati svaku stranu firmicu, kao dokaz velikih pobeda velikih ekonomskih
reformatora, kalibra Božidara Đelića, Mlađana
Dinkića, Aleksandra Vlahovića i mnogih znanih i neznanih poglavica posunovraćene
srpske tranzicije...
Takva sektaška korporacija smeštena u institucije državnog kapitalizma ne
vuče za rukav strance iz plemenitih pobuda kako bi rešila socijalnu katastrofu
u Srbiji, nego to radi prevashodno da bi zaradila svoju provodadžijsku
proviziju i što duže opstala na političkom tržištu.
Obrnut
smer je važan
Vođena idejom bolesnog optimizma bez pokrića, ili patološkom potrebom
da laže čim zine, Vlada Srbije je, preko svoga trbuhozborca Mlađana
Dinkića, saopštila da naredne godine ima za cilj privlačenje investicija
od četiri milijarde dolara, jer je to realno i ostvarivo, imajući u vidu
zainteresovanost za ulaganja u Srbiju!
Na takozvanom poslovnom skupu pod
pionirskim nazivom "Upoznajte kupca", Dinkić je nastavio da deklamuje
kako "Srbija postaje sve atraktivnija destinacija za ulaganja u centralnoj
Evropi" i da sve više kompanija, zbog
smanjenja troškova,
dolazi u Srbiju i gradi nove fabrike, da Srbija izlazi iz krize, da je rast
bruto bolji od većine zemalja u okruženju, ali, prema njegovim rečima, to nije
dovoljno i treba još raditi na tome. Industrijska proizvodnja u prvih osam
meseci bila je za pet odsto veća u odnosu na isti period prošle godine!
U sveopštoj bedi, vidljivoj na
svakom koraku, ovaj Dinkićev nastup, te
nerazumljive reči seoskog šamana koji sve oko sebe hoće da isceli od teške
besparice i beznađa, zaista bi delovale terapijski da ima imalo istine u onome što priča.
Nažalost,
Srbija nije obećana zemlja ni za one koji nužno žive u njoj, ni za one koji dođu
nagovoreni sigurnim subvencijama, partnerstvom države i garantovanim profitom.
Možda
je unutra, u tim toplim ministarskim domovima i kabinetima, sve kako treba, ali
je napolju, među milionima siromašnih građana, prilično ružno.
Da
je licemerje i odsustvo interesovanja za te mase ljudi s mizernom zaradom ili,
najčešće, bez posla i bez zarade, u direktnoj vezi sa današnjom globalnom
politikom, najbolje govori činjenica da je nedavno i Evropska
unija, organizujući skup pod nazivom "Upoznajte kupca" platila 3,5 miliona
evra samo na ime organizacije i nešto šireg projekta, kao podršku konkurentnim
srpskim firmama koje su u stanju da primene standarde stranih kompanija i
postanu deo lanaca međunarodnih dobavljača.
Dakle, nije uložila u one firme koje žele
da postanu konkurentne, nego u one koje su već konkurentne! Nije li to najbolji
opis onoga šta Srbiju čeka u Evropskoj uniji, ako uopšte tamo stigne živa u
nekoj dalekoj budućnosti!
Kako li je onda u obrnutom smeru, upitao
bi se neobavešteni građanin. Može li danas pošteni srpski preduzetnik da dođe u
neku zemlju Evropske unije, sa idejom da otvori, na primer, lanac supermarketa
ili nešto slično tome?
Može li neko zamisliti da mu tamo negde
resorni ministri i predsednici vlada svečano uručuju ugovor o partnerstvu, da
mu se klanjaju i da mu, kao čestitom preduzetniku, subvencionišu zapošljavanje
lokalne radne snage, u visini od pet ili čak deset hiljada evra po radnom
mestu?
Ako ovo neko i može da zamisli, jedno je
sigurno nezamislivo. Nijedna civilizovana država nema ministre kao što su to
srpski ministri, koji se drsko i licemerno hvale u predizbornim kampanjama:
"...Mi smo vam ovo izgradili", ili, "...Na našu
inicijativu vaš
kraj je dobio nova radna mesta".
Upravo tu leži odgovor na pitanje zašto
se takvi poput njih klanjaju stranom investitoru i zašto takvog investitora iz
Srbije nema u Evropskoj uniji i neće ga biti.
I
ne samo to, nego, eto odgovora na pitanje zašto i dan-danas, metodom
presvlačenja u lokalnog dobrotvora (o trošku poreskih obveznika), svaki
političar prosečnog kalibra u Srbiji može da stvori mit o sebi kao zadužbinaru
bez premca.
Karavani
laju, psi prolaze
Mada srpska vlada računa da će oko
osamdeset stranih firmi uložiti svoj kapital (pod povoljnim uslovima koje će
svaka od njih dobiti), nijedan od tih "zečeva u šumi" ne želi da
pregovara o tome pre nego završetak Koridora 10 bude pri kraju.
Kako je završetak toga posla neizvestan,
jer vladini optimisti tvrde da će posao biti gotov polovinom 2012. godine, onda
treba biti razuman pa taj projekat videti u 2013. godini.
Većina stranih firmi koje bi sadašnja
srpska vlada rado videla u Srbiji ne želi ni ime da joj se pominje, pre svega,
zbog neprijatnosti koje bi mogle da imaju u svojoj matičnoj zemlji, zbog
mogućeg preseljenja proizvodnje u Srbiji.
Najzad, i oni koji budu uložili svoj
novac seleći proizvodnju na ovaj deo Balkana svakako znaju gde idu i kakvi su
im rizici. Nije malo propalih stranih investicija bilo u Srbiji za poslednjih
deset godina. Mnogi su samo došli i otišli. Neki su bili na ozbiljnom gubitku,
ali je većina uspela da na brzinu zaradi i naprosto nestane.
Ima ih koji još nisu zaboravili
mađarsko-američki konzorcijum Bajotek enerdži, koji je odustao od
gradnje fabrike bioetanola u Zrenjaninu. Bila je najavljivana kao najveća
grinfild investicija na Balkanu, vredna 380 miliona evra, planirana je bila
izgradnja postrojenja za proizvodnju bioetanola, pa je čak i opština Zrenjanin
dodelila toj kompaniji 60 hektara zemlje u industrijskoj zoni, opremljenog
potrebnom infrastrukturom, ali od posla nije bilo ništa.
Takvih i sličnih primera treba očekivati
i ubuduće bude li neka sledeća vlada imala neupotrebljivog mandatara-sluškinju
poput Mirka Cvetkovića a na ključnim ministarskim mestima ministre sadašnjeg
profila poput autokefalnog Mlađana Dinkića, ili ministra trgovine Slobodana
Milosavljevića koji nikad nije čuo da monopola u Srbiji ima.
Razmere lažnih projekcija idu toliko
daleko da ih prosečan građanin u svakodnevnoj trci za preživljavanjem i ne
primećuje.
Malim osvrtom u skoriju prošlost vidljiva
je lakoća sa kojom su laži izgovarane.
Državni sekretar za ekonomske odnose s
inostranstvom u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja Vesna Arsić,
narodski rečeno kadar Mlađana Dinkića, svojevremeno je imitirajući svoj
ministarski model uzdignute glave rekla kako očekuje da će direktne strane
investicije u Srbiji te godine iznositi 2,2 milijarde evra, a da će u 2010. i
2011. godini dostići čak 3,3 milijarde!
I tako, sabirajući stotine i stotine
miliona najavljenih investicija, samo od 2008. godine do danas, neoprezni
građanin bi mogao da sabere na brzinu jedno desetak najavljenih milijardi
(evra, dolara), kojih nigde nema. Da je zaista ostvaren priliv stranih
investicija u tolikoj meri, do danas bi barem u državnom sektoru (zdravstvo,
školstvo, policija, administracija) bile višestruko povećane plate, a tekući i
najavljeni štrajkovi ne bi imali smisla.
Jedno olako dato obećanje pre više od
dvadeset godina završilo se instaliranjem najgoreg režima u savremenoj srpskoj
istoriji, i izazivanjem građanskog rata u potonjoj domovini "svih naših
naroda i narodnosti".
Ova sadašnja olako data obećanja, o dve,
tri, četiri i ko zna koliko milijardi dolara i evra stranih ulaganja, srećom
dolaze i suviše kasno, u okolnostima kad milionske mase ne veruju ni vladi ni
ministrima. Njihove skandalozne projekcije ekonomskog napretka nisu ni izdaleka
toliko strašne kao što je strašna činjenica da ovaj isti orkestar, u malo
izmenjenoj ili sličnoj formi već punu deceniju ima neprikosnoveno pravo da
određuje sudbinu celog jednog naroda. Ako je u nekom vremenu to bila stvar
slobodne izborne volje svakog građanina Srbije, reklo bi se da je došao kraj i
toj volji. Deset godina je trajao prethodni režim kome je kamen temeljac bio
jedno olako dato obećanje Slobodana Miloševića da će problem Kosova brzo i po
kratkom postupku rešiti.
Deset godina traje demokratska bajka
prepuna olako datih obećanja o desetinama i stotinama milijardi koje će neko,
odnekud i iznenada doneti. Deset godina traje kampanja da Srbija "pod
hitno" uđe u Evropsku uniju, da je zrela za to, da je lider u regionu i da
svi najvažniji evropski lideri jedva čekaju da se to desi.
Lideri su se menjali, godine su
prolazile, kampanja je trajala, armija nezaposlenih je rasla, stranih
investitora je bilo sve manje.
Usvojeni
Srbi na budžetu
Prema
srpskom zakonodavstvu iz XIX veka, svaki doseljenik i stranac koji je u Srbiji
bio činovnik ili služitelj hristijanin i koji je boravio u Srbiji deset
godina i više imao se smatrati Srbinom (Ustav iz 1835. godine, glava
11). Ovaj istorijski podatak ne mora ali može da govori o korenima otvorenosti
i blagorodnom odnosu današnje države prema stranom investitoru.
Potemkinove investicije
Sumrak "novih
investicionih ciklusa" na kraju ove decenije i medijska promocija
povremenih, ali obavezno mizernih stranih ulaganja u Srbiji nepogrešivo upućuju na iskustva iz
ekonomskog mraka iz devedesetih godina prošlog veka. Nedavno je jednog privatnog preduzetnika iz Nemačke, koji je došao u Sremsku Mitrovicu sa
idejom da tu izmesti deo proizvodnje (zbog najjeftinije radne snage u Evropi i
zbog građevinskog zemljišta koje je tamo dobio na izvol'te od lokalne samouprave), dočekao lično ministar Dinkić, kao da je u pitanju neko ko će zaposliti najmanje 1.000
radnika i uložiti najmanje 10 miliona evra.
A taj nemački investitor može da primi
jedva 40 radnika. Što se tiče ulaganja, teško da će u ovaj posao uneti više
od jednog miliona.Ali, od toga je Dinkić napravio veliki događaj. Nasred gradskog trga u Sremskoj Mitrovici, pod vedrim nebom i pred kamerama
RTS, organizovao je svečano potpisivanje ugovora
između predstavnika te nemačke firme (Bauhemi) i
gradonačelnika Sremske Mitrovice Branislava
Nedimovića, kojim je predviđena grinfild investicija (a ne kupovina srpskog preduzeća i ulaganje u njegov razvoj).
Potpisano je da ta firma u Sremskoj Mitrovici proizvodi
hemijske supstance i aditive za potrebe građevinske industrije, a onda
je, na istom mestu (dakle, za onim istim stolom i na stolicama koji su za tu
priliku svečano izneti na trg), sa
direktorom privatne firme Termoprodukt RS-1, izvesnim Gajom Krunićem, potpisao ugovor o dodeli sredstava za direktne investicije koji će omogućiti da u Sremskoj Mitrovici
bude izgrađena i nova fabrika
izolacionog materijala.
Tako su jedan domaći i jedan strani preduzetnik,
uz pomoć jednog srpskog ministra,
osnažili svoje poslovne interese, od čega će vajde imati uglavnom samo
oni, a nešto mrvica ostaće i lokalnoj samoupravi i maloj grupa ljudi koja se nada zaposlenju i
redovnim platama. Propaganda je iste večeri udarila u talambase, pa je u centralnom Dnevniku RTS-a objavljeno kako
je ministar Dinkić rekao da će biti još ovakvih ulagača iz Nemačke i da je on bio tamo (u
Nemačkoj) i video "da se Nemačka ekonomija oporavlja po stopi od 3,5 odsto, tj. da mu je to lično rekla kancelarka Angela Merkel!). I ne samo to, nego je čitav događaj predstavljen kao "pokretanje investicija", "znakovi
oporavka srpske ekonomije", "dokaz izlaska iz krize" i slično.
U svom imperatorskom ludilu ovaj očito nesalomivi poslovođa svih srpskih vlada do
danas tvrdio je tom prilikom da ćemo na taj način uvek imati
pouzdane partnere, da će ljudi imati siguran
posao, a uz to će biti povećan i izvoz srpskih proizvoda
u Nemačku!
Sve bi bilo manje providno da direktor preduzeća MC Bauhemi Jenc Morgerštern nije rekao da su se oni odlučili za investiciju u Sremskoj Mitrovici, jer ova varoš ima izgrađenu infrastrukturu i sve
preduslove koji će pomoći njegovoj firmi da stvori sebi dinamično tržište u Srbiji, ali ne i koliko će dobiti od srpske vlade za svako otvoreno radno mesto.
MC Bauhemi je firma koja je ranije poslovala u Jugoslaviji, radila
je svojevremeno nešto i za đerdapsku hidroelektranu. Planirana vrednost proizvodnje ove fabrike je
otprilike 2,9 miliona evra godišnje, a najveći deo (približno 90 odsto) namenjen je izvozu na tržište Austrije i Nemačke, što je ministar Dinkić već predstavio kao "srpski izvoz".
Uzgred, Sremska Mitrovica je jedno veliko privredno
groblje, gde najveću i najružniju zadušnu kapelu ima pokojna
fabrika celuloze Matroz. Ali, ni Dinkić, kao ni većina Srba uostalom ne voli da pominje velikane koji leže. To podseća na bolju prošlost, i može
da zasmeta sadašnjosti.