Feljton
Dr Zoran
Petrović Piroćanac: Geopolitika energije (3)
Rat za naftu
Nesumnjivo, energija je jedan od glavnih problema 21. veka.
Oduvek je čoveku bila potrebna, a od industrijske revolucije njena potrošnja
neprestano raste. Ništa danas ne ukazuje na to da će se u budućnosti ta
potrošnja smanjiti. Osim ako ne dođe do neke revolucije, danas nezamislive, ali
ipak moguće. Pre industrijske revolucije drvo je isporučivalo energiju. Ono za
neke nerazvijene zemlje i danas predstavlja bazu zbog zakašnjenja u razvoju.
Potom je usledila epoha uglja, pa nafte, pa prirodnog gasa. Najzad je stigla i
"naučna energija" - nuklearna.
Knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca Geopolitika energije
- Bitna razvojna komponenta društva u XXI stoleću, Beograd, oktobar 2010,
iz koje objavljujemo opširne izvode, bavi se energijom kao geopolitičkom
činjenicom, te strateškim i vojnim argumentom
Piše: dr
Zoran Petrović Piroćanac
U Persiji je nafta
pronađena 1904, a otkriće se pripisuje Englezu Viljemu Noksu d' Arsiju
(Knox d' Arcy), i to otkriće će zapečatiti sudbinu regiona u čitavom 20.
stoleću. Iako proizvodnja nafte u tom regionu ostaje marginalna u prvoj
polovini prošlog stoleća, kontrola njegovim podzemljem u velikoj meri upravlja
politikom podela kolonijalnih sila i kompanija, koje se dogovaraju o
eksploataciji nalazišta.
Priroda je bogatije
obdarila neke regione, i taj disparitet je značajan izvor sukoba. U 2000.
godini na Bliskom istoku je koncentrisano 66,5 posto dokazanih rezervi,
Saudijska Arabija je posedovala više od četvrtine svetskih rezervi.
Smešno je i
zaprepašćujuće danas saznanje o bednim procentima naknade zemljama proizvođačima.
Koncesija u Persiji iz 1908. čak nije ni sadržavala klauzulu o najamnini, a
iračka koncesija iznosila je pet funti sterlinga po kvadratnom kilometru
koncesije (sic!). U 1933. godini ARAMCO plaća samo jedan dolar po toni
Ibn Saudu za saudijsku naftu.
Izbijanjem Prvog
svetskog rata nafta realno zadobija posebnu važnost intervencijom aviona,
podmornica i tenkova i zamenom uglja za neka ratna plovila, posebno u
Engleskoj, gde je već do 1917., Vinston Čerčil uzimao za Kraljevsku mornaricu
56 odsto akcija kompanije Anglo Persian, buduće VR. Od tog
vremena, države počinju da se blisko interesuju za naftnu industriju koja
postaje strategijski element. U SAD, Standard Oil širi svoju proizvodnju
i postaje neophodna do te mere da 10. avgusta 1918. Jedan zakon podvrgava
njihov izvoz primeni antimonopolskog ponašanja.
Primetimo da su u zemlji
slobodnog preduzetništva i tržišne ekonomije odnosi velikih kompanija i Države
permanentni i da se veoma često finansijeri koji upravljaju jednima nalaze na
funkcijama vlasti. Kako njihovi interesi katkad divergiraju, generalno velike
kompanije i vlada drže jedni druge na kratkoj uzici i podržavaju jedni druge u
inostranstvu. Tako je Vašington, od 1919, podržavao napore velikih naftnih
grupa da se implantiraju na Bliskom istoku, gde je Engleska vladala kao
gospodar.
U Iraku su američke
firme ulazile na tržište, u novu Irak Petroleum Company sa 23,75
odsto, u Royal Dutch Shell, Anglo Persian i u sasvim novu Compagnie
Française des Pétroles, koja je trebalo, znatno kasnije, da postane Total.
Pred sam Drugi svetski rat oficijelna politika SAD sadržana je u principu: Umesto
da eksploatišemo naše rezerve brzo, mi moramo bilo da izvlačimo više
nafte iz stranih država, bilo da smanjimo našu potrošnju. Vašington
i Standard Oil idu ruku pod ruku.
Izgledalo je da nafta
nema odgovornost za izbijanje rata, mada će 1941. embargo na snabdevanje Japana
biti odlučujući za učešće ove zemlje u ratu protiv SAD. Kako je to Čerčil
rekao, Japanci nisu imali drugog izlaza.
Ali, naftna energija će
igrati u tom svetskom lomu suštinsku ulogu masovnom upotrebom tenkova, aviona,
ratnih brodova i podmornica. Posle rata svest o važnosti nafte u svim pravcima
postajala je suštinski faktor politike država sveta. Tako je februara 1945.
godine predsednik Ruzevelt primio na razaraču Kvinsi kralja Ibn Sauda,
čija je zemlja postajala američki naftni protektorat, i prvi proizvođač u
svetu. Konzorcijum Aramco, čiji je akcionarijat uključivao od tada i Mobil
i Exxon (Standard Oil), bivao je sve moćniji. Među naftnim kompanijama, došlo je do redistribucije karata jer, ako je Sedam sestara
i dalje dominiralo industrijom i tržištem nafte, zemlje proizvođači
počele su da reaguju zahtevajući veći deo kolača. To je izazov po poslednji put
uspešno upućen od kompanija. Najozbiljnije je to učinio Iran, predvođen doktorom Mosadehom, 1951. godine. Dolazi vreme dekolonizacije nafte, sa
stvaranjem nacionalnih kompanija zemalja proizvođača i nacionalizacijom
naftne industrije u tim zemljama. Strane kompanije postale su pravno
iznajmljivači usluge. Čak je i fiksiranje bruto cena nafte izmaklo, tokom
naftnog šoka oktobra/decembra 1973. godine, naftnim kompanijama, koje od tada nisu
više kontrolisale niti oblasti proizvodnje niti tržište, čuvajući odlučujuću
ulogu svojom tehničkom ekspertizom i finansijskom snagom.
Determinisanje naftne
politike, sve značajnije iz aspekta ekonomije i geostrategije, prelazi na
države. Posle 1945. godine preinačuje se naftna jednačina. Arapsko-persijski
zaliv postaje prvi proizvodni region, uz istovremenu pojavu novih proizvođača na
svim kontinentima.
Međunarodne
kompanije dominiraju svakako još na tržištu
do šezdesetih godina XX veka, ali u meri u kojoj se emancipuju, stare
kolonizovane zemlje zahtevaju suverenitet nad svojim resursima i očekuju da koriste
naftnu rentu za finansiranje svog razvoja.
Moć OPEK-a i oluja nad
Zalivom
U Beču su glavne
"zemlje u razvoju", izvoznice nafte, 1960. formirale Organizaciju
zemalja izvoznica nafte (OPEK), sa 11 članica (Iran, Irak, Kuvajt,
Saudijska Arabija, Venecuela, Alžir, Libija, Nigerija, Indonezija, Katar i
Ujedinjeni Arapski Emirati). Namera osnivača je bila koordiniranje politike
proizvodnje i izvoza zemalja članica. Ekvador i Gabon, koji su se pridružili
organizaciji, povukli su se potom 1992. odnosno 1996. godine. Kontrolisanjem 40
odsto aktuelne proizvodnje, OPEK odlučuje o prodajnoj ceni i raspodeli kvota
proizvodnje. Posle početne pozicije da su "protiv razvijenih
zemalja", organizacija poslednjih godina pokazuje više
"odgovornosti" u krizi koju je proizveo rat zapadne koalicije protiv
Iraka, a koja se produžila i u 2010. godini. Naravno, razvijeni poseduju
mehanizme "podrezivanja rogova", koje priznaje međunarodno pravo i uvek
mogu da im pribegnu u kolektivnoj akciji Saveta bezbednosti OUN. Tu je
"najslavnije" oružje embargo, primenjeno na brojne neposlušne
zemlje sveta. To su ujedno glavne stavke geopolitike energije danas.
U 2000. godini OPEK je,
po prvi put u svojoj istoriji, premašio 50 odsto svetskog izvoza. Stvaranjem
OPEK-a, septembra 1960. godine, arapski nacionalisti raspolažu novim oružjem.
Od Šestodnevnog rata 1967, arapske zemlje suspenduju nekoliko meseci svoje
isporuke SAD-u i Velikoj Britaniji, koje podržavaju Izrael. One koriste ponovo
embargo 1973, za vreme novog Jom kipurskog rata s Izraelom.
Ako je nafta jedan od
uloga prvog Zalivskog rata (Iran - Irak, 1980-1988), ona je jasno u srcu drugog
rata (1990-1991). Sadam Husein zamera Kuvajtu da veštački održava niske cene,
dok su njegovoj zemlji potrebni naftni prihodi za obnovu zemlje posle rata s
Iranom. On, takođe, cilja na kontrolisanje pograničnih naftnih polja. Zauzvrat,
Zapad, koji predvode SAD, brani svoje interese potrošača, koji mu ne
dozvoljavaju da ostave iračkog lidera da na miru kontroliše 20 odsto svetskih
rezervi (10 odsto u Iraku, 10 odsto u Kuvajtu) i da destabilizuje tako vitalni
region. U septembru 2000. godine arapski dnevnik Al Kuds al Arabi (Arapski
Jerusalim) pozvao je zapadne zemlje da plate političku cenu eventualnog
povećanja proizvodnje OPEK-a (koje su zahtevale zemlje uvoznici kako bi snizile
cenu nafte), uspostavljanje arapsko-muslimanskog suvereniteta nad Jerusalimom,
i reviziju politike prema Iraku. Opštemuslimanska želja i cilj da se Jerusalim
proglasi muslimanskom prestonicom, nemoguće je ostvariti silom, pa ni aktuelne
generacije u njemu ne uspevaju. Izvesno je, ipak, da će preko energetskog
oružja bliskoistočni muslimani svakako uvek pritiskati da se ostvari podela
svetog grada Jerusalima na muslimanski i jevrejski deo.
Sedam sestara,
zaverenički Englezi, misionarska Biblija
U periodu od 1938. do 1948.
godine SAD uvećavaju svoj naftni udeo u regionu sa 13,9 na 55,2 odsto. Zaliv će
istovremeno sa pet odsto proizvodnje dosegnuti 23 odsto svetske
proizvodnje nafte. Amerikanci, kako to nalaže alavi kapitalizam, u borbi za
sopstvene interese, zaboravljaju na dogovore iz prošlosti o "crvenoj
liniji", koja je direktna prepreka primeni antimonopolskog zakona.
Princip će biti i
eliminisan 1948. godine, kada će Francuzi biti svedeni na nevažnog naftnog
igrača, a Jermenin Gubelkijan, jedan od retkih individualnih nosilaca akcija
bliskoistočne nafte, zadržati svojih nekadašnjih pet odsto, sada mnogo
skupljih, uz dobijanje 38 miliona tona nafte pride. Amerikanci grabe džinovskim
koracima napred, dok se Evropa guši u posleratnoj obnovi i potrebno joj je zato
deset puta više energije nego pre razaranja.
Ovo vreme je doba
bezuslovne vladavine "Sedam sestara", od kojih su pet "Amerikanke":
Standard Oil iz Nju Džerzija, Standard Oil iz Kalifornije,
Socony Mobil, Gulf i Texaco, Anglo-Iranian,
buduća British
Petroleum, Royal Dutch - Shell, a na začelju ne baš
značajna Compagnie française des pétroles. Ovaj kartel kontroliše 90 odsto
svetskih hidrogoriva i apsolutno najviše zarađuje,
eksploatišući
resurse proizvođača
i potrošače. Potrošači plaćaju naftu preskupo. Početna mera za cenu - nafta iz
Meksičkog zaliva, znatno je skuplja od arapsko-persijske. Džomo Kenijata, prvi
predsednik Kenije, veliki prijatelj Tita i Jugoslavije, ovako je opisao
Zapadnjake u tom poslu:
"Kada su stigli misionari, Afrikanci su imali zemlju, a misionari Bibliju.
Rekli su nam da se molimo zatvorenih očiju. Kada smo ih otvorili,oni su
posedovali zemlju, a mi Bibliju."31 Manje je poznato, ali eksploatisani su
rano počeli da dižu glas zbog ove nepravde. Prvo je to učinila Venecuela,
ali ne tek sa Čavesom devedesetih godina XX
veka, već
još 1943, kada je uvela taksu od 50 odsto na naftu, kako bi
sprečila pljačku iz Severne Amerike. Princip fifty-fifty potom će
se proširiti i na Saudijsku Arabiju 1950., potom i na Kuvajt i Irak. U
Iranu je 1. maja 1951. ubijen general Ali Razmara, koga nasleđuje Mohamed Mosadeh,
do tada predsednik Komisije za naftu u Medžlisu, gde je već dugo branio ideju
nacionalizacije. On uspeva da Šahu iznudi dekret o tome. Engleska kompanija Anglo-Iranian
se protivi, mobiliše se britanska flota. Ostale "sestre"
pomažu Britancima u sankcijama protiv Irana, kojima proizvodnja drastično
pada, jer su rafinerije paralisane i niko ne odnosi proizvedenu naftu.
CIA će dokrajčiti Mosadeha, avgusta 1953., a Amerikanci će ući na to tržište
već 1954, u okviru konzorcijuma u kome imaju 40 odsto akcija. Međutim,
iranska
operacija će potpuno uzdrmati naftni poredak planete, pa će u 20 narednih
godina doći do njegovog obrušavanja, sa naftnim šokom 1973. godine.
U Bagdadu je 1960.
stvoren OPEC. Nova organizacija proizvođača nafte ohrabruje i
druge zemlje da stave pod kontrolu svoja podzemna bogatstva. Tako 1961. general
Kasem preuzima od zapadne kompanije Iraq Petroleum Company 90 odsto
njene koncesije. Kuvajt će 1962. preuzeti 60 odsto koncesije u korist
nacionalne kompanije. U 1964. godini Irak osniva sopstvenu nacionalnu
kompaniju, koja eksploatiše dotad koncesionisana polja. Libijci takođe uskraćuju
površine i vreme eksploatacije strancima.
OPEC uspeva da 1964. u
Džakarti, postigne sa Mejdžorsima globalni sporazum o ceni nafte. Udeo država
od tog doba penje se sa 50 na 56,25 odsto.
Karteli, intervencije
javnih vlasti, protivudari nacionalnih kompanija
Dugo godina, gospodari
naftnog tržišta, naftne multinacionalke, održavele su svoju dominaciju
politikom kartela. Međutim, počev od pedesetih godia XX veka,
njihova monopolistička moć je poljuljana. Nezavisnim kompanijama
se pridodaju nacionalne kompanije koje su stvorile industrijalizovane Elf-Arap
u Francuskoj 1966. godine. Rođenje OPEC-a dodatno će modifikovati odnos
snaga. Ubrzanje potražnje šezdesetih omogućuje
OPEC-u da dosegne ciljeve zacrtane osnivačkom poveljom iz Karakasa.
Od 1970. do 1980. godine,
on udesetostručuje svoje dolarske naftne prihode. Istovremeno, njegovi članovi
zadobijaju kontrolu nad svojim naftnim resursima, jedni nacionalizacijama
(Alžir, Libija i Irak, u 1971. i 1972), drugi pregovaranjem.
U oktobru 1972. godine u
Njujorku je potpisan okvirni sporazum, koji predviđa
većinsko
učešće zemalja proizvođača u konzorcijumima koji okupljaju strane
kompanije i nacionalne firme. Od tada je OPEC gospodar cena, barem u meri u
kojoj njegovi članovi uspevaju da definišu zajedničku poziciju. Sirova nafta u
Zalivu je od 1970. do juna 1973. doživela skok cene za 70 odsto.
To, međutim, nije bilo ništa u odnosu na "naftni šok" koji
sledi iste godine. Kada je šok zadesio svet, oktobra 1973, egipatska i sirijska
vojska privremeno pobeđuju Izrael.
Na sastanku u Kuvajt
Sitiju, oktobra 1973., arapski proizvođači nafte odlučuju da, po
prvi put u istoriji, povedu rat pomoću nafte. Oni će
unilateralno podići cenu za 75 odsto, smanjiće
proizvodnju i proglasiti embargo protiv svih koji se solidarišu sa Izraelom. A
1975. zalažu se za novi skok cena sirove nafte za 115 posto. Tako je, u samo
nekoliko nedelja, cena nafte učetvorostručena. Umesto tri dolara po barelu,
odsad će cena iznositi 11,5 dolara. Drugi šok nailazi pobedom Homeinija i
islamske revolucije u Iranu, 1979., kao i ratom protiv Iraka.
Krajem 1978. barel košta
12,75 dolara, a 1981. cena će skočiti na 34 dolara po barelu, dok će 1990.
dosegnuti 40 dolara. Kada je, da bi održala cene, Saudijska Arabija obećala,
1982., politiku raspodele ponude kvota, morala je da se suoči sa protivljenjem
Irana i Iraka, koji su tada bili u ratu i bio im je potreban ogroman kapital za
obnovu. Ili, pak, Nigerija, veoma naseljena zemlja, koja ne može da priušti
sebi u tom času momentalno snižavanje svojih prihoda. Tako se desilo da su samo
tri zemlje poštovale fiksne kvote. Potom je OPEC morao da se suoči sa
konkurencijom zemalja poput Meksika, Norveške i Ujedinjenog Kraljevstva, čiji
je uspon favorizovan poskupljenjem cene nafte. Posle 1986. stvari su
normalizovane, zahvaljujući saradnji Meksika i Norveške. Velike naftne
kompanije nisu još uvek izgubile svoju moć. Multinacionalne po definiciji, one
drže kontrolu nad naftnim lancem, kompenzujući rizike prospekcije i eksploatacije
prisustvom na svim drugim nivoima: u transportu, rafinisanju, distribuciji i
takođe u
petrohemiji. Sve figuriše na listi pedeset
najvećih svetskih preduzeća.
Od 1947. države
potrošači uspostavljaju politike koje imaju za cilj
da popuste energetske
stege. Većina nastoji da smanji potražnju naftnih proizvoda programima štednje
energije. Oni podjednako ohrabruju razvoj drugih puteva, subvencionišući
nacionalne energije, koje su postale kompetitivnije povećanjem cena nafte i
benzina. Ugalj se vraća na velika vrata u Nemačku i Ujedinjeno Kraljevstvo,
nuklearna energija postaje većinska u proizvodnji električne energije u SAD-u,
ili Francuskoj (80 odsto).
"Naftni kruh
nasušni" - hidrogoriva Bliskog istoka i Severne Afrike
Žorž Miten, geograf iz
Liona, upozorava na to da treba ponovo razmišljati o istoriji poslednjih decenija.
Ovaj izraz se pojavljuje sedamdesetih godina XX veka s
obaranjem cena nafte. Reč je o hidrogorivima, fosilnim sastojcima ugljenika,
tj. o nafti, ili prirodnom gasu. Tri glavna ležišta nalaze se u ovom regionu:
Sahara, Arabijsko poluostrvo i Iran. Vremenon
taj
proizvodni region predstavlja tri nepromenljive:
1. Region čini 1/3
svetske proizvodnje nafte;
2. Volumen
komercijalizovane nafte predstavlja
svetsku potrošnju
(region je slab potrošač);
3. Region predstavlja
gotovo 2/3 svetskih rezervi hidrogoriva.
Od sedamdesetih godina XX veka,
ocrtava se evolucija u kojoj napreduje prirodni gas. Prethodno je to bila samo
apanaža Alžira. Danas se pojavljuju nove države proizvođači, poput Katara, UAE,
ili Irana. Alžir i Iran predstavljaju 14 odsto svetske proizvodnje,
a Katar i Iran drže 46 odsto svetskih rezervi.
Šta je, u stvari,
"naftni hleb nasušni"? To je koncept kojim se označavaju prihodi
izvučeni iz hidrogoriva. Pojam se pojavljuje Sedamdesetih, u trenutku kada su
države proizvođači
siromašni i gledaju na "crno zlato" kao na izvor spasenja i
prosperiteta. Treba istaći dva faktora povećanog interesovanja sedamdesetih godina XX veka za
prihode od nafte. S jedne strane, to je period kada cene uveliko rastu. Barel
(159 l) pre 1970. koštao je samo 1,70 dolara. U 1980. cena je već 80 dolara. S
druge strane, od tada države proizvođači kontrolišu direktno
svoju proizvodnju. Kraj koncesija, nacionalizacije bušotina (kao u Alžiru,
potom u Libiji i Iraku), uzimanje učešća u stranim naftnim firmama (kao Arabco
u Saudijskoj Arabiji, koja tamo učestvuje sa 100 odsto!), i na taj način
dolaženje u poziciju davaoca usluge, donosi i povećanu
zaiteresovanosti rukovodilaca zemalja za prihode od nafte.
Međutim,
naftni prihodi su plivajući
na svetskoj lestvici i zemlje Severne Afrike i Bliskog istoka su takođe podvrgnute snažnim
varijacijama kursa. Oscilacije moraju da se uzmu u obzir, jer su hendikep za
razvoj tih zemalja. Za osiguranje politike u ovoj oblasti, zemlje zapravo
moraju da obezbede resurse, redovne i praktično večite, što nije slučaj sa
naftnim prihodima u regionu.
Od 1970. do 1982,
"hleb nasušni" se povećao za 40 puta. Sa pet milijardi povećao se na
200 milijardi dolara. Od 1982. do 1986/7. prihod se umanjuje (zbog pada kursa)
i varira u ovom periodu između 56 i 60 milijardi dolara.
Period od 1990. do 2003. odlikuje se
uzmakom, kao i snažnom fluktuacijom kurseva: prihod dostiže 100 milijardi godišnje. Od
tada stalno raste
da bi dosegao
200 milijardi dolara 2003, i gotovo 400 milijardi u 2005, prešavši dotadašnji
rekord.
Potrošnja
Šesnaest odsto svetskog stanovništva deli među sobom 70 odsto svetske potrošnje nafte. U proseku,
četiri barela nafte po stanovniku godišnje troši se u svetu. Francuz troši 11 barela,
Amerikanac 20, a Kinez tek 1,5 barela. Što se konvencionalne nafte tiče, do
danas je potrošeno između 850 i 950 milijardi barela nafte. Ostaje, najverovatnije, da se proizvede (postojeće reserve, plus rezerve preostale da se
otkriju) nešto malo više od 1.000 milijardi barela nafte, prema procenama ASPO
(Association for the Study of Peak Oil), ili, više od 2.000 milijardi barela
(srednja vrednost), prema američkoj instituciji USGS.
Proizvodnja
nafte u svetu je od četrdesetih godina XX veka, kada je iznosila 500 miliona
tona, krajem šezdesetih dosegla 2.200 miliona tona, a udeo Bliskog istoka popeo
se sa 15 na 30 odsto.
Tržištem
dominira osam mejdžorsa: američki Ekson-Mobil, angloamerički BP-Amoko-Arko,
angloholandski Šel, američki Ševron i Teksako, koji su se
fuzionisali (formirajući četvrtu naftnu kompaniju u svetu), francuska Total
Fina, italijanska ENI i francuska Elf.