Postdemokratija
Da
nema krize, trebalo bi je izmisliti
Bolest
zavisnosti
Poznato
je koliko ekonomska kriza loše utiče na društvo, na privredu, na pojedince. U
krizi većina propada, a bitange profitiraju. I kad prođe, ostaju ozbiljne
posledice. Ali, šta biva kad nikako ne prolazi, kad to postane trajno stanje,
način života? Kakvi su to ljudi i kakvo je to društvo?
Piše Mile Isakov
Šta je svetska kriza naspram naše domaće koja traje
neprekidno. Kao i sve svetske novatorije, i njihova kriza dođe i prođe, a naša
nam ostaje verna do kraja, za sva vremena.
Nije što je naša, ali kriza koju mi živimo je i veća i
ozbiljnija od ove svetske koja je sad u modi. Zato nama svetska kriza ništa ne
može, jer ne može da dođe do izražaja pored naše. Nema šta ni da uništi jer
naša se već pobrinula za to.
Nenaviknuti na krizu, ljudi u svetu zgražavaju se nad
njom. Potpuno polude. Bune se, demonstriraju, štrajkuju, skaču kroz prozor. A
mi ništa, nama je to stanje redovno. Kod nas nije u krizi samo ekonomija, nama
su u krizi i zdravstvo i kultura i obrazovanje, i mediji su u debeloj krizi. I
vojska. U opasnoj krizi su nam i dve najvažnije sporedne stvari na svetu,
politika i fudbal. Čak i krizni štabovi su nam u krizi. Samo korupcija nije,
korupcija je jedina cvećka kojoj kriza prija i koja prosto buja u krizi. E sad,
kakvi smo mi to ljudi i kakvo društvo, kad iz krize nikako ne izlazimo?
Znate li kako je ljudima koji kriziraju, kakvi su kad
zapadnu u apstinencijalnu krizu, sasvim svejedno zbog čega - alkohola, droge, seksa,
duvana i da ne nabrajam dalje. Simptomi i ponašanje su uvek isti: nervozni su i
napeti, nezainteresovani i bez koncentracije za bilo šta, ne mogu ništa da
rade, depresivni su, apatični i asocijalni. Opterećene sopstvenim problemima,
ne interesuje ih ništa drugo, najmanje sudbine i problemi drugih ljudi. Oni ih
zanimaju samo radi zadovoljavanja njihovih potreba i za to su spremni da lažu,
ulizuju se, mole i ponižavaju, ali i da budu agresivni, da prete i ucenjuju, da
kradu i otimaju, čak i od najbližih. Na kraju i da tuku, pa i da ubiju. I
naravno, nisu spremni da se suoče sa svojim stanjem, niti da priznaju sopstvenu
krivicu.
U Srbiji, koja je decenijama u krizi, to je masovna
pojava. Kriza je ovde način života, tako da simptome kriziranja imaju gotovo
svi građani, samo što neki to bolje nose i veštije prikrivaju. Da stvar bude
gora od toga, boluju i oni koji bi trebalo da taj problem rešavaju. I ovdašnji
političari ozbiljno kriziraju jer i oni su ovisnici od vlasti, moći i novca.
Koliko god da toga imaju, u kriznim vremenima to je uvek nedovoljno. Kao i kod
svih narkomana i njima su svaki dan potrebne sve veće doze. A da nema krize,
tek bi onda krizirali. Setimo se samo sa kakvim oduševljenjem su dočekali
svetsku krizu pre tri godine: "Kriza je naša razvojna šansa",
uzvikivali su radosno i predsednik države i vlade i svi ministari, ekonomije
posebno. Posle su sve neuspehe pravdali istom tom krizom, ali nema veze, idemo
dalje. Uostalom, šta bi oni radili da nema krize? Kriza je njihovo zanimanje. Čime
bi se inače bavili, šta bi rešavali? Na šta bi se vadili za sve svoje promašaje
i propuste? Ko bi onda bio kriv za naše propadanje, za bedu u koju tonemo sve
dublje? Oni, naravno. E, to ne može. Zato se oni raduju i ovom novom talasu
svetske krize. Ne pokazuju to baš otvoreno kao prvi put, ali lepo se vidi neko
olakšanje kad govore o tome kako će sledeća godina biti izuzetno teška, a
verovatno i još nekoliko narednih. Kao da im je veliki kamen pao sa srca, kao
da im je poštar doneo preporučenu pošiljku za koju su pomislili da je optužnica
za pljačku države, a ono samo kazna za parkiranje. Kako i ne bi kad je kriza
njihov najbolji saveznik. Da nje nema morali bi nešto i uraditi, pokazati neke
rezultate. Ovako, ako nešto i postignu biće to njihov veliki uspeh, a ako ne
urade to je zbog krize. Kriza je najbolji izgovor za sve što obećaju a ne
ispune i za sve što urade honorarno, onako za sebe, kad već ne mogu za narod i
državu, zbog krize naravno.
I tranzicija je u krizi
Nije to samo naš slučaj, manje više sve države u
tranziciji pate od iste bolesti, daveći se u sopstvenim krizama zbog nedostatka
samosvesti i samopoštovanja, vizija i programa. Otvarajući užurbano Mekdonalds
restorane sa svetlećim reklamama Coca-Cole, odbacile su sva svoja
prethodna iskustva (i dobra i loša). Nekritički kopirajući tuđe živote, zapale
su u duboke krize, ne samo ekonomske. Međutim, kako je to koincidiralo sa
svetskom ekonomskom krizom sve se svelo na to. Baveći se krizom koja nije
njihova, počele su da prepisuju tuđe recepte za tuđe boljke, zanemarujući
sopstvene. Tako su njihovi stvarni problemi bivali zapušteni, niko se njima
nije bavio i stanje se pogoršavalo. Njihova kriza postajala je sve kompleksnija
i veća, a u krizi, dok većina propada, bitange profitiraju. Tako je na površinu
isplivao sav ološ i bašibozluk.
Saopštavajući, danas, narodu da dolazi novi talas
svetske krize i da će biti još gore nego do sada, naši politički lideri ponovo
guraju pod tepih naše realne probleme, a pri tom postižu dva za njih važna
cilja: najpre, predstavljaju se kao iskreni i otvoreni političari, koji eto
građanima bez uvijanja saopštavaju istinu; time se istovremeno oslobađaju od
svake odgovornosti za sve što ne bude valjalo. Na taj način oni narodu zapravo
poručuju - Nemojte od nas da očekujete čuda, nemojte da se posle žalite i nas
da krivite, i nemojte da kažete da vam nismo rekli. Tako za sebe kreiraju
izuzetno povoljnu poziciju u kojoj se od njih zapravo ništa ne očekuje, pa mogu
tako i da se ponašaju. Sa druge strane i najmanja sitnica koju urade biće
velika stvar i njihova velika zasluga. Znači, sa minimum rada i rezultata, moći
će da očekuju maksimalna priznanja. I sve im je unapred oprošteno, samo da nekako preživimo.
Kosovska kriza
Zato se ni Kosovo ne rešava. Kosovska kriza najbolji
je poligon za dokazivanje patriotizma i kupovinu jeftinih poena kod birača. A
dobro dođe i za diskvalifikaciju političkih suparnika. I to se radi krajnje
fleksibilno, može i ovako i onako, kako kome trenutno odgovara, jer ništa ni ne
zavisi od njih. Kada su dolazili na vlast, tzv. demokrate su proglasile da je
Kosovo već izgubljeno, ali kada su je dokopali i shvatili da im kosovska kriza
može zatrebati da njome zamajavaju građane i skreću pažnju sa drugih životnih
problema za koje nemaju rešenje, okrenuli su priču tvrdeći da nije sve gotovo.
Odnosno, Kosovo jeste izgubljeno ali mi ga nećemo dati i probaćemo da spasemo
što se spasti može. To je naravno kontradiktorno i smešno, ali za njih korisno,
jer to je izuzetno konforna pozicija. Ako uspeju nešto, makar i najmanji pomak
da naprave, biće nacionalni heroji, a ako ne nikom ništa, nisu oni krivi. Ne
može im niko zameriti što su pokušali, naprotiv. Pri tome sve što se dešava
mogu da tumače kako hoće, da se hvale istim potezima za koje mogu i da optužuju
druge. Na primer, barikade, najpre su bile vrhunac demokratije, potpuno u
skladu sa nacionalnim interesima Srbije, da bi ubrzo goloruki narod koji mirno
protestuje braneći svoja vekovna ognjišta postao grupa ekstremista, a barikade
prepreka na putu Srbije u Evropu. Na početku su izdajnici bili oni koji nisu
podržavali barikade, da bi na kraju oni koji ih podržavaju bili optuženi da
nanose štetu i Srbima na Kosovu i Srbiji. Otkako se predsedniku javilo
(telefonom) da barikade više nisu u nacionalnom interesu, oni koji su na njima
noćivali kao nacionalni heroji, postali su sebični vagabundi koji ucenjuju
svoju državu i drže je kao taoca, a svi koji ih podržavaju da istraju zapravo
su štetočine koje rade protiv vitalnih interesa naroda i države. To je
demokratija, a pošto je i demokratija u krizi sve je moguće. Kriza je
objašnjenje i opravdanje za sve gluposti i bezobrazluke. Da je nema, trebalo bi
je izmisliti.
Evropska kriza
I Evropska unija je u krizi. I evro. O, kako to dobro
zvuči.
Znači,
nismo jedini. Ako je i Veliki brat upao u krizu, onda nije ni čudo što mi ne
možemo da se iščupamo iz njenog zagrljaja. To tek sve objašnjava i opravdava.
Ako ne budemo dobili status kandidata, neće to biti zbog toga što nismo
položili prijemni, nego zato što je EU u krizi, pa ima preča posla. A ako
slučajno ipak dobijemo, biće to zahvaljući našoj mudroj politici i ogromnim
diplomatskim naporima i umeću. Eto primera kako kriza može biti blagotvorna,
kako je sve jednostavno i lako kad imaš krizu. Zaboravlja se samo nauk o kriziranju
sa početka ove priče. Ako i ovi u EU počnu da kriziraju i prave gluposti, moglo
bi to skupo da nas košta. I naša
kriza mogla bi da zapadne u krizu. Šta bismo mi bez nje. Ali ima i to drugu
stranu medalje - za Uniju u krizi i mi bismo bili dobri. Možda čak
najpoželjniji partner, imajući u vidu naše ogromno iskustvo u kriziranju.