Uvodnik
(Pr)osudite sami
Stari lovci i trgovci
Milovan Brkić
Na
Đurđevdan, pred ponoć, Srbija će biti budna. Stotine
hiljada porodica neće moći zaspati od
gladi jer su preskočile večeru,
a ostali će, moleći se Bogu da se njihovi
sugrađani dozovu pameti, čekati rezultate izbora...
U
noći iščekivanja,
nadamo se, dobićemo novog predsednika
već u prvom krugu. Ćutke ćemo
se radovati pobedi Tomislava Nikolića. Zahvaljivaćemo se Bogu što je skot poput bivšeg
predsednika otišao na đubrište istorije.
Jer, ne smemo
mu ni zaboraviti, ni oprostiti zločine.
Pošteno, pa na sud! Pred njegove
tužioce i sudije, u njegove proklete avlije!
I
dok se budemo radovali odlasku najopasnije mafijaške grupe koja
je uopšte postojala u dugoj istoriji ove zemlje,
mnoge od nas ophrvaće čudne
misli, neka nelagoda koju je teško opisati...
Dok budemo
gledali izveštaje iz pobedničkog
tabora, prepoznaćeno lica koja
će zameniti odlazeću mafiju.
Skoro sve
ih poznajemo. Znamo ko su,
šta su, odakle
su... Oni će nas zastupati u Narodnoj skupštini Srbije,
u Skupštini AP Vojvodine, u Skupštini grada Beograda.
Biće poslanici, ministri, državni sekretari.
Pitanja koja
će lebdeti neizgovorena na našim
usnama, da sebi ne bismo oduzeli
nadu i pokvarili
to veče zvano nada, udaraju u glavu kao maljem.
Većinu
protagonista iz pobedničkog tabora poznajemo. A znamo ih kao stare lovce
u mutnom, i trgovce koji su
trgovali sa odlazećom bandom.
Mnoge od
nas uplašiće pobednički tabor, baš zato jer
u njemu neće biti nepoznatih lica! Jer, njihove poslaničke
liste strogo su kontrolisane. Za slobodne i
nezavisne ljude nije bilo mesta.
Profesori univerziteta, pisci, naučnici, ekonomisti, elitna pamet Srbije, nije
mogla ni da prismrdi pobedničkim
taborima. Znači, neće biti talasanja, diskusija, polemika...
Za vreme
komunizma, koje smo smatrali bastionom
mraka, u Udruženju književnika na sva usta je osporavana
vodeća uloga partije, pisane su pesme, objavljivane
su knjige i romani kritičkog
sadržaja, filmski stvaraoci su snimali
filmove, koji su danas kulturna
baština. U svakom gradu održavane
su tribine, panel rasprave, izlazili su časopisi i
novine sa oštrim kritikama protiv režima. Zabranjeni brojevi disidentskih novina kopirani su u desetine hiljada
primeraka. Većina građana znala
je da citira Marksa, Lenjina, ali i sve
glavne zapadne filozofe i sociologe.
Dve decenije
kasnije, Srbija je umrla. Novine su
sahranjene. Novinari su otpušteni,
posahranjivani, osramoćeni. I da novine,
nekim dekretom, dobiju slobodu, niko više ne zna da napiše ozbiljan
tekst!
Ubijeni su
u pojam čak i urednici promovisani
iz propagandnog centra bivšeg
predsednika. Kako će Srbija moći napred,
bez slobode štampe, bez oštre
kritike svega postojećeg kao
demokratskog kontrolora vlasti, dok se u narednom periodu ne stvore institucije na kojima počiva
demokratsko društvo?
Hoće
li stari lovci i trgovci
iz pobedničkih tabora sprečiti buđenje Srbije, oslobađanje duha, promovisanjem najumnijih, najslobodnijih i najpoštenijih sugrađana?
Teško je u to poverovati, jer su najamnici
ograničeni najamninom i privilegijama, i nije im
do talasanja. Zatečni vrednosni sistem omogućava im
da oni postanu
političari-tajkuni!
Svaki gologuzi
devojčurak iz pobedničkih tabora biće uvaženiji od svakog
mog urednika, od kojih bi većina, u svakoj ozbiljnoj
državi, dobila sve počasti i
angažovanje.
Da li
žalim za bivšim predsednikom
i njegovom mafijom? O, ne, nikako! Ali se istovremeno i čuvam da ne bude
po onoj staroj
narodnoj izreci: obećanje, ludom
radovanje!