Tabloid istražuje
Da li je nad Nemcima
1945 izvršen prikriveni genocid tako što je nekoliko miliona ljudi izmoreno
glađu i kakvu je ulogu u tome imao
general Ajzenhauer?
Ko je ovde genocidni
narod?
Kanadski pisac i istoričar Džejms Bask izdao je nekoliko knjige čiji su sadržaji za
jedne fikcija, ali za druge istorijski pregledi. Većina njegovih knjiga upravo
govori o tome kako je izvršen genocid nad nemačkim vojnicima i civilima. Ova
prikrivena istorija nedostupna medijima i udžbenicima istorije, za mnoge
istraživače je veoma zanimljiva. Bask u svojoj knjizi Crimes and Mercies (Zločini i milosrđa) tvrdi da
je u periodu od 1945. do 1950. čak devet miliona Nemaca umrlo od tretmana
saveznika
Priredila: Ivona živković
Nemačka
je u dva svetska rata finansijski debelo opljačkana, a narod podeljen, ali kako navode neki istoričari i "malo
pobijen". Posebno je brojčano
redukovan istočno nemački reformistički jeretički deo stanovništva. Kao i u
slučaju Rusije, i Nemci su desetkovani izgladnjivanjem. Džejms Bask je
kanadski pisac i istoričar u svojoj knjizi "Crimes and Mercies"
tvrdi da je u periodu od 1945. do 1950. čak devet miliona Nemaca umrlo od
tretmana saveznika. Pored toga on je izdao još nekoliko knjige fikcije, ali i
istorijskih pregleda. Za sve one koje zanima ova prikrivena istorija koju je
moćna vlastela sakrila iz medija i udžbenika istorije, neke knjige mogu biti
veoma zanimljive. Mnoge upravo govore o tome kako je izvršen genocid nad
nemačkim vojnicima i civilima. Poslednja prljava tajna Drugog Svetskog rata
(The Last Dirty Secret of World War Two), izdata 1989. samo je prva Baskova
knjiga koja obrađuje genocid nad Nemcima. Kasnije su izdate i druge poput: Ostali gubici, Istraga o masovnoj
smrti nemačkih zarobljenika koji su bil u zarobljeništvu Francuza i
Amerikanaca posle Drugog svetskog rata i Šokantna istina o masovnoj
smrti razoružanih nemačkih vojnika i civila pod komandom Ajzehhauera.
Oni
koji osporavaju Baskove tvrdnje kažu da za ono što iznosi nema opipljivih
dokaza, mada zaboravljaju da ni istorijski priznat genocid nad 6 miliona
Jevreja (nazvan popularno Holokaust) nikada nije materijalno dokazan. Poznato
je da Svetska jevrejska organizacija nije htela da se vrše istraživanja navodnih
pepelišta zbog pijeteta nad stradalima. O ovom zločinu nad Jevrejima se
godinama nakon završetka rata ništa nije ni znalo, da bi se tek sedamdesetih
godina pojavile tvrdnje o ubijenih četiri, pa zatim šest miliona Jevreja.
Jedini dokument koji je izašao u javnost o poginulima u nemačkim radnim
logorima je dokument namačkog Crvenog krsta koji navodi oko 360 hiljada
zarobljenika, koji su uglavnom pomrli od gladi i zaraza.
Istraživač
Holokausta, Ernst Zundel je zbog prezentovanja ovog dokumenta bio jedno
vreme u zatvoru. Da se sa brojem umrlih u nemačkim logorima ne bi licitiralo, u
mnoge evrospke države izuzev Britanije tzv. Međunarodna zajednica izdejstvovala
je uvođenje zakona koji zabranjuju negiranje "Holokausta".
Tako
je Nemačka morala da plati ratnu reparaciju više od 133 milijarde maraka u
zlatu. Nemačko zlato je tako otišlo najviše Izraelu i nešto Sovjetima, da bi
konačno najveći deo završio u SAD, pa u vatikanskim trezorima u švajcarskoj.
Zahvaljujući ovom nemačkom zlatu koje se našlo koncentrisano u privatnim rukama
akcionara američke federalne banke, sredinom sedamdesetih godina, dolar je
postao rezervna svetska valuta za koju je jedino mogla da se kupuje nafta.
Milioni Nemaca u zarobljeništvu saveznika?
Kada
su u proleće 1945. Savezici krenuli istočno
preko Rajne, a Crvena armija već napredovala sa Istoka ka Berlinu, mnogi
oficiri Vermahta su tražili pregovore o predaji. Manji broj je sledio Hitlerovu
navodnu komandu da se bore do poslednjeg vojnika. I prestrašeni civili u
Nemačkoj su bežali iz kuća, ne znajući šta ih čeka. Tako je počela masovna
predaja nemačkih vojnika Saveznicima. Ukupan broj onih koji su se predali
Amerikancima iznosio je oko 5,25 miliona (bez Severne Afrike i Italije).
Samo
u jednom danu, prema beleškama feldmaršala Bernarda Montgomerija,
500.000 nemačkih vojnika predalo se njegovoj 21.armijskoj grupi u severnoj
Nemačkoj. Ubrzo nakon 8. maja 1945, Dana
pobede u Evropi, britansko-kanadska
vojska imala je u zarobljeništvu više od dva miliona Nemaca. Bukvalno ništa
o njihovom tretmanu tada nije ostalo niti u jednom istorijskom arhivu, ni u
Londonu, ni u Otavi, zapisao je
Bask. Samo oskudna beleška iz Međunarodnog komiteta Crvenog krsta je
zabeležila da su "gotovo svi" bili u dobrom stanju.
U
francuskom zarobljeništvu je završilo oko 300.000 vojnika. Mnogi od njih su
odmah pušteni ili transportovani u Namačku, a jedan broj je korišćen kao radna snaga u obnovi. Ali za razliku od
Britanaca i Francuza, američki kampovi za nemačke zarobljenike su bili
drugačiji. O tome je Basku posvedočio izvesni desetar Helmut Lajbah koji
je radio u protivazdušnoj jedinici pri eksperimentalnoj grupi u bazi
Pinemunde na Baltiku. (Da podsetimo da je ovde bio veliki vojno
istraživački centar odakle je jedan broj nemačkih naučnika krišom prebačen u SAD
zajedno sa mnogim tehnološkim projektima. Među njima je bio i Verner fon
Braun).
Nakon
četrdest godina Lajbah se prisećao da u kampu Gotha (kada je uhvaćen 17.
aprila 1945) nije bilo ni šatora, niti bilo kakvog zaklona, već samo bodljikava
žica kojom je ograđeno veliko polje koje je ubrzo nakon prve kiše postalo
velika blatnjava kaljuga. Zarobljenici su u početku dobijali male porcije hrane
prvog dana, ali je to onda prepolovljeno. Ali, da bi i to dobili morali su prvo
da prođu kroz špalir američkih vojnika koji su ih u tom prolasku udarali
štapovima. Već 27. aprila prebačemi su u američki kamp Heidesheim, dalje
ka zapadu, gde danima uopšte nisu dobijali hranu. žedni, gladi i bez zaklona
mnogi su počeli da umiru.
Lajbah
je još tvrdio da je video između deset i trideset tela dnevno koja su iznošena
iz logora iz odeljka B, u kome je bilo oko 5.200 ljudi. Istina je
da su se i sami zarobljenicima međusobno tukli i ubijali da bi došli do parčeta
hleba. Morali su rukama da kopaju zemunice u zemlji kako bi sebi obezbedili
zaklon od kiše i tu se zbijali. Jedne noći za vreme kiše video je zemunicu koja
se urušila, a zbijeni ljudi u njoj iznemogli od gladi nisu mogli da se izvuku
iz blata i ugušili su se.
U
Heidensheim-u je ubrzo izbio i tifus.
Lajbah je 13. maja 1945.prebačen
u drugi američki kamp u Bingen Rudensheim u Rajnalendu gde mu je rečeno
da ima između 200.000 i 400.000 ljudi bez zaklona, hrane, vode, lekova i bez
dovoljno prostora. Bili su praktično maksimalno nabijeni. Lajbah se ubrzo
razboleo od dizenterije i tifusa. U polusvesnom stanju je prebačen u otvoren
železnički vagon sa oko 60 drugih zarobljenika kojim su tri dana prevoženi do
granice sa Holandijom u kamp Rajnberg. Prilikom prolaska kroz Holandiju,
on trvdi da su se Holanđani ređali na mostovima iznad pruge i odatle ih gađali
kamenicama. Američki vojnici bi ih ponekad rasterivali paljbom, a nekada ne. Ni
ovaj kamp nije imao zaklon, niti dovoljno hrane. Kada su Britanci su preuzeli
ovaj kamp, to mu je spasilo život. Lajbah je tada težio 45 kilograma. Poslednja
akcija koju su pre britanskog preuzimanja izveli Amerikanci je bila da sravne
bulodožerima jedan deo kampa u kome su navodno još bili umirući, ali živi ljudi
u svojim iskopanim zaklonima.
Izigravanje ženevske konvencije
Bask
dalje objašnjava da su po ženevskoj konvenciji tri prava zagarantovana ratnim
zarobljenicima: da će im biti obezbeđena hrana i zaklon po istom standardu
kako je obezbeđena za vojnike pobedničke sile, da mogu da šalju i da primaju
poštu i da ih mogu posećivati delegacije Međunarodnog komiteta Crvenog Krsta. Oni bi slali izveštaje o
stanju u logoru takozvanoj zaštitničkoj sili, a
to je u slučaju Nemačke bila švajcarska.
Ali,
Nemačkim zarobljenicima je ovo pravo bilo uskraćeno jednom perfidnom
smicalicom. Naime sve direktive za
postupanje prema vojnim zarobljenicima stizale su iz američkog Vrhovnog štaba
savezničkih izvršnih snaga (Suprime headquarters, Allied Expeditionary
Force - SHAEF). General Ajzenhauer je bio vrhovni komandant i vrhovne vojne komande SHAEF - svih
savezničkih armija u severozapadnoj Evropi i komandni general američkih snaga
na prostoru Evrope. On je bio podređen Mešovitom generalštabu Britanije i SAD i
američkoj vladi. Ali u odsustvu eksplicitnih direktiva - ako nije drugačije
određeno - konačni nivo odgovoran za tretman nemačkih vojnika u američkom
zarobljeništvu.
Tako
da bi izbegao primenu ženevske konvencije on je odlučio da pored kategorije ratni
vojni zarobljenici uvede još jednu kategoriju zarobljenika koju je nazvao razoružana
neprijateljska sila (?!). Na ovu kategoriju se nije odnosila ženevska
konvencija. Ovo novu kategorizaciju je svojim podređenim naložio kao tajnu. I
ona je postojala samo za američke logore u kojima su držani nemački zarobljenici.
četvrtog
maja 1945. prvi nemački ratni zarobljenici su bili prebačeni u status razoružane
neprijateljske sile. Istoga dana američki
Ratno ministarstvo zabranilo im je primanje i slanje pošte. (Kada je
Komitet Crvenog krsta najavio plan za obnovu slanja pošte u julu, bili su
glatko odbijeni). Danom velike pobede Saveznika, 9. maja 1945. ukinuta je
nemačka vlada i istovremeno je američka vlada odbacila švajcarsku kao
zaštitničku snagu za Nemačke zarobljenike.
(Premijer
Kanade Mekenzi King protestvovao je zbog toga u Forin Oficu u Londonu zbog
paralelnog uklanjanja švajcaraca kao zaštitnika britansko - kanadskih kampova,
ali je odgovor i za njega bio porazan). Američka vlada je onda informisala
Crveni krst da od tada ne postoji nikakva zaštitna snaga koja bi izveštavala o
stanju u logorima, te da nema nikakve svrhe da posećuju kampove sa nemačkim
ratnim zarobljenicima. Od tada ovim zatvorenicima niko nije mogao da priđe, da
im donese hranu, odeću, lekove iz bilo koja organizacije.
Generalu
Džordžu Maršalu je Ajzenhauer telegramom objasnio da drugačijom
kategorizacijom zarobljenika zatvorenički tor neće morati da ima ni zaklon ni
druge pogodnosti. Ajzenhauer je na ovaj način počeo nemačkim zarobljenicima
najpre da smanjuje porcije hrane, a onda i da im hranu potpuno uskraćuje.
Više ljudi u logoru nego na spiskovima za trebovanje hrane
Tako
se iz telegrama koje su američki generali razmenjivali vidi da je postojao
nesklad u broju zarobljenika koji su vođeni na spiskovima SHAEF-a i kojima su
sledovale porcije hrane i vode (po ženevskoj konvenciji) i njihovog stvarnog
broja u logorima. Tako je američki general Lee izvestio da ima milion
ljudi više u kampovima u Evropi nego što ih je SHAEF vodio u knjigama, a na
osnovu čega je vršeno trebovanje hrane za zatvorenike. Zato se on u junu žalio
da mora da deli sledovanje zarobljenicima po broju koji je izračunao SHAE, a da
je broj zarobljenika u logorima bio u
stvari tri puta veći.
Ovo
perfidno prevođenje zarobljenika iz kategorije ratnog zarobljenika u kategoriju
razoružane neprijateljske sile stalno je usklađivano, svake nedelje i
njihov broj je na papiru koji pokazuje ratne zarobljenike bio sve manji.
Smanjivanje formalnog broja zarobljenih i smanjenje porcija bio je siguran put
da ogroman broj njih umre od gladi. Prebacivanjem iz statusa ratnog
zarobljenika u status razoružane sile nije bilo potrebno prebacivati
zarobljenike iz jednog kampa u drugi i sl, već je to rađeno samo na pisaćoj
mašini i transport hrane je bio zaustavljen.
Ovako
aranžirana prevara kroz evidenciju i spiskove vršena je samo klimanjem glavom
podređenih oficira i bez bilo kakvih pisanih naređenja. To je prvo
mistifikovalo, onda frustriralo i konačno zamorilo američke oficire srednjeg
ranga koji su bili zaduženi za ratne zarobljenike, navodi Bask.
Da
li je razlog za ovakav Ajzenhauerov tretman nemačkih zarobljenih vojnika
bila nestašica hrane u Evropi, kako se
često objašnjavalo? Bask u svoj knjizi upravo otkriva da nije bilo nestašice
hrane. Naprotiv.
Ogromne
zalihe hrane u Evropi postojale su što se vidi iz izveštaja Ajzenhauerovog
specijalnog asistenta generala Evereta Hjuza koji je po zadatku posetio
magacine u Napulju i Marseju i izvestio svoje nadređene telegramom: Zalihe
su veće nego što ćemo ih ikada koristiti. Protežu se dalje nego što se očima
može videti. Bask tvrdi da su u
SAD viškovi žita i kukuruza bili veći nego ikada i bila je tada rekordna žetva
krompira. Samo saveznička armija je imala toliko hrane u rezervama da kada kada
bi čitava skladišta u Engleskoj bila
isključena od snabdevanja, nekim slučajem, to se ne bi se primetilo tri
meseca.
Međunarodni
komitet Crvenog krsta imao je oko 100.000 tona hrane u magacinima u
švajcarskoj. Kada su pokušali da pošalju dva teretna vagona u Nemačku, američki
oficiri su voz vratili natrag, pod obrazloženjem da su njihove zalihe i
skladišta već prepuni hrane Crvenog krsta koju
još nikada i nigde nisu distribuirali. Međutim kampovi su imali veoma
oskudn snabdevanje u svemu.
U
kampu Rajnberg je bilo vojnika i mlađih od 18 godina, a bilo je i mnogo civila
koji nisu imali gde. Bilo je i dece od 6 godina, kao i trudnih žena i staraca
preko 60 godina. U početku dok je na tom prostoru još bilo drveća, ljudi su
lomili granje kako bi naložili vatru. Ali, stražari bi im nardeili da gase. Nekima je bilo
zabranjeno da kopaju rupe u zemlji, a sve što su imali da jedu bila je trava, navodi Bask sećanja
nekoliko zarobljenih vojnika.
Charlse
von Luttichaiu
je bio kod svoje kuće na oporavku kada je odlučio da se preda amerikancima
pošto su mu upali u kuću. Odveden je u kamp Kripp, na Rajni blizu
Remagena: Držani smo na otvorenom prostoru ograđenom bodljikavom žicom, sećao
se. Pola vremena provedenog tamo nije bilo hrane. Ili smo dobijali veoma
malo. Iz pakovanja sam video da su nam davali deseti deo porcija koje su
koristili za američke vojnike… žalio sam se jednom američkom komandantu kampa
da oni krše ženevsku konvenciju, ali on je samo odgovorio, zaboravi konvenciju.
Nemaš nikakva prava.
Kao
nužnik su služili panjevi ubačeni u rov iskopan duž bodljikave žice. Zbog
slabosti i iscrpljenosti mnogi nisu ni mogli da se popnu na panj. I odeća,
obuća i blato su bili zagađeni u čitavom prostoru. Tu se jelo i spavalo. U tom
stanju su mnogi umirali. Za samo nekoliko dana ljudi koji bi ušli zdravi u ovaj
prostor, počinjali bi da umiru.
Video
sam naše ljude kako vuku mrtva tela kroz kamp prema kapiji, gde su ih slagali
jedno na drugo u kamione, koji su ih odvozili.
Zaštitnik Ajzenhauera je
bio Bernard Baruh
Ajzenhauer je nemačko prezime koje je porodica
doselivši se u SAD malo modifikovala. Iz Nemačke su najpre pobegli u švajcarsku
sredinom 17. veka, navodno zbog verskog progona. Ajkova majka je bila
luteranske vere. Ajk je pohađao West point akademiju gde su
ga navodno nazivali užasnim švedskim Jevrejinom. Za njegovo
jevrejsko poreklo za sada ne postoje dokazi. (Mada svako može
postati deo jevrejske mreže).
Prvih dana Drugog svetskog rata Ajzenhauer je radio u štabu
generala Daglasa Mekartura u južnom Pacifiku. Mekartur je
navodno bio nezadovoljan njegovim radom, smtrajući da je nesposoban
za komandovanje.
Ali, general Džordž Maršal je video u njemu
sposobnog vojnika. Zato ga je imenovao na službu u Evropi kao
glavnokomandujućeg svih američkih i združenih savezničkih snaga. Pukovnik Ajzenhauoer je za ovaj posao promovisan ispred bar 30
iskusnih starijih oficira i dobio je čin generala sa pet
zvezdica.
Iza ovog fantastičnog unapređenja
je stajao Bernard Baruh, američki finansijer, berzanski špekulant,
politički savetnik i uopšte siva eminencija američke politike koji je vukao konce iz
senke i očigledno po direktivama vlastele iz Londona.
Baruh je poznat kao ključna figura u
formiranju Izraela. Njegova majka je iz bogate sefardske jevrejske trgovačke
porodice, a otac mu je bio vitez Kju Kluks Klana. Dakle, Baruh je bio čovek iz
"familije".
Zašto su za glavnokomandujućeg promovisali baš Ajzenhaurera, koji se pokazao kao veoma loš
komandant? Logičan odgovor bi bio - zato da bi Baruh preko njega vukao sve konce. Ajk je naređivao
samo svojim potpisom. Baruh je bio taj koji je neposredno pregovarao i za vreme
i nakon Drugog svetskog rata sa Staljinom, na postavljanju vojske na okupiranoj
nemačkoj teritoriji i predao je Sovjetima teritorije koje su krvavo osvojili
Amerikanci.
Da li je preko Ajzenhauera upravo Baruh naložio
iznurivanje glađu miliona nemačkih vojnika? Da li je Baruh stajao iza Operacije Keelhau kada je 1,5
miliona izbeglih antikomunista vraćeno u SSSR gde ih je
Staljin smestio u gulage i pobio, a što je istorija pripisala
Ajzenhaueru?
Pod nemuštom komandom Ajzenhauera u Operaciji
Buktinja koja se odvijala u nizu, Ervin
Romel je zbrisao čitavu američku divizju, jer im Ajzenhauer koji je sedeo u vreme operacije na
Gibraltaru, čak 800 milja dalje, nije obezbedio vazdušnu zaštitu.
Ajzenhaureova nesposobnost je koštala Saveznike 10.000 vojnika, od kojih su
6.500 bili Amerikanci.
Iz ovog haosa, Ajzenhauera je izvukao general Paton koji je
postao nakon rata najmoćniji čovek u Evropi i najugledniji general u SAD. Samo njegova naprasna smrt omogućila je Ajzenhaueru da se
kandiduje za predsednika SAD. Iako je formalno bio demokrata, Baruh je podržao
Ajzenhauer. I danas je nejasno da li je Paton zapravo perfidno ubijen kako bi
Ajzenhauer imao čist put do Bele kuće?
Kao predsednik SAD on je radio sve ono što
je bilo u interesu londonskog trgovačkog kartela:
Bože,
kako mrzim Nemce, napisao je Ajk svojoj ženi Memi, septembra
1944. Pre toga pred britanskim ambasdorom u Vašingtonu rekao je da svih 3.500
oficira nemačkog generalštaba treba istrebiti.
Beleška američke
delegacije
Kamp duž Rajne su krajem
aprila posmatrala dva pukovnika iz medicinskog korpusa američke vojske, James Mason i Charles Beasly, što su
opisali u jednom dokumentu 1950: Ljudi sklupčani jedan do drugog kako bi se
ugrejali iza bodljikave žice bio je strahovit
prizor… Blizu 100.000 ispijenih, ravnodušnih, prljavih, mršavih i
koščatih tela, praznog pogleda, obučenih u prljave sive uniforme stajali su do članaka
zaglibljeni u blatu…Nemački divizioni komandant izvestio nas je da ljudi nisu
jeli najmanje dva dana i da je sledovanje vode bio glavni problem - a samo 200
jardi dalje je bila nabujala reka Rajna.
Paton je hteo da
oslobodi nemačke vojnike
General Džordž Paton i
njegova Treća armija bili su jedina
armija u čitavoj Evropi spremni da
oslobode značajan broj zarobljenih nemačkih vojnika . Generali Omar Bradley i J.C.H. Lee komandant
komunikacione zone (Com Z) Evrope, naredili su oslobađanje zatvorenika u roku
od nedelju dana od završetka rata 9.maja, ali SHAEF naredba koju je potpisao
Ajzenhauer je to poništila 15. maja.