https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Kontranapad

Kontranapad

 

Dok srpski sport tone u bedu i ništavilo, bitka za funkcije i fotelje ne prestaje

 

Nominacije bez Oskara

 

Modeli obezbeđivanja izborne volje u demokratskoj Srbiji, postali su nepisano uputstvo kako doći do pobede i prerastaju u sistem i u drugim organizacijama u kojima se „demokratskim" putem dolazi na vlast. Doduše toga nisu oslobođene ni druge tranzicijske demokratije, ali ni neke tradicionalne. U sportskoj Srbiji, bilo je primera izbornog javašluka, podmetačina, agresije i režije...

Miroslav Vislavski

Podsetimo se izbora u Olimpijskom komitetu Srbije i Crne Gore 2005 kada je Filip Cepter izabran, pa nekoliko meseci kasnije smenjen sa dužnosti predsednika OKSCG. Njegov sledbenik Ivan Ćurković nije izabran regularno, što je 2008 godine potvrdio Drugi opštinski sud u Beogradu, koji je svojom odlukom po žalbi Milana Jankovića, alijas Filipa Ceptera proglasio nelegalnom izbornu Skupštinu OKSCG od 7 decembra 2005. U istom zamahu, sud je doneo Odluku da je Cepter i dalje predsednik Olimpijskog komiteta. Kako je u međuvremenu došlo do razlaza Srbije i Crne Gore, a odluka Suda je doneta u vreme završne kampanje izbora u Olimpijskom komitetu Srbije i ovaj slučaj je prećutno okončan satisfakcijom koju je poneo i doživeo Milan Janković - Cepter.

Kako je došao i otišao Filip Cepter, sličnu sudbinu je doživeo posle njega i Ivan Ćurković. Nezakonito je biran, kao što je zbog kršenja zakonskih propisa odustao od kandidature na samoj izbornoj Skupštini koja je na Olimpijski presto dovela Vladu Divca 2008. Reizbor Vlada Divca krajem 2012. je protekao gotovo u ilegali i po skraćenom postupku - u roku od dve nedelje!

Podsetimo se takođe mučnih dana u predizbornoj kampanji koja je vođena u izborima za predsednika Fudbalskog saveza Srbije u kojoj su učestvovali Tomislav Karadžić i Dragan Aca Bulić, kao i sednice Skupštine koja je odlučivala o novom predsedniku, održane u Sali Privredne komore Srbije 2008. godine. U pojedinim trenucima, delovalo je da je brojnost službe obezbeđenja, nadvisila broj članova Skupštine! Uz to, sednica je protekla u pravnom nasilju u odnosu na sadržaj i program koji bi trebao da opredeljuje poveravanje mandata. U tom pogledu, Tomislav Karadžić je imao iskustva iz „tuča" koje je vodio kada su ga smenjivali 2001. sa dužnosti predsednika Fudbalskog saveza Vojvodine u sali Kazneno popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici (!?) u kojoj je zakazana sednica Skupštine.

Umesto da državni organi većinu učesnika zadrže u krugu KPZ, jer im je biografija više odgovarala za tu Ustanovu nego za jednu društvenu organizaciju, oni su im bili zaštita da ne dođe do krvi, pa se na sreću sve završilo sa jajima i mućkovima na Toletovom obrazu i obrazima njegovih pristalica!

Slične napetosti su vladale u drugim savezima poput Košarkaškog u Vojvodini u kome su pristalice i pripadnici „demokratskih" snaga nasilno sklanjali dr Lazara Pantelića, Košarkaškom savezu Srbije u kome je naspram Dragana Kapičića, isforsiran Dragan Đilas (za sada bez spektakularnog doprinosa), Teniskom savezu Srbije u kome je primoran Boba Živojinović da „ustukne" pred „starim teniskim Vukom" Jeremićem, Atletskom savezu Srbije kada se „ministarski dugoprugaš" Velja Ilić trkao sa Svetozarem Krstićem, Rvačkom savezu Srbije kada je od izuzetnog sportskog radnika Nenada Lalevića, rvački presto zauzeo Željko Trajković, koristeći pri tom obilatu pomoć raznih lobija i svojih laktova...

I u klubovima su velike izborne trke. Četvrt veka oni žive i finansiraju se kako umeju i znaju. Voditi sportski klub, u ovim vremenima je prava kazna, a ne sreća i zadovoljstvo. Prvo, zbog toga što se vansistemski obezbeđuje novac,  a to sa sobom nosi razne rizike. Oni se posledično javljaju u vidu narušavanja zdravlja, batinanja i drugih tortura, zatvorske kazne, pa čak i gubljenjem života. Uprkos tome, ljudi vole da su vlast i u klubovima, bez obzira na posledice koje nisu vredne žrtava. Čak ni onih koje u nekom periodu donose blagodet sa ukradenim parama ili privilegijama u vremenu u kojem kontrolišu račune. Na kraju sve dođe na svoje mesto, pa dobijete sliku klupske elite koja je sa obaveznim zatvorskim stažom.

U FK Vojvodina na primer, iz rukovodstva pridošlog na talasu demokratskih promena, zatvor (pritvor) su okusili Miodrag Kostić (otkupio se u poštenom pravosuđu), Ananije Pavićević, Dušan Borovica, a Pero Matijević je platio otkup za kidnapovanog sina...Doduše, njihove posledice nisu rezultat žrtava koje su podnosili Klubu, već je Klub bio njihov žrtvenik ili fasada za „časne" poslove. Od tada na ovamo, pola elitne fudbalske lige predvode čelnici sa zatvorskim ili predzatvorskim stažem. To je stanje. U svemu tome, politika je kreator, konstruktor, kontrolor, tužilac, sudija... I to svaka i svakojake boje. Koja god dođe, optužuje prošlu, a koristi njene mehanizme i rukovodi se istim ciljevima.

Petnaestog marta će se održati izborna Skupština Sportskog saveza Srbije. Kao što je poznato, na crti su dvojica kandidata. Prvi ima puno opravdanje da bude tu gde je i nastavi ono što je radio minule četiri godine. Karijera Aleksandra Šoštara kao sportiste, ali i uspešnog sportskog radnika ne može da se smesti u nacionalni okvir. Ona je interkontinentalna! Vrapci na granama znaju da je nosilac najsjajnijih medalja sa najvećih svetskih takmičenja u nacionalnom timu naše zemlje, kako god se zvala u njegovoj karijeri. Zlato sa Olimpijade, Svetskog i Evropskog prvenstva, najznačajniji naslovi u klupskim međunarodnim i nacionalnim takmičenjima kao što su titule šampiona i pobednika kupa, status najboljeg vaterpoliste sveta su njegova takmičarska legitimacija. Kao sportski funkcioner, u svojstvu predsednika predvodio je vaterpolo klub Partizan do Evropske šampionske titule. To je sedmi u nizu ovog naslova u istoriji kluba i to nako 35 godina apstinencije! Prošle godine Šoštar je izabran u Biro Evropske plivačke i vaterpolo federacije LEN. On je prvi naš predstavnik nakon 22 godine od kada smo izgubili mesto u najuticajnijem organu LEN-e.

Kao predsednik Sportskog saveza Srbije tokom mandatnog perioda ulagao je svoje znanje i nedostižni sportski autoritet u jačanje materijalne osnove Saveza. Pre četiri godine kada mu je započeo mandat, budžet je iznosio 15 miliona dinara, da bi danas bio sedam puta veći! U trci za predsedničko mesto, pre četiri godine,  protivkandidati su mu bili za respekt: Milorad Stanulov, nosilac srebrne i bronzane Olimpijske medalje i visoki sportski funkcioner, Dragan Vuksanović, nekadašnji ministar sporta i visoki funkcioner u DSS i Jovan Šurbatović, nekadašnji gradski „ministar" sporta Beograda. 

Legitimno je pravo svakog da misli o sebi najlepše i da se smatra sposobnim da obavlja najsloženije zadatke. To je demokratska tekovina. Ali ono što nedostaje srpskoj demokratiji je odgovornost i polaganje računa za učinjeno i neučinjeno. A kad tako stvari posmatrate, onda nije čudo kada Šećerovski misli da bi bio najbolji na mestu predsednika države, jer nakon isteka mandata nikom ne polaže račune i ne odgovara što je državu doveo do propasti! Mogu pristalice da veličaju i Slobodana Miloševića i Zorana Đinđića. A pravo je pitanje šta su oni to uradili dobro za narod i narode ovog podneblja i države Srbije. Koliko je Srbiji bolje u ovakvom izdanju u odnosu na vreme kada je bila deo Jugoslovenskog federalizma?

Kada se tako stvari posmatraju, onda na mikro primeru kandidature Ivana Bakića, direktora SC Šumice u Beogradu za predsednika Sportskog saveza Srbije možete dati odgovor na pitanje šta je u glavama onih koji misle da su stvoreni i predodređeni da budu na odgovornim pozicijama. U biografiji Ivana Bakića stoji da je bio: sekretar ŽKK Radnički, direktor ŽKK Crvena Zvezda, direktor Feršped Ad - sektor Marketing, član Skupštine FK Radnički, član Skupštine FK Železnik (biće u isto vreme kada je gazda kluba bio Dragan Bulić), pa zatim: Član Veća GO Voždovac zadužen za sport i omladinu, Direktor za kulturu i sport SC Šumice, Organizator LŠ u ženskoj vaterpolo organizaciji... Još da je član biblioteke, mogao bi u konkurenciju i za predsednika države!

Dakle, od kuda čoveku smelosti i hrabrosti da izađe na crtu jednom kandidatu poput legendarnog Šoštara? Da se razumemo, nije Šoštar kandidat koji ne sme imati protivkandidata. Niti je on bezgrešan. Na protiv, ima mesta za kritičko posmatranje pređenog mandata u Sportskom savezu Srbije pod Aleksandrom Šoštarom. O tom nekom drugom prilikom. Sada i ovde je reč o kriterijumu i svesti njegovog jedinog protivkandidata, Bakića. Zna li čovek uopšte šta je funkcija za koju se nominuje i na koju hoće da dođe? Sam ili po želji svoje partije - svejedno! Ako partija nema jačeg kandidata neka ne potcenjuje sportski pokret Srbije, a ako je to njegova zamisao, Partija treba da ga zaustavi da je ne kompromituje u trci sa velikanima sporta i još više sa prilikama u našem sportu.  Bakićevu kandidaturu su podržali i dali prednost (!?) u odnosu na Šoštara sportski savezi opština: Priboj, Kuršumlija, Babušnica, Aranđelovac, Sečanj, kao i granski savezi: Ragbi, Hokej na ledu, Ujedinjena sportsko penjačka federacija, Kriket federacija, Bejzbol savez, Plesni savez, Konjički savez. Njih šesnaest u odnosu na devedeset koji su dali podršku Šoštaru.  

Da ima poštovanja prema funkciji koju želi da prigrabi, prema sportu Srbije i njegovoj istoriji, Bakić bi se izvinuo što se preračunao, povukao bi svoju kandidaturu za neko drugo vreme dok nešto ne napravi u karijeri što bi ga preporučilo za predsednika Sportskog saveza Srbije, a možda i predsednika države Srbije.  Ne bi poslužio kao primer  koji svojim zanosom i arogancijom zatire sve vrednosti koje još uvek postoje u Srpskom sportu. Valjda vlast u zanosu, neće upotrebiti svoju moć u sportu i na sutrašnjoj izbornoj Skupštini SSS posegnuti za metodama koje su instrumenti u „prekomponovanju političke vlasti"  i trezvenosti sporta.

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane