Rocky Stars Club
Uređuje... Rajko Roki Dvizac
Hleb i čokolada…
Dvorske lude za šaku dinara
Sa 38-39 godina profesionalnog rada u
novinarstvu i pisanja za preko 50 listova od Beograda, preko Frankfurta
do Čikaga, saradnje na TV Beograd, pionirskih početaka na Radio Beogradu,
mesta gl. urednika regionalnog Mega Radija itd. itd - preturio sam svašta preko
glave. Bio sam i ostao rok novinar. A biti roker u vreme Titoizma
smatralo se svetogrđem. Rok grupe i svi mi ostali koji smo živeli život
rokenrola (novinari, slikari, režiseri, pisci itd.) predstavljali smo
bunt protiv crvenog režima, trn u oku partiji na vlasti, otpor jednoumlju…Danas
je, kako vidim, slika drugačija.
Mnoge „velike" rok grupe (pevači/pevačice)
dobrovoljno su postale dvorske lude,pardon,dvorski zabavljači. Partijski
drugovi im nameštaju tezge. Fuj. Sram vas bilo. Za šaku dinara pljunuli ste sve
koji su se časno decenijama unazad borili za rokenrol. Zbog vas je
umro rokenrol u Srbiji!
Lokalna Radio Inđija slavi 40. rođendan. Ja sam novinarsku karijeru
počeo u Radio Beogradu a vežbao glas u Radio Inđiji. Izmislio sam
nekoliko emisija (od top-lista, hita dana pa do emisije za romantičare „Slomljena
srca" itd). E ,upravo ta emisija izazvala je prvu pometnju u Radiju.
Jednog dana dobili su razglednicu/pohvalu čak iz „dalekog" Zrenjanina za
emisiju „Slomljena srca". U Radiju je to dočekano kao čudo
neviđeno. Ej,zamisli, slušaju nas čak u Zrenjaninu. Istog dana dobio sam
zvaničnu ponudu od gl.urednika za stalno zaposlenje. Na nagovor sam pristao i
raspisan je konkurs. Ja sam se na audiciji koja je bila formalnost pojavio pola
sata kasnije po isteku vremena da im kažem da sam se predomislio i da ipak odlazim
za Beograd. Ovog puta ubeđivanja nisu pomogla..
Ja sam otišao da sreću potražim u Beogradu
a Radio Inđija je nastavila svoj život sve do danas.A sada,ovom slavljeniku
preti gašenje..Dugovi su veliki,nerazumevanje vlasti još veće,pravila RRA
surova,diktat iz EU neumoljiv a kupca nema…Po prvi put sam siguran da je onda
moj izbor bio pravi.
Vojsku sam služio u Ajdovščini (Slovenija)u nekoj vrsti kažnjeničke jedinice.
Naime, moja četa, kad sve saberete, imala je oko 140 godina robije! U četi su
bila dvojica sa završenim fakultetom (Beograđanin je završio dizajn u
Nemačkoj a Slovenac trubu na Sorboni - oni su bili najsumnjiviji, zato Slovenac
nije mogao čak ni da bude trubač u četi), nas četvorica sa nezavršenim
fakultetom i dvojica sa srednjom školom. Ostalo - sačuvaj me Bože. Go
kriminalac,lopov…
Tu sam upoznao i Roberta Nemečeka koji je
vodio razglasnu stanicu i biblioteku. Pošto je on bio klasa ispred mene,
pripremao me je da preuzmem njegovo mesto kad on ode u civile. No, kapetan je
bio sumnjičav i stalno odugovlačio moje premeštenje iz ljute pešadije. Ovde
moram da napravim malu digresiju. Ne mogu a da ne spomenem dodelu naoružanja.
Ostao je još samo jedan puškomitraljez a ispred mene je bio grmalj od čoveka.
Bio sam siguran da će njemu pripasti da grdosija od naoružanja ali, gle čuda.
On je dobio malu pušku a meni je dodeljen mitraljez uz glupavo obrazloženje: -
U tebe imam poverenja.
Znaš,on je bio gastarbajter u Nemačkoj
zato je sumnjiv tip. Džaba sam se ja
bunio da je mitraljez i teži i veći od mene, da ne mogu da ga nosim itd itd.
Naređenje - izvršenje. Kasnije za vreme nekih vežbi jedan stasiti Nišlija koji
se hvalio da je bio legionar,nosio je osim svog meitraljeza i mene i moj
mitraljez. I danas sam mu zahvalan za to.Elem,to je bio razlog više da se domognem
radnog mesta.Smišljao sam način kako da obrlatim kapetana.Sasvim slučajno
primetio sam da čita „Politiku Ekspres". Pošto sam imao jednog
prijatelja u tom listu pisao sam mu da mi učini uslugu. Iako nije pisao za
vojničku, već muzičku stranu on je sredio da se pojavi moj tekst gde na sva usta
hvalim moju jedinicu na čelu sa kapetanom. I na dan kada je izašao tekst odmah
sam prebačen na radno mesto. U poslednjem trenutku.Par dana kasnije Nemeček
je skinuo uniformu i vratio se u Beograd.
U vojsku sam otišao kao novinar „Džuboksa" a kada sam se vratio u
Beograd zatekao sam dva ljuta rivala - „Džuboks" i list „Zdravo"
(Politika).Mnogo mojih kolega predvođenih Pecom Popovićem prešlo je
iz „Džuboksa" u „Zdravo". Ja sam svratio prvo u „Džuboks" gde su me dočekali raširenih ruku a par dana kasnije otišao sam i u „Zdravo".
I tu sam primljen da pišem. Tako se desio presedan. Ja sam bio jedini novinar u
Jugoslaviji koji je istovremeno pisao za oba rivala, i za „Zdravo" i
za „Džuboks"!!!
Blago rečeno,to je bilo isto kao da jednu
utakmicu igrate za „Partizan" a drugu za „Zvezdu".To je
bilo ono najbolje a najgore je kad god bih kročio u redakciju „Džuboksa"
odmah sa vrata su me pitali „Šta rade oni pederi u Zdravo"? A kada
bih došao u „Zdravo", pitali su me „šta rade oni pederi u Džuboksu"?
I tako iz dana u dan, sve dok me
jednog dana na razgovor nije pozvala glavna urednica lista „Zdravo".
Mudra žena brzo je shvatila „igranku" u koju sam upao a pošto je volela
moj stil pisanja i tačnost, dala mi je ponudu - da napustim pisanje muzike i
potpuno pređem u „Zdravo" ali kao filmski kritičar. Bio sam
istovremeno iznenađen, počastvovan ali i zbunjen. Urednica je očigledno saznala
da sam je veliki filmofil i da sam ustvari trebao da studiram režiju a ne
novinarstvo. No, postojao je jedan problem. Rekao sam joj : - Kako da pređem
na film kada o filmu piše moj kolega Milomir Marić? Urednica se samo
nasmejala i odmahnula rukom : - To je najmanji problem. Marić je mnogo
neozbiljan, neodgovoran i stalno kasni sa tekstovima. Očigledno je da njega
mnogo ne interesuje film.Možda mlade glumice ali film,sigurno ne! Nego ti da
pređeš na film i to odmah a za Marića ću se ja pobrinuti.Verujem da će mu čak i
laknuti.
Zatečen ovim argumentima na trenutak sam
se dvoumio. Ipak mi je bilo neprijatno da kolegi „zabadam nož u leđa". Da
je on u to vreme bio već odustao od filma, možda bih i pristao. Ovako...Bilo mi
je neprijatno, nekolegijalno i nečasno pa sam brže-bolje smislio neubedljivo
objašnjenje da ja ipak ne treba da prelazim iz muzike u film strogo pazeći da
ne spomenem Marića. Da ga ne uvredim? Nisam siguran da bi on isto
postupio da je bio na mom mestu? Možda se varam a možda i ne?? Bilo kako bilo,
naš razgovor se završio savetom urednice „Da još malo razmislim i da me
mesto filmskog kritičara čeka"...
Napustio sam „Zdravo" sa
dilemom šta mi je činiti - da li da iskoristim ponuđenu priliku ili da ostanem
u muzici? Dve-tri nedelje nisam odlazio ni u „Zdravo" ni u „Džuboks"
a onda sam prelomio - nastaviću da pišem o muzici ali neću više da
pišem ni za jedan od dva rivalska lista! Tako je i bilo. Za samo mesec
dana,istovremeno sam pisao čak za osam listova od Ljubljane, preko Zagreba do
Beograda a istovremeno imao (in)direktni uticaj na još 2-4 lista u Sarajevu,
Skoplju, Zagrebu, Novom Sadu…
U tim trenutcima po prvi put od kada se
bavim novinarstvom osećao sam da imam veliku medijsku moć.Bez problema sam
mogao da uništim koga god sam hteo ili pak da od potpuno anonimne osobe preko
noći napravim zvezdu. A bio sam nezaposlen,slobodan novinar a sa ogromnom
medijskom moći! Nikad je nisam zloupotrebio i zato mi je i danas savest mirna…A
što se tiče Milomira Marića, urednica lista „Zdravo" bila je
u pravu - napustio je pisanje o filmu. Ipak su ga samo glumice zanimale.To je
OK.