Svedočanstvo
Nepoznata
istorija Hladnog rata: Vladimir K. Volkov: "Staljin je hteo drugačiju
Evropu"(1)
Nemačku je
podelio Zapad
Poznati
ruski istoričar Vladimir K. Volkov u knjizi "Staljin je hteo drugačiju
Evropu", demaskira jednu višedecenijsku podvalu koju je Zapad servirao
svetu - da je do podele Nemačke došlo isključivo zbog Staljinove volje. Volkov
donosi do sada nepoznate činjenice koje govore suprotno. Staljin nikako nije
bio za podelu Nemačke! U dva nastavka Tabloid iz ovog izuzetnog dokumentarnog
dela objavljuje ključne detalje o senzacionalnom otkriću koje baca novo svetlo
na posleratnu podelu Evrope.
Vladimir
K. Volkov
U godinama „Hladnog
rata", o nemačkom pitanju napisan je veliki broj knjiga, a neki njegovi
aspekti i dalje su sporni. Najveći deo spora odnosi se na motive sovjetske
politike, a posebno na Staljinova viđenja „nemačkog pitanja" i na realne
ciljeve koje je sebi bio postavio. Arhivski materijali koji su u proteklim decenijama
učinjeni dostupnim u Sovjetskom Savezu, Nemačkoj Demokratskoj Republici (NDR) i
drugim bivšim socijalističkim zemljama, nisu potpuno rasvetlili ova pitanja.
Među publikacijama
koje se bave ovom temom, treba istaći dve: delo Vilfrida Lota „Staljinovo
nevoljeno dete. Zašto Moskva nije želela NDR",: koje se pojavilo 1994.
godine na nemačkom, a 1998. godine na engleskom jeziku, i publikaciju američkog
istoričara Najmana „Rusi u Nemačkoj: Istorija sovjetske okupacione zone.
1945-1949" („The Rusians in Germany: A History of the Soviet Zone of
Ocupation. 1945-1949") objavljenu 1995. u Velikoj Britaniji. Obe
knjige su dobro potkrepljene dokumentima.
Obojica
autora učestvovala su u izradi dva toma dokumenata koji su, kako možemo
pretpostaviti, trebalo da pruže odgovore na mnoga pitanja koja su postavili
njihovi pisci. Tako je Lot zajedno sa Rolfom Badštibnerom objavio 1994.
godine političke beleške Pika koje je on napravio o toku i rezultatima susreta
rukovodstva SED-a (Sozialistisće Einheitspartei Deutsćlands - Jcdinstvena
socijalistička partija Nemačke) sa Staljinom i drugim sovjetskim
rukovodiocima.
Najman
je 1998. godine zajedno sa nemačkim istoričarem Bonvečom i ruskim istoričarem
Borđugovom priredio dokumente jednog od vodećih organa sovjetske vojne
uprave u Nemačkoj, Odeljenja za propagandu (informisanje). Istraživači imaju na
raspolaganju dokumente o kojima su ranije mogli samo da sanjaju. Njihovi radovi
obogaćeni su novim činjenicama; mnoge očne dobile su time sigurnu podlogu u
dokumentima. Istovremeno je postalo jasno da je nemali broj ranijih shvatanja
bio zasnovan na pojednostavljivanju, da su bila suviše pravolinijska i nisu
uvek odgovarala realnosti.
Ipak:
dokumenti koje su obradili Lot i Najman nisu bili od prvorazrednog značaja. I
nisu dopuštali konačnu ocenu stvarne Staljinove strategije u vezi sa „nemačkim
pitanjem".
Lot je
konstatovao Staljinovo saglašavanje sa idejom o jedinstvenoj demokratskoj
Nemačkoj i izneo je mišljenje da je osnivanje NDR-a predstavljalo rezultat kako
politike Zapadnih sila - koja je principijelno sledila ideju o osnivanju zapadnonemačke
separatne države - tako i sistema koji je predložio Staljin. Drugim rečima: po
pitanju NDR-a, radilo se o „nevoljenom detetu".
Nasuprot
tome, Najman je utvrdio da Sovjetski Savez nije u prvi mah imao plan okupacione
politike u sovjetskoj okupacionoj zoni. Sovjetska vojna administracija u
Nemačkoj nije dobila nikakve konceptualne direktive. Ona se rukovodila osnovnim
principa komunističke ideologije i praktičnim iskustvima odgovornih pojedinaca.
„Mnogo toga još ne znamo o Staljinovim viđenjima po pitanju Istočne
Nemačke", zaključio je.
Radovi Lota i
Najmana predstavljaju najznačajnija uopštavajuća istraživanja objavljena posle
otvaranja istočnonemačkih i sovjetskih arhiva. Istovremeno su se pojavili i
drugi eseji i knjige o specifičnim problemima, između ostalih i ruskih autora.
Talenat
kremaljskog proroka
Adam B. Ulam je početkom 1999. objavio
rezime postojećih istraživanja. U svom eseju je takođe došao do zaključka da su
motivi sovjetske politike u odlučujućem periodu. "Hladnog rata"
ostali nejasni, naročito oni koji se odnose na blokadu Zapadnog Berlina 1948/49,
i na „Staljinovu notu" od 10. marta 1952.
Njihova
tumačenja se još nalaze u okvirima „folklora Hladnog rata". On pak gaji
nadu da bi novi materijali mogli da objasne motive Staljinovih postupaka, koji
za sada nisu dostupni istraživačima.
U red teško dostupnih
dokumenata spadaju i beleške sa Staljinovih sastanaka održanih sa rukovodiocima
SED-a i NDR-a između 1947. i 1952. Oni se nalaze u Predsedničkom arhivu Ruske
federacije. Neki izvodi su poznati. Ali samo upoznavanje sa celokupnom
dokumentacijom omogućava celovito obuhvatanje stvarne Staljinove pozicije u
odnosu na „nemačko pitanje".
Pikova
zapažanja i beleške sa tih razgovora bili su objavljeni 1994. Beleške korektno reprodukuju
sadržinu rasprave. U Pikovoj interpretaciji pak nijanse u Staljinovim stavovima
jedva da su igrale neku ulogu, niz detalja i konkretan tok razgovora nije dat.
To se da jednostavno objasniti: Pik je nastojao da zabeleži za njega, kao
političkog vodu, najvažnije ideje. Konkretne izraze i preporuke. Nasuprot tome,
zapisnike sa razgovora vodile su profesionalne diplomate. Može se pretpostaviti
da su ti zapisnici bili pregledani i ispravljani, ako ne od strane Staljina
lično onda od njegovih saradnika i pomoćnika. Oni autentičnije i preciznije
odslikavaju Staljinova razmišljanja, a u nekim slučajevima otkrivaju i stvarne
motive njegove političke linije.
Staljinovi
razgovori sa vrhom SED-a u mnogo čemu liče na analogne susrete sa vođama drugih
istočnoevropskih komunističkih partija. Svi oni podsećaju na hodočašća vernika
na sveto mesto. Kremaljski prorok je imao svojevrstan talenat da utiče na
sagovornika tako što je svojom pažnjom, jednostavnošću u pojavi i političkim
iskustvom ostavljao skoro mističan utisak.
Utisak koji
je Staljin ostavljao na svoje goste višestruko je posvedočen. Očigledno obdaren
glumačkim talentom, bio je u stanju da kod njih stvori osećaj da je do
instrukcija, koje je davao u obliku saveta, došao zajedničkom razmenom
mišljenja.
Prema
Knjizi poseta Staljinovog kremaljskog kabineta, u poslednjoj ratnoj godini
i u periodu posle rata, a to znači od 1944. do 1952, bilo je 140 susreta i
razgovora sa pojedinim ličnostima, kao i sa partijskim i državnim delegacijama
zemalja Istočne Evrope i sovjetske okupacione zone u Nemačkoj (docnijoj NDR).
Ovom prilikom
nisu uzeti u obzir prijemi i razgovori u Staljinovoj dači u Kuncevu i na drugim
mestima, koji nisu mogli biti obuhvaćeni. Staljin je najviše susreta imao sa
posetiocima iz Poljske, ukupno 59.
Susret je
često imao značajan, uglavnom neizbežan uticaj na odluke u ovoj ili onoj
zemlji, a uz to je svaki razgovor imao i dugotrajne posledice. Susreti su
predstavljali jedan od elemenata sovjetizacije Istočne Evrope, a time i
konsolidacije sovjetskog bloka. Tim je čudnije što verovatno svaki drugi
razgovor nije bio protokolisan i iza sebe nije ostavio nikakav trag - osim
upisa u knjigu posetilaca.
Slična praksa
može se zapaziti i u aktivnostima drugih sovjetskih rukovodilaca.
U Knjizi
poseta Staljinovog kabineta, zabeleženi su sledeći susreti sa Istočnim
Nemcima: 4. jun 1945 - Ulbriht, Akerman, Sobotka. Prisutni su bili Molotov i
general Serov. Razgovor je trajao sat i 45 minuta (18.45-20.30). Sedmi
jun 1945 - Pik, Ulbriht, Akerman, Sobotka. Prisutni su bili Molotov, Dimitrov i
Maljenkov. Razgovor je trajao oko 4 sata (21.35-1.30). 19. Jun 1945 - Ulbriht.
Prisutni su bili Molotov, Galjakov, Garšenin, Afanasjev, Višinski. Razgovor je
trajao sat i 20 min. (1.40-3.00)...
Staljin
bio za ujedinjenu Nemačku još u Teheranu
Iz literature
je poznato da je delegacija u istom sastavu (Vilhelm Pik, Oto Grotevol,
Valter Ulbriht, Fred Elzner) boravila u Moskvi u periodu od 16. do 28.
septembra 1949, što znači neposredno pred proglašenje NDR-a. Po Lotu se ovde
radi o susretu sa Staljinom, pri čemu se poziva na istočnonemački arhiv. U to
se može sumnjati. U to vreme Staljin se nalazio van Moskve, na godišnjem
odmoru.
Naravno, može
se zamisliti da je jedan deo delegacije (Pik je oboleo i bio vezan za krevet)
otputovao na jug kod Staljina. Ipak je verovatnije da je delegacija razgovarala
sa drugim sovjetskim vođama, koje su prenele Staljinovo mišljenje. Tako se,
prema mom mišljenju, ne može sa izvesnošću reći da li se nemačka delegacija
sredinom septembra 1949. sastala sa Staljinom ili ne.
Prema Knjizi
poseta, bilo je jedanaest susreta sa istočnonemačkim političarima. Među
njima samo tri sa Valterom Ulbrihtom i osam sa delegacijama koje su bile gotovo
uvek u istom sastavu. Zapisnici sa šest sastanaka (31. januar 1947, 26. mart i
18. decembar 1948. 4. maj 1951. i 1. i 7. april 1952) nalaze se u Predsedničkom
arhivu, izdvojeni u posebne mape. Za njih je bio nadležan lično Staljin. Mape
sadrže oko 150 kucanih strana.
U mnogim
slučajevima, zapisnici sadrže napomenu da je belešku napravio Semjonov (u
jednom slučaju zajedno sa Korotkevičem). U dva slučaja autor nije naveden, ali
se može naslutiti da je to takođe bio Semjonov. On je prisustvovao svim
sastancima. Nedostatak beleški o drugim susretima može da znači da nisu bili protokolisani,
iako se ne može isključiti ni mogućnost da se pojedini dokumenti čuvaju u
drugim „specijalnim mapama", koje do sada nisu pronađene ili koje još nisu
postale dostupne istraživačima.
Ipak,
postojeći zapisi dopuštaju bolji uvid u Staljinovo viđenje nemačkog pitanja i u
motive pojedinih njegovih odluka.
Zapisi sa
pomenutih susreta nažalost nisu praćeni dokumentima ili drugim materijalima.
Takođe, pri očni pojedinih Staljinovih izjava mora se uzeti u obzir da je
sasvim u skladu sa njegovim karakterom da svoje stvarne planove i namere ne
otkriva čak ni najbližim saradnici- ma.
Dokumenti
potiču iz perioda od 1947. do 1952, što znači samog početka Hladnog rata. Staljinovo
poimanje „nemačkog pitanja" dobilo je svoje obrise već tokom ratnih godina
protiv Hitlerove Nemačke, i za vreme konferencija "velike trojke".
Poznato je da Staljin nije delio mišljenje zapadnih saveznika da Nemačku treba
podeliti.
Istovremeno
su te namere u sovjetskom Ministarstvu spoljnih poslova naišle na podršku.
Najveći zagovornici te ideje bili su Litvinov i Majski, dvojica zamenika
ministra spoljnih poslova. Oni su predložili slične planove.
Staljin se,
doduše, nije neposredno izjasnio protiv podele, kada su Ruzvelt i Čerčil u
Teheranu po prvi put načeli ovu temu. On je samo indirektno ukazao na to da se
podela ne mora bezuslovno dogoditi. Doslovno je rekao: "Ne postoje
takve mere koje bi isključile mogućnost ujedinjenja Nemačke".
Iz
ovako uzdržanog stava može se zaključiti da je on tu problematiku posmatrao u
kontekstu opšteg uređenja međunarodnih odnosa u Evropi.
Na
konferenciji u Jalti 1945, sovjetska pozicija nije još bila jasno iskristalisana.
SAD i Velika Britanija su i dalje zahtevale podelu Nemačke. Sovjetska
diplomatija se saglasila da se u uslove kapitulacije Nemačke unese odgovarajuća
formulacija, prosledivši to pitanje radi provere specijalnoj tročlanoj komisiji
pod rukovodstvom Entoni Idna.
Staljinovi
sastanci sa nemačkim rukovodstvom
Karakteristično
je da se Staljin na Jalti nije konačno izjasnio, iako je signalizirao spremnost
da izađe u susret Saveznicima. Njega su više interesovali uslovi kapitulacije,
i da li je dopuštena bilo kakva centralna vlada u Nemačkoj. On postavlja to
pitanje, rekao je, kako bi razjasnio šta tri sile nameravaju da urade, da ne bi
bile zatečene brzim razvojem događaja.
Prelaz iz
rata u mir nije ostao bez uticaja na sovjetsko držanje u odnosu na „nemačko
pitanje". Te promene su svakako povezane sa Staljinovim imenom i
proistekle su iz uređenja sovjetskog okupacionog režima u Istočnoj Nemačkoj i
priprema novog susreta „velike trojke". Zbog toga je 25. maja 1945. u
Moskvu došao Hari Hopkins, Ruzveltov lični savetnik. U to vreme Staljin
se tri puta sastao sa vodama KP Nemačke. U Predsedničkom arhivu nema dokumenata
o tim susretima. Staljinova pozicija se može utvrditi na osnovu Pikovih beleški
i dnevnika Georgi Dimitrova koji je 7. juna 1945. učestvovao u
razgovorima.
Dimitrov je
posle raspuštanja Kominterne 1943. postao rukovodilac Odeljenja za informisanjc
inostranstva u CK KPŠ-a. On je bio odgovoran za odnose sovjetskog rukovodstva
sa drugim komunističkim partijama. U svoj dnevnik 4. juna 1945. beleži: „...Ulbriht
je stigao iz Berlina u Moskvu. Pošto je poseta delegacije bila u vezi sa reaktivira-
njem KP Nemačke i radom programske orijentacije za posleratnu Nemačku. Posle
razgovora sa Staljinom došlo je do susreta sa Dimitrovom." Za 6. jun
1945. on beleži u svoj dnevnik:
„...Pik,
Ulbriht, Akerman, Sobotka - kod mene. Video sam nacrt poziva CK KPN-a upućen
nemačkom narodu i predlog osnivanja partije trudbenika u Nemačkoj preko Š...Ć. Redigovani
tekst poslao sam Staljinu."
Dimitrov je
juna 1945. prisustvovao Staljinovom sastanku sa nemačkom delegacijom. Susret se
odigrao uveče i trajao je oko četiri sata.
Nekoliko
rečenica u Dimitrovljevom dnevniku izražava najbitnije za taj razgovor:
„Sastanak
kod Staljina (i Molotov). Dogovarali smo se oko poziva KPN-a. Unete su bitne
izmene. (Učestvovali Pik, Ulbriht, Akerman, Sobotka)."
Staljin je
predložio: određeno objasniti da u datom trenutku uvođenje sovjetskog sistema u
Nemačkoj nije ispravno, nužno je formiranje antifašističkog demokratskog
parlamentarnog poretka. KP predlaže osnivanje bloka antifašističkih partija sa
jedinstvenom platformom. Ne govoriti preterano pohvalno o Sovjetskom Savezu
itd.
Iz ove kratke
beleške proizlaze najosnovnije crte Staljinovog pristupa ,,nemačkom
pitanju" u predvečerje Potsdamske konferencije „velike trojke".
Faktički, radi se o programu za osnivanje neke vrste narodnog fronta u
Nemačkoj. Ovaj program se nije ograničavao na teritoriju unutar sovjetske okupacione
zone.
Iako pitanje
jedinstva Nemačke nije bilo neposredno postavljeno, ono je posredno igralo sasvim
određenu ulogu. U Staljinovoj formulaciji. Onako kako ju je Dimitrov interpretirao.
Sasvim je vidljiva linija Kominterne koju je zastupala u prvoj fazi rata posle
napada Nemačke na Sovjetski Savez. Ona podseća na uputstva koja su tada data
komunističkim partijama zapadnih država.
Spremnost
za velike ustupke
Kominternovski
stil, koji je došao do izražaja u uputstvima i predlozima upućenim na adresu
nemačkih komunista o "nemačkom pitanju" i dalje je igrao ulogu u
razgovorima koje je Staljin vodio sa vođama SED-a. Beleške o Staljinovom
razgovoru sa Ulbrihtom od 19. juna 1945, 2. februara 1946, i 26. decembra
1949. nisu se mogle pronaći u Predsedničkom arhivu. Svi docniji susreti bili su
protokolisani.
Materijale i
dokumente sa sastanaka koje je Staljin imao sa vodama SED-a 31. maja 1947.
objavili su iste godine Bonveč i Bordugov. Poređenje tih publikacija sa zapisnikom
razgovora koji je napravio Semijonov pokazuje da oba dokumenta egzaktno reprodukuju
razgovor, ali se interpretacija tretiranih problema razlikuje po obimu.
Publikacija
reprodukuje tok susreta u velikim blokovima (izlaganje Grotevola primedbe Molotova.
Govor Staljina, različita pitanja i opaske). U publikacijama je pozicija
nemačke delegacije o različitim problemima (o kojima je nemačka strana unapred
dala tri dokumenta) data opširnije.
Dok je
zapisnik Semjonova egzaktnije reprodukovao tok razgovora, Staljinov govor je
unet doslovno. U celini posmatrano. Ovaj zapis je poslužio kao osnova
rekonstrukcije Staljinovih namera i planova za rešavanje "nemačkog
pitanja". To je bilo jedno od centralnih pitanja u njegovom globalnom strategijskom
planu (na Istoku su to bili Japan i Kina).
Staljin je
nedvosmisleno bio zabrinut zbog pravca zapadnih sila koji se postepeno ocrtavao.
One su od leta 1946. ciljano išle za tim da se britanska i američka okupaciona
zona ujedine u jednu bi-zonu. a da se u perspektivi stvori jedna separatna
tvorevina u Zapadnoj Nemačkoj. Ovo strahovanje bilo je potvrđeno na zasedanju
Saveta ministara spoljnih poslova u Parizu (od 25. aprila do 12. jula 1946) i
Njujorku (4. novembra do 12. decembra 1946).
Tokom
priprema za planirano zasedanje Saveta ministara spoljnih poslova u Moskvi
(mart 1947) Staljin je testirao mogućnosti ostvarenja svojih geostrateških
namera u Evropi. U središtu se nalazilo etabliranjc jedne neutralne Nemačke,
što znači države koja neće ulaziti u politička savezništva sa Zapadnim silama,
i zato bi trebalo da bude neka vrsta tampon zone između njih i Sovjetskog
Saveza i njegovih interesnih sfera u Istočnoj Evropi.
U Staljinovoj
svesti ostalo je sećanje na Vajmarsku republiku koja je predstavljala polaznu
tačku njegovih planova. Realizacija te namere je, doduše, nužno pretpostavljala
stvaranje jedinstvene Nemačke i jedne centralne nemačke vlade, kao i
zaključenje mirovnog ugovora. U jednom takvom mirovnom ugovoru sve bi te tačke
trebalo da budu utvrđene. Staljin je bio spreman da u realizaciji tog plana
učini velike ustupke.
(Nastaviće
se)
A 1.
Verovao
je u jedinstvo nemačkog naroda
U neutralnoj
Nemačkoj, na primer, ne bi trebalo da bude stranih trupa - to znači: ni
sovjetskih. Staljin je bio spreman da ih povuče. Zapadne sile za tako nešto
nisu bile spremne.
Na to je
Staljin, kao prividni trijumf, uveo u igru jedinstvo Nemačke. On je verovao da
su nacionalna i patriotska osećanja nemačkog naroda jača od bilo kakvih
tendencija podele. Staljin je sebe smatrao poznavaocem i teoretičarem
nacionalnog pitanja, i bio je uveren da će imati uspeha. To je bio maksimalni
program.