Feljton
Džon Hjuz-Vilson: Promašaji vojnoobaveštajnih
službi i zataškavanja (4)
Dan D, i
britanski obmanjivači
Pukovnik Džon Hjuz-Vilson (John Hughes-Wilson)
služio je 31 godinu u vojsci Velike Britanije, od toga preko 20 u britanskom
obaveštajnom korpusu. Obaveštajne dužnosti odvele su ga, kao komandanta i kao
oficira generalštaba, na Foklande, Kipar, Arabijsko poluostrvo, u Severnu Irsku
i u „džungle" prostorija britanske vlade (Whitehall); tokom svoje
službe radio je sa zvaničnicima iz 22 različite države. Penzionisao se s
dužnosti člana Političkog štaba NATO-a, a zatim postao pisac i komentator
specijalizovan za vojnu istoriju i obaveštajne teme. Aktivan je član ili
saradnik više državnih i naučnih institucija Velike Britanije.
Njegova knjiga "Promašaji vojnoobaveštajnih
službi i zataškavanja" za srpsko govorno područje prevedena
je i štampana u izdanju izdavačke kuće "Albion boks". Recenzenti
knjige su srpski generali Branko Krga i Aleksandar Dimitrijević, bivši
načelnici vojne obaveštajne službe. Magazin Tabloid dobio je ekskluzivno pravo
da u nekoliko nastavaka objavi najvažnije nastavke iz ovog vanserijskog publicističkog
dela.
Džon Hjuz Vilson
Da
iskrcavanje na „Dan D" nije uspelo, ostatak istorije XX veka bio bi drugačiji. Ako postoji neki događaj u
Drugom svetskom ratu koji je mogao promeniti tok istorije više nego ijedan drugi, to bi bilo odbijanje napada
Saveznika na obale Normandije, jer bi imalo kataklizmične posledice. Nemački generali verovatno ne
bi rizikovali s bombaškom zaverom da ubiju pobednika Adolfa Hitlera.
Hitler bi bio u mogućnosti da pregrupiše snage na istok i dobije u vremenu, bila bi mu dostupna
nova tajna oružja, tako da bi Staljinova Crvena armija bila suočena s punom moći preoružanog i pobedničkog Vermahta, opremljenog
najnovijim proizvodima nemačke industrije do tada
(nemačka proizvodnja oružja dostigla je vrhunac u septembru 1944. godine).
Danas uzimamo
zdravo za gotovo da je „Dan D", koji je imao kodirani naziv „Operacija Overlord",
bio uspešan. Međutim, u ono vreme, postojao je
realan strah da iskrcavanje može propasti i da će Nemci sačekati da gurnu napadače nazad u more, kao što su učinili kod Dijepa 1942. godine. Čerčil se, za sebe, plašio još
jednog prvog dana operacije kao što je bio onaj na Somi, koji je odneo 60.000 žrtava. Sada čak znamo da je ujutro 6.
juna 1944, Ajzenhauer počeo u potaji da koncipira
telegram koji počinje rečima: „Iskrcavanje u Normandiji je propalo",
za slučaj da invazija postane
katastrofa, što je lako moglo da se desi.
A da su nemački obaveštajci pravilno protumačili podatke koje su vredno prikupljali, Ajzenhauer je
mogao lako da padne kao poražen i ponižen komandant. Međutim, zaslepljeni najvećom operacijom obmanjivanja u istoriji, nemački obaveštajci su bili zbunjeni, prevareni
ili zavedeni u kobno, pogrešno tumačenje savezničkih namera. Na ključna pitanja obaveštajnog zahteva: „Da li će Saveznici napasti? Ako hoće, onda kada će, gde i kojim snagama?" - zavedeni nemački obaveštajni oficiri i njihovi šefovi
od moguća četiri
zaključka izvukli su tri pogrešna.
Zadatak
glasi: zbuniti i poraziti
Nije
izgledalo kao da Nemci ne shvataju da Saveznici dolaze; naprotiv, oni su očekivali invaziju. Početkom 1944, šef Odeljenja
stranih armija - Zapad (FHW - Fremde Heere West), pukovnik baron Aleksis
fon Rene (Alexis von Roenne), primio je veoma važan telegram od jednog tajnog agenta nemačke vojske u Engleskoj, u kome se ističe da se očekuje povratak generala Ajzenhauera
u Britaniju. Posle katastrofalnog nemačkog poraza u Severnoj
Africi, 1943, ovakvo postavljenje moglo je imati samo jedno značenje: očekuje se da 1944. bude
godina otvaranja drugog fronta, a Ajk treba da komanduje invazionim snagama na
Zapadu. Fon Rene bi bio manje zadovoljan da je znao da je telegram njegovog
agenta diktirao agent Tejt (Tate), dvostruki agent MI5.
Glavnokomandujući nemačkih snaga na Zapadu, Fon Rundštet
(von Rundstedt) i njegov zamenik za „Atlantski zid", Romel (Erwin
Rommel), komandant Grupe armija B, takođe su potpuno shvatali
opasnosti od invazije. Ključno pitanje je bilo gde će saveznici udariti. S druge strane Kanala, ova dilema
Fon Rundšteta i Romela takođe je bila glavna tema razgovora među planerima „Overlorda". Ako Saveznici i nisu mogli
sakriti da invazija neposredno sledi, bili su odlučni da poseju koliko god je moguće više konfuzije u redove nemačke obaveštajne službe. Organizacija koja je dobila najvažniji zadatak - da
prevari Nemačku glavnu komandu - bila je
jedinstvena grupa: Saveznički štab za obmane, poznatiji po svom tajnom nazivu kao Londonski
odsek za kontrolu (LCS - London Controlling Section). Osnovni
zadatak LCS-a bio je jednostavan: da prevari i zbuni nemačku glavnu komandu i samog Hitlera u pogledu savezničkih namera o iskrcavanju na „Dan D".
LCS je bio
značajna organizacija. Pošto je imao
izuzetan zadatak - „da zbuni i porazi" nemački
obaveštajni štab - imao je u svom sastavu nekoliko izuzetnih ljudi. Sa svojim
šefom, pukovnikom Džonom Bivenom (John Bevan), uz podršku ljudi
kao što su Denis Vitli (Denis Wheatley), novinar, ser Redžinald
Hoar (Reginald Hoare), bankar, i Bivenov briljantni zamenik, poliglota,
potpukovnik ser Ronald Vingejt (Ronald Wingate), LCS se mogao
pohvaliti da je jedna od najmoćnijih grupa talenata ikad
okupljenih u jednom ratnom štabu. Što je još važnije, pripadnici LCS-a imali su
izuzetnu mrežu ličnih kontakata i veza sa skoro svakim centrom moći i uticaja u savezničkom kampu. Kao posledica
toga, i možda najvažnije od svega, LCS je uživao
potpuno poverenje Združenog štaba savezničkih snaga, čak i samog Čerčila i njegovog ratnog kabineta. Poverenje je bilo
izuzetno važno, jer je ponekad LCS efektivno koordinirao
i upravljao naporima skoro celokupnog sistema savezničkih obaveštajnih i bezbednosnih
agencija (koje su između sebe suprotstavljene i konkurentske)
u napadima na nemački sistem indikatora i
upozorenja.
Hitler je bio
potpuno svestan da je prvi prioritet Saveznika da ga prevare. Marta 1944. rekao
je svojim komandantima na Zapadu: „Kakva god koncentracija brodovlja
postoji, to ne može i ne sme biti uzeto kao podatak ili indikator da je izbor
pao na bilo koji sektor dugačkog zapadnog fronta, od
Norveške do Biskajskog
zaliva." Kao i mnogi komandanti pre i posle njega, Hitler je verovao da je on
sopstveni obaveštajni oficir i bio je odlučan da diktira situaciju svojim obaveštajnim profesionalcima.
Hitler i
njegovi vojni eksperti bili su, međutim, sigurni u jedno: za
uspešnu invaziju, Saveznici moraju zauzeti neku luku za iskrcavanje. Ova
pretpostavka, bazirana na zdravom razumu nemačke
mornarice i iskustvu savezničkog napada na Dijep,
1942, ozbiljno je poremetila svaku objektivnu obaveštajnu procenu. S druge
strane Kanala smišljen je genijalan plan, s jedinom namerom da pothranjuje
ovakve nemačke pretpostavke: plan „Lična straža" - „Bodigard".
Mašina
tajnih brojeva
„Bodigard"
je bio tajni saveznički naziv za sveobuhvatan
plan strategijskog obmanjivanja, čiji je cilj bio da se
nemački obaveštajni sistem upotrebi za
prenošenje lažnih poruka. Plan je imao dva jasna zadatka: prvo, da oslabi Hitlerove
snage tako što će
ga primorati da razvuče svoje najbolje divizije
širom Evrope, od Norveške do Balkana; i drugo, da odloži nemačku reakciju na invaziju
koliko god je to moguće, tako što će nemačke komandante
držati u dilemi da li je prvo iskrcavanje samo varka.
Da bi se ovo
postiglo, LCS je predložio je izuzetan plan „širokopojasnih" operacija obmanjivanja,
prema kome bi nemački obaveštajni štab pothranjivali upravo
onim informacijama koje su oni i očekivali. I više od toga, koristeći tačne obaveštajne podatke koliko god
je to bilo moguće, „Bodigard" bi čak pukovniku Fon Reneu iz FHW-a ponudio prilično realnu sliku jačine savezničkih snaga. Istinska suptilnost nalazila se u mudrom izvrtanju
činjenica, koje je trebalo da dezinformiše nemački štab o tačnom vremenu i mestu
iskrcavanja, kao i o veličini i rasporedu savezničkih snaga. Ovakvi izveštaji bili su utkani u
ogromnu masu suprotstavljenih podataka koje je trebalo upumpati direktno u nemački obaveštajni sistem. Neki od tih
podataka, začudo, bili su istiniti. Jedini
problem za nemačke planere bio je - koji su to
podaci. Da upotrebimo savremeni obaveštajni jezik, cilj LCS-a bio je da „neraspoznatljivom
bukom" zaguši nemački sistem indikatora i upozorenja.
Primarni obim
plana „Bodigard" bio je ogroman, i prema rečima
Antonija Kejva Brauna (Anthony Cave Brown), „ličio je ni na šta manje nego na veliku korporativnu
prevaru". „Bodigard" je bio podeljen u šesnaest glavnih ratnih varki,
ili obaveštajnih oblasti, od kojih je svaka bila osmišljena tako da pothranjuje postojeći nemački plan prikupljanja
podataka, od operativnog rada do elektronskog izviđanja, od analize rezultata bombardovanja do aktivnosti
Francuskog pokreta otpora. U ovom nastojanju, Britanci su imali ogromnu pomoć „Ultre", najtajnije operacije dešifrovanja nemačkih informacija, sa sedištem u Bličli parku, što im je omogućilo da čitaju Hitlerove najtajnije poruke, koje su bile šifrovane
na „enigma" mašinama, ponekad čak i pre nego što bi ih pročitali oni kojima su bile namenjene. Zahvaljujući „Ultri", Saveznici su tačno znali koje informacije Nemci traže i onda, „s dužnim
poštovanjem" nastojali da im ih dostave; adekvatno osmišljene tako da ih
zavedu i dezinformišu, naravno.
Ispostavilo
se da je „enigma" bila značajan prodor za Britance i
trijumf tajnosti. I pored toga, u pričama o razbijanju koda „enigme"
verovatno ima više napisanih gluposti nego o bilo kom drugom događaju iz Drugog svetskog rata. Za početak, u priči o „enigmi" nema
trijumfa britanskih sposobnosti i intelekta: Poljaci su dešifrovali „enigmu",
a Francuzi su rešenje dali Britancima.
Istinita priča o „enigma" mašini ili „mašini tajnih
brojeva", kako se ispravno zvala, počinje mnogo ranije, na
kraju Prvog svetskog rata. Na osnovu holandskog izuma, nemački državljanin Artur Šerbijus (Arthur Scherbius), razvio je 1919. mehaničku mašinu za šifrovanje, koja je izgledala kao teška pisaća mašina u drvenoj kutiji, i 1923. prodao je kao komercijalni
artikal na Međunarodnom kongresu poštanskih sindikata. Šerbijus nije prodao mnogo
primeraka i izgubio je interesovanje, ali je 1926. nemačka mornarica kupila priličan
broj ovih mašina i modifikovala ih za vojnu
upotrebu.
Godine 1929,
jedan pažljivi poljski carinski službenik presreo je kontejner koji je,
navodno, sadržavao radio-opremu za neko nemačko preduzeće. Tokom uobičajene kontrole pojavio se
jedan uzbuđeni službenik nemačke ambasade, tvrdeći da je došlo do strašne greške i da kontejner treba
odmah vratiti u Nemačku. Zainteresovani
carinski službenik shvatio je da se nešto čudno dešava, ali, pošto je bio
petak, dogovorili su se da se ovim problemom pozabave odmah u ponedeljak
ujutro. Tokom vikenda je poljski generalštab, koji je dobio obaveštenje od sada
ozbiljno sumnjičavog carinskog službenika, tajno otvorio kontejner i kopirao njegov sadržaj
sa svim šemama i fotografijama.
U kontejneru
se nalazila tajna mašina za šifrovanje, „enigma", za nemačku ambasadu. Shvativši mogućnosti ovog plena - ako ga osposobe za rad - Poljaci su
otpočeli studiozan posao „konstruisanja
unazad" da bi napravili svoj primerak „enigme"
i, što je još važnije, da bi mogli da čitaju njene poruke. Poljaci su imali jaku motivaciju:
između 1928. i 1932, oružane snage i Ministarstvo spoljnih poslova Nemačke usvojili su „enigma" mašinu kao osnovno sredstvo
za šifrovanje, na osnovu uverenja da je potpuno nemoguće razbiti njen kod.
Tajna
koju su Poljaci poklonili Britancima
Godine 1932,
kapetan Bertrand, šef francuskog kriptografskog odeljenja, angažovao je Nemca po imenu Hans Šmit (Hans Schmidt). Šmit
je tvrdio da je radio u odeljenju za šifre nemačke vojske. Kao agent Ejč (H), on je francuskim obaveštajcima dostavio tajna nemačka
uputstva za kodiranje i šifrovanje, više od 300
tajnih dokumenata, uključujući bar jednu dugu poruku koja je šifrovana na „enigmi" i nekoliko kompleta ključeva za šifrovanje, verovatno u
ime Moskovskog centra, za koji je takođe radio kao agent.
Francuzi su naredili Bertrandu da ponudi ova dokumenta Britancima i Poljacima,
prijateljskim nacijama koje su bile podjednako zabrinute zbog Hitlerovog
uspinjanja na vlast. Po instrukciji svog ministarstva spoljnih poslova,
Britanci su odbili obaveštajni materijal agenta Ejča.
Međutim, Poljaci su sa zahvalnošću prihvatili Ejčov poklon i dali ga briljantnom
timu mladih matematičara s Poznanjskog
univerziteta, na kome su prvi kursevi u razbijanju kodova već bili u programu školovanja. U saradnji s
Francuzima i opremljeni novim, legalno nabavljenim komercijalnim mašinama, kao i kompletom Ejčovih ključeva, Marjan Rjevski (Marian
Rjewski) i njegova dva pomoćnika, u tajnom timu pod kodiranim
nazivom BS-4, razotkrili su tajne „enigme". Do sredine tridesetih godina
oni su počeli da čitaju skoro 80 odsto tajnog vojnog saobraćaja Nemačke. Do 1937. poljski
matematički tim je čak uspeo da napravi rudimentarni mehanički kompjuter - koji su zvali bomba - kako bi zamenili
ranije metode korišćenja bušenih kartica i dugih papirnih ključeva.
Kada su čehoslovački Sudeti pali pod Hitlerovu
vlast, posle Minhena 1938, Poljaci su znali da se rat s Nemačkom ne može izbeći. Januara 1939. održali su tajnu obaveštajnu konferenciju u Parizu da bi s Britancima
razgovarali o razbijanju kodova. Prema šefu poljskih obaveštajaca, Mejeru
(Meyer), razočarani Poljaci su malo
ponudili Britancima, jer je bilo „očigledno da oni malo znaju
o 'enigmi'" i sasvim jasno „da zauzvrat nemaju ništa da ponude za
razbijanje koda 'enigme'". (Ovo nije bilo potpuno tačno; Britanci su 1938, tokom Španskog građanskog rata, počeli da čitaju malo saobraćaja nižeg značaja nemačke legije „Kondor",
i bili su zainteresovani za mogućnost razbijanja kodova.)
Do jula 1939.
situacija se potpuno promenila. Poljaci više nisu mogli da čitaju saobraćaj „enigme", jer su
Nemci povećali broj rotora na svojim
službenim mašinama. Budući da je rat sada već bio neizbežan, Poljaci nisu imali
vremena da počnu još jedan matematičko-logički lov na nove šifarske ključeve. Tako je, 16. avgusta 1939, devetnaest dana pre
izbijanja rata, kapetan Bertrand iz Francuske službe
za elektronsko izviđanje lično predao poljsku kopiju „enigma" mašine, zajedno s dokumentima, ključevima i čak tehničkim nacrtom prvog tajnog poznanjskog kompjutera, zapanjenom
i zahvalnom oficiru za vezu Britanske tajne službe
iz Bličli parka. Britanci su „na poslužavniku" dobili pobedničko oružje od Poljaka! Naoružana
ovim sredstvom neprocenjive vrednosti, odgovarajuće
razvijenim i prilagođenim promenama koje
donosi rat, britanska služba obmanjivanja je ne
samo mogla hraniti Nemce lažnim informacijama nego je njena obaveštajna služba
mogla da prati i da li je neprijatelj zagrizao mamac.
U LCS-u su
takođe bili potpuno svesni još jedne vitalne činjenice: malo obaveštajnih organizacija veruje lako dobijenim informacijama.
Kao što bogati kolekcionar može odlučno odbiti da veruje da je
neka skupa slika lažna, tako su i obaveštajni oficiri
skloni verovanju da su najteže prikupljeni podaci
verovatno tačni, za razliku od onih do kojih
se lako dolazi. Naravno, ovo je glupost, ali su Biven i njegovo osoblje
pripremili seriju inspirativnih „curenja podataka" koji će doći do pukovnika Fon Renea
i njegovog štaba isključivo na najudaljeniji,
posredni - i ponekad skup - način: preko mračnog i nejasnog vođe agenata u Madridu,
preko švedske berze ili na brzinu zatvorenih „curenja" u štampi neutralnih
zemalja, da pomenemo samo ova tri.
U svemu ovome
Biven je imao pomoć izuzetne grupe operativaca. Od
1940. britanska služba bezbednosti, MI5, efikasno je
vodila i kontrolisala sve poznate nemačke agente u Britaniji.
Umesto da ukloni većinu mutnih špijuna koje je 1940. i 1941. poslao Abver (Abwehr),
nemačka vojnoobaveštajna služba, poseban tim MI5
organizovao je da oni budu pokupljeni ubrzo nakon dolaska i „preobraćeni" da rade za Britance, tako što su slali lažne
informacije svojim bivšim gazdama. Postavljeni pred izbor - streljački vod u londonskom Taueru ili magija toplog, sigurnog kućnog pritvora s radio-odašiljačem za slanje lažnih poruka nestrpljivim nemačkim kontrolorima - većina agenata je postala
krajnje kooperativna.
Koristeći već ustanovljenu mrežu duplih agenata MI5, Komitet za dvostruke agente (Double
Cross Committee), predvođen ser Džonom Mastermanom
(John Masterman), mogao je da šalje Nemcima svakakve laži koje je
zahtevao plan „Bodigard". Poruka agenta Tejta o Ajzenhauerovom dolasku u
Englesku bila je samo prva u seriji detaljno smišljenih
laži, što će se nastaviti dugo posle „Dana D". Najmanje
šestorica drugih duplih agenata od poverenja upumpavali su poruke direktno
svojim kontrolorima iz sedišta Abvera u Hamburgu ili Madridu, navodeći takve detalje kao što su oznake jedinica,
koncentracije amfibijskih vozila za iskrcavanje tenkova i pešadije i lokacije
vojske.
U operaciji „Fortitjud
Nort" (sastavni deo operacije „Bodigard"), izveštavali su o fantomskoj
britanskoj Četvrtoj armiji, raspoređenoj oko Edinburga u Škotskoj, što su marljivo zabeležila dva dupla agenta, Mut
i Džef. Oni su, u stvari, bili lojalne
norveške patriote, koji su prebegli
Britancima odmah nakon ubacivanja. Od podataka njihove mitske mreže kontakata i
informatora, dva Norvežanina su informisala Hamburg o novom komandantu Četvrte armije, general-potpukovniku ser Endrjuu Tornu
(Andrew Thorne), koji je namerno izabran na ovu dužnost jer ga je Hitler lično
poznavao kao britanskog vojnog atašea u Berlinu pre rata. U potrebnoj
meri ubačeni su u škotske novine izveštaji o formiranju
civilnog komiteta za dobrodošlicu komandantu i o saobraćajnim nezgodama vojnih vozila. Istovremeno, i Nemci su
mogli samostalno da registruju neprekidan radio-saobraćaj Četvrte armije. U
stvarnosti, Četvrta armija nikad nije narasla
na više od četrdeset štabnih oficira i nekoliko
trapavih radio-operatora, koji su marljivo odašiljali strogo kontrolisan tekst.
Ovi
radio-operatori bili su deo sledeće faze kompleksne obmane
koju je smislio pukovnik Biven. Znajući da će nemački štab, kao što bi učinio i svaki drugi profesionalni obaveštajni organ,
tražiti da uporedi izveštaje svojih agenata s podacima iz drugih izvora, uvek
predusretljivi Biven je mudro snabdeo Fon Renea i njegovo osoblje tačno onim materijalom koji su očekivali. Lažni štab Četvrte armije i njihovi
potčinjeni sastavi poslali su i
primili mnoštvo verodostojnih poruka, kako bi ih presreli odlični operatori iz Službe za elektronsko izviđanje Abvera (Služba Y). Ovde bi neki
oficir - čiji se identitet mogao lako
ustanoviti u armijskoj listi personala - bio upućen
na odsustvo zbog privatnih poslova; tamo bi neki iritirani intendant tražio izveštaj o količinama nedostajuće skijaške opreme.
(Nastaviće se)