Turska

Građanski rat je veoma moguć na Bosforu

Erdogan (ne)će postati sultan

U subotu, 10. oktobra, u Ankari se dogodio najgori teroristički napad u Turskoj istoriji. Dvojica bombaša samoubica usmrtili su 105 ljudi i ranili preko 400. Više od dve nedelje nakon te tragedije niko se nije oglasio kao počinilac. Ipak, sve je ukazivalo na delo džihadista Islamske države (ID). Kasnije se tvrdilo da su samoubice bili, odnosno, jedan od njih, Kurd iz redova ID. Ako se prihvati ovaj podatak istrage i dalje ostaje pitanje ko je napad naručio, a i kome je taj masakr najviše odgovarao uzevši u obzir da je većina žrtava bili učesnici jedne demonstracije Kurda za mir. Bilo je tu nevladinih aktivista i levičara, ali svi oni protivnici vladajuće garniture. Sada mnogi optužuju vlast da je unapred znala da će se tako nešto dogoditi. Preti li Turskoj građanski rat i raspad ove moćne države na klimavim nogama? O tome piše Tabloidov urednik Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Teroristički napad od 10. oktobra, koji se dogodio ispred glavne železničke stanice turske prestonice, bio je veća repriza napada od 20. jula koji je potresao grad Suruk i u kojem je poginulo 33 ljudi. Inače, Suruk je omanji grad blizu granice sa Sirijom u kome su se u vreme napada održavale pro-kurdske demonstracije. Nakon masakra u Suruku intenzitet okršaja između Kurda i turskih snaga drastično je pojačan. Broj kurdskih žrtava nije poznat, najverovatnije se radi o stotinama, ali je izbrojano da su 150 policajaca i pripadnika turske vojske izgubili živote. Pre nego što su bombaši aktivirali svoje naprave u Ankari, turska policija nije, kao što se to stalno radi, pretresala učesnike mitinga. Ministar unutrašnjih poslova je priznao da niko nije bio pretresan, ali je odbio sve optužbe koje su ga teretile za nemar.

Ovi šokantni teroristički napadi uopšte nisu iznenađujući. Islamska država je nedavno objavila video snimak na kome jasno stoji da su namerni da „osvoje" Istambul: „Uskoro, turski istok biće pod vlašću ateista PKK (kurdski militanti), a zapadni će kontrolisati krstaši. Ubiće decu, silovati žene i porobiti vas. O, narode Turske, pre nego što je isuviše kasno, trebalo bi da ustanete i borite se protiv tih ateista, tih krstaša i tih izdajnika. Morate se takođe pokajati. Morate osuditi demokratiju, sekularnost, zakone koje su doneli ljudi, obožavanje grobova i druge đavolske rabote".

Možda su bombaški napadi odgovor na „neodlučnost Turaka da ustanu protiv nevernika i krstaša". U svakom slučaju, rekli su da će napasti i napali su, bez obzira što je premijer Turske, Ahmet Davutoglu, u prvom trenutku nakon masakra u Ankari „predložio" kao krivce, osim ID, Kurde i komuniste.

S druge strane, donekle je čudno da bi ID provocirala turske vazdušne napade vršeći terorističke napade unutar zemlje, bez obzira što su žrtve iz redova Kurda protiv kojih se bore u susednoj Siriji i Iraku. Analitičari, makar neki od njih, tvrde da su se ti teroristički napadi mogli dogoditi samo uz saznanje turskih obaveštajnih službi. A motiv za ove masakre ima vlada koja očajnički pokušavala da dobije većinu na sledećim izborima koji su se održali prvog novembra. Turski predsednik Redžep Tajid Erdogan hoće da uveća svoju moć. Na legitimni način, posredstvom izbora, ili bilo koji drugi ukoliko to bude bilo potrebno. Vladi je takođe potrebno da skrene pažnju sa skandala u koje je umešana i dokaza o korupciji na visokim mestima. Bombaški napad u Ankari uklapa se u namere da se podigne tursko nacionalno raspoloženje. A istorija turskih obaveštajnih trikova i fabrikovanja dokaza protiv domaćih rivala, doprinose ubeđenju da „ovde nisu čista posla".

Selahadin Demirtas, vođa jedne pro-kurdske turske partije, svoje sumnje, ili ubeđenja, izrazio je na sledeći način: „Država koja ima informacije ne samo o svakoj ptici koja leti, već i o svakom zamahu njihovih krila, nije bila u stanju da spreči masakr u srcu Ankare".

Takođe je interesantna svedočenja očevidaca da je policija odmah nakon eksplozija upotrebila suzavac i da nije propuštala ambulantna kola. Ranjene i besne žrtve su zbog toga napadale policijska vozila. Tačno je da je turska vlada, makar do nedavno, „šurovala" sa džihadistima Islamske države, ali Turci generalno ne podržavaju te radikalne islamiste. U redovima džihadista ima samo 1.300 Turaka, i to od početka njihovog nastajanja, a to je cifra koja je manja od broja islamskih boraca iz, na primer, Velike Britanije. Većina turskih džihadista nisu se nedavno pridružili Islamskoj državi, već su to veterani iz sukoba u Avganistanu, Čečeniji i Bosni. U svakom slučaju, ima ih manje nego iz bilo koje države sunita ili bilo koje iz Evrope u kojoj žive značajan broj te grane muslimana.

Turska ima velike probleme, ali gore od toga je što nema pojma kako da ih reši. Na istoku zemlje naoružani Kurdi PKK partije vode rat protiv Države na ulicama gradova, a turske bezbednosne snage su na ivici panike jer nisu navikli na takav urbani rat. Ne znajući šta da rade kidišu na civilno stanovništvo. Mnogi gradovi opkoljeni su i blokirani bezbednosnim snagama i novi zakon autorizovao je vojsku da koristi smrtonosnu municiju ukoliko neko prekrši policijski čas. Zbog blokade mnogi civili uhvaćeni u unakrsnoj vatri ne mogu da prime odgovarajuću lekarsku negu. Građani ostaju bez hrane, struje i vode i tela poginulih i umrlih se nagomilavaju. Nastali haos je uglavnom posledica pridruživanja PKK mladih boraca, naoružanih civila, koji su iz planinskog okruženja borbe premestili u gradove. Turske oružane snage su uspele da potisnu Kurde u borbama iz 1990. godina, koristeći artiljeriju, tenkove i uopšte teško naoružanje, ali sada se borbe vode po gradovima. Sukobi su žešći nego zašta je policija trenirana, a za vojsku su isuviše „delikatni".

Drugi problem Turske je maska demokratije koju nosi, a sve sa namerom da se pokaže dovoljno pro-zapadna i pogodna da uđe u Evropsku Uniju. Ta maska koju su stavili još krajem osamdesetih godina prošlog veka polako im klizi sa lica. Predsednik Erdogan mora da odluči kako i koliko će političke moći u novonastaloj situaciji obnavljanja rata sa Kurdima prepustiti vojsci. Svojevremeno je turski predsednik kao temelj svoje vladavine upravo postavio zadatak, u kojem je uglavnom uspeo, da vojsci smanji politički uticaj. Pre nego što je prošlog juna partija predsednika Erdogana izgubila većinu u turskom parlamentu, on je nastojao da za sebe pridobije što više moći. Da se ustoliči kao novi, moderniji sultan. Izbori su održani 1. novembra, ali ono što se događalo pre tih izbora definisalo je njihov legitimitet. Pitanje je koliko daleko će ići Erdogan u kršenju demokratskih normi i da li će neko, neka partija, koalicija uspeti da ga zaustave.

Upravo je sam turski predsednik jedan od problema s kojim se ta zemlja suočava. Turska se nalazi usred svoje najveće krize još od kako je osnovana kao moderna država skoro pre sto godina, a toj krizi najviše doprinosi sam Redžep Tajip Erdogan (61), profesionalni i sposobni političar koji hoće da bude diktator i da uspostavi islamske šerijatske zakone. Njegova partija, Pravda i razvoj (AKP), dobila je na izborima iz 2002. godine 34 odsto glasova, u onima iz 2007. osvojila je 46 odsto a 2011. svih 50 odsto. Nakon izbora iz 2011. Erdogan je shvatio da ima dovoljno snage da ukloni vojne snage iz politike. Vojska je, koliko god to čudno zvučalo, bila odlučujući faktor unutar turske politike i neka vrsta garanta da će republika nastaviti da ide onim putem koji je zacrtao legendarni tvorac moderne Turske Mustafa Kemal Ataturk. Nakon što je oslabio politički uticaj vojske, Erdogan je procenio da je došlo vreme da uspostavi svoju tiraniju i islamske zakone.

Banke su davale kredite biznismenima koji su delom novca punile kasu AKP partije. Neprijateljski raspoloženi mediji našli su se na meti Erdoganove administracije. Novinari su bili fizički napadani i medijske kuće opterećivane izuzetno visokim novčanim kaznama. Sudovi su radili za turskog predsednika. Čak su se i obični građani koji su kritikovali vođu našli pod udarom sudova. Tuženi su, kažnjavani i zatvarani. Organizovane rulje AKP pristalica u više navrata napadale su nezavisne medije koji se nisu dodvoravali predsedniku Erdoganu. Medijska realnost u Turskoj republici potvrđuje kontradikciju islamizma i slobode štampe. A nakon masakra u Ankari, turski mediji nisu smeli da objavljuju detalje o tom događaju. Napadi na nezavisne medije pojačani su pre parlamentarnih izbora od kojih Erdogan očekuje potvrdu svojih diktatorskih snova. Jedan komentator je rekao da se tursko „Muslimansko bratstvo" ponaša kao „Muslimansko bratstvo bilo gde", da kad dođu na vlast legitimnim izborima pokazuju sve znake da ne nameravaju da izgube svoju moć na nekim sledećim izborima.

U javnim školama širom Turske nastava postaje svakim danom sve više islamska, dok i broj islamskih škola vrtoglavo raste. Broj učenika tih religioznih škola porastao je sa 60.000 na 1.600.000, jedno 27 puta. Čak su i alkoholna pića drastično poskupela i sve ih je teže naći. Erdogan je fasciniran Otomanskom imperijom (1299. - 1922.) i neskriveno je anti-Ataturk. Međutim, turska ekonomija je imala veliki rast, ali samo do 2011. godina i od tada ona je usporila, i državni dug je počeo da raste. Što se tiče odnosa sa drugim državama, ni tu turskoj vladi ne ide baš najbolje. Odnosi su u manjoj ili većoj meri pogoršani počevši od Teherana, preko Bagdada i Damaska, do Jerusalima, Atine i Kaira. Ankari ne ide dobro čak ni sa Vašingtonom, Moskvom i Pekingom. Erdogan je nedavno izjavio da ga „nije briga izolacija od sveta". Čak je dodao da su strane vođe „ljubomorni na njega". Valjda takva vrsta izjava zadovoljava njegovo glasačko telo? Da, ali i odbija neopredeljene glasove zbog kojih je izgubio parlamentarnu većinu prošlog juna.

Kad se sve sabere i oduzme, Erdoganova opsesija apsolutnom vlašću šteti Turskoj i dovodi je na ivicu građanskog rata. Osim vlasti turski predsednik voli i novac. Njegov sin, Bilal Erdogan, nedavno se preselio u Bolonju i to pod izgovorom da radi na svojoj doktorskoj tezi, ali se smatra da će iz Italije upravljati ogromnim porodičnim bogatstvom. Mnogi analitičari smatraju da je Erdogan velika štetočina i da će nakon njega Turska biti mnogo više razdeljena nego što je to bila do marta 2003. godine. Turci će se suprotstavljati Kurdima, suniti alavitima, ateisti muslimanima i bogati siromašnima. U zemlji će živeti par miliona izbeglih Sirijaca. Turska će biti međunarodno izolovana. Imaće izvitoperenu vladajuću strukturu i mnogo nakaradnih zakona. To će se dogoditi jer Erdogan pokušava da vrati zemlju u srednji vek, u vreme tiranije, korupcije, tlačenju žena, u vreme imperijalne dominacije. Problem, ali u ovom slučaju za njega, je taj što ta „igra" ne uspeva u 21. veku. U svakom slučaju, Turskoj će biti potrebno mnogo godina da se oporave od Erdoganove ere.

Za sada Erdogan, a i mnogi obični Turci, kao svoj najveći problem vide Kurde. Kurdi čine između 15 i 25 odsto turskog stanovništva, ali ne zna se tačno jer je vlada zabranila etničko određivanje. Većina živi u jugoistočnom delu zemlje, blizu granica sa Sirijom i Irakom. Turski nacionalisti insistiraju da su svi u zemlji Turci bez obzira da li se oni s time slažu. Po njihovim postulatima i Kurdi su Turci i ne nekakav drugi narod. Nazivaju ih „planinski Turci koji su izgubili svoj jezik". Istina je da je Turska naslednica Otomanske imperije i da u njoj žive mnoge nacionalnosti. Ankara se plaši da bi stvaranjem kurdske zone u Siriji, i njihova nezavisnost, bilo oslikano u samoj Turskoj. Tridesetogodišnji sukobi između Kurda i Turaka bi veoma lako eskalirali o „finalnu bitku" i Turska bi ostala bez dela svoje teritorije. Postoji model kurdske teritorije u Iraku gde su se Kurdi, nakon prvog Zalivskog rata oslobodili režima Sadama Huseina i formirali teritoriju Kurdistana koji samo još zvanično nije nezavisna država. Turska je jaka zemlja, ali je to bio i Sadamov Irak, kao i Sirija do pre četiri godine.

Upotreba kurdskoj jezika je sve do 1991. bila zabranjena u školama, vladinim ustanovama i na javnim mestima. Početkom 1984. Kurdistanska radnička partija (PKK) započela je gerilski i teroristički rat protiv turskih vlasti. U početku ih je pomagao tadašnji Sovjetski Savez. U tom ratu koji se povremeno rasplamsavao i potom jenjavao, poginulo je oko 45.000 ljudi. Od sredine 2013. do sredine ove godine dve strane su živele u relativnom miru zahvaljujući dogovoru o prekidu vatre. Onda je prošlog jula turska vojska bombardovala pozicije Kurda u severnom delu Iraka, da bi nakon toga obe strane dogovor o primirju proglasile nevažećim. U avgustu su Kurdi lansirali talase napada na turske policijske stanice. Inače, Ankara je najavila da ako Kurdistan u Iraku proglasi nezavisnost, onda će Turska izvršiti invaziju. To je možda i jedini razlog zašto se Kurdistan još nije i zvanično osamostalio. Ni PKK nije onakav kakav je bio u doba SSSR i više ne zastupaju klasične komunističke stavove, ali insistiraju na sekularnoj vladi i jednakosti žena i muškaraca. Inače, ne trpe ni samu reč islam i muslimanstvo.

Turska koja je ključni član NATO saveza, s najvećom vojskom posla Sjedinjenih Država, izabrala je da se ne suprotstavlja, u većoj meri, sa Islamskom državom, nego sa Kurdima. Sa svojom armijom, Turska bi mogla da iskoreni Islamsku državu bez većih problema. Turska bi moga da ujedini svoje stanovništvo ako bi se okrenula protiv džihadista, ali je Erdogan ipak odlučio da krene protiv Kurda. Verovatno da mu je to bio poprilično loš potez. Mnogi analitičari se slažu da bi u turskom interesu bio dugoročni mir sa Kurdima sa kojima, dodaju, napraviti dogovor nije težak zadatak. A jedan od načina koji koristi Ankara da bi se oslobodili pritiska Kurda je da ih šalje u Evropu. Još od 1960. Turska „pakuje" Kurde i omogućava im da se presele u evropske zemlje. Nekih 85 odsto kurdske dijaspore u zemljama Zapada dolaze iz Turske. U Nemačkoj živi oko pola miliona Kurda i 2,5 miliona Turaka. Slično je i u Švedskoj sa oko 80.000 Kurda i 100.000 Turaka. Sukobi između ove dve etničke grupe nisu retki na ulicama evropskih gradova. Postoji strepnja da bi Turska mogla da iskoristi milijarde evra koje dobija od EU, za sanaciju imigrantskih problema, i da svoj „kurdski problem" odgura u Evropu.

U svakom slučaju, mogućnost građanskog rata u Turskoj je veoma prisutna. O tome govori ne mali broj analitičara, a sa tim se slaže i prvi turski Nobelovac, Orhan Pamuk. On je nedavno u jednom intervjuu za italijanske novine Republika izrazio svoju zabrinutost za budućnost Turske i strepnju da bi Erdogan svojom politikom mogao da uvede zemlju u građanski rat. Tvrdi da turski predsednik želi da bude apsolutni vladar i da je tako nešto veoma opasno po stabilnost zemlje. Inače, Orhan Pamuk je jedan od retkih Turaka koji može da kaže sve što misli, a da ga turski sistem ne sme ni da dotakne. Pre nego što je dobio Nobelovu nagradu za literaturu 2006. godine Pamuk je provodio dosta vremena po turskim sudovima jer je jednom švajcarskom listu izjavio da je u Turskoj ubijeno milion Jermena i 30.000 Kurda. Za tako nešto pretila mu je kazna od tri godine zatvora i suočavao se sa fizičkim napadima turskih nacionalista, gađali su ga pomorandžama i jajima. Pretili su da će mu spaliti knjige. Suđenje se prekinulo zbog jakih pritisaka iz Evrope. Nakon što mu je dodeljen prestižna nagrada, Pamuik je postao „nedodirljiv".

Turci takođe gladuju

Prema standardima Evropske Unije dvoje od troje turske dece žive u siromaštvu. To bi bilo 63,5 odsto dece starosti do 15 godina. Prema tim standardima EU siromaštvo se definiše ukoliko uska porodica ne može redovno da plaća stanarinu, ili hipoteku, račune za struju i telefon, odgovarajuće grejanje stambenih prostorija i neočekivane troškove. Takođe se smatra siromaštvom ukoliko se bar dva puta nedeljno na stolu ne nalazi meso, piletina ili riba. Siromašni su i oni koji ne mogu da negde izvan svoje kuće provedu jednu nedelju godišnjeg odmora; ukoliko kuća nema mašinu za pranje veša, televizor u boji, telefon ili automobil.

I mada je nemaština znatno smanjena u Turskoj u poslednjih desetak godina, mnogi Turci nisu uvek siti. Taj problem je izraženiji u nekim delovima Turske, dok je u drugim situacija nešto bolja. Smatra se da je Erdoganova partija izgubila glasove na prošlim izborima zbog materijalne nemaštine dobrog dela stanovništva. Problem je što se za vreme vladavine partije Pravde i razvoja jaz između bogatih i siromašnih značajno produbio. Danas ekonomska nejednakost dominira Turskom.

Ideologija Erdoganove desničarske partije nije nikakvo iznenađenje, a nisu ni rezultati koje postižu kod siromašnijih delova građanstva. I mada vladajuća stranka ima programe pomoći najsiromašnijima, njihov broj se povećao. Stopa nezaposlenosti dostigla je cifru od 12 odsto, a broj ljudi koji ne mogu da plate rate na svojim kreditnim karticama svakim danom je sve veći. S druge strane, Erdoganov rat protiv velikih turskih sindikata još više smanjuje ekonomsku moć zemlje. Uvećan broj siromašnih dovodi i do drugih problema, kao što je porast kućnog nasilja i samoubistava.

Turska je jaka, ozbiljna država, ali sa mnogo problema koji u svakom trenutku mogu da kulminiraju. Čak i do građanskog rata. Najveći krivac, s time se mnogi slažu, za turske neprilike je ambiciozni predsednik zemlje koji je pobrkao vek u kome živi.

A 1. Put ka diktaturi

Nakon nešto manje od pola godine pošto je izgubila apsolutnu većinu u turskom parlamentu, Erdoganova stranka Pravde i razvoja je sa 49,4 odsto glasova na vanrednim izborima otvorila sebi put jednopartijskoj diktaturi. Erdogan, koji je na vlasti već 13 godina postigao je svoj cilj koji bu mu omogućio da prigrabi svu vlast u zemlji i temeljito promeni tursko društvo.

Izborni rezultati pokazuju da su ovi vanredni izbori bili neka vrsta referenduma da li turskom predsedniku treba udovoljiti i dati mu mogućnost da vrati republiku u neka prošla vremena. U ranim jutarnjim satima prošlog ponedeljnika turski premijer Davutoglu je sa balkona glavnog štaba Partije Pravde u Ankari pred razdraganom masom hvalio osnivača partije i tri puta premijera, od 2003. do 2014, današnjeg predsednika Redžepa Tajipa Erdogana.

Neki analitičari su mišljenja da bi s ovakvom ubedljivom pobedom Erdogan, i njegova partija, ipak mogli da smire svoje političke strasti i započnu pregovore sa Kurdima. Iz Evropske Unije stiglo je zvanično priznavanje rezultata turskih izbora i želja da se sa novim-starim vlasti ma „uspešno sarađuje".