Stav

Ustaštvo

Branko Dragaš

Hrvatska državna politika je potpuno poludela. Ustašvo je postalo danas hrvatski državni projekat. Razloge obnove ustaštva treba tražiti u dve činjenice. Prva, hrvatska državna politika sprovodi naloge Vašingtona. Druga, isfrustriranost hrvatske malograđanštine svojim slovenskim poreklom.

Hrvatska državna politika je uvek bila vazalna prema onima koji su bili moćni, koji su bili imperija i kojima su se Hrvati, tokom svoje istorije, uvek nametali da budu sluge. Nije važno da li su to bili Mleci, Vatikan, Ugari, Austrijanci, nacisti ili danas Vašington.

Hrvatska državna politika je uvek radila u interesu tih imperija, protiv interesa sopstvenog naroda, jer se dobrom državotvornom hrvatskom politikom uvek smatrala ona politika koja vernije i doslednije sprovodi imperijalnu politiku velikih sila. Dokaz za to imamo u Drugom velikom klanju, kada je ustaška državna politika istrebljivanja Srba u Hrvatskoj, nadmašila po surovosti i bestijalnosti čak i nacističke koncentracione logore, jer su prvi formirali 12. Jula 1942. u mestu Jastrebarsko, pokraj Zagreba, ustaški koncentracioni logor za decu, gde su ubili, na najsvirepiji i najokrutniji način, 42.791 srpske dece, 5.737 romske dece i 3.710 dece jevrejske nacionalnosti.

Šta su deca bila kriva da bi ovako surovo stradala? Zar kardinal Stepenac nije znao za taj genocid? Zločin mu se događao pod prozorom i on je dobro znao šta se zbiva u tim logorima smrti. Zašto je ćutao? Zašto ništa nije preduzeo? Zašto nije progovorio o tim zločinima? Zašto se nije pobunio? Zašto se nije spalio da bi sprečio svoje sunarodnike da više ne čine takav zločin nad nevinom decom? Ubijati tako mučki decu, dokaz je ludila i bolesti hrvatske državne politike, koja je sprovodila nacističku politiku i koja se tako dokazivala svojim gazdama, lečeći svoje kompleksne, da su veći nacisti od samog Firera.

Današnje ustaštvo je nastavak takve jedne podaničke i sumanute politike, politike služenja i pokoravanja, politike koja je lakejski servilno pevala Danke Dojčland, politike koja danas dolazi direktno iz Vašingtona, politike koja se radi u interesu Imperije u rastrojstvu i koja je usmerena na predstojeći sukob sa osnaženom Rusijom.

U geostrateškom odmeravanju velikih sila, kada se pravi nova podela sveta, Rusija je odlučna da Balkan pripadne njenoj sferi uticaja, jer Balkan naseljavaju slovenski narodi, pa je Putin posetio spomen grobnicu u Sloveniji, na samoj granici sa Austrijom, šaljući poruku Vašingtonu da na toj granici mora da bude povučena demarkaciona linija, koju će Rusija da brani svim sredstvima, ne dozvoljavajući da se front mogućeg sukoba približava ruskoj granici i radeći na tome da ga drže što dalje od Moskve.

Reptili iz Vašingtona su izgubili svaku ljudsku pamet i osećanja, uplašeni ruskim vojnim naoružanjem nameravaju da otvore, u slučaju direktnog sukoba sa Rusima, nekoliko istovremenih frontova, da rašire front sa svih strana oko Rusije, kako bi tako razvukli ruske snage u krug, smanjili njihovu borbenu sposobnost i stvorili priliku da naglo probiju tu liniju odbrane i tako dobiju ključnu i važnu početnu prednost za spoljno pokoravanje Rusije, dok, istovremeno, računajući na svoje spavače u Moskvi, spremaju ih da preuzmu vlast, koja će pristati na kolaboraciju sa Vašingtonom i omogućiće da se trajno porobi Rusija i da im se, jednom za sva vremena , uzmu prirodni resursi.

Jedan od tih važnih frontova je ratište na Balkanu i zato Vašington podgreva ustaštvo u Hrvatskoj, bošnjački islamski fundamentalizam, albanski terorizam i turske osmanlijske aspiracije, sve u nadi da će oni udruženi, kada za to dođe vreme, naoružani iz Vašingtona, zadojeni mržnjom prema Srbima i Srbiji, biti ključan faktor za novo klanje na Balkanu, gde su Srbi ponovo određeni, kao rusofili i pravoslavni jeretici, kao nepokoreni i samodržavni, da budu žrtve i da posluže u tom geostrateškom obračunu sa Rusima.

Hrvatska državna ustaška politika se povampirila i mi danas imamo da se otvoreno veliča ustaštvo, ministar kulture se slika sa ustaškim obeležjima, zlikovca Stepinca nameravaju da proglase za sveca, crnokošuljaši fašističkim korakom marširaju niz Knin, dok pevaju da će piti krvi Srbina iz Knina, mada u Kninu gotovo i da nema Srba, praćeni velikim aplauzom hrvatskih malograđanskih odroda, koji zadovoljno sede u kafićima i pijuckaju kafu, veliča se teror i zločin izvršenu Oluji, sto hiljada ljudi peva sa Tompsonom ustaške pesme, namerno se oslobađa ubica Glavaš, godišnje se napadne 187 Srba u Hrvatskoj, diže se spomenik ustaškom teroristi, razbijajuse ćirilične table u Vukovaru i na Trgu Bana Jelačića prebija se šačica okupljenih Srba, skandirajući im da Srbi moraju da završe na vrbama, jer najbolji Srbi su oni koji su na vrbama i koji, kada su ubijeni i obešeni, više ne predstavljaju nikakav remetilački faktor na Balkanu.

Sve se sprema za novu klanicu i hrvatska ustaška državna politika je odlučna da sprovede sve naredbe Vašingtona, kako bi se izvukli iz razarajuće ekonomske krize, kako bi bili nagrađeni za svoju odanost i verno služenje, kako bi dobili još povoljnije kredite iz međunarodnih finansijskih institucija, te kako bi ostvarili svoj hiljadugodišnji san da se Hrvatska raširi sve do Zemuna i da se Srbi, na kraju svih krajeva, konačno kazne i da se sabiju u Beogradski pašaluk.

Međutim, kao prema nekom istorijskom usudu, hrvatska državna politika uvek odabere pogrešnu stranu u sukobu velikih sila, uvek se veže za gubitnike i one koji, uprkos trenutnoj sili i velikim počinjenim zločinima, ne mogu, ipak, da nametnu svetu svoju volju, pa je sadašnje povampireno ustaštvo hrvatske državne politike duboko pogrešno, štetno i opasno za hrvatske nacionalne interese, jer takav neofašizam neće moći da se održi u sukobu sa ruskim imperijalnim interesima, koji će, kako se danas stvari razvijaju u Evropi, sigurno promeniti propalu i sumanutu evropsku politiku, to je sasvim izvesno, na isti način kako su sultana Erdogana ukrotili, pokorili i primorali da dođe na kolenima u Moskvu i da moli za milost.

Drugi razlog ponovnog bujanja ustaštva je isfrustriranost hrvatskih malograđanskih odroda svojim slovenskim poreklom i pokušaj da se, na sve načine, pobegne od tog svog korenja, tako što će se nasilno čupati i kidati, tako što će negirati, tako što će se po svaku cenu prihvatati vatikansko cezaristička politika moćnih sila, verujući da se na taj način Hrvati mogu spasiti balkanskog prokletstva, da mogu da se izdvoje, iskažu, nametnu, da mogu da budu primljeni u tu, navodno, višu i razvijeniju civilizaciju, koja je nastala iz podunavske civilizacije, koja je ukrala pismenost, umetnost i kulturu lepenaca i vinčanaca, koja sve to danas negira i koja je spremna, poput zapadnih krstaša, da spale biblioteke, muzeje i univerzitete u Beogradu, kao što su radili Austrija, Ugari i Nemci, samo da se ne sazna prava istina, samo da se sakrije prava istorija o nama, samo da se čisti Hrvati pokažu kao Arijevci, koji nemaju nikakve zajedničke osobine sa divljacima i varvarima u Beogradu.

O toj hrvatskoj malograđanštini i tim hrvatskim intelektualnim odrodima, homo cilindrakusima, politikantima bez prave ideologije, koji se okreću kako vetar duva, o prodanim i servilnim nacionalnim književnim bardovima, o kardinalima, župnicima, svećenicima, generalisimusima, industrijalcima, baronima i bankarima, Glembajevima, Domaćinskima, ubicama i zlikovcima, krvavih ruku i bolesne psihe, razorno je pisao, secirajući hrvatsko nacionalno biće do obolelog mozga, najveći hrvatski pisac Miroslav Krleža, koga Hrvati ne čitaju, koga se stide, koga preziru, koga ustaše proglašavaju za komunistu, srpskog zeta, špijuna, izdajnika i koji je na najbolji način prikazao hrvatski Banket u Blitvi, uzdizanje poručnika Barutanskog do diktatora i pretvaranje Tuđmanove Hrvatske u totalitarnu Blitvu na umoru.

O tom hiljadugodišnjem pokušaju hrvatskih intelektualnih bitangi da pobegnu sa Balkana, da postanu Europa, da se udalje od primitivnih Srba, da pokažu da oni ne pripadaju slovenskom semenu, da su nešto izuzetno i vredno, što ih kvalifikuje da budu sluge nemačkih grofova i da imaju istorijsko pravo da traže da budu lakeji na evropskim dvorovima, o tom pokušaju da se uzdignu iz tog zagorskog blata i da, sa terase Esplanade, gledaju na raskošna svetla evropskih prestonica, verujući da su to njihova svetla i da oni imaju prava da se ponose tim svetlima, ne vredi više pisati, jer se tu ništa nije promenilo čitav jedan upropašćeni vek.

Ništa se nije naučilo, ništa se nije shvatilo, nastavlja se dalje srljanje u provaliju, nikakva istorijska iskustva nisu izvučena, ustaštvo nije poraženo, ustaštvo je ostalo isto, nepromenjeno, sirovo, surovo, prostačko, primitivno, zlikovačko, zadrto, ubilačko i isključivo, ustaštvo je čitavu svoju ideologiju izgradilo jedino na mržnji prema Srbima i danas, kada u Hrvatskoj ima Srba da jedva mogu da stanu pod jednu veći šljivu u Kninu, njima i dalje smetaju Srbi, kao da nemaju svoju državu, kao da su Srbi krivci za sadašnje rasulo u hrvatskom društvu, to raspaljeno i pomamljeno ustaštvo hrvatske malograđanštine je agresivno, te pesme, te parole, ta mržnja i te pretnje upućene Srbima, samo su dokaz da je hrvatska državna politika izgubila razum, da su političari poludeli, da su pukli, da nemaju nikakve vizije za izlazak iz krize, da ne shvataju šta se dešava u svetu, da ne razumeju evropske neprilike, da ne prihvataju realnost da nema više unipolarnog sveta, da je već nastao jedan drugi, bipolarni svet, da Vašington više ne može sam da odlučuje, da premijer Bavarske hrli u Moskvu i da ga ne zanima mišljenje Berlina, da je EU u bankrotstvu i da južnoslovenski narodi moraju, napokon, da pokažu istorijsku mudrost, da ne smeju da ponove iste istorijske greške, da treba jednom da se ujedine u odbrani svojih nacionalnih interesa, da ne budemo uvek topovsko meso velikih sila, eto, o tome mora da vodi računa pametna hrvatska državna politika, umesto što potpaljuje nove požare na Balkanu i pušta zle duhove umrle i sahranjene prošlosti.

Mudri Miljenko Smoje još davno je napisao da ga ne brine što njih 10 veliča Pavelića, nego što njih 1.000 ne reaguje. Šta reći kada 100.000 mladih Hrvata urla ustaške pozdrave, kada se to sve snima na državnoj televiziji HRT i kada ostala Hrvatska sedi u kafićima i aplaudira ustašama u crnim uniformama. Nesrećni i nesposobni Milanović, u pokušaju da se ponovo dokopa vlasti, preuzeo je ustašku retoriku. Za njega su Srbi šaka jada i divljači, koje treba istrebiti. U Srbiji danas nema te euforije prema Hrvatima. Srbi ne znaju da mrze. Srbe uopšte više ne zanimaju Hrvati, mogu Hrvati da uživaju do mile volje u svojoj nezavisnoj državi i mogu da se naslađuju etnički čistom Hrvatskom, to je njihova stvar i njihovo hrvatsko pravo.

Porazili smo ih u vaterpolu i košarci, ali smo to odmah zaboravili. Čak da smo, daleko bilo, i izgubili, niko to ne bi shvatio kao nacionalnu katastrofu. Srbi bi iskreno čestitali Hrvatima na postignutim rezultatima i poželeli im sreću u daljem takmičenju. Možemo da budemo pristojne komšije, ali nikada više nećemo da živimo u zjedničkoj kući. Hrvatska politika je unutrašnja stvar Hrvata. Mi trebamo da gledamo naše, srpske interese. I moramo da se dobro naoružamo i vojsku da obnovimo da bismo odbranili suverenost. Za svaki slučaj.