Dela i ljudi

"Njegoš i Albanci": Njegoš na albanskom jeziku* (povodom prevoda Gorskog Vijenca) 2.

Čuvar jezika, pisma i morala

Delo akademika Kaplana Burovića, "Njegoš i Albanci", prva je objavila Omladinska muzičko-poetska asocijacija (OMPA ) 2002. u Podgorici, čiji je izdavač Željko Stanković vrlo visoko ocenio, rekavši između ostalog: "...Nakon objavljivanja ovog djela, u tzv. njegošologiji, ništa neće biti isto". Ubrzo, mnogi mediji su preštampali studije iz ove knjige, a pre koji mesec, Književna zadruga Srpskog nacionalnog saveta, priredila je i njeno drugo dopunjeno izdanje (izdavač dr Momčilo Vuksanović, urednik Budimir Dubak). Magazin Tabloid objavljuje odabrana poglavlja iz ovog značajnog dela.

......

Poema Gorski Vijenac, glavno delo Petra II Petrovića Njegoša i crnogorske književnosti svih vremena, pa i književnosti južnih Slovena, ušla je u zlatni fond evropske i svetske književnosti, kao jedan od značajnih spomenika kulture naprednog čovečanstva. Kao takva ona je blagovremeno počela da se prevodi i na strane jezike. Danas možemo reći da je već prevedena na sve veće svetske jezike, pa i na mnoge druge manje važne ili i sasvim nevažne.

Posle DSR, znači negde pre pola veka, ona je prevedena i na albanskom jeziku od dobro poznatog albanskog pesnika dr Esat Mekuli (1916-1993), u saradnji sa nepoznatim Zef Neka, oba pripadnici albanske dijaspore kod nas, čiji su preci došli u naše krajeve iz Albanije, kao i svi ostali Albanci.

Prevod E. Mekuli učinjen je na geginskom dijalektu, kojim govori Severna Albanija i njena dijaspora kod nas, u Crnoj Gori i Srbiji (Kosovo i Metohija), pa i po ostalim najudaljenijim delovima sveta, skoro 2/3 svih Albanaca. Ovaj dijalekat ustvari je upravni nastavak starog albanskog jezika, njegovo stablo, od kojeg se izdvojio kao ogranak južni, tzv. toskinski dijalekat, kojim govori manjina, Toskinci i Ljabi u Južnoj Albaniji,kao i njihova dijaspora u Grčkoj, Jugozapadnoj Makedoniji i drugde po svetu.

Posle PSR Albanci su za svoj književni i zajednički jezik izabrali severni, geginski dijalekat, koji je ne samo rasprostranjeniji, već i u svakom pogledu boli od toskinskog. Na geginskom dijalektu su i sva stara dokumenta albanskog jezika, kao i prva knjiga štampana na albanskom jeziku. Odluku za geginski dijalekat donela je 1916. godine jedna Komisija, grupa albanskih intelektualaca, književnika i naučnika, filologa i albanologa, na čelu kojih je bio austrijski akademik prof. dr Rajko Nahtigal, inače Hrvat po nacionalnosti, kao i od Albanaca jako cenjeni Austrijanac Maksimilijan Lamberc.

Posle PSR tu je odluku usvojio 1920. godine Prosvetni kongres Albanaca, a 1923. godine usvojena je i od same Albanske vlade. Kraljevski dvor Albanije i dan-danas upotrebljava taj dijalekat, pa i mnogi književnici, pogotovo u dijaspori, među kojima se ističu Ernest Kolići, Arši Pipa, Esat Mekuli, Martin Camaj, Kaplan Resuli, Sami Repišti, Nijazi Sulča, Ndue Siništaj i drugi.

Posle DSR, Enver Hodža i njegovi sledbenici, zapostavili su geginski dijalekat i nametali Albancima toskinski dijalekat, dok nisu potpuno zabranili geginski i 1972. godine zvanično proglasili toskinski za književni i zajednički jezik svih Albanaca, čemu su se povinuli i Albanci albanske dijaspore u Jugoslaviji.

Da bi nametnuo Albancima toskinski dijalekat E. Hodža je upotrebio i nasilje. On je proganjao sve one koji su se na bilo koji način izjasnili protiv toskinskog dijalekta. I pored toga geginski dijalekat se odupreo i odupire se, pogotovo u poslednje vreme, pošto je diktatura nešto popustila. Borba između ova dva dijalekta, koja je uvek bila prisutna na sve moguće načine, nastavlja se u Albaniji i dijaspori Albanaca po svetu. Ona je odavno poprimila pokrajinski, politički, pa i klasni karakter i često se rasplamsava do otvorenog šovinizma. Danas je stožer geginskog dijalekta postao književnik Kapllan Resuli, proganjan i zlostavljan od strane albanskih vlasti, pogotovo od albanskih privrženika i fundamentalista toskinskog dijalekta.

Prevod Gorskog Vijenca od dvojke Mekuli-Neka ostao je u ruke albanske dijaspore kod nas iz više razloga. Pre svega zbog jako loših međudržavnih odnosa. U Albaniji se govorilo sve i svašta protiv Jugoslavije i jugoslovenskih naroda, posebno za tretman albanske dijaspore kod nas. Oni su se stalno žalili (kao što se žale i dan-danas !) da albanska dijaspora nema škole na svom maternjem jeziku, pa ni bukvara, a kamoli Gorski Vijenac. Dok su tako govorili sigurno da nisu mogli da dazvole distribuciju Gorskog Vijenca po Albaniji na albanskom jeziku, jer bi ih to demantovalo.

Drugi razlog bio je jezik Gorskog Vijenca. Pošto je preveden na geginskom dijalektu, koji se u Albaniji persekutirao, E. Hodža i njegova klika ni zbog ovoga nije mogla da dozvoli da njegovi Albanci čitaju Gorski Vijenac.

Treći razlog, koji po važnosti je prvi, jeste averzija Albanaca uopšte, a klike E. Hodže posebno, za kulturu Jugoslovena, Srba i Crnogoraca. Oni govore i pišu da smo mi divljaci, da ne znamo što je kultura, da nemamo kulturnih spomenika itd., itd. Počev sa njihovim Đerđom Fišta oni su posebno govorili i pi-sali protiv Njegoša i Gorskog Vijenca, i najogavnije, najprljavije stvari, izmišljotine i intrige, pa u takvoj atmosferi nisu mogli da stave u ruke Albanaca Gorski Vijenac, jer bi se oni suočili sa jednom sasvim drugom istinom.

Ovo su glavni razlozi što Albanci Albanije nisu ni zabeležili u svojoj štampi prvi prevod Gorskog Vijenca, a kamoli da su ga videli, prelistali i pročitali. Autoru ovih redova stigao je u Albaniji preko pošte jedan primerak tog prevoda 1968. godine. Iako je bio sa statusom stranca, pa i član Saveza književnika Albanije, pozvali su ga u poštu, dali su mu sve ostale stvari paketa, a za Gorski Vijenac su mu rekli: "Ovo se ne dozvoljava!"

Za žaljenje je, ali istinito, da se i u Jugoslaviji malo ili nimalo govorilo o prvom prevodu Gorskog Vijenca na albanskom jeziku. Što više, prešla je ćutke preko tog prevoda i sama štampa naše albanske dijaspore, između ostalog i zato što su Esatom Mekulijem smatrali Crnogorcem, a zavideli su mu i na talentu i na sjajnoj reputaciji, koju je uživao među nama, kao jedan od najlojalnijih Albanaca, koga su samo u poslednje dane života uspeli da poljulaju ne-što sa tih pozicija. Pogledajte njegove biografije, pa i onu koju je objavio Odhise Grillo u Tirani 1997.godine u Lexikon albanskih književnika: ni pomena da je E.Mekuli preveo Gorski Vijenac! I pored toga ima Albanaca koji su pročitali Gorski Vijenac i u originalu. Za primer navodim: Đerđ Fišta, Ernest Kolići, Nedžat Pustina, Adem Demaći, Redžep Ćosja, Petar Vučani, Ndue Siništaj, Anton Beriša i puno drugih. U stvaranju Fište, Kolićija, Mekulija, Pustine i drugih albanskih pisaca Albanije i dijaspore oseća se jak uticaj Njegoša.

Prevod Mekuli-Neka Gorskog Vijenca ispunio je tadašnje potrebe albanske dijaspore kod nas i od nje je dočekan dosta dobro. Sem učenika po školama i studenata jugoslovenskih univerziteta, taj su prevod iskoristili i intelektualci, posebno književnici. Kod mnogih od njih je imanentan najpozitivniji i najplemenitiji uticaj Njegoša, posebno kod pesnika Mekuli, Kaluši, Siništaj i Pustina.

Ali vreme je učinilo svoje. Za ovih 50 godina jezik je evoluirao, od geginskog dijalekta prešlo se na novo-zvanični, toskinski, zatim i čitaoci su pretrpeli flagrantan kvantitativan i kvalitativan razvoj. Ukus i potražnje njihove postale su finije, utančanije, uzdižući se ovako na jedan viši kulturni i umetnički nivo. Preko svega taj se prevod ne nalazi više ni po privatnim bibliotekama. Iz godine u godinu potražnja za Gorskim Vijencem postajala je sve veća. Utoliko više što je Njegoš i u programu škola i univerziteta Jugoslavije za Albance. Što više i vreme, sa poslednjim međunacionalnim razvojem kod nas, traži ovo delo na imperativan način, jer su se i Albanci implicirali, i to na negativan način, u ove naše unutrašnje, međunarodne i međuverske odnose, delimično indoktrinirani neistinama.

Sve što rekosmo razlozi su zašto je Zarija Brajović preduzeo da ovom delu učini jedan novi prevod. I eto nam ga. Pre nekoliko meseca Gorski Vijenac je izašao iz štampe u Podgorici kao izdanje našeg Zavoda za tekstove i nastavna sredstva.

U ovim slučajevima, samo od sebe i pre svega, nameće nam se upoređenje sa pređašnjim prevodom, da bismo videli što je učinjeno, imamo li jedan stvarno novi prevod i uopšte, da li je bilo potrebno da se to preduzme ?

Poznajući oba jezika na profesionalan način, posebno albanski, koji sam višegodišnjim boravkom i studijama na Univerzitetu u Tirani specijalizirao, preduzeh upoređenje oba prevoda međusobno i u odnosu na original.

Pre svega treba da naglasimo da gospodin Z. Brajović nije Albanac. On je Crnogorac, od manjinaca Škodre (Skadar), rođen i odrastao tu (u Vraki), gde se školovao, svakako na albanskom jeziku, kao i svi drugi pripadnici nacionalnih manjina Albanije, kojima se ne dozvoljava ni kod kuće da govore na svom maternjem jeziku, kamoli da na tom jeziku uče i po školama. Srednju pedagošku školu završio je u Skadar, a Istorijsko-filološki fakultet u Tirani, sve zahvaljujući borbi svojih roditelja rame uz rame sa Albancima protiv italijanskih i nemačkih fašističkih okupatora zemlje, kao i svom korektnom držanju od sasvim ispravnog građanina. Po završetku studija bi-o je nastavnik albanskog jezika, zatim inspektor i naučni saradnik.Njegova znanja albanskog jezika od malih nogu su mu prevazišla oskudna znanja maternjeg, srpskog jezika, koji mu je ulila majka svojim mlekom, i pored zabrane.

Sigurno da maternji jezik, nemajući ni škole, ni knjiga, ni štampe ni radija, nije imao mogućnosti da razvije. Sa druge strane taj ra-zvoj nije imao nikakvu perspektivu. Hteo ne hteo morao je da sve svoje intelektualne sposobnosti posveti isključivo albanskom jeziku. Iako je živeo u intelektualnoj sredini, što više i među linguistima, specijalistima albanskog jezika, niko od Albanaca nikada nije primetio da ovaj albanofonac nije Albanac. Utoliko više jer je i prezime bio prinuđen da albanizira u Ferizaj.

Nema sumnje da je Brajović asimilirao i savladao albanski jezik mnogo dublje i bolje od pređašnja dva prevodioca Njegoša, iako je njima taj jezik i maternji. Paradoksalna je činjenica da tuđinci, što više i van granica Albanije, i van albanske sredine, kad su preduzeli da nauče albanski jezik, savladali su ga bolje i dublje od samih Albanaca. Koliko za primer spomenuću poznate albanologe Gustava Majera (1850-1900), Norbert Joklija (1877-1942) i pomenutog Maksimilijan Lamberca (1882-1963).

Brajović vlada albanskim jezikom ne samo bolje od prvih prevodioca Njegoša, već, bez dvoumice naglašavam, danas u Jugoslaviji nema te osobe koja poznaje albanski jezik bolje od njega. A ovo je od posebnog značaja za onoga koji prevodi na taj jezik. Ne možemo da prevodimo ako nismo izvrsni poznavaoci jezika na koji prevodimo. Mekuli i Neka nisu bili to. Šta više, Mekuli je i umro govoreći srpski bolje od albanskog. Ja sam ga lično poznavao, pa svedočim da je i svoje pesme pisao na srpskom jeziku, a prevodili su mu ih na albanski drugi. Za mnoge prevode konsultirao se i samnom.

Što se tiče srpskog jezika, koji je Brajoviću maternji, njemu se pružila mogućnost da ga produbi i usavrši kao samouk, pošto je 1991. godine prebegao u Jugoslaviju, gde je za pet godina uzastopno bio obuzet koliko studiranjem srpskog jezika, toliko i studiranjem Njegoša. Zatim i prevođenjem Gorskog Vijenca. Nema sumnje da njegova znanja srpskog jezika, koji je, kako rekosmo, usisao majči-nim mlekom i ima ga u krvi, danas prevazilaze ne sa -mo znanja su autora Mekuli-Neka, već i svakog drugog Albanca u Jugoslaviji. Da Mekuli nije poznavao koliko treba srpski jezik svedoče svi njegovi prevodi, posebno prevodi Njegoša, Ćamila Sijarića i Kaplana Burovića.

Brajović ima njuh i poseban osećaj za jezike. On je rođeni linguista, što nam svedoče i njegove lingvističke studije, objavljene u Albaniji, i knjige ko-je je počeo da objavljuje u Jugoslaviji. Njegova znanja srpskog i albanskog jezika nisu samo praktična, već i naučna, što sigurno nije slučaj i sa suautorima Mekuli-Neka.

Sem dubljeg poznavanja srpskog jezika, Brajović ima i jednu drugu prednost u poređenju sa dva pređašnja prevodioca: asimilaciju i dublji osećaj Gorskog Vijenca. Brajović je asimilirao ovo delo ne kao tuđinac, već kao svaki drugi Crnogorac, koji je duševno povezan sa njim i oseća ga kao sastavni deo fundamentalnih dubina svog bića, što više i sa užarenom dušom čoveka koje mu je duž čitavog njegovog života bilo osporeno sve što ima nacionalni karakter, utoliko više ovo remek delo kulture, koje simbolizira i biće njegove nacije, gordost i nacionalni ponos, ego.

Ma koliko visoko da su cenili ovo delo dva pređašnja prevodioca, jednu ovakvu asimilaciju nisu bili u stanju da učine tom delu iz više objektivnih i subjektivnih razloga. A, bez asimilacije i osećaja dela nema mogućnosti da mu učinimo jedan dostojan prevod. Mi, koji se time bavimo svakodnevno, najbolje znamo. Ja sam se sreo i razgovarao sa Brajovićem više puta duž ovih godina, dok se on ba-vio prevođenjem Gorskog Vijenca, i mogu vam reći da me inspirisao da napišem roman o prevodiocu koji leži i ustaje recitirajući stihove Njegoša kao molitve, pa i kad razgovara sa drugima o bilo čemu, svaki čas se spotiče o stihove Gorskog Vijenca. Ne verujem da je i sâm Njegoš bio opsednut svojim delom toliko i tako kao njegov prevodilac Brajović.

Iako je to obična stvar sa svima nama, Crnogorcima, koji Gorski Vijenac od malih nogu znamo napamet kao oče naš, zbog specijalnih okolnosti rođenja, rašćenja i vaspitanja Brajovića, magični impulsi, koje Gorski Vijenac daje svakom Crnogorcu, bili su ustostručeni prema njemu, što je i sa psihološkog gledišta sasvim opravda-no.

Kao posledica svih ovih faktora, Brajović nam je dao jedan nesumnjivo i neosporno boli prevod, mnogo boli od pređašnjeg. Tačnije rečeno: on nije preveo Gorski Vijenac, već ga prepevao, nije ga transplantirao na albanskom jeziku, već ga nanovo stvorio, iako nije pesnik kao Mekuli, iako mu duša - koliko znam - nikada nije uzjahala Pegaza. To se vidi i na prvi pogled. To svako može konstatirati čim uporedi ova dva prevoda, još kod prvih stihova poeme, posebno na mestima gde se od prevodioca tražila posebna napetost i sposobnost, pa i razmah fantazije i pesničkog poleta da bi učinio Njegoša da progovori i propeva na albanskom jeziku.

Brajović pripada onom pokoljenju za koje je Njegoš rekao da je " za pjesmu stvoreno ". A, kao svaki Crnogorac, nema sumnje da ima i žilu pesničkog stvaranja. Ako to do danas nije učinio na albanskom jeziku, verujem da će to učiniti sada, na maternjem jeziku, kao što je to već učinila i njegova kćerka, koja u svoje gene nosi pesnički duh svojih pradedova.

Preko svega, Brajović je GorskI Vijenac preveo na službenom toskinskom dijalektu albanskog jezika, što će omogućiti svim Albancima, bez izuzetka, da ga pročitaju, shvate i osete. Kako se već zna, Albanci juga, Toskinci i Ljabi, imaju averziju prema knjigama koje su napisane na severnom dijalektu (čast izuzecima, koji su vrlo retki !).

Prevođenje Gorskog Vijenca na albanski jezik nije laka stvar kad se zna da je taj jezik još uvek skučen, nestabilizovan, sa oskudnim izražajnim sposobnostima, zbog nedovoljnog ekonomsko-društvenog razvoja, pa sledstveno i nedovoljnog razvoja književnosti i kulture. Utoliko je teže prevesti deseterac Gorskog Vijenca na toskinski dijalekat, koji ni u narodnoj poeziji ne poznaje deseterac, pa - prema tome - nije ni u duhu onih kojima je to maternji jezik. Brajović je uspešno primenio deseterac, ali koliko će uspeti Toskinci i Ljabi da ga čitaju, prononciraju i osete, to je druga stvar.

Sa žaljenjem konstatiramo da albanska štampa i o ovom prevodu ćuti. Što više ćuti i štampa albanske dijaspore u Jugoslaviji, što je sigurno flagrantan izražaj njihove intolerancije, njihovog otvorenog i sasvim jasnog neprijateljskog stava prema nama i našoj kulturi (Albanac Redžep Ćosja je tražio da se Gorski Vijenac skine i iz programa škola na albanskom jeziku kod nas!), što im sigurno ne služi ni na čast ni za dobro naroda svog i kulture svoje. Ignorisanje kulturnih spomenika susednih naroda i indoktriniranje širokih narodnih masa sa neistinama, lažima, klevetama, služi huškanju tih masa protiv su-seda i šovinističkim, rasističkim ciljevima, što je albanski narod skupo platio kroz svu svoju istoriju, i za vreme turske okupacije, i u toku Drugog balkanskog rata, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata, pa plaća i dan-danas.

Podgorica,

Januar 1998.

________________

*) Ovaj je članak je najpre objavljen u časopisu Stvaranje, God. LVI, Br. 10-12, Podgorica 2001, str. 28-34. Sve primedbe-fusnote su redaktora knjige.

Njegoš i Albanci*

Akademik prof. dr Kaplan Burović

Pisati za prevode glavnih dela svetske književnosti je jedno posebno zadovoljstvo, ali istovremeno to je i jedna odgovornost isto toliko posebna. Čovek ne zna odakle da počne, u jedno vreme kad svaku reč treba da odmeri dobro, pošto nema posla sa jed-nim kakvim bilo književnikom i, preko svega, koga drugi ne poznaju. Ovako reših da vam najpre iznesem biografiju Njegoša, ovog kolosa crnogorske i jugoslovenske književnosti, jer - iako poznat u svojoj zemlji i na svetu, Albanci ga poznaju malo ili nimalo. Preko svega, u vezi sa njim, nažalost, albanski svet je i denigriran...

U prevodu Zarije Brajovića možemo slobodno reći da je Njegoš progovorio i na albanskom jeziku...

Ali Njegoš je progovorio na albanskom jeziku, tačnije rečeno - albanski, i u jednom drugom smislu. I upravo preko Gorskog Vijenca. Ovo nije ni najmanje paradoksalno, niti za čuđenje. Njegoš je u svakom pogledu najdostojniji sin svoga naroda. Ne samo za svoje vreme. Preko njega saznajemo da je crnogorski narod kroz vekove gajio najlepša osećanja i najveće poštovanje za Albance, bez obzira na njihovu drukčiju versku pripadnost, bez obzira i na to što su se oni ujedinili sa turskim okupatorom i postali njihova isukana sablja, jedna od najbritkijih sablji u svim turskim osvajačkim pohodima na Balkanu i po celom svetu, pa i protiv Crnogoraca. O tome nam svedoči pre svega delo Njegoša, zatim delo Marka Miljanova, posebno život i delo Kaplana Burovića (koga Albanci poznaju sa pseudonimom Kapllan Resuli i ni dan-danas ne mogu shvatiti kako je moguće da on nije Albanac !), kao i dela mnogih drugih Crnogoraca, koje je rodio, odgojio i vaspitao kao takve crnogorski narod.

Pisati za prevode glavnih dela svetske književnosti je jedno posebno zadovoljstvo, ali istovremeno to je i jedna odgovornost isto toliko posebna. Čovek ne zna odakle da počne, u doba kada svaku reč treba da odmeri dobro, pošto nema posla sa kakvim bilo književnikom i, preko svega, koga drugi ne poznaju. Ovako reših da vam najpre iznesem biografiju Njegoša, ovog kolosa crnogorske i jugoslovenske književnosti, jer - iako poznat u svojoj zemlji i na svetu, Albanci ga poznaju malo ili nimalo. Pre svega, u vezi sa njim, na žalost, albanski svet je i denigriran...U prevodu Zarije Brajovića možemo slobodno reći da je Njegoš progovorio i na albanskom jeziku...

(Nastavak u sledećem broju)