Ekonomija

Šta stoji iza Vučićevih lažnih obećanja o "povećanju" penzija i plata i "nezamislivo niskom'' budžetskom deficitu (2)

Gde je nestao Vođin "suficit"?

Nedavno je odlazeći predsednik Vlade izjavio u vezi penzija i plata: "Imaćemo najveće penzije nego ikada", i dodao: "Suficit budžeta je nezamislivo visok, kao u zemlji čuda". Takva obećanja papagajski i dalje ponavljaju Vulin, Dačić, Mihajlović, Brnabić i ostali iz njegovog tima klimoglavaca. To je ta lažna slika naše stvarnosti, a Vođina obećanja su bez stvarnog utemeljenja u privredi i finansijama. Analizu ružne ekonomske realnosti sa kojom Vučić ne može da se suoči, napravio je naš ugledni ekonomista prof. dr Slobodan Komazec koji Magazin Tabloid objavljuje u dva nastavka

Prof. dr Slobodan Komazec

Realna penzija je u periodu 2009-2016. pala za oko 23%, a u periodu 2012-2016. za 14%. Plate i penzije u Srbiji su uz Makedoniju, Bugarsku i Rumuniju najniže u širem regionu, ali je i odnos prosečne penzije i plate najnepovoljniji. Da pogledamo godine rada nove Vlade Srbije od 2012. do 2016. godine.

Učešće mase penzija u BDP se stalno snižava, sa tendencijom da se svede na 8% po programu za naredni period, isto tako i učešće plata sa 12,3% iz 2012. na 8%. Sve to u jednoj stagnantnoj privredi, što znači novo veliko ograničenje. Penzije su u periodu 2010-2016. realno pale za 22,4%.

Ako troškovi života iznose 67.000 dinara tada penzija pokriva svega 34%, a plata 68% troškova, ostalo su odricanja od potrošnje ili dopunski izvori kojim se podmiruju najnužnije potrebe (doznake iz inostranstva, gotovinski krediti, pozajmice, sopstveni proizvodi i sl). Penzije i plate u javnom sektoru su uz smanjenje od prosečno 10%, već 2,5 godine zamrznute. Koliko je njihovo učešće u BDP i da li je došlo do ozdravljenja javnog sektora, odnosno budžetskog uravnotežavanja?

Rashodi na penzije, plate i kamate na zajmove su dominantne tri pozicije u budžetu Republike. Na njih se odnosi 56,1% od ukupnih javnih rashoda u 2016. godini. Kada govorimo o rashodima za zaposlene u javnom sektoru, ovde se umesto čisto statističkog pristupa, moraju uvesti i pratiti funkcionalne finansije, a to znači funkcionalne odnose i uzajamna delovanja javnih rashoda, prihoda i drugih agregata u privredi i društvu. Kako njihov rast, pad, stagniranje deluju na mnoge druge agregate (cene, potrošnju, rashode, zaposlenost, investicije, uvoz, izvoz, bruto proizvod i dr). To se odnosi i na druge oblike javnih rashoda, ali i poreske oblike. Kod rashoda za zaposlene npr. ulaze: neto plate, porez na zarade, doprinosi na teret zaposlenih i na teret poslodavca, druge naknade zaposlenim (za prevoz, bolovanja i sl). Ti doprinosi su i prihod i ovde rashod, tako da se naduvava bilansna suma, a to znači i učešće javnih rashoda i prihoda u bruto proizvod.

Penzije su u neto obliku pri stvaranju rashoda budžeta, ali penzije su prelazni oblik prihoda penzionera, koje se zatim pretvaraju u određene rashode, kao: plaćanje računa javnim preduzećima (što je prihod ovih preduzeća), a to je prvo što penzioneri podmiruju!

Zatim dolazi kupovina roba i usluga i plaćanje pri tome PDV (10% ili 20%), a prihod su budžeta plaćanje drugih poreza (npr. na imovinu i sl). To je taj "ugrađeni" sistem neutralnosti i indirektnog smanjivanja tereta ovih rashoda. Dakle, i izvor su javnih prihoda i javnih rashoda. O tome se uopšte ne vodi računa. Važno je smanjiti i ograničiti plate i penzije, ali se ne sagledava i njihovo negativno delovanje na javne prihode. Neto efekat je ovde od presudnog značaja. Posebno je značajno delovanje na visinu i strukturu potrošnje i bruto proizvod.

Najavljeno povećanje plata i penzija

Ima li finansijskog prostora za najavljeno povećanje plata i penzija u toku ove godine. Predsednik Vlade obično to najavi u proleće, to je tema cele godine, sa MMF se razgovara u septembru - kada se vidi stanje u budžetu i pravi plan budžeta za 2018. godinu. Eventualno povećanje se dogodi na kraju godine ili početkom sledeće. Neki ekonomisti tvrde da je povećanje realno i moguće. Da li je to stvarno moguće? Tvrdi se da je u prvom tromesečju 2017. ostvaren privremeni suficit od 7 milijardi dinara. Da li je to mogući prostor za povećanje plata i penzija? Povećanje plata i penzija samo za 1% povećava ukupne javne rashode za 8-9 milijardi dinara, što znači da je ovaj sezonski i privremeni suficit već unapred potrošen. Učestalo hvaljenje ovakvim povremenim mesečnim suficitom, vidimo stvarno je bez osnova na godišnjem nivou.

Tvrdi se i pre zvaničnih podataka i završetka meseca da je "suficit u prva četiri meseca 10,7 milijardi dinara", umesto predviđenog od 53,5 milijardi dogovoren sa MMF. Zatim se ističe da "imamo bolje rezultate za 64,2 milijarde od planiranih" ili oko 520 miliona evra. Ovde ponovo ističem - treba objaviti tu mesečnu dinamiku i visinu dogovorenog deficita sa MMF da se u javnosti može pratiti. Inače, bitan je godišnji plan budžeta i ostvarenje, dok mesečne promene i stanje mogu da služe samo poreskim i fiskalnim organima u cilju kontrole, a ne za vođenje tekuće fiskalne politike.

Na Kopaoniku Biznis skupu ili "srpskom Davosu" premijer je najavio porast plata i penzija u 2017. godini (ne i koliko) i izazvao veliki aplauz i ovacije prisutnih. Međutim, utišao se aplauz kada je najavio da će "sačekati septembar za tu odluku" da vidi stvarno stanje budžeta. Da pogledamo, pre ostalog, ponašanje deficita u narednim mesecima (iskustvo u ranijim godinama). Verovatno će slika biti jasnija kada se prikažu javni prihodi i rashodi republičkog budžeta za 2016. godinu kao osnova za najavu Vlade da će u septembru 2017. doneti odluku o povećanju plata i penzija.

Dakle, mesečna pojava suficita ili deficita budžeta Republike li konsolidovanog budžeta uglavnom služe (kada se pojave suficiti) da se gromoglasno čisto reklamno najavi koliko je uspešna politika uravnotežavanja javnih finansija i smanjivanje deficita, odnosno javnog duga. To se kao mantra i "zlatni period" suficita ponavlja tokom cele godine, koristeći trenutak "viška" do besmisla. Na kraju se vidi budžetska godina i ostvareni deficit, što je jedino ispravna metodologija. Da pogledamo kako se kretao godišnji deficit, odnosno deficit u poslednjem kvartalu godine.

Srbija je npr. u periodu januar-avgust 2016. godine ostvarila suficit od oko 32 milijarde dinara, da bi u poslednjim mesecima te godine ostvarila deficit od 84,2 milijarde, tako da je godišnji deficit iznosio 57,1 milijardi ili 1,4% bruto proizvoda. Kako se iz pregleda vidi gotovo u svim mesecima je ostvaren deficit (osim u maju i junu 2016.). Verovatno će slika biti jasnija kada se prikažu javni prihodi i rashodi republičkog budžeta za 2016. godinu kao osnova za najavu Vlade da će u septembru 2017. doneti odluku o povećanju plata i penzija.

Šta možemo očekivati za preostali period 2017. godine? Ima li fiskalnog prostora za najavljeno povećanje plata u javnom sektoru i penzija? Ovo pitanje se postavlja jer je dosadašnji premijer najavio ove godine "najveće povećanje plata i penzija do sada i da će iduće godine biti još veće povećanje". Fiskalnog prostora za takva povećanja jednostavno nema. Svako povećanje penzija i plata dovodi do porasta budžetskog deficita. Dosadašnji efekti fiskalne konsolidacije i uravnotežavanje budžeta brzo bi se istopili, jer je upravo ograničavanje plata i penzija ponelo glavni teret fiskalnog uravnotežavanja. Ovde želim da istaknem i sledeće moguće promene:

1) Zbog pada proizvodnje energije, ali i mogućeg pada (ili slabljenja) poljoprivredne proizvodnje,

2) Teško će biti ostvarena stopa rasta BDP od 3%,

3) Veoma složena međunarodna politička situacija odraziće se i na izvoz, ali i na priliv kapitala i investicije (koje su inače niske),

4) Počinje manipulisanje cenama i deviznim kursom da bi se veštački povećao BDP i na rast, čime bi se i učešće javnog duga smanjilo u bruto proizvodu,

5) Porast cena (već u periodu januar-april 2017. to iznosi oko 3,5%, dok je u celoj 2016. to iznosilo prosečno 1,2%, a prema stanju na kraju godine 1,6%) sigurno će uz rast poreskih prihoda delovati veoma neujednačeno, dovesti do velikih preraspodela i otežanog poslovanja.

Dakle, stvarni izvor sredstava za ovakva povećanja, nažalost, ne postoji. Penzioneri traže da im se penzije vrate na staro, ne treba im nikakvo "povećanje" kao povratak malog dela oduzete penzije, ali uz povremena zakonska usklađivanja sa stopom inflacije i delom rasta realnog BDP (april i oktobar). Za sada ništa od toga, mada je to jedino pravo rešenje. Inače, ovo privremeno umanjenje penzija ostaće kao trajno - sa povremenim manjim povećanjima, mada je to protivustavan akt. Inače, penzioneri su se obratili Ustavnom sudu da se preispita ova odluka Vlade, čak se žale i Strazburu.

Učestala hvalisanja Vlade "neočekivano dobrim rezultatima" fiskalne konsolidacije i "držanjem javnih finansija pod kontrolom i uravnoteženim odnosima", odnosno suficitom, uz pribavljanje političkih poena za uspešno vođenje makroekonomske politike, redovno se pokaže kao preterano. Penzioneri s pravom traže da se "penzije vrate na stari sistem", a to znači usklađivanje s inflacijom i delom realne stope rasta BDP bar jednom godišnje. Kada bi se primenilo to pravilo tada bi u ovoj godini porast penzija iznosio 6,5% (jer je realni rast planiran sa 3% i prosečna stopa inflacije 3,5%). Ovo posebno iz razloga što su penzije realno pale za ovih pet godina 17%.

Dosadašnja simbolična povećanja penzija od 1,25% i 1,5% su simbolična, a povećanja penzionerima, kod onih kategorija penzionera (ispod 25.000) kod kojih nije bilo smanjivanja. Penzioneri pitaju "dokle će biti na snazi ovo privremeno smanjenje", jer premijer uz zahvalnost penzionerima za razumevanje i podnošenje najvećeg tereta konsolidacije budžeta i dalje računa na podršku penzionera.

Ako bi se u 2017. godini i ostvario uravnotežen budžet, to još ne znači da je moguće povećanje plata i penzija, a o nekakvom budžetskom suficitu nema ni govora.

Fiskalna konsolidacija i smanjenje tereta dugova

Apsolutni prioritet ekonomske politike kod nas je smanjivanje budžetskog deficita i javnog duga. Prioritet je nametnuo MMF - gde se interesi kreditora stavljaju ispred interesa razvoja, položaja građana i budućnosti. Smanjivanje budžetskog deficita ne može biti cilj racionalne makroekonomske politike i merilo uspeha državne politike. Smanjivanje deficita budžeta kroz smanjivanje javne potrošnje ne dovodi do privrednog rasta, naprotiv ograničava ga. Jačanjem poreske discipline Vlada je uspela da privremeno dovoljno uravnoteži budžet, da servisira obaveze iz budžeta i zaustavi rast javnog duga. Sa stanovišta MMF to je uspeh. Radikalne mere štednje i obaranje potrošnje i standarda su u tome bile osnovna strategija. Istovremeno je došlo do toga da su međunarodne kamatne stope najniže u modernoj istoriji, tako da se dospeli dugovi refinansiraju sa nižim kamatama i smanjenim rashodima za kamate. Fiskalna konsolidacija, smanjenje tereta i visine javnog duga (kamata i otplata), uz smanjenje pritiska javne potrošnje na bruto domaći proizvod, uz smanjenje deficita budžeta - postali su osnova nove makroekonomske politike. Gotovo svi napori su usmereni u tom pravcu. To je i preuzeti zadatak prema MMF. Da li je povećanje svih oblika poreza i akciza i smanjenje plata i penzija doveo do smanjenja bruto i neto deficita? Da vidimo njegovu visinu.

Zvanični (primarni) deficit kreće se između 3,7% i 6,6% u poslednjim godinama. U 2016. godini je snižen na 1,4%. Ako se tome doda i sekundarni tada se ukupan deficit povećava na 18 do 23% bruto proizvoda. U odnosu na javne prihode to se kreće oko 39%.

Po visini deficita javnog sektora Srbija je jedna od najzaduženijih država srednje i jugoistočne Evrope. Otplata glavnice duga i deficit svake godine odnose preko 5,2-5,5 milijarde evra. Po visini rashoda samo za kamate u bruto proizvodu Srbija je u samom vrhu Evrope. Samo tri zemlje izdvajaju više za kamate (Grčka, Italija i Portugalija). Pri tome treba navesti da ove zemlje imaju učešće javnog duga u bruto proizvodu preko 100%, dok je u Srbiji trenutno 74%. To i dalje nosi rizik od izbijanja dužničke krize. Pri tome se traži "plan kredibilne fiskalne konsolidacije" (preporuka MMF) koja neće uticati na smanjenje privrednog rasta.

Upravo je smanjenje plata i penzija, smanjenje potrošnje, masovna otpuštanja u javnom sektoru put u produbljavanje krize i slom domaćih faktora razvoja. Veliki broj neproizvodnih javnih rashoda nije "ni dirnut". Penzioneri nisu dobrovoljno prihvatili smanjenje penzija, već se žale Ustavnom sudu i Strazburu, a oni su "poneli najveći teret fiskalne konsolidacije". Nastavak ovakve politike vodi u produbljavanje privredne krize.

Međutim, dugoročni put izgradnje zdravih javnih finansija je naglo oživljavanje privredne aktivnosti, porast zaposlenosti, porast izvoza, oštra selekcija uvoza, selektivno kresanje (ili zadržavanje) javnih rashoda, ograničavanje tekuće potrošnje u korist oživljavanja proizvodnih investicija. Dakle, sve suprotno od toga šta čini naša Vlada. U tu stratešku funkciju razvoja treba uključiti stimulativnu monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku politiku i politiku raspodele. To je potpuno drugačiji koncept i strategija razvoja u odnosu na postojeće. Dalje "krpljenje" ovog sistema i pokrivanje sve većeg deficita javnog sektora (do koga će doći) vodi, konačno do sloma sistema javnog finansiranja. Već je napravljen zaokret od spoljnog finansiranja na domaće bankarsko (poslovno) finansiranje budžeta uz visoke kamatne obaveze.

Budžetska kriza i slom sistema javnog finansiranja su sasvim izvesni u zadržavanju ovakve pogrešne i pogubne ukupne makroekonomske politike. Na kraju da pogledamo kakav je uspeh ostvaren u zaustavljanju rasta javnog i spoljnog duga i tereta koji pritiska ovu privredu i društvo.

Javni dug je i dalje izuzetno visok, mada je u poslednjoj godini zaustavljen njegov rast. Njegovo učešće u BDP je isto tako visoko (73,5%) i daleko je iznad 60% granice u evrozoni. Dubina, složenost i trajanje krize dobro se može videti iz kretanja i odnosa stope privrednog rasta, godišnjeg porasta spoljnog (i javnog) duga i tereta kamata. Međutim, dospele obaveze iz duga (kamata i otplata) teško opterećuju javne (budžetske) finansije ne samo do sada, već i u narednim godinama.

Veliki je deo kamatnog tereta na javni dug ne samo do 2016. godine, već i u sledećim godinama. Otplate glavnice se mogu reprogramirati, samo se postavlja pitanje pod kakvim uslovima obzirom da se na svetskom finansijskom tržištu očekuju velike turbulencije. Pogledajmo sada i spoljni dug Srbije u njegovom totalitetu (svih nosilaca) i obaveze.

Kamate na spoljni (i unutrašnji) dug države plaćaju i preduzeća i poslovne banke. To su izuzetno visoke obaveze, posebno kada se pogleda prirast bruto domaćeg proizvoda. To sve privreda treba da "stvori" kroz domaću akumulaciju? Da li je to moguće? Za podmirivanje tih obaveza potrebno je ući u novi dug, tako da nastaje novi talas rasta spoljnog duga, a ne gašenje dugova. To sve treba imati u vidu kada se govori o uspešnoj fiskalnoj konsolidaciji i držanju pod kontrolom dugova, odnosno njihovom smanjenju u odnosu na bruto proizvod. Država je sada prešla na koncept dominantno dopunskog domaćeg finansiranja, umesto stranog, ali je teret tog komercijalnog finansiranja banaka ostao visok.

Strano finansiranje je u navedenom periodu smanjeno sa 202 milijarde dinara (2012) na 96 milijardi, dok je domaće povećano sa 378 na 426 milijardi u istom periodu. Interesantno je primetiti da je u periodu ove krize 2008. do 2016. godine došlo do sledećih finansijskih tokova: Odliva po dugovima od 39.519 miliona evra (u tome kamata 5.915 miliona i otplata 33.675 miliona), to znači da je u celom desetogodišnjem periodu neto priliv iznosio svega 2,2 milijarde evra. Novi krediti su uzimani da bi se finansirale dospele obaveze iz dugova.

Učešće rashoda na kamate u bruto proizvodu je veće od stope rasta bruto proizvoda. Godišnji porast duga je znatno iznad porasta bruto proizvoda, dok otplate i kamate koje se kumuliraju zahtevaju novi rast spoljnih dugova za njihovo finansiranje. Ekonomija je uvučena u dužničku spiralu, dok omča dugova guši privredu i onemogućava privredni rast. Zbog značaja ovog problema te odnose smo široko istražili u posebnom radu.

Konačno, nakon analize budžetskih prihoda i rashoda i najave povećanja penzija i plata u javnom sektoru i da ćemo "imati najveće penzije nego ikada", jasno je da prostora za takav potez jednostavno u ovakvom privredno-finansijskom sistemu nema. Može, ali se vraća spirala rasta deficita budžeta i dugova.

Svako kratko, na mah (mesečno) poboljšanje javnih finansija i odnosa u budžetu. Neki ekonomisti smatraju da bi eventualna stvarna konsolidacija budžeta i izvestan "višak" (suficit) trebalo prvenstveno usmeriti na povećanje investicija kao generatora razvoja, podsticanja izvoza i zaposlenosti, jer su to pokretači dugoročnog kvalitetnog i održivog razvoja. Bez osiguranja visokih stopa privrednog rasta zasnovanih dominantno na aktiviranju domaćih faktora razvoja, ne može biti trajnije fiskalne konsolidacije. To traži i potpunu izmenu finansijskog i privrednog modela razvoja, čega za sada nema ni u tragovima. Dakle, kriza javnih finansija, budžeta i dugova se nastavlja, posebno u situaciji kada se očekuje znatno niži rast bruto proizvoda u 2017. od planiranog 3% (kriza energetskog sistema i poljoprivrede, ali i izvoza i potrošnje, porast cena nafte i kamatnih stopa, produbljavanje recesije u svetskoj privredi).