Feljton

Razbojnička država: Kosovo u svetskoj politici (5)

Kome je trebao rat?

Zašto je Zapad, pre svega SAD, izabrao baš Kosovo i Metohiju taj delić balkanske zemlje istorijske postojbine Srba (prvi srpski državni oblici potiču upravo sa teritorije Kosova u IX veku) za ulogu razbojničke države? Zašto Zapad i njegovi saveznici, u prvom redu Turska, Saudijska Arabija i Katar, aktivno doprinose rađanju mafijaške, narkoterorističke države u ovom regionu Balkana i na svaki način se trude da ga uvrste u svetsku politiku, da ga legalizuju putem priznavanja, pa čak i priključivanja Ujedinjenim nacijama? Ova i mnoga druga pitanja, postavila je dr Elena Ponomarjova, poznati ruski politikolog i profesor Univerziteta u Moskvi, u svojoj knjizi "Razbojnička država, Kosovo u svetskoj politici". Izdavačka kuća Evro Book iz Beograda, ustupila je srpski prevod ovog dela "Magazinu Tabloid" za feljtonizaciju odabranih delova u nekoliko nastavaka.

dr Elena Georgijevna Ponomarjova

Prve višestranačke izbore 1990. godine na teritoriji Kosmeta albansko stanovništvo je bojkotovalo. Učestvovalo je svega 18,61% glasača (u prvom krugu), uglavnom Srba. Praktično su svi glasovi dati Socijalističkoj partiji Srbije, koja je dobila 30 od 34 mesta u legalnoj pokrajinskoj skupštini. Od tog trenutka većina Albanaca je bojkotovala sve izbore za državne institucije Srbije i Savezne Republike Jugoslavije (SRJ).

U septembru 1991. godine kosovski Albanci su sproveli referendum o nezavisnosti pokrajine, jednoglasno pozivajući na stvaranje nezavisne države, a u maju 1992. godine održali su izbore za predsednika i skupštinu. Srbi nisu učestvovali u tim izborima. Iako je rukovodstvo Srbije objavilo da su ti izbori nezakoniti, Albance to nije sprečilo da ih sprovedu. Glasali su za Ibrahima Rugovu (više od 95%) za predsednika „Republike Kosovo" i za njegovu partiju DSK (78%). Uzgred, izbore su pratile delegacije niza zemalja i međunarodnih organizacija, kako bi pružile podršku Albancima.

Kad je reč o istoriji kosovskog problema, treba pomenuti da suštinu problema nije predstavljao samo sukob interesa većinskog albanskog stanovništva pokrajine, koje je težilo da se odvoji od Jugoslavije, stvori svoju nacionalnu državu na Balkanu i ujedini se sa Albanijom, sa interesima Srbije i Jugoslavije, koje su branile teritorijalni integritet. Ključnu ulogu u širenju kosovskog sukoba odigrala je treća strana: prikrivene međunarodne strukture, lideri zapadnih zemalja, specijalne službe i međunarodne korporacije. Pritom su Albanci, uz podršku spoljnih zainteresovanih strana primenjivali okrutne, najgore moguće metode pritiska na rukovodstvo Srbije i SRJ: fizički su uništavali srpsko stanovništvo u pokrajini. Detaljnije ćemo se ovome posvetiti u drugom i trećem poglavlju knjige.

Zbog raspada zemlje kojem su doprineli događaji u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, uvođenja sankcija UN protiv Srbije i Crne Gore u maju 1992. godine, rešenje kosovskog pitanja je bilo „zamrznuto". Međutim, nelegalni organi pokrajine nisu prekidali rad, a nisu prestali ni teroristički akti, napadi na pripadnike JNA, kasnije Vojske Jugoslavije (VJ), ubistva civila, paljenja srpskih kuća i verskih objekata.

Rukovodstvo Srbije održavalo je situaciju pod kontrolom samo silom, uz pomoć policajaca raspoređenih u pokrajini, jer su čvrsto verovali da se kosovsko pitanje može rešiti ustavnim promenama i policijskim prisustvom. Albanci su pričali da ih je policija stalno privodila na „informativne razgovore", vršila pretrese po albanskim selima, hapsila muškarce i odvodila ih na ispitivanja, ponekad držala pod kontrolom sve puteve, uređivala društveni život, sredstva masovne komunikacije. Pritom je vlada uporno ponavljala da kosovski problem ne postoji, da je albanski separatizam pobeđen, i da oni kojima poredak na Kosovu ne odgovara mogu da napuste pokrajinu. Pokrenuvši predlog o podeli Kosova, pozvao je vođe separatističkog pokreta na pregovore. Međutim, Albanci su odbacili mogućnost pregovora.

Jedan od albanskih opozicionara Škeljzen Malići primetio je 1994. godine da su Albanci pokušavali da ne odgovaraju na policijsku represiju i da je zato „albanski pokret skoro četiri godine praktično tapkao u mestu". Međutim, taj zastoj je iskorišćen za političku konsolidaciju, za jačanje pozicije Demokratskog saveza Kosova i njenog lidera. To je bilo „Rugovino vreme". Zaista, „strpljiv i lukav", kako ga je opisao Š. Malići, Rugova je mnogo uradio kako bi skrenuo pažnju Zapada na probleme Kosova. Upravo je on zahtevao da se na Kosovu rasporede vojne snage UN i NATO, a kasnije pokušavao da ubedi Zapad u neophodnost uvođenja „civilnog protektorata". Godine 1993. Rugova je otputovao SAD, gde su mu u Vašingtonu ponovo potvrdili da će ukidanje sankcija Jugoslaviji biti uslovljeno rešavanjem problema pokrajine.

Kosovski Albanci su u svoje planove uvrstili i teritorije Makedonije i Crne Gore na kojima su živeli Albanci. Godine 1994, dok su trajali pregovori o Bosni i Hercegovini, I. Rugova je očekivao da će Srbi iz Bosne uspostaviti konfederativne odnose sa Srbijom, što bi Albancima na KiM umnogome olakšalo da uspostave konfederativne odnose sa Albanijom. Maštao je o tome da Kosovo postane nezavisna država, otvorena za Srbiju i Albaniju, a da Albanci u Crnoj Gori dobiju autonomiju. Za Albance u Makedoniji je pripremao „status državotvornog naroda". To bi Albancima u Makedoniji omogućilo da traže autonomiju, a verovatno i republiku. U jesen 1994. godine u Rugovinim govorima stalno su se čule ideje ujedinjenja Kosova sa Albanijom.

Ako je do početka devedesetih borba za Kosovo i Metohiju bila uglavnom jugoslovenski problem, od raspada Jugoslavije kosovsko pitanje preraslo je u međunarodni problem. Etapa internacionalizacije problema pokrajine počela je sredinom devedesetih godina, kada su u Dejtonu (novembar 1995) ukinute sankcije Jugoslaviji, a rešenje „Kosovskog pitanja" povezano sa saradnjom sa Haškim tribunalom. Faktički, od 1995. godine albanski separatizam prelazi u krajnju fazu koja se završava proglašenjem „nezavisnosti" pokrajine 17. februara 2008. godine. Međutim, to nije i konačno rešenje kosovskog pitanja.

U proleće 1996. godine napetost u pokrajini je porasla. Jedan Srbin ubio je albanskog mladića, izazvavši reakciju Albanaca, napade na policiju, pucnjave po kafićima i policijskim patrolama. Vlasti su sprovele masovna hapšenja. Međunarodna zajednica je ponovo optužila srpsku vlast za kršenje ljudskih prava, za napade pa čak i mučenje uhapšenih. Komisija za ljudska prava Saveta UN nije sprovela detaljnu istragu, ali je pripremila projekat rezolucije „Stanje u oblasti ljudskih prava na Kosovu". U dokumentima je zabeleženo da su Albanci u Jugoslaviji mučeni, da se sprovodi politika rasne diskriminacije, etničko čišćenje i genocid. Međutim, kako primećuje B. ButrosGali u svom zapisu iz 12. novembra 1996. godine specijalni izveštač Komisije za ljudska prava Elizabet Ren, koja je provela neko vreme u autonomnoj pokrajini „nije mogla da potvrdi tu informaciju".

I pored toga proces satanizacije Srba je bio pokrenut. Rešenju „problema Kosova" aktivno se priključila međunarodna zajednica u vidu UN, OEBS, Kontaktne grupe rukovodstava određenih zemlja 1997. godine. Prijavu za svoje učešće u regulisanju situacije na Kosmetu podneo je i NATO. Severnoatlanski blok je već u avgustu 1997. godine upozorio jugoslovenskog predsednika o mogućnosti oružane intervencije u konfliktu, kako bi se zaustavilo krvoproliće. Ta činjenica je veoma indikativna. Neposredno posle izbora 1992. godine, 42. predsednik SAD Bil Klinton u jednom obraćanju se dotakao teme Balkana, izjavivši da će u slučaju srpskoalbanskog konflikta SAD biti na strani Albanaca i da će im svakako pomoći. Klinton je 1999. godine ispunio obećanje, ali je za intervenciju znao još 1992. godine! Kako je verno primetio mladi, već poznati francuski pisac M. Šatam (pravo ime mu je Maksim Gi Silven Druo), „istorija se ne rađa sama od sebe, ona se piše, ona se stvara".

U januaru 1998. godine Parlamentarna skupština Saveta Evrope donela je Rezoluciju o situaciji u SRJ, s posebnim osvrtom na događaje na Kosmetu. Tom pitanju je bilo posvećeno zasedanje Skupštine OEBS, a Savet ministara EU doneo je specijalnu deklaraciju o kosovskom problemu. U to vreme u Prištini i Beogradu u poseti je boravio specijalni predstavnik SAD na Balkanu Robert Gelbard. On je Slobodanu Miloševiću doneo predloge o nizu ustupaka SAD u zamenu za ustupke prema Albancima na Kosovu. U zamenu za nezavisnost KiM, Vašington je nudio Beogradu čarter letove aviona jugoslovenske aviokompanije u SAD, otvaranje konzularnih predstavništava SRJ u SAD, povećanje nivoa prisutnosti jugoslovenske vlade u UN, mogućnost pridruživanja Paktu stabilnosti za jugoistočnu Evropu. Kako se kaže: bez komentara.

Aktivizirali su se i drugi faktori međunarodne politike. U Moskvi je 25. februara 1998. godine održano zasedanje političkih direktora Kontaktgrupe, koji su radili na rešavanju kosovskog problema. U martu su Beograd posetili ministri spoljnih poslova Francuske i Nemačke koji su predložili svoj plan za rešavanje problema.

Pritom su sve međunarodne organizacije i posrednici osuđivali nasilje, zalagali se za dijalog između Srba i Albanaca uz posredovanje treće strane, za slanje predstavnika međunarodne zajednice na Kosmet, za proširenje autonomije pokrajine. Zapad nikada nije toliko otvoreno podržavao nijednu samoproglašenu državnu tvorevinu ni na postjugoslovenskom, ni na postsovjetskom prostoru. Podsećam da je u proleće 1998. godine Jugoslaviji bilo predloženo sklapanje trogodišnjeg ugovora po kojem bi NATO dobio mogućnost da na Kosmet pošalje 30.000 vojnika za obezbeđivanje mira i demokratskih izbora. Srpska vlast je smatrala da je to mešanje u unutrašnje poslove države. Ali već u oktobru 1998. godine Milošević je posle višednevnih iscrpljujućih pregovora pod pretnjom agresije (prema nekim svedočenjima, odluka o bombardovanju SRJ doneta je u leto 1998. godine), bio prisiljen da sklopi dogovor sa američkim predstavnikom Ričardom Holbrukom, po kojem je odobreno da iznad Kosova i Metohije patroliraju izviđački NATO avioni, kao i da se u pokrajinu pošalju 2.000 posmatrača OEBSa. Osim toga, srpske specijalne jedinice morale su da napuste pokrajinu. Međutim, ni to nije bilo dovoljno zemljama NATOa i pre svega SAD.

Putem pregovora u Rambujeu u februaru 1999. godine, Srbiju je trebalo naterati da prihvati uslove Kontaktgrupe za bivšu Jugoslaviju, posebno deo o Kosmetu, ali ti pregovori su se okončali neuspešno. Tada nije ni moglo da bude drugačije. Naime, Zapad je od Beograda tražio da razmesti jedinice NATOa ne samo na Kosmetu već na celoj teritoriji SRJ. Zahtevali su i da se uhapse svi optuženi sa spiska Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju. Treće, zahtevali su da se tri godine od raspoređivanja NATO vojske sprovede referendum o nezavisnosti KiM.

Sam Klinton je povodom toga rekao: „...Da sam bio na Miloševićevom mestu, ni ja ne bih prihvatio takve uslove". Drugim rečima, Zapad je izneo uslove neprihvatljive za Beograd. Ovde se mogu povući istorijske paralele. Neprihvatljivo je bilo i deset tačaka ultimatuma koji je Austrougarska postavila srpskoj vladi 23. jula 1914. godine. Poznato je da je tada Srbija prihvatila sve uslove ultimatuma, izuzev šeste tačke o učestvovanju Austrijanaca u istrazi ubistva Franca Ferdinanda u Sarajevu, jer je to narušavalo suverenitet zemlje. Međutim, to je bilo dovoljno da Austrougarska istraje u uslovljavanju i na kraju objavi rat Srbiji. Tako su 1999. godine pregovori u Rambujeu postali formalno zbunjujući manevar. Zapadu je bio potreban rat, rat u Evropi, rat sa Srbima, pravoslavnim Rusima. Taj rat je imao ne samo političku i ekonomsku već i metafizičku pozadinu. SAD se konsolidovao kao „gospodar" Evrope, Rusija je bila ponižena i proterana ne samo sa Balkana, već i sa zemlje njenih najbližih istorijskih saveznika, duhovne braćeSrba.

Natovska vojska je 24. marta 1999. godine počela neobjavljen rat protiv Savezne Republike Jugoslavije. Bombardovanje gradova i sela Srbije, Crne Gore i same autonomne pokrajine doveli su do humanitarne katastrofe, pred čijim posledicama blede čak i razaranja iz Drugog svetskog rata.

U toku 78 dana avioni NATOa izveli su 2300 raketnih udara na 995 objekata na teritoriji Srbije i Crne Gore, koristeći pritom zabranjene tipove municije sa radioaktivnim primesama, uglavnom osiromašenim uranijumom (U238), kao i kasetne bombe. U bombardovanju Jugoslavije poginulo je oko dve hiljade civila, 7.000 njih je ranjeno, a 30% tog broja čine deca; više od 750.000 stanovnika SRJ moralo je da napusti mesta boravka i potraži mogućnost za normalan život van granica svoje zemlje. Konačne razmere štete koja je naneta industrijskim, saobraćajnim i civilnim objektima SRJ ni do sada nije poznat. Prema raznim procenama, šteta iznosi između 50 i 200 milijardi dolara. Od osam miliona stanovnika, dva miliona njih, tačnije, jedna četvrtina lišeno je osnovnih sredstava za život. U mnogim gradovima razrušeni su centri za izbeglice iz Bosne i Hercegovine.

Bombaški udari izazvali su lavinu izbeglica sa KiM. Ako je 1998. godine, tokom vojnih sukoba između boraca OVK i Vojske Jugoslavije, teritoriju napustilo 170.000 ljudi, uglavnom žena i dece, posle 24. marta 1999. godine, prema podacima Uprave visokog komesara UN za izbeglice, s Kosova i Metohije otišlo je 790.000 etničkih Albanaca, 100.000 Srba, Roma, Čerkeza i Turaka koji su postali izbeglice. U vreme bombardovanja na pitanje zapadnih novinara upućeno albanskim ženama da li ih je srpska policija naterala na izbeglištvo, odgovori su bili identični: „To nisu bili Srbi. Mi smo se uplašili NATO bombi". Čak i uz krajnje optimističan pogled na posledice bombardovanja, agresija NATOa dovela je do internog raseljavanja više od milion ljudi u SRJ. Veliki deo Albanaca iselio se u Makedoniju i Albaniju, ali deo njih našao je utočište u drugim krajevima Srbije i Crne Gore. I sve to u vreme kada je u SRJ bilo više od 600.000 izbeglica iz Bosne i Hercegovine i Hrvatske koji su živeli od humanitarne pomoći.

Ako se sve to zna, nemoguće je saglasiti se s tvrdnjom da je NATO mirotvorna organizacija i da je isključivi cilj ovog delovanja bila zaštita albanskog stanovništva od Miloševićevog režima. Natovci 1999. godine nisu bili ništa bolji od hitlerovaca iz 1941. Isti cinizam, ista okrutnost, isto gaženje međunarodnog prava.

Osim što je skrivao tragove svojih zločina, Zapad je koristio i svu moć informacionih resursa sa ciljem da za te zločine optuži Srbe. Pritom je sve je rađeno u duhu klasične gebelsovske propagande: što je laž užasnija, to će javnost lakše u nju poverovati. Posebno je važno što je 19. aprila 1999. godine Stejt department izjavio da je nestalo do 500.000 kosovskih Albanaca, koji se smatraju poginulim. Posle nekoliko nedelja Ministarstvo odbrane SAD saopštilo je da je nestalo 100.000 vojno sposobnih etničkih Albanaca, i da je moguće da su ih pobili Srbi. M. Parenti primećuje da „takva informacija o ogromnom broju ljudskih žrtava, koja dolazi iz zvaničnih izvora, nije izazvala nikakve sumnje američkih liberala koji su podržavali rat Bila Klintona". Očigledno je da takva informacija nije izazvala sumnje ni u široj javnosti.

M. Parenti skreće pažnju na još neke činjenice. Nedugo pre kraja NATO bombardovanja, ministar odbrane SAD Vilijam Koen izjavio je da je u „više od 100 masovnih ubistava" poginulo oko 10.000 etničkih Albanaca. Nekoliko dana posle završetka bombardovanja Asošijeted pres i druge novinske agencije, kopirajući Koena, saopštavale su da je poginulo 10.000 Albanaca, koje su ubili Srbi. Niko nije objasnio odakle taj podatak, jer mesta navodnih smaknuća nisu istražena, a vojska NATOa samo što je počela da ulazi na Kosovo.

Šef Prelazne uprave UN na Kosovu, Bernar Kušner (sa njim ćemo se još sresti na stranicama ove knjige) 2. avgusta 1999. godine izjavio je da je u zajedničkim grobnicama na Kosovu sahranjeno 11.000 tela. On se oslonio na izvore u Međunarodnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju, međutim, tamo su poricali da su mu dali takvu informaciju, te Kušner nikada nije objasnio odakle mu ti podaci.

Na Kosovu i Metohiji se desilo isto što se ranije zbivalo tokom konflikata u Hrvatskoj i Bosni. Svetski mediji su nekoliko nedelja svakodnevno objavljivali nepotvrđene izjave o masovnim pogubljenjima i masovnih grobnicama, o stotinama, čak hiljadama žrtava, tvrdeći da su isključivo Srbi krivci. Kada je trebalo dokazati te tvrdnje, nije pronađen nijedan dokaz koji bi potvrdio postojanje masovnih grobnica.

Tako je sredinom juna 1999. godine FBI oformio grupu za izučavanje dva mesta navedena u procesu protiv Miloševića. U jednom je navodno bilo sahranjeno šest tela, a u drugom dvanaest. I. Zid i L. Klif su pisali da je grupa na Kosovo dovezla opremu tešku oko 50 tona kako bi „raskrinkala najveće zločine u istoriji FBI". Međutim, nikakvih izveštaja o masovnim grobnicama nije bilo, i posle dve nedelje grupa eksperata FBI se vratila kući praznih ruku.

Ili još jedan slučaj. Grupa španskih sudskih veštaka se po naređenju spremala za autopsiju oko dve hiljade tela, ali su zapravo dobili 187 tela sahranjenih u odvojenim grobnicama i bez ikakvih znakova da su žrtve masovnog pogubljenja ili mučenja. Izgledalo je da je veći deo njih poginuo od posledica ranjavanja minobacačem i lakim naoružanjem. Španski sudski veštak E. P. Puhola nazvao je pravim imenom široko rasprostranjene izjave o masovnim grobnicama, rekavši da su one deo „vojne propagandne mašinerije". Iako se potraga nastavila po celom Kosovu, na kraju nisu pronađene nikakve masovne grobnice.

Nema sumnje da je na Kosovu bilo grobnica sa po dva tela, koje je NATO nazivao „masovnim grobnicama". Ljudi su ginuli od bombi, u oružanim sukobima Vojske Jugoslavije i jedinica OVK. Potpuno je u pravu bio M. Parenti kada je rekao da „nema sumnje da su, kao u svakom ratu, postojala sračunata ubistva i hladnokrvna pogubljenja, međutim ne u toj meri da bi se nazvala „genocidom" i da bi se time opravdali ubistva i razaranja koja je u Jugoslaviji izvršio NATO". On navodi i da su funkcioneri Ministarstva spoljnih poslova Nemačke delimično poricali postojanje dokaza da su genocid i etničko čišćenje bili sastavni deo jugoslovenske politike. „Slučajevi nedvosmislenih političkih progona albanske etničke grupe nisu pronađeni čak ni na Kosovu...Delovanje jugoslovenskih snaga bezbednosti bilo je usmereno ne prema kosovskim Albancima kao etničkoj grupi, već protiv naoružanog protivnika".

Ocenjujući ulogu Zapada u kosovskom konfliktu, važno je spomenuti još jednu činjenicu. U toku Vaskrsa, koji se slavi po pravoslavnom kalendaru, i engleski i američki vojni avioni nastavili su s vazdušnim napadima na Srbe hrišćane. Na nekim bombama koje su bacali engleski piloti, crvenim je bilo napisano: „Srećan Vaskrs!".

I sve je to rađeno da bi se Srbija ekonomski uništila, ali i da bi se zgazio srpski duh koji, po mišljenju „gospodara istorije" ne sme ponovo da vaskrsne. Upravo zbog toga je deo istorijske otadžbine Srba trebalo pretvoriti u razbojničku državu, Republiku Kosovo.

(Nastaviće se)

Glosa

Zapadu je bio potreban rat, rat u Evropi, rat sa Srbima, pravoslavnim Rusima. Taj rat je imao ne samo političku i ekonomsku već i metafizičku pozadinu.