Da se ne zaboravi

U predvečerje Brionskoga plenuma CK SKJ: oblaci sve gušći, munje sve češće (30)

Pogrešan čovek u Plavom vozu

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Bio bi red da se pri kraju ovih mojih tekstova, koje objavljujem evo već 14. meseci iz broja u broj "Tabloid-Magazina", na temu: Brionski plenum-predigre i posledice, u par redaka predstavim, tačnije pokušam da objasnim otkuda ja znam sve što sam objavio, i što ću ispisati u završnim redovima, o pomenutoj temi.

Tačno pre četrdeset godina, početkom jeseni 1977. godine, funkcioner UDBE za Beograd (a, nota bene: posle Brionskoga plenuma UDBA beogradska više nije bila, kao ranije, u sastavu UDBE za Srbiju, nego je postala deo UDBE za Jugoslaviju. A, Savezna UDBA posle Brionskoga plenuma bila je pod neposrednim rukovodstvom Hrvata: Tita, Steve Krajačića i Milana Miškovića;

Mišković je tada bio savezni ministar unutrašnjih poslova, dakle funkcioner UDBE za Beograd (čitaj: Savezne UDBE!) Velja Dojčinović, Crnotravac, pet sati me saslušavao. Za to vreme nije mi dao ni vodu da popijem; mada sam ga dva puta kumio, jer mi je grlo vrlo, vrlo suvo, teško izgovaram! Zapisnik je diktirao Velja, a kucala na pisaćoj mašini devojka, čije ime ne znam. Ali ima njenoga imena na kraju zapisnika (taj dokument bi trebalo da postoji u BIA za Srbiju). Verujem i moj obimniji dosije.

Posle Brionskoga plenuma republičke UDBE uništile su sve dosijee, osim u Srbiji! Mnogi savezni Udbaši su, to dobro znam, kukali zbog toga: "...Uništili su sve dosijee ustaške emigracije. A, to je za nas bio alat, pomoću kojega smo delovali protiv ustaške emigracije, koja je sada počela da diže glavu!"

Ponavljam: UDBA za Srbiju nije tada, jedino ona, uništila dosije svojih "komintenata!" Zahvaljujući tome svoj dosije je kasnije detaljno mogao da pregleda i Dobrica Ćosić. Pričao mi je da je to bilo "brdo papira"; i mnogo gluposti, izmišljenosti! Imam nameru, pri kraju sam života, da potražim od direktora BIA moj dosije, posebno zapisnik koji je diktirao Velja Dojčinović. To saslušanje ispisano je na pet stranica, uobičajenoga proreda. Ja sam, na Dojčinovićev zahtev, pročitao i inicijalima parafirao svaku stranicu, ali meni nije želeo da preda jedan primerak toga moga saslušanja. Zapisnik-saslušanje je korektno sastavljeno, osim jednoga detalja na drugoj stranici. Velja je netačno izdiktirao jedan moj komentar, ocenu o jednoj izjavi beogradskog advokata Rajka Danilovića.

Dojčinović mi je priznao da su među mojom dokumentacijom , koju su mi par meseci ranije odneli iz stana, podmetnuli nekoliko papira i slike "nekih enterijera", e da bi me testirali. Povukao je te podmetnute papire, ali nije želeo da moju opasku o tom falsifikatu unese u zapisnik!

Tek na kraju, posle moga parafiranja zapisnika, kada smo pili obojica vodu, Dojčinović me kao usput pita: "...Pešakoviću, kako ste vi došli gore?" Kazao sam mu: moji tekstovi u „Ekonomskoj politici" bili su zapaženi, posebno je imao odjek tekst: "...Čvršći savezni plan za 1962. godinu". Na taj moj tekst žestoko je reagovao Centralni komitet Saveza komunista Slovenije! Posle toga "incidenta" meni je preko Republičkog zavoda za plan Srbije ponuđeno da pređem u Izvršno veće Srbije, za savetnika, konkretnije; da budem sekretar Odbora za plan i finansije Izvršnog veća Srbije. Predsednik Veća je bio Slobodan Penezić, a predsednik Odbora za plan i finansije Bogoljub Stojanović. Prihvatio sam ponudu, jer su mi obećali odgovarajući stan - imao sam dva mala deteta, sina i ćerku, a stan sam dobio posle dve godine, ali tada sam već bio u CK SK Srbije.

Godine 1963. počeo je da se primenjuje tzv. princip rotacije, izmenljivosti funkcionera posle četiri godine. Te godine meni je ponuđeno da budem sekretar Sekretarijata RIV za opšte privredne poslove i član srpske Vlade-RIV-a. Odbio sam tu ponudu, sa obrazloženjem: funkcije me ne zanimaju, one u mnogo koječemu ograničavaju slobodu i ponašanja i rezonovanja; drugo, ja uopšte nemam talenta, niti želje da rukovodim ljudima - u pomenutome Sekretarijatu bilo je zaposleno oko trideset osoba!

Uvažili su moj stav, i rešenje našli u sledećem: Sekretar Sekretarijata biće Andrija Stokić, tada šef kabineta Jovana Veselinova, koji je bio predsednik Narodne skupštine Srbije. Veselinov će u buduće biti samo sekretar Centralnoga komiteta Srbije, ja se raspoređujem na radno mesto: Savetnika sekretara CK SK Srbije J. Veselinova. Rečeno mi je: "Sada je osnovna problematika u državi -ekonomija, privreda, investicije , Vi se Pešakoviću u tu problematiku dobro razumete, bićete od velike pomoći drugu Žarku". Prihvatio sam to rešenje. Početkom septembra 1963. stigao sam kod Veselinova. To je bio ustvari moj drugi susret sa Veselinovim. Prvi susret bio je u Novome Sadu 2. maja 1945. godine - na dan pada Berlina!

Veselinov je po običaju poručio posluženje: kafu i Martel (konjak), s napomenom: "...Da Vas odmah upoznam sa običajima u ovoj sobi!" Pitao me je da li sam dobrovoljno prihvatio dolazak za savetnika kod njega, ili su me prisilili na to. Kazao sam: "Tako mi je Komisija saopštila, predložila, i ja sam prihvatio!"

Za taj razgovor bitno je za mene sledeće: kazao sam drugu Veselinovu da ću ja sve raditi, pisati o svemu što mislim da je potrebno, ali uvek otvoreno, po svojoj savesti i znanju, a da li je to trenutno "na liniji Partije" to Vi druže Veselinov cenite. Uz smešak, odgovorio mi je: "...Odlično! Pa ako Vi u svemu mislite kao ja -Vi meni niste potrebni! Potreban mi je saradnik koji će da mi se ponekad suprotstavi, iznese svoje mišljenje argumentovano. Pa osnovno pravilo dijalektike je: do istine se dolazi putem protivurečnosti. Znate, mi više ne donosimo uredbe, sa onim: Stupa na snagu odmah! Hladnokrvno, drugarski, sve ćemo svestrano razmotriti. Vi slobodno uvek meni pišite po savesti i po svome znanju. Svu poštu koja stiže na moju adresu slobodno otvarajte, po Vašem kriterijume o koje čemu pisano ili usmeno informišite. Jedino nemojte otvarati poštu koju mi šalje kabinet druga Tita, izvršni komitet CK SKJ i Savezna UDBA".

Osim pisanih ili usmenih referisanja, sa Veselinovim sam mnogo puta duže razgovarao o brojnim temama, slobodno, drugarski. Zadivio me je koliko je poznavao filozofiju, posebno marksističko-lenjinističku teoriju, književnost, ekonomiju, istoriju...Četiri godine studirao je na Kominterninom univerzitetu u Moskvi, zatim je, po povratku u zemlju 1931. uhapšen i osuđen na 14. godina robije; 10. godina je robijao u robijašnici u Sremskoj Mitrovici. Sa brojnim intelektualcima, liderima KPJ, među ostalim i sa Aleksandrom Rankovićem, i drugima. Poznato je da su osuđenici-komunisti robijašnice pretvorili u svojevrsne univerzitete: svakodnevno-lekcije, konsultacije, konverzacije...Veselinov je imao i posebnoga, tako da kažem „lalinskoga smeška"-Banaćanin...I bio je pravo-ozarenje za mene svaki susret s njim i razgovor o brojnim temama, uključivo i one iz svakodnevnoga života čoveka, u mladosti, godinama, na položajima, itd. Budući da sam po prirodi bio vrlo radoznao, svakoga sata sam ponešto saznavao, bogatio svoje znanje, slagao u svojoj memoriji...Bilo je i "otrova" u raznim, posebno policijskim, informacijama, ali...

Sedam godina je svakodnevno funkcionisao ukratko pomenuti odnos između Veselinova i mene. Mnogo sam saznavao čitajući razne biltene, referate, istorijska dokumenta...ali i iz neposrednih razgovora sa Veselinovim. To se nastavilo, istina ne u toj meri, toga kvaliteta, i kasnijih godina kada sam postao savetnik u Izvršnom komitetu CK SKJ, delimično i šef kabineta Stevana Doronjskog, tada člana Predsedništva CK SKJ i člana Izvršnoga biroa Predsedništva CK SKJ.

Pišući sada za "Magazin Tabloid" ja se delimično "oslobađam" tih sitnica i krupnica, koje sam saznavao dok sam radio na pomenutim mestima. Razume se, moji izvori znanja činjenica su i iz mnogih drugih „punktova". Ispisujem sve ovo da bih stekao veće poverenje kod čitalaca, a time se i oslobodio "tereta": Više znaš, više ćeš i da patiš! Rodi se budalom i ceo život provede u radosti i veselju! Ali, kako bi moja majka kazala: "Dete moje, tako ti je od kad je sveta i veka!"

U jednom prethodnom broju "Magazina Tabloid" konstantovao sam, da se, po mojim saznanjima, početak razlaza Tita i Rankovića, dogodio 1961. godine. Mnogo problema, pre svega u privredi: krah tek usvojenog petogodišnjeg plana društvenog i privrednog razvoja Jugoslavije (a dogmi sadržanoj u frazi "Socijalizam, plan i društvena svojina na sredstvima za proizvodnju", kasnije je dodato i "Razvoj samoupravljanja") neuspela tzv...devizna reforma, suša i ponovo uvoz pšenice...

Jednostavno dilema: Šta i kako dalje? Da li Jugoslaviji preti opasnost od decentralizacije i dezintegracije, separatizam; ili unitarizma i centralizacije? Ponavljam: Tito se priklanja prvoj varijanti protiv koje je inače bio "od iskona" (kasnije konkretnije o dvama značajnijim pitanjima iz te oblasti "razmišljanja" Titovog!). Ranković, možda i kao Srbin, čovek iz Srbije, zatim šef bezbednosti, a bezbednost po prirodi stvari podrazumeva centralizaciju, možda i kao organizacioni sekretar Partije, rezonuje: bez jedinstva, demokratskog centralizma u Partiji-nema ni Partije ni Jugoslavije...Dakle: Ranković ostaje na dotadašnjim pozicijama jedinstva, centralizacije!? A možda oseća i Titovu želju da posle njega Tita-niko u YU ne bude predsednik Jugoslavije, vrhovni komandant Armije,itd.

Pomenuo sam da je Tito 1962. Novu godinu dočekao na Brionima, ali samo sa rukovodećim ljudima iz Hrvatske i Slovenije. Uvek je ranije doček bio "jugoslovenskoga karaktera" uz prisustvo Aleksandra Rankovića, Petra Stambolića, Jovana Veselinova...I sledeću Novu 1963. godinu Tito dočekuje u Zagrebu ali samo sa funkcionerima Hrvatske; 1964. Novu godinu dočekuje na Brionima ali uz prisutne i Srbe: A. Rankovića, Petra Stambolića, Jovana Veselinova, Mijalka Todorovića, Koče Popovića, Milentija Popovića; Novu 1965. godinu Tito dočekuje na Brionima, ali bez Aleksandra Rankovića, a od Srba su prisutni samo Milentije Popović i Koča Popović; konačno Novu 1966. godinu Tito dočekuje na Brdu kod Kranja, ali samo u društvu sa funkcionerima Slovenije.

Navodim ove podatke iz dva razloga: Tito je i dočeke novih godina počeo da organizuje po "konfederalističkom nivou": Brioni, Zagreb, Brdo kod Kranja, Beograd (kasnije i u drugim republičkim centrima) i drugo-odsustvo Aleksandra Rankovića na mnogim od pomenutih dočeka, a prisustvo: Milentija Popovića, Mijalka Todorovića i Koče Popovića, bilo je "aviziranje" da je Ranković "oduvan" (podnosi ostavku; a "ostavka" kao institucija u Ustavu uneta je upravo na Titova predlaganja!), a Koča Popović je kasnije, kada je Ranković podneo ostavku leta 1966., postao potpredsednik republike Jugoslavije, Mijalko Todorović, sekretar Izvršnoga komiteta CK SKJ, a Milentije Popović, član Izvršnoga komiteta CK SKJ; posle 1967.predsednik Savezne skupštine. Sve ovo treba gledati u kontekstu činjenica da su Milentije Popović, Petar Stambolić, Dušan Petrović i Dobrivoje Radosavljević jula 1964. Osnovali tzv. Koordinacionu grupu za „političku likvidaciju Rankovića"; Milentije Popović je bio predsednik te Koordinacione grupe!

Pomenuo sam i činjenicu da Titova zdravica na dočeku 1962. Nove godine i odgovor Kardeljev na tu zdravicu, nikada nisu objavljena ni u dnevnim novinama, ni u Sabranim delima J.B.Tita. Objavio ih je posle 25. godina od Titove smrti, i posle 43. godine od kada su izgovorene, Titov ađutant Luka Božović, sa karakterističnim objašnjenjima.

Ispisao sam dve poslednje stranice ovoga teksta sa dvema posebnim napomenama: prvo, Tito je bio majstor, a kao prva ličnost u Partiji, državi, Armiji, svemoćan, i tu svoju "majstoriju" uspešno primenjivao: nekada nekoga pozove , a nekoga ne pozove na prijem; nekada nekoga odlikuje, nekoga-ne, nečije odlikovanje i ili rođendan propratiti „probranim" milozvučnim rečima, nečije odlikovanje, rođendan-suvoparnim rečima, itd. Uvek je tim svojstvima moćima, kod nekoga stvarao lepo raspoloženje , kod drugoga preispitivanje, šta sad ovo znači...U tim manirima bio je vešt, dosledan, uspešan. Drugo, pomenuo sam da su Milentije Popović, Petar Stambolić, Dušan Petrović i Dobrivoje Radosavljević leta 1964. Na Brionima osnovali tzv. Koordinacionu komisiju za političko rušenje Aleksandra Rankovića! Tako nešto nikada nisu učinili komunistički funkcioneri Hrvati, Slovenci, Makedonci i drugi. Dakle, samo Srbi-protiv Srba!

Po koncepcijama Politbiroa CK KPJ (Tito, Kardelj, Đilas) pre rata bilo je predviđeno: kada mi, komunisti, osvojimo vlast u Jugoslaviji, osnovaćemo pet republika: Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Makedoniju i Crnu Goru. Bosna i Hercegovina ne može biti nacionalna republika, država, jer u njoj Srbi čine 42% stanovništva, zato će BIH biti autonomna pokrajina u sastavu republike Srbije. Tako su bile koncipirane i odluke budućega Drugoga zasedanja AVNOJ-a . Međutim, na tri dana pred Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu stiže delegacija Bosne i Hercegovine u sastavu: šef delegacije Rodoljub Čolaković, Srbin, članovi delegacije: Đuro Pucar, Srbin, i Avdo Humo, musliman-nacionalno neopredeljen. Delegacija bih odlučno zahteva da i BIH bude proglašena šestom republikom, u svemu ravnopravnom sa ostalih pet republika. I kao glavne argumente navode: u BIH su dosad bile najodlučnije bitke i pobede partizana: pominju-Rudo, Čajniče, Neretvu, Sutjesku, itd., Bihać-Prvo zasedanje AVNOJ-a, Jajce-sada Drugo zasedanje AVNOJ-a . I tvrde: tako će biti do kraja rata! U tome trenutku Tito sa dlanom desne ruke lupi u koleno leve noge i kaže: „Pa možda je to i najbolje rešenje, da se više Srbi i Hrvati ne svađaju oko toga:čija je Bosna i Hercegovina". I pout one: Roma locuta, causa finita-Bilo je i biće kako Stari kaže!

Bila je pripremljena odluka kolektivnoga Predsedništva SFRJ da se ovlasti JNA i da razoruža sve paravojne formacije u državi, uključivo i tzv.teritorijalnu odbranu i time se spreči krvoproliće u zemlji. Za odluku se izjasnili delegati Srbije, Crne Gore, Vojvodine i Kosova i Metohije. Slovenija, Hrvatska i Makedonija glasaju protiv. Čeka se odlučujući glas Bosne i Hercegovine, konkretno Bogića Bogićevića, Srbina. I Bogićević glasa protiv predloga odluke! Pet pozicija: četiri prema četiri, nema većine i odluka se ne donosi. I onda biva što je bilo, borbe u Sloveniji i Hrvatskoj, more krvi u Bosni i Hercegovini, raspada se Jugoslavija. Bogić Bogićević se kasnije preseljava u Ljubljanu i od Slovenije dobije "apanažu"!

Da zaključim onom narodnom: "Pomoz Bože, da se Srbi slože!" Da li su Srbi sada na pragu nekoga istorijskoga preokreta ili će biti po starom? Posle ove "ekskurzije" o srpskoj neslozi, kao istorijskome fenomenu, da se vratim na neposredne odnose Tito-Ranković, pripreme, održavanje i posledice Brionskoga plenuma.

Godine 1962. sredinom marta održana je tzv. Proširena sednica Izvršnoga komiteta CK SKJ. Tito je imao uvodni referat, vrlo rezolutan, vrlo kritički intoniran, sa poentom! Možemo li mi kao državna i društvena zajednica Jugoslavija da opstanemo, ili nam preti dezintegracija, razbijanje Jugoslavije? Najrezolutnije i najdoslednije Tita je podržao samo Aleksandar Ranković.

Sledilo je zatim Pismo Izvršnoga komiteta CK SKJ partijskome članstvu, veliki Titov govor na mitingu u Splitu, niz kadrovskih promena u saveznim organima Srbije, Hrvatske i Slovenije;nova iščekivanja, nove nade. Uskoro se pokazalo da je sve to bilo kratkoga daha, republički autarhizmi, pa i separatizmi, ispoljili su ponovo snažno dejstvo. I Tito je eskivirao dve tri nedelje posle splitskog govora, govorom privrednicima na beogradskom sajmu.

Bila je od pojedinaca ocena,, kasnije sve masovnija i jasnija: Tito nije želeo da se suprotstavlja većini, koja je, hoćeš-nećeš, manifestvovana na Proširenoj sednici Izvršnoga komiteta CK SKJ marta 1962. godine. U tim okolnostima bilo je jasno, ta se istina kasnije obelodanila, Ranković i njegova "koncepcija" morali su da odu u aut, istoriju, arhivske fioke.

Titova organizacija Nove 1962. godine na Brionima samo u prisutnosti ljudi iz Slovenije i Hrvatske, njegova zdravica i Kardeljev odgovor, to su sve jasnije pokazali. Za poznavaoce Titovih manira, sistema vladanja. Ja nisam tada spadao u te ljude! Uporno sam verovao u jedinstvo Jugoslavije, u "odumiranje" republika, itd.

Sledeće 1963. godine to je sve jasnije pokazala. Objavljen je Nacrt novoga Ustava Jugoslavije. Po oceni drugara iz Savezne UDB-e u tome Ustavu nije bilo mesta za druga Marka-A.Rankovića. Na njihovu intervenciju na Nacrt ustava nekoliko dana kasnije unet je amadman: ustanovljava se funkcija Potpredsednika republike Jugoslavije. Ali, sledeći član je glasio: isto lice ne može biti potpredsednik republike Jugoslavije dva mandata uzastopno. Za potpredsednika republike konačno je izabran A.Ranković, ali mu je bilo odmah jasno da posle 1967. godine to više neće moći da bude! I koze na broju, i vuci siti!

Konačno, 1963. usvaja se novi ustav Jugoslavije. Osim drugih novina, ustanovljavaju se tri nova veća u sastavu Savezne skupštine: Kulturno-prosvetno veće, Socijalno-zdravstveno veće, i Organizaciono političko veće.

Tim većima prilično se ograničavaju nadležnosti Saveznoga veća, glavnoga veća Savezne skupštine koja se bira po načelu: Jedan čovek-jedan glas! Na 60.000 stanovnika, sa pravom glasa, bira se jedan poslanik.

Podsetimo se: Ustav FRNJ iz 1946. godine predviđao je samo dva veća u Saveznoj skupštini - Savezno veće i Veće naroda (svaka republika ima po dvadeset poslanika u Veću naroda, pokrajina Vojvodina deset, a autonomna oblast Kosova i Metohije pet poslanika). Veće naroda bilo je garant ravnopravnosti nacija, naroda u Jugoslaviji. Kardelj je izabran 1963. za predsednika Savezne skupštine, predsednika tih šest veća! Tako je na ustavno-pravnom i političko-partijskom polju okončana 1963. godine.

A šta nas je čekalo sledeće,1964.godine?

U 1964. godini bilo je nekoliko vrlo značajnih jubileja, proslava, i osim u jednom slučaju, oko svake proslave bilo je većih ili manjih nesporazuma između vrhovnih tela Srbije i Tita! Ukratko, pođimo redom, hronologijom. U januaru 1964. godine obeležena je 60-ta godišnjica izlaska „Politike". Najstarijega dnevnoga lista na Balkanu. Uz to, „Politika" je imala slavnu patriotsku prošlost: obustavila je izlaženje i za vreme Prvog i za vreme Drugog svetskog rata. Bilo je toliko njenih ljudi u prvim borbenim redovima u oba rata. U vili direktora „Politike"-Ribnikara ilegalno je jula-septembra 1961. živeo i radio Josip Broz Tito; u toj vili je održana i istorijska sednica Izvršnoga biroa CK SKJ, na kojoj je doneta 4. jula odluka o dizanju narodnoga ustanka protiv nemačke okupatorske vojske. Direktor „Politike" sa suprugom Jarom od 1941. godine bili su u partizanima. Sve su to bili razlozi da se to, ta godišnjica "Politike", obeleži vrlo toržestveno. Bilo je predviđeno da proslavu uveliča Josip Broz Tito svojim ličnim prisustvom i uručenjem "Politici" najvećega Jugoslovenskoga odlikovanja. Međutim, Tito nije došao; poslao je Milentija Popovića, tada sekretara Saveznoga odbora SSRNJ, kao svoga izaslanika, i on je "Politici" uručio odlikovanje kojem ga je Tito odlikovao.

Bilo je ocena i komentara kasnije: sadržina te proslave bila je obeležena i nekim nacionalističkim bojama, velikim hvalospevima (na prvih 16. stranica lista bili su pozdravni telegrami brojnih pojedinaca iz zemlje i inostranstva, brojnih institucija i ustanova, itd.) . Navodno A. Ranković je bio glavni koji je tu proslavu loše okarakterisao i po nekima-on je i odvratio Tita da lično ode na proslavu.

Razumljivo, Veselinov je sve to teško doživeo, jer je bio lično angažovan oko obeležavanja jubileja. Ne znam kako je Slobodan Penezić sve to doživeo, jer pozitivno znam da je "Politiku" kao nacionalnu srpsku instituciju visoko uvažavao, pa preko RIV-a i finansijski pomagao prilikom kupovine nekih mašina za štampariju lista. Dva puta u mome prisustvu, i mnogih drugih, jednom „pod gasom", drugi put potpuno trezan, povišenim glasom je govorio: "...Srbe okuplja Srpska patrijaršija, Srpska pravoslavna crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, "Politika" i "Crvena Zvezda...Te četiri institucije, ta četiri čvrsta nogara na stolici, na kojoj mogu siguran da sednem-to niko da mi ne dira! Što Srbe okuplja? Žarkov CK, Šanetova Skupština, Švabin Socijalistički savez i moje Izvršno veće-sve to smuti pa prospi, veži mačku za rep..."

Obraćajući se meni, kao navijaču "Hajduka" oba puta mi je rekao: "U Kninu Crvena Zvezda ima više navijača nego tvoj Hajduk, a Knin je Splitu pred nosem!"

Godine 1964. u zimu padala je i 100. godišnjica smrti Vuka Stefanovića Karadžića, i rukovodstvo Srbije nastojala da tu godišnjicu što pompeznije obeleži. Bio je imenovan Savezni odbor za proslavu, A Veselinov se pismom obratio Titu i zamolio ga da on-Tito-bude počasni predsednik Odbora za proslavu.

Međutim, vreme prolazi Tito se ne javlja. Na dan poslednjeg sastanka Odbora za proslavu, Veselinovodlazi na sastanak Odbora u prostorije Narodne skupštine Srbije, a mene ostavlja pored svoga specijalnoga telefona, i veli mi: "Treba Crnobrnja da se javi da saopšti da li se Tito prihvata ponuđenoga mesta: Počasni predsednik odbora za proslavu 100-godišnjice smrti Vuka Karadžića. I ako se Crnobrnja javi, odmah mi druže Pešakoviću javite u Skupštinu Srbije. „Međutim, vreme prolazi, Crnobrnja se ne javlja-znači Tito ne prihvata ponuđeni predlog. Čime se ja Veselinovu javio nisam, znao je kakav je rezultat. Na tome sastanku Odbora izvanredno je diskutovao Josip Vidmar, predsednik Slovenačke akademije znanosti i umetnosti, i energično se zalagao da ova godišnjica bude jugoslovenskoga karaktera, jer Vuk to apsolutno zaslužuje. Slično je govorio i Skender Kulenović.

Srbi su "prokljuvili" da se Tito ne prihvata poziva i bili su u diskusiji dosta blagi, uzdržani M.Todorović i P.Stambolić: "Neka Vukova godišnjica bude naša, srpska svetkovina, da mi to ne namećemo ostalima!"

Tito, konačno, nije prihvatio da bude počasni predsednik Odbora za proslavu 100-godišnjice Vukove smrti. Ali, mesec dana kasnije, kada je u Narodnom pozorištu u Beogradu održana svečana akademija povodom te godišnjice (Referat na Akademiji imao je Nobelovac Ivo Andrić) Tito je sa suprugom Jovankom prisustvovao Akademiji.

Kasnije mi je Crnobrnja pričao: "...Tri puta sam ujutru otvarao vrata, Tito je sedeo i čitao neki tekst. Obratio sam mu se: '...Druže Predsedniče, Srbi čekaju Vaš odgovor, da li Prihvatate da budete Počasni predsednik Odbora za organizaciju 100-godišnjice smrti Vuka Stefanovića Karadžića? Tito me je gledao minut, spustio je oči i počeo da čita. Ništa mi nije odgovorio". Kasnije sam saznao da se nije prihvatio ponude, jer bi možda time iritirao neke Hrvate, koji osporavaju Vukove zasluge za tzv. S/H jezik; postoji srpski, a postoji i hrvatski jezik; ne i srpsko-hrvatski!...

Još veći, delikatniji nesporazumi bili su oko planirane proslave 50-te godišnjice početka Prvog svetskog rata. Rukovodstvo Srbije, posebno Odbor za pripremu te proslave, sačinio je program od 21.tačke koji bi bio ostvarivan leta 1965. Za svaki slučaj Veselinov je taj program poslao Titu na uvid. Uskoro je Tito pozvao Veselinova, i tačku po tačku je precrtavao! Ostalo je samo da se održi miting, skromnijih dimenzija, na Tekerišu, i time obeleži prva saveznička pobeda-Cerska bitka! Ali bez prikazivanja filma "Marš na Drinu", koji je upravo tim povodom snimljen i planirano da premijerno prikazivanje bude baš na velikom narodnom mitingu na Tekerišu. Mihajlo Švabić, bio je Predsednik republičkoga odbora za obeležavanje toga jubileja, i jauknuo je kad mu je Veselinov iznosio Titove zaključke, posebno da se ne prikazuje film "Marš na Drinu": "...Druže Marko, pa toliko smo para dali da se taj film snimi i prikaže baš na Tekerišu...." Veselinov mu je hladnokrvno odgovorio: "...Tako ti je sada. Bunkerisaćemo film, pa ćemo ga posle godinu-dve prikazati i prikazivati. Promeniće se situacija!" Tako se i desilo.

Posebno je "frka" oko 50-te godišnjice početka Prvog svetskog rata bila što je neko "provalio" - da je tada Tito kao austrougarski vojnik jurišao preko Drine u Srbiju! Pretpostavljalo se da je to "ofirao" neko iz vrhova UDB-e, ali ne znam tačno na koga se ciljalo, da li su u to umešani i prsti Aleksandra Rankovića!?

U jesen 1964. godine, obeležavana je i dvadeseta godišnjica formiranja desetak partizanskih brigada i pet divizija (XXI, XXII, XXIII, XXLV, i XXV). Svečanosti su bile u Vranju, Leskovcu, Pirotu, Prokuplju, završno u Nišu. Ne znam da li je bio Tito pozvan da učestvuje, prisustvuje bar završnoj svečanosti u Nišu. Ali, nekoliko dana na Jugu Srbije tada je boravio Aleksandra Ranković sa dvadesetak visokih političkih i vojnih rukovodilaca, mnogima komandantima brigada i divizija iz toga vremena. Ranković sa svom tom svitom putovao je Plavim vozom, tzv. Titovim plavim vozom!

Nisam čitao u nekim izveštajima, ali kako bi Jesenjin kazao: "Čuh od ljudi koji to znaju, a ne kriju!" - Tito je bio veoma, veoma revoltiran da je Ranković putovao, eto, nekoliko dana po Jugu Srbije Plavim vozom! Pa to je voz, samo Titov, samo predsednika Republike!"

Ne znam da li je Ranković mogao da pomisli da će se Stari "razgoropaditi" kad čuje da je on - Ranković sa svitom - putovao Plavim vozom nekoliko dana po gradovima na Jugu Srbije, govoriti na mitinzima, družiti se sa masom, sve pored Plavoga voza!?

Godina 1964. završila se konačno proslavom u Lazarevcu povodom pedesete godišnjice Kolubarske bitke. Skoro svi glavari Srbije su se distancirali, plašeći se onoga što se desilo sa programom proslave 50-godišnjice početka Prvog svetskog rata!

Jedino je Mihajlo Švabić ostao "sam na poprištu", jer je to službeno morao, bio je Predsednik Odbora za obeležavanje 50-te godišnjice Početka Prvog svetskog rata, pa i Kolubarske bitke. I Tito, vešt političar i državnik! Određuje da na svečanosti obeležavanja 50-godišnjice Kolubarske bitke, u njegovo ime, ode i govori Nikola Ljubičić, Srbin, Užičanin, general, i položi na kosturnicu Titov venac. Taj i takav Titov postupak snažno je odjeknuo: Stari je kao Maršal zadobio veliko priznanje diljem Srbije!

(Nastavak u sledećem broju)