Tragom vesti

"Železnice Srbije": sindikalci primili mito, a otkaz čeka još 2.500 radnika

Strah jači od pobune

Javno preduzeće "Železnice Srbije" nepovratno je iskomadano prema planu koji je zacrtao Aleksandar Vučić u "pismu o namerama" upućenom direktorki Međunarodnog monetarnog fonda, Kristini Lagard, u kome je još 2014. godine jasno kazao kako će i u kom roku ovo javno preduzeće biti likvidirano, iskomadano na nekoliko delova i podeljeno privatnim kompanijama na upravljanje. Između ostalo, Vučić je i najavio "okviran broj" radnika koji će tokom tog procesa biti otpušten. MMF je prvobitno predložio da broj otpuštenih "u prvoj fazi" bude oko 7.000, a Vučić je ponudio i svih 11.000! Za manje od dve godine, tadašnja Vlada Srbije je podelila JP "Železnice Srbije" na četiri preduzeća, a danas, 2017. godine, to komadanje i otpuštanje radnika i dalje traje, o čemu svedoči i pismo koje je Magazinu Tabloid uputila grupa dugogodišnjih radnika, koje čeka otkaz.

......

Radnici „Železnica Srbije" su tokom ove sezone, daleko od očiju javnosti, protestvovali protiv nenormalnog uvećanja plata devetorici vođa sindikata. Uvećanje je usledilo, kako ne bi došlo do već najavljene pobune zbog najavljenih 3.000 otkaza (koji su već spremni). Ovo, u Vučićevoj Srbiji nije prvi put da takozvane sindikalne vođe za velike plate i privilegije izdaju interese svojih kolega i čitave struke. Državni vrh i u slučaju "Železnica Srbije" pobrinuo se da osujeti proteste, pobune ili bilo šta slično, jer bi to za sobom povuklo i druge ugrožene radničke grupacije koje ne čeka ništa dobro u skorijoj budućnosti.

Devet sindikalnih vođa iz "Železnica Srbije" dobili su ovu poveliku povišicu na osnovu dogovora sa direktorima, koji je potpisan još 5. maja ove godine, a visina "stimulacije" kreće se do 22.750 dinara mesečno. Vaskrsnuće ove mere, koja je ukinuta prošle godine, baš u vreme kada se spremaju otkazi za 2.700 zelezničara, koji bi po socijalnom programu trebalo da dobiju od 150 do 180 evra po godini staža, kod radnika, izazvalo je opravdanu sumnju da je rukovodstvo kupilo njihove predstavnike da bi zaustavili najavljene štrajkove.

Kad je tokom leta grupa radnika "Železnice Srbije" došla do konkretnih podataka o pozadini ove koruptivne i slobodno govoreći, izdajničke nagodbe, taktika je promenjena pa su počeli pritisci na radnike i svakodnevna maltretiranja.

Radi se o svakodnevnim represijama, pretnjama otkazima i igranjem sa zdravljem radnika "Železničke infrastrukture". Situacija nije bolja ni u druge dve firme, koje su nastale rasparčavanjem "Železnica Srbije". Do kraja 2016. godine iz sva tri društva je otišlo oko 3.000 ljudi. Oko 200 njih je doslovno na silu oterano, tako što su dobili otkaze o radu, jer su prethodno bili neraspoređeni, uglavnom svi iz unutrašnjosti zemlje.

Naravno, identičan broj radnika, takođe neraspoređenih, ali iz upravne zgrade u Nemanjinoj ulici u Beogradu, namerom je sakriven i oni su ostali na poslu.

Zbog ovoga i zbog toga što po Zakonu o radu (koji je uzgred budi rečeno nikakav) poslodavac radnika ne može da drži neraspoređenog duže od šest meseci (većina bila neraspoređena duže od dve godine), ova grupa radnika je u većini odlučila da tuži firmu i sudski procesi su u toku. Resornoj ministarki i rukovodstvu, ali i delegaciji MMF-a je bilo malo otpuštanje 3.000 radnika pa je spremljeno još 2.500 takvih "čestitki". Pet i po hiljada ljudi će se uskoro naći na ulici, a Vučićeva propaganda se bavi slavljenjem novih stranih pogona za izrabljivanje belog roblja iz Srbije!

Režimske kolovođe u preduzeću "Železnice Srbije" potkupili su, kao i prošle godine, sve reprezentativne sindikate, svakog sindikalnog rukovodioca i doglavnike ponaosob. Ove godine ista priča, 2.500 ljudi, napolje, od toga u Infrastrukturi 1.589, pa posle mesec dana 1.631 radnik na ulicu, uz bednu otpremninu od 240 evra po godini staža. U međuvremenu su rađene ankete koje su pokazale daje ta njihova kvota nerealna, da će se prijaviti oko polovina od zadatog broja i da bi tolikim odlaskom kadra, uglavnom izvršnog osoblja železnički saobraćaj bio ozbiljno ugrožen.

Ministarstvo , firma i sindikati predlažu prvu sistematizaciju (25.8.2017.), koja je blago rečeno očajna, ali po kojoj bi koliko toliko bio sačuvan izvršni kadar. Nekako prolazi sistematizacija, a onda obrt. Direktor Infrastrukture Dušan Garibović, preko noći(20.9.2017.) biva prebačen na mesto direktora Srbija Karga(preduzeće za prevoz robe), a direktor tog istog Karga (Miroljub Jevtić) biva postavljen na mesto direktora Infrastrukture.

Sutradan, novi direktor Jevtić u dogovoru sa potkupljenim sindikalcima (Sindikat železničara Srbije, Sindikat izvršnih službi srpskih železnica i Sindikat radnika železničke infrastrukture) obara postojeću sistematizaciju i kroz par dana donosi novu, još goru od postojeće koja je takođe bila neodgovarajuća i loša.

Obe sistematizacije, a to se lako može proveriti, ostavljale su veliki broj radnika u upravnoj zgradi u Nemanjinoj, dok su po unutrašnjosti rađeni takvi rezovi da su recimo, pojedine pružne deonice ostajale sa samo jednim ili dva pružna radnika na 50 kilometara pruge. Ili pojedine Sekcije za održavanje pruge koje sa više od 250 zaposlenih pred kraj 2016. treba po novoj sistematizaciji da spadnu na svega stotinak zaposlenih. A, da ne pričamo o Sekcijama za elektrotehničke poslove gde su rezovi toliki da ostaje tri puta manje radnika nego što ih je prethodno bilo.

Ono što treba da se zna je da su svi sindikalci i ljudi bliski sindikatima zadržali svoja radna mesta. Da sramota bude veća, Nebojša Nikić predsednik Sindikata izvršnih službi izjavio je 28.10. 2017. kako iz Železničkih preduzeća mora da ode 2.500 ljudi i još navodi kako je izvršno osoblje zapravo višak. I to, manevristi, čistači skretnica, rukovaoci lake pružne mehanizacije (pružni radnici), šefovi pružnih deonica, mašinovođe, bravari, telegrafisti, kondukteri, ekonomisti...

Uzgred, treba reći da u preduzećima Srbija voz i Srbija Kargo za sad nisu rađene duple sistematizacije. Raspoloženje među radnicima je nikakvo, apatično, uglavnom se čeka 25. decembar, do kada bi sve trebalo da se završi. Za razliku od radnika pošte, vojske, policije, radnici železnica su uplašeni svakodnevnim previranjima, pretnjama otkazom jednostavno prestali su da se bore za svoja prava. Prosečna plata je daleko najslabija od svih javnih preduzeća. Priča se da iza ovog bukvalnog proterivanja radnika, stoji namera države da celu firmu ili bar neke njene delove privatizuje, proda, najverovatnije strancima, koji će umesto nas da održavaju pruge, po daleko većim cenama.