Postdemokratija

Draga ne budi peder

Ljubomorno čuvajući za sebe omiljenu parolu "Vučiću pederu", koju je turio i u svoj reklamni spot, AV je založio sav svoj autoritet da bi sprečio Anu Brnabić da mu ga preotme, pošto su penzioneri već počeli da pevuše hit Bore Čorbe iz njihove mladosti "Draga, ne budi peder", što svakako bolje zvuči od navijačkog skandiranja Vučiću sa istim epitetom. E, ne može, ni najružnije reči ne smeju se upućivati drugima lepše nego njemu. Zato je on doneo odluku da je doneta odluka da zakon o smanjenju penzija ipak bude ukinut, mada su i on i Ana, koliko juče, tvrdili da to nije moguće. Ostaje nejasno, ako je odluka već doneta, zašto treba čekati do kraja godine da bi bila primenjena, odnosno da zakon bude ukinut a penzije vraćene u normalu. A ako će biti tek u novembru ili januaru, zašto se sad najavljuje, pita se kolumnista Magazina Tabloid M iodrag Isakov, biši podpredsednik

Piše: Mile Isakov

Znam da nije lepo tako ružne reči lepiti uz ime dame, pa još iz marginalne grupe, ali znam i da su nepristojne reči mnogo manja uvreda od onih koje pristojnim rečnikom ta dama sve češće upućuje građanima. Kad se za nekog kaže da je peder, to je u uličnom žargonu samo ružna, prostačka metafora kojom se dotični etiketira kao negativac u datoj situaciji. Ali, kada se sa Skupštinske govornice za čoveka osumnjičenog za plagijat doktorske disertacije, za pranje novca preko of šor kompanija, za zloupotrebu vlasti i sukob interesa, za protivzakonito posedovanje nekretnina i za terorizam u Savamali, kaže da je častan i sposoban i kao takav najbolje rešenje za ministra, onda je to mnogo ružnija rabota. Mnogo je nepristojnije od psovki, pristojnim rečima iznositi tako nepristojne neistine. Baš onako pederski.

Koliko se premijer Ana Brnabić uplela u sopstvene laži najbolje se moglo videti kada se na svetski dan zaštite planete od zagađenja pojavila na Savskom keju da, zajedno sa Malim i Vesićem, prikuplja plastične flaše i najlon kese. Na pitanje novinara da li je to posao premijera i vlade, ili bi oni trebali da svojim radom stvaraju uslove da se đubre ne gomila na obalama reke nego u deponijama za reciklažu, ona je potvrdila da joj nije to posao ali i dodala da ovom prilikom to radi da bi dala primer građanima.

Nije sramota sagnuti se i pokupiti đubre za sobom, nije sramota pokupiti ni za drugim, vaspitno je naglasila. Problem je u tome što jeste sramota neprestano se saginjati pred Vučićem i skupljati đubre za njegovim Malim. Tim veća što je samo nedelju dana ranije, povodom divlje gradnje na vrhu zaštićenog nacionalnog parka Kopaonik, koju niko ne sme da sruši, ljutito odgovorila da nije njeno da uzme čekić u ruke i ide tamo da ruši. Nije joj palo na pamet da bi i tamo mogla da svojim primerom pokaže kako se brani prirodna sredina ,nije jer time bi branila i zakonitost, a to očigledno nije njen posao. Njen posao je da donosi zakone, a ne da ih poštuje, jer zakoni su za protivnici, kako bi rekao Pašić. Ma koliko se ponašala muškobanjasto, na primeru kafančine na Pančićevom vrhu pokazala je da nema muda, pa je u odnosu prema penzionerima i malinarima pokušala da to demantuje i dokaže da Bora Čorba ipak nije mislio na nju.

U prošlom broju, pisao sam o nadobudnim i uvredljivim izjavama Ane Brnabić o nemogućnosti ukidanja zakona o smanjenju penzija. Obe teme, i ona i penzije, još su aktuelne, jer parada bezumlja je nastavljena izjavom predsednika države da ga je Ana Brnabić ovlastila da saopšti javnosti kako će zakon o smanjenju penzija ipak biti ukinut. Sasvim precizno, Vučić je rekao da je njihovim dogovorom doneta odluka da taj zakon bude ukinut, mada ni njemu , ni njoj, to nije u opisu poslova. Zakone, kao što je poznato svim pismenim građanima ove zemlje, može da donosi i ukida samo Narodna Skupština. Vrhunac cinizma vladajućeg dvojca "pedera" je objašnjenje da će dotični zakon biti ukinut možda u novembru, a možda i nešto kasnije do kraja godine, što je posebna lakrdija jer ako je odluka već doneta zašto se onda odmah i ne sprovodi.

„Mada nema nikakvih izbora mi smo doneli odluku da ukinemo zakon o umanjenje penzija, tako da ne mogu da nas optuže da se dodvoravamo penzionerima", reče Vučić. Kakvu odluku? Ovo što je on obećao nije nikakva odluka, to je samo najava odluke koja će navodno biti doneta, možda u novembru, a možda i kasnije, do kraja godine ili početkom iduće. Možda nikad. A ne bi im bilo prvi put ni da odluku donesu pa da je ne sprovedu, kao što ne sprovode ni neke zakone. Sumnja je potpuno opravdana, jer da je odluka doneta bila bi odmah i sprovedena, ovog ili narednog meseca, a ne tek kroz šest ili devet meseci. Nije to trudnoća, pa da se dete rodi devet meseci nakon što je odluka o tome doneta. A upravo tako nam je saopšteno ovo sa penzijama, bračni par je doneo odluku da ima dete, a porođaj će se dogoditi za devet meseci, ako se utvrdi da nisu pederi.

Dakle, nije u pitanju nikakva odluka, nego samo najava da će tako nešto da se odluči krajem ove ili početkom naredne godine. Šta je svrha ovog obećanja? Cilj je da nas sve zamajava, to znamo, alii šta je svrha saopštavanja da će neka odluka biti doneta pola godine pre nego što će to da se desi, i to u formi već gotove odluke. Ako ste odluku već doneli znači da ste izračunali da može, dakle da ima para a vi imate volju, šta vas sprečava da to sad i uradite? Čemu odlaganje do novembra ili kasnije. Ako nisu završene sve računice, onda to nije sigurno, pa se onda ne može govoriti kao o odluci kao svršenoj stvari. Onda se ne može reći biće ukinut zakon, nego radimo na tome, saglasni smo da to treba ukinuti i najverovatnije da će, kad završimo sve obračune i procene, to biti učinjeno do kraja godine. Tako se govori ako stvar nije do kraja razjašnjena, a ako jeste onda se uopšte ne govori, nego se to uradi i samo saopšti da od sutra, odnosno čim se objavi u Službenom glasniku, stupa na snagu.

Biće ipak da sve to ima neke veze sa onim što Vučić tvrdi da nema, sa nekim izborima ili nekim opštim glasanjem kao što je, recimo, referendum, što se očigledno planira za kraj ove godine ili početak naredne. U tom slučaju, baš bi mu leglo da se penzije vrate penzionerima baš u to vreme, zato je sprovođenje odluke odloženo, ali ostaje pitanje zašto sada to najavljuje, zašto mu danas treba avans te podrške .

Na zaključak da se nešto kuva za zimnicu ali ne može da se dočeka, navodi i predstavljanje modela jeftine kuće za vojnike i policajce, za petsto evra po kvadratu, kojem su samo nekoliko dana kasnije opet oboje prisustvovali, najavljujući njihovu serijsku izgradnju takođe pred kraj godine. Očigledno, očekuje se podrška i vojske i policije za nešto važno krajem godine, ali zašto je važno da se oni ovim obećanjem već sad oraspolože i obavežu na lojalnost. Zašto bi se inače ispred jedne makete, u koju se niko nije ni useljavao, natrkočili i predsednik države i premijer, da pričaju kako će to tek početi da se gradi za bezmalo godinu dana. Zašto im u ovom trenutku treba njihova naklonost?

Poznato je da Vučić do kraja godine mora da preseče Kosovski čvor, tako da je jasno da podmićuje birače čiji će mu glasovi podrške trebati na referendumu ili možda izborima, koje bi mogao raspisati umesto referenduma. Ali zašto već sad traži kaparu od te podrške? Očigledno zna nešto što mi ne znamo, a to može biti samo nešto iz njegove glave. Samo on zna šta se sve mota po njegovim moždanim vijugama i na šta je sve spreman, a što bi moglo uzdrmati njegovu poziciju, pa želi da se obezbedi.

Nije to ni promocija novog gradonačelnika Beograda, ni smeštanje bivšeg u vladu, kao u sigurnu kuću. Jeste to skandal, ali ne tog kalibra da bi mobilisao penzionere, vojsku i policiju. Neko mnogo krupnije sranje sprema se da nam priredi. Na primer, ničim izazvan u jednoj izjavi je ispričao kako mu je od zapadnih moćnika saopšteno da bi ulazak srpske vojske ili policije na sever Kosova, NATO protumačio kao napad i objavu rata. Dakle i o tome je razmišljao. Zašto bi mu inače oni to rekli, ako on nije to pominjao kao opciju. To je, inače, najveći problem Vučića, a time i Srbije, ta njegova sklonost da ide iz krajnosti u krajnost.

Kad je Kosovo u pitanju, na primer, na osnovu Briselskog sporazuma je poklanjao i kapom i šakom, a sad bi, ko uvređeno dete igračke, da sve otme nazad. Na tom putu od jedne do druge krajnosti, njega samo korak deli od pesmice "mir, mir, mir, niko nije kriv", do ratnih pokliča.

Sa druge strane, Ana Brnabić, koja ga u stopu prati, sve je pogrešno razumela. Najpre, nije shvatila ni zašto je postala to što jeste, jer razlog svakako nije njena pamet i sposobnosti. Svrha njenog angažovanja je da bude iskorišćena, pre svega kao ukras siledžijskoj, prostačkoj i šovinističkoj vlasti. Kao što je Rasim Ljajić presađena cvećka za pokazivanje kako su dojučerašnji četnici postali primer tolerancije i brige za nacionalne manjine, tako je ona poslužila za prikrivanje njihove netrpeljivosti prema gej populaciji, odnosno svemu što je drugačije od njihove predstave o pravom srpskom domaćinu, čija se filozofija u suštini svodi na to da žene treba samo tući i jebati.

Kako je krenula da šamara penzionere i malinare, ne bi me iznenadilo da se i njena partnerka pojavi na naslovnim stranicama sa modricama na licu, kao Nataša Bekvalac. A ne shvata, mučenica, kako ju je Vučić ponovo izmanipulisao. Uvalio joj je svog Malog, da ga ceo dan hvali i brani u Skupštini pred očima milionskog auditorijuma, a on je ispao džek jer za gradonačelnika Beograda nije postavio Vesića, nego zasad čestitog doktora Radojičića (kuma ministra Lončara), koji ne zna šta ga je snašlo. Tako je Ana ispala gurava, a Vučić je dobio još jednog ministra koji će slušati njega a ne nju, koji će je, zapravo, kontrolisati i njemu cinkariti. Baš kao što će i Vesić isto raditi u kabinetu gradonačelnika.