Feljton

Posle Jasenovca - Lora (8)

Stavljali su nam omču oko testisa

Kada je čovek veliki on je veliki na svakom mestu i u svakoj situaciji. Dr Voja Subotić je svoju veličinu dokazao svojom humanošću, svojim rodoljubljem i brigom za heroje ove napaćene Srbije.Ove knjige sigurno ne bi bilo bez Vojinog nagovora i njegove pomoći. Još jednom mu veliko hvala. Ovo je knjiga zapisa srpskih oficira koji su mučeni u splitskoj Lori i koji pokazuju ljudsku nakazsnost. Nije Jasenovac slučajan. Njihovi zapisi treba da posvedoče, da ne zaboravljamo olako, da nam se opet to ne ponovi.

Željko Vasiljević

U krugu logora je postojala kućica za pse pa se dešavalo da nas izbace iz ćelije u krug pa su pojedincima naređivali da uđu u tu kućicu i da do iznemoglosti laju kao psi. Svaki drugi-treći dan u logor su dolazili pijani građani i redom nas sve tukli čime su stigli: rukama, nogama, bezbol palicama i drugim predmetima. Kupali su nas tako što bi nas potpuno gole postrojili uza zid, a onda bi mlaz vode pod jakim pritiskom usmeravali u predeo polnog organa što je izazivalo veoma jake bolove. Pozdravljanje je bilo obavezno sa podignutom rukom uvis i povik „ Za dom, spremni" .

Mučili su nas upravnik logora Tomo i njegova supruga. Mučenja su sprovođena prema svim zatvorenicima. U mučenjima nas zatvorenika su učestvovali i čuvari logora. Izvesni Giljo i Gudić. Tukao nas je i Mekić Dževad. Bilo je i slučajeva lažnih streljanja. Postrojili bi logoraše uza zid pa bi u njih uperili prazan pištolj. U tome je posebno prednjačio upravnik logora Tomo Dujić, stražar Gudić, policajac Giljo, zastavnik Mehić i kapetan Gidić. Pored ratnih zarobljenika u logoru su bili smešteni i civili starci, žene i deca.

Bili smo razvrstani u više kategorija. Ja sam bio u bloku „ A" gde su bili moji vojnici, piloti i rezervisti. U bloku „ C" gde su posebno surovo postupali bili su smešteni dobrovoljci i rezervisti bivše JNA. Zatvorenici iz tog bloka nisu pokazivani predstavnicima Međunarodnog crvenog krsta. Kada je dolazila ekipa Međunarodnog crvenog krsta zarobljenike iz bloka „C" koje su najviše tukli krili su u posebnim bunkerima koji su bili ispod zatvora blizu mora.

Mi smo pokazivani Crvenom krstu dvadesetak dana posle dolaska u ovaj logor, ali nismo smeli reći da smo u logoru tučeni, mučeni i kako nečovečno se prema nama postupa. Hrana je bila veoma loša. Najčešće smo dobijali po parče hleba i malo džema za ceo dan.

Mesa uopšte nije bilo. Hrana je bila nekvalitetna i davana nam je u malim količinama. Od takve hrane prvih dvadesetak dana nisam mogao da idem u klozet. Lekarsku negu nismo imali. U stvari, nismo ni smeli da se prijavimo da idemo kod lekara jer smo od drugih zatvorenika saznali da su neki koji su se prijavili da odu na lekarski pregled dobijali batine i da su ih boli špricevima. U ovom logoru sam ostao do 14. avgusta 1992. godine kada smo prebačeni u Kerestinac odakle smo 16. avgusta odvedeni na razmenu. Od posledica mučenja imam oslabljen sluh".

Svedok 488/952, boravio u logoru „ Lora" od 13. aprila do 12. avgusta 1992. godine, navodi: „Bio sam na odsluženju redovnog vojnog roka u toku 1992. godine i nalazio sam se na dužnosti stražara na obezbeđenju skladišta u Gabeli.

U toku februara i marta 1992. godine Hrvati su otvarali vatru na skladište koje je čuvalo nas 15 vojnika. Telefonske veze kasarne su bile prekinute.

Pošto smo bili izloženi vatri i granatiranju morali smo da se predamo nakon čega su nas kombijem odveli u Neum gde su nas popisali po nacionalnosti, a zatim su nas autobusom sa pratnjom odvezli u Dračevac u kasarnu gde su započeli sa maltretiranjem, šamaranjem, tučom i pretnjama. Oko jedan sta posle ponoći su nas prebacili u vojni zatvor „ Lora" u Splitu. Pre puta su nam rekli da nas vode na klanje.

Bili smo smešteni u ćelije po četvorica. U mojoj ćeliji je bio zastavnik Dževad Nekić iz Busovače koji se pridužio Hrvatima i učestvovao u maltretiranju zatvorenika, naročito kada bi ga napili. Kapetan Duško Gidić, Srbin, oženjen muslimankom se takođe pridružio Hrvatima i maltretirao druge zatvorenike sem vojnika iz naše jedinice.

Rešid Hodžić vojnik iz naše jedinice je određen za kuvara u zatvoru, on je delio hranu i pošto je bio u dobrim odnosima sa stražarima takođe je učestvovao u tuči zatvorenika. Hrvati su i nas ostale ubeđivali da ostanemo sa njima i pređemo na njihovu stranu uz pretnju da će nas ubiti sledeći put ako nas uhvate. U našu ćeliju su danonoćno upadali hrvatski vojnici koji su imali crne pletene kape navučene na glave sa prorezima za oči, nos i usta. Imali su maskirne uniforme, a neki su bili i u civilnim odelima.

Spavali smo na betonskom podu i prilikom svakog ulaska Hrvata u ćeliju morali smo da ustajemo i da pozdravljamo sa fašističkim pozdravom: sa podignutom desnom rukom i uzvikom: „ Za dom, spremni".

Upravnik zatvora je bio Tomo Dujić iz Travnika i on je tukao zatvorenike gumenom palicom i pendrekom. Njegov zamenik je bio Tonči Vrkić koji je bio još gori od njega. On je tukao zatvorenike do iznemoglosti, naročito posle 22 časa kada je bilo povečerje. Kroz zidove smo slušali krike ljudi koje su tukli. Nekad se to dešavalo i preko dana. Mene je najviše tukao Gudić Ante, mislim da je iz Splita, visok mršav čovek. On me je šamarao, psovao, pretio mi na razne načine, Korišćeni su različiti načini mučenja. zatvorenici su mučeni i strujom.

U ovaj logor su dovodili i ljude iz drugih zatvora govoreći im da će iz razmeniti, a u stvari su ih tukli i prebacivali iz logora u logor. Hrana je bila veoma loša. Ponekad je nismo ni dobijali, a davali su nam uglavnom ono što je preostalo hrvatskoj vojsci. Za vreme mog boravka u ovom logoru 45 puta su nas obilazili pripadnici Međunarodnog crvenog krsta. Pre njihovog dolaska Hrvati su sređivali zatvor i nas jer su unapred znali kada će oni doći. Pripadnici Crvenog krsta nisu obišli blok „C" koji je bio najgori."

Svedok 69/981, pripadnik vojske Republike Srpske Krajine, zarobljen 10 avgusta 1995. i do kraja 1995. godine boravio u logoru „ Lora" navodi: „ U logoru „ Lora" bilo nas je otprilike 20 zarobljenika. Ja sam bio smešten u ćeliju sa još dvojicom Srba. Tu su postojala četiri kreveta, ali su nam oduzeli dušeke, a nismo imali ni posteljinu tako da smo spavali na gvožđu.

Tortura u „ Lori" bila je takva da su stražari hvatali žive žabe, stavljali nam ih u usta i terali nas da ih jedemo. Znalo se da će onaj ko ne pojede žabu biti u nemilosti. Nemilost se sastojala u tome što su mene na primer po mesec dana vezivali u lance sa rukama ispruženim u vis dok sam sedeo na kamenu. Vezivali su mi kanap tako što su omču stavljali oko mojih testisa, a onda bi me vezali da visim. Tada su me strašno tukli.

Kada bi tražio vodu, sipali bi nam po kilogram soli u vodu i to smo morali da pijemo. Vezivali su nas za telefone, a to su bili telefoni koji su ranije postojali na železnici i na njima se vrti ručica. Njih su koristili za mučenje tako što bi jedan kraj žice vezali za palac na nozi, a drugi zakačili na uvo i okretanjem su proizvodili struju. To je direktno pogađalo u srce.

Ja sam zaboravio imena tih ljudi koji su me mučili mada mi njihovi likovi svake noći navraćaju u snu. Znam da su neki od njih bili iz Hercegovine. Dok sam bio u „Lori" svašta mi se dešavalo. Ja te muke ne mogu nikom da objasnim. Ja sam uspeo da pobegnem iz logora tako što sam jedne noći tražio da idem u klozet pa kada me je on izveo ja sam uspeo da preskočim zid i da preplivam do UNPROFOR-a koji su mi uzeli izjavu pa su me ponovo vratili u „Loru". Tada mi je bilo svejedno da liće me ubiti ili ne. U „Lori" sam sa 85 kg. spao na 37 kg. Psihički sam bio potpuno uništen" .

Svedok 124/96 kao vojnik bivše JNA zarobljen kod Karlovca u avgustu (ili u septembru) 1991. godine, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „ Posle tri meseca prebačen sam u toku noći iz Karlovca u Split, u logor „Lora" .

Tamo sam takođe bio zatvoren u jednom podrumu ukupno 38 dana. Savkodnevno sam bio izložen tučama i maltretiranju. Mnoge od stražara koji su me tukli lično poznajem jer se radi većinom o Hrvatima iz Ogulina i Gospića kojima sam lično stavljao drvene lamperije u kuće.

Ovde bi me tukli na taj način što bi njih petorica ili šestorica ulazili u prostoriju u kojoj sam bio zatvoren, a zatim bi me tukli rukama, nogama, kundacima, bezbol palicama i ženskim najlon čarapama napunjenim peskom.

Iz ovog podruma me nigde nisu izvodili osim u klozet, a što se tiče uslova života, oni su isti kao i u Karlovcu. Od zadobijenih batina sam nekoliko puta gubio svest". Svedok 84/985, vojnik Republike Srpske, zarobljen na glamočkom ratištu 28.jula 1995. godine, o svom boravku u „Lori" navodi: U „ Lori" smo bili smešteni u prostorije zatvora gde smo veoma kratko zadržani. Za sve vreme boravka u zarobljeništvu bio sam izložen strahovitim tučama i maltretiranjima od čega i danas osećam velike posledice. Imam prelom rebara sa desne strane i osećam bolove u predelu grudi, leđa i glave. Oslabio mi je vid od udaraca u predelu glave, a imam i česta krvarenja iz stolice".

Svedok 548/965, majka vojnika vojne policije u Mostaru u pratnji pukovnika Tome Pušare koji je bio uhapšen i viđen je u logoru „ Lora" pa navodi: „ U toku 1993. godine PI. prosvetni radnik u okolini Foče ispričao mi je da je bio zarobljen te da je jedno vreme boravio u logoru „Lora" u Splitu i da je tamo video moga sina u junu 1992. godine.

Kada je P razmenjen saznao sam da su mu u međuvremenu žena i deca ubijeni. Do sada sam se obraćala svim mogućim orzanizacijama preko kojih sam očekivala da nešto saznamo o svom sinu, ali nikakav odgovor nisam dobila tako da ništa ne znam iako verujem da je on živ. Kasnije je isporučen leš pukovnika Pušare koji je pronađen na mestu gde su napadnuti, ali telo moga sina nije razmenjeno pa stoga verujem da je još živ".

Svedok 288/949, zarobljen 24. aprila 1992. godine kao rezervista JNA od strane HVO u Mostaru, o svom boravku u logoru „ Lora" navodi: „ U avgustu ili septembru 1992. godine, ne mogu da se tačno setim, ja sam bio potpuno iscrpljen i sa 90 kg. telesne težine spao sam na 43 kg sa grupom logoraša prebačen sam u nekadašnji vojno-istražni zatvor „Lora" u Splitu, navodno na nekakav oporavak. Međutim, tu je nastavljeno mučenje kao i u Ljubuškom.

Tukli su me palicama, kablovima, šakama, nogama i sl., a najčešće su me mučili strujom koju su propuštali kroz telo prikopčavajući kablove na ušne školjke i genitalije. Poznato mi je da su nekim logorašima bušili uši i tako uvezivali kablove. Struju su propuštali različite jačine podešavajući njen intenzitet putem induktorskog telefona. Hranu sam dobijao svaki peti dan, neki od logoraša su dobijali češće, a neki i svaki osmi dan.

U „ Lori" sam bio oko 1015 dana. Poznato mi je da su mene kao i druge logoraše mučili Tomo Dujić, ravnatelj u zatvoru, potom stražari koji su se zvali „Dugi", „Tonči" i dugi čijih se imena ne sećam. Posle „Lore" sam vraćen u Ljubuški".

Svedok 445/9427, zarobljen 27. maja 1992. godine kao rezervista JNA u Veljoj Međi, o svom boravku u logoru „ Lora" navodi: „ Po dolasku u „ Loru" su nas postrojili uza zid licem prema zidu i rukama iznad glave i sistematski sve do jednog prebili. Posle batina su nas pretresli, ali ništa nisu uzeli pošto nam je ranije sve uzeto, osim što su mi uzeli vojnu knjižicu.

Tu su nas ošišali, a za to vreme su nas drugi tukli. Mene su odmah odatle odveli u neku prostoriju pa su me priključili na induktorksi telefon i propuštali struju kroz mene, a žice su mi vezali za ruke, uši i nos. Dok sam se grčio od bolova i dok me je struja tresla oni su mi gurali pištolj u usta i pretili da će me ubiti. Prilikom guranja pištolja u usta slomili su mi kutnjak sa desne strane u gornjoj vilici.

Posle mučenja tog dana smestili su nas u ćelije, a ja sam smešten u ćeliju broj tri u bloku „ A" . Za sve vreme boravka u „ Lori" neprekidno su nas tukli, opa je sve to nemoguće opisati po redu.

Sve ovo vreme su nas tukli i to tako što bi upadali u ćelije i tu nas prebijali. izvodili su nas pojedinačno i prebijali ispred ćelije u hodniku ili izvodili ispred i tamo prebijali. Skidali su nas gole i tako tukli. Mene su sigurno više od tri, četiri puta, a redovno svaki dan izvodili i danju i noću i prebijali, a samnom tukli i pilota P Dok su me tukli govorili su mi gde mi je Sloba, hoće li mi on pomoći i sl.

Najčešće su udarali bezbol palicama koje su bile teške tako da sam posle svaka dva, tri udarca padao u nesvest, a oni bi me polivali vodom i nastavljali da tuku.

Pored muškaraca tukla nas je i jedna žena koja je navodno bila iz policije, smeđa, mršava, mlađa, nosila je mini suknju i bacila je jednu mrvu hleba i tražila zatim da licem rovim po betonu i tražim zrno dok ga ne nađem. To je trajalo oko sat i po dok tu mrvu hleba nisam našao, a ona me je neprekidno udarala palicom po rebrima i drugim delovima tela, pljuvala, grdila i vređala.

Više puta su me odvodili u jedno pravo kupatilo sa WS-om i tamo su me tukli više puta dok nisam padao, a kada padnem polivali bi me vodom i nastavljali da biju. Dobro se sećam da su me u taj WS odveli jedne noći oko 3 sata ujutro pa su govorili da su saznali da sam ja bio komandir u vojsci i zbog toga su me tukli.

Pored svakodnevnih batinjanja mučili su nas i tako što su nas terali da satima trčimo i da nosimo jedan drugog na leđima, da trčimo po krugu i imitiramo avione kako lete, da izigravamo psa i mačku, a izmišljali su još i mnoge druge stvari, a za sve vreme su nas redovno tukli. Satima smo zatim morali da pevamo ustaške pesme i pesme kojima se povređuju Srbi.

Terali su nas neprekidno da gledamo u sune po sat-dva pa bi od toga obnevideli, a inače smo na suncu stajali nekada i satima da bi nam zatim dali da pijemo slanu vodu ili nešto drugo što je sve povećavalo naše muke i uništavalo naš ionako veoma osetljiv organizam. U „ Lori" je hrana bila loša, a dešavalo se i da nam po nekoliko dana ne daju ništa da jedemo. Higijenu nikako nismo održavali sem što su nas oni nekoliko puta polivali vatrogasnim šmrkom i mokre vraćali u ćelije. U WS nismo mogli da idemo kada hoćemo pa se dešavalo i duže vremena da nam nisu davali da odemo do WS-a što je isto tako bilo veoma mučno.

Iz „Lore" su nas vezane, jednom hladnjačom, prebacili u Kerestinac".

Svedok 499/952, vojnik na odsluženju vojnog roka uhapšen aprila 1992. godine u Gabeli, o boravku u logoru „ Lora" navodi: Po dolasku u logor „Lora" u ćelijama smo bili smešteni po šestorica bez hrane i vode, spavali smo na betonu samo sa jednim ćebetom. Ujutro je otpočelo naše mučenje. Postrojeni smo u dvorištu ovog zatvora gde nas je upravnik zatvora zvao na pojedinačna ispitivanja. Osim toga oni su nas terali da radimo u kasarni sve vrste poslova.

Čistili smo hodnike, prali auta, kopali travu. Kada me je pozvao Toma Dujić pitao me je šta tražim u Bosni kada sam Srbin, da li mi je otac u Četnicima, govorio mi je da smo svi mi Srbi isti i da nas treba pobiti i tom prilikom me je udario dva puta pesnicom u stomak. Odmah zatim potpuno bez razloga izvadio je pištolj, repetirao i stavio mi ga u usta govoreći sad ću da te ubijem.

Tom prilikom me je povredio pištoljem jer mi je rasekao usne tako da je potekla krv. Tako me je držao u neizvesnosti pet minuta nakon čega mi je opet naredio da idem da radim. Ja sam od drugih vojnika čuo da je upravnik Dujić najsuroviji u celom zatvoru i da lično maltretira, bije, a čuo sam da je dosta njih ubijeno u zatvoru i da je u mnogima i Dujić učestvovao. To su mi govorili rezervisti koji su bili u logoru.

Nakon mesec dana boravka u „Lori" dovedeni su i piloti JNA i to P G. major N M., kapetan D i potpukovnik Đ. Mogu reći da sam prilikom dolaska ovih pilota primetio, pošto sam prolazeći kroz hodnike zatvora mogao da ih vidim kroz rešetke na vratima, da su u vrlo lošem stanju. Bili su tučeni i izmučeni, a pilotu P su bila polomljena rebra, što mi je kasnije i sam potvrdio.

Njega su posebno mučili i tukli. To su izvodili tako što su instalaciju poljskog telefona induktora priključivali na uši, ruke, a zatim puštali struju. Posle takvih tortura, on je padao u nesvest. Ja sam inače svakodnevno iz svoje ćelije mogao čuti kako se iz kancelarije „sobe za ispitivanje" upravnika Dujića čuju krici i jauci kao posledica uključivanja na struju i batine.

Nakon takvih mučenja pilot P je morao ići, odnosno biti nošen u bolnicu jer je ,verovatno, imao ozbiljne povrede. Mi smo i dalje radili sve poslove po krugu zatvora i dalje smo bili u režimu vrlo loše i oskudne ishrane.

Najviše su tukli rezerviste i to one uhapšene na trebinjskom ratištu kao i pilote. Gledao sam svojim očima kako ih u krugu kasarne logora biju pendrecima, bezbol palicama dokle god daju znake života. Posebno mogu da kažem da su uhvaćene oficire JNA terali da idu po krugu a da su vojni policajci pucali pored njih iz pištolja. Takođe sam čuo da su rezervisti tokom noći posle batinjanja od strane stražara izvođeni navodno na streljanje posle čega bi ih opet vraćali u ćelije i batinali.

U logoru „Lora" sam bio do 12. avgusta 1992. godine kada su nas autobusima prebacili do Zagreba".

Svedok 204/954, zarobljen 23. oktobra 1992. godine kao pripadnik Hercegovačkog korpusa JNA u Glavici kod Huma, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „U Splitu smo ostali u „Lori" do razmene 19. decembra 1993. godine.

Najteža su bila prva dva meseca kada je bilo maltretiranja, mlaćenja, vređanja i ostalih ružnih stvari. Nakon dva meseca sve je to smanjeno, ali su vođeni psihološki metodi mučenja kao na primer čupkanje trave pet-šest sati u krugu zatvora, ustajanje noću, pevanje noću itd. Zatim se situacija naglo pogoršala dolaskom u „ Loru" zarobljenika G. D.

Znalo se desiti da ne spavamo po dve, tri noći zaredom, a sutradan bi išli na uobičajeno teške radove. Uvedena je fiskultura, ali bi se to pre moglo nazvati jednim kulturnim načinom mučenja jer bi ponekad ista trajala i po 45 sati. Kada je maltretiranje prešlo svaku meru nas šest zatvorenika se obratilo glavnom komandantu policije u Splitu koga smo susreli radeći u krugu komande vojne policije, gospodin Budimir se zove.

On je nakon naše priče sutradan došao u logor i smenio 45 ljudi i postavio novog upravnika zatvora i naglasio da treba biti humaniji tretman prema nama. To je bilo negde oko 1. septembra 1993. Od tada pa do izlaska iz logora cirka 3,5 meseca imali smo ukupno bolji tretman i ostalo. Mogli smo se javljati doktoru ili da se u slučaju novog ekscesa obratimo njemu".

Svedok 160/963, uhapšen kao dobrovoljac bivše JNA 2. marta 1992. godine, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „Iz vojnog zatvora u Šibeniku prebačeni smo u logor „Loru" . U tom zatvoru smo bili tri dana gde su nas pripadnici vojne policije ispitivali i na razne načine mučili. Lično meni je jedan od vojnih policajaca stavio nekakve žice na slepoočnice, dok je islednik koji je sedeo za stolom okretao neko dugme na aparatu koji je stajao pred njim te sam prilikom okretanja tog dugmeta osećao strujni udar.

Tada sam shvatio da me muče upotrebom struje, a takvo mučenje je trajalo svaki put do desetak minuta. Kada bi završilo moje ispitivanje nastavljalo bi se sa ispitivanjem drugih zarobljenika i svaki put sam čuo jauke. Nakon tri dana provedena u logoru „Lora" gde su nas tukli i električnim palicama ponovo smo prebačeni u vojni zatvor u Šibeniku".

Svedok 164/951, potpukovnik bivše JNA, uhapšen 16. juna 1992. godine, o svom boravku u logoru „Lora" navodi: „Kada smo dovedeni u glavnu zgradu mornaričkog centra koju sam prepoznao jer je tu ranije bila vojno-pomorska akademija, tu su nas postrojili i ovaj što je stao ispred stroja nam je rekao: „E, sad se nalazite u ustaškoj državi.

Ovde su vam vlasti ustaše iako svi pripadamo hrvatskoj vojsci, ali smo većinom ustaški opredeljeni i svi smo 80% desno orijentisani" . Posle ovoga dolazi njih pet-šest i oni su počeli da nas tuku.

Udarali su nas nogama, šakama udarali su nas sve dok nije došao kako oni kažu „glavni bojovnik koji je rekao da se nalazimo u državi Ante Pavelića. Posle njega dolazi deset ljudi u uniformama i oni počinju da nas tuku. Tukli su nas svim i svačim, a zatim su nas bacali niz stepenice, bilo je tridesetak stepenica, a zatim nam naređivali da se ponovo vraćamo nazad i ponovo bi nas udarali i bacali niz te stepenice. Zatim su nam naredili da se postrojimo uz jedan zid i naredili da se skinemo goli.

Zatim su nam naredili da dignemo ruke i rekli da ko bude pisnuo da će ga zaklati, potom je počelo degeničenje. Tukli su nas sve dok sunce nije granulo i dok zora nije počela da rudi, udarali su nas nogama, šakama, drvenim motkama. Udarci su bili krvnički tako da smo skoro pali u nesvest.

Posle jedno sat udaranja doveli su šmrk i sa jakim vodenim pritiskom iz tog šmrka počeli da nas natapaju vodom jedno pola sata, a zatim su naredili da se obučemo. Mi smo se obukli i pošto sam bio prvi sa desne strane, stražar me pita da li sam ja L. pukovnik. Rekao sam da jesam, ali ne pukovnik već potpukovnik.

On mi je na to opsovao majku i rekao da li sam čin dobio u Četnicima i potom su me počeli tući i od tada su me zvali „puki". Pitali su me gde mi je žena. Rekao sam da je u Zagrebu i pitali su me da li bi joj se javio telefonom, a zatim su me odveli u jednu malu kućicu i video sam telefon M 63, poljski, Tu su mi na jedan prst nabili kabl, a na drugi prst drugi kabl, a zatim su počeli da vrte ovim telefonom.

Struja je počela da udara do velikog mozga, vrtili su tako jedno petnaest minuta i uz užasne muke pao sam u nesvest. Struja koju proizvodi poljski telefon deluje na čoveka tako da mu razara mozak i nervni sistem. Ja i danas imam ožiljke na prstima kao posledicu mučenja sa indukovanom strujom.

Posle ovoga su nas petoricu strpali u jednu ćeliju u kojoj smo proveli taj dan. Oko 14. časova toga dana došli su i otvorili vrata na ćeliji. Tražili su da izađemo vani i pošto smo tražili vodu dali su nam neku prljavu kantu da iz nje pijemo vodu, a ni su nam dali da kantu operemo. Voda iz te kante nam je trajala tri dana, pili smo je u ćeliji. Jedno pola noći nas nisu dirali.

Posle ponoći su došli njih četvorica i tražili su da izađemo u hodnik. Tu su nas tukli jedno sat vremena. Tukli su nas palicama, nekakvim gvozdenim predmetima, palicama za bezbol sa kojom su udarali po glavi, po nogama, prstima i stomaku, a sa nekim drvenim predmetima su udarali po kičmi zatim nas okreću napred i iz trka nas udaraju nogama u pluća. Izbrojao sam da su me udarili 170 puta i da smo skoro pali u nesvest kada su nas ponovo ubacili u ćeliju u kojoj ja nisam mogao spavati.

Znam dobro da nisam spavao dva meseca. Izgubio sam san, izgubio sam osećaj za jelo. Nisam mogao ništa da jedem. Samo sam žednio i stalno sam pio vodu iz one prljave kante. Mislim da sam dnevno gubio po pola kilograma telesne težine. Ja sam osetio kako polako nestajem, da se topim. Kad sam došao u zatvor imao sam 86 kg. a izgubio sam oko 30 kilograma.

Sutradan oko 11 časova ponovo su se otvorila vrata na ćeliji. Ušla su njih četvorica. Jedan koji je išao iza njih dao nam je po jedno parče hleba. Bili smo gladni i pojeli smo. Nisu nas dirali do 19,20 časova. Tada su otvorili vrata na ćeliji i videli smo da u hodniku ima masa. Video sam trojicu u crnim odelima. Rekli su da je došao da nas poseti glavni bojovnik, ustaški unuk Ante Pavelića.

Video sam da ima na kapi hrvatsku zastavu, hrvatski grb, a preko toga grba slovo „ U" Svi koji su pripadali HOS-ovcima imali su na grbu slovo „ U" i crno odelo, ali svi oni rade zajedno i svi imaju isti cilj, tako su govorili, a to je hrvatska država i hrvatski režim, Posle ove priče počela je tučnjava.

Tukli su nas dva sata. Nema predmeta čime nas nisu udarali, da bi ponovo bili vraćeni u ćeliju i celi mesec dana smo dobijali svaki dan degenek, a bilo je dnevno i po 14 puta, ali sigurno u proseku za vreme boravka u „Lori" batine smo dobijali 9-10 puta dnevno. Sve ovo su nam radili uz jednu poriju hrane, hleb ujutru ili daju ili ne daju.

U početku su nas po jedno tri dana mučili sa glađu. Nisu nam davali hranu, a posle tri dana donesu hranu, nekad daju tri jela, nekad dva, a sve to zavisi od ljudi koji su na straži koji ocenjuju sami da li treba da jedemo ili ne. Kasnije smo osetili da je to najgori blok „C" i to smo osetili na svojoj koži jer tu navaljuju svi.

Dolazili su da nas tuku pripadnici raznih vojski, civili, bilo je tu uniformi HOS, HVO, njihovih policija i pričalo se među zatvorenicima da je u ovom bloku umrlo četiri čoveka od batina. U blok „C" ,pored muškaraca koji su dolazili da nas tuku, dolazile su i žene. Sećam se jedne noći je došlo pet, šest žena iz Mostara, da sam im ja srušio kuću, da sam im uništio familiju, a zatim su te žene počele da me udaraju, užasni su udarci od ženske štikle. Udarali su me tim štiklama jedno sat vremena i mogu reći da užasno bole slabine od udaraca od ženske štikle.

Zatim su mi ove žene, pošto su sve bile pušači, gasile cigarete ubacujući ih u čizmu. U ćeliji sam izbrojao 40 zapaljenih cigareta koje su bile u mojim čizmama, sve su mi noge izgorele, plikovi su bili užasni.

Posle ovog udarali su me palicama od nogu prema glavi, to su bile palice sa dosta železa da bi mi posle uključivali poljski telefon i posle mučenja sa indukovanom strujom vraćali me u ćeliju.

U ćelijama bloka „C" ja sam ostao oko mesec dana. Posle intervencije nekog čoveka iz bezbednosti iz Metkovića prebačen sam u blok „B". Ovde je smeštaj bio bolji nego u bloku „C", ali metodi mučenja su i ovde bili isti. Svaki dan tučnjava, svaku noć tučnjava, ali razlika je bila u tome što smo ovde mogli da se najedemo. U ovom bloku nismo ništa radili, samo smo jeli i boravili u ćeliji i čekali da dođu da nas tuku.

Ovde sam ostao sedam dana. U ćeliji nas je bilo šestorica. Sećam se dobro jednog brkatog čoveka koji se zvao Tonči Giljanović. On me je terao da priznam da sam živu decu hrvatsku i muslimansku u Mostaru bacao u mešalicu za betom.

To nisam mogao da priznam tako da me je on jedno pedeset puta udario u obadve noge svojim nogama na kojima je imao čizme i od tih udaraca sva mi je noga otekla i plava, kako jedna, tako i druga. Imao sam na nogama velike rane od kojih ožiljke nosim i danas. Posle ove njegove torture mene su zvali „mešalica" jer su mi stavili na teret da sam decu ubijao u mešalicama za beton. Posle bloka „B" ponovo su me vratili u blok „C".

Jedno veče u blok „C" došli su četiri stražara, rekli su da idu u prekomandu i tražili od mene da sa njima provedem sat vremena. Zaista su me tukli čitav sat, ne znam više čime me nisu udarali da bi na kraju ponovo uključili indukovanu struju i okretali telefon jedno pola sata tako da sam skoro pao u nesvest, a zatim su me vratili nazad u ćeliju. Posle ove posade stražara došla je nova smena koja je bila blaža od ove.

Tukli su nas dva tri puta dnevno i jednom tokom noći. Sećam se da sam jednom bio na ispitivanju kod upravnika Tome Dujića. On je tražio dam podatke koliko tenkova i sa koliko oružja raspolaže jedinica u kojoj sam bio i u jednom momentu on je otvorio neku kasu, uključio aparat u strujno kolo od 220 V.

Jednu žicu mi je vezao za jedno uvo, a drugu za drugo uvo. Pritisnuo je dugme i meni je mozgu počelo da grmi. To je užasna stvar. Držao me je tako pet minuta dok mi pred očima igraju samo dve boje crna i bela. Ponovo je nastavio da me ispituje koliko imamo tenkova i na kraju kada se zadovoljio nekim proizvoljnim brojem koji sam rekao, on mi je rekao da me više neće mučiti, ali da ću danas platiti.