NESTAO MAJOR

Kako je Ivan postajao veći pisac, tako je i njegov otac "unapređivan" u većeg zločinca (4)

Nisu znali na koju će stranu

U Prokuplju se od 29. novembra do 01. decembra 2019. godine održava skup istoričara iz Južne Srbije sa temom Građanski rat na jugu Srbije 1941 - 45. godine. Organizator skupa, Narodni muzej Toplice, pozvao je na ovaj skup saradnika Tabloida književnika Ivana Ivanovića. Motiv je taj da je Ivan Ivanović na temu građanskog rata napisao dva romana, trilogiju „Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije" i „Crni dani Rake Drainca". Poseban razlog poziva pisca je što je njegov otac, kapetan/major Boža Ivanović iz Žitnog Potoka bio aktivan učesnik tog rata, kao komandant Druge topličke brigade u sastavu Topličkog krpusa Jugoslovenske vojske u otadžbini, kojom je komandovao general Dragoljub Draža Mihailović. Samim tim bio je kreator te istorije. Njegov sin književnik Ivan Ivanović je o tome napisao za prokupački Skup tekst koji magazin Tabloid donosi u pet nastavaka.

Ivan Ivanović

Pojedini Dražini komandanti pokušali su da se priključe Rusima kao saveznicima. U Kruševcu je pukovnik Dragutin Keserović omogućio Sovjetima da bez borbe uđu u grad. Pre toga su četnici napali jedan nemački transporter na pruzi između Kruševca i Kraljeva, u selu Stopanji.

Glavnu ulogu u napadu odigrao je Toplički korpus, posebno Druga toplička brigada, pod komandom kapetana Bože Ivanovića. Četnici su minirali prugu i sačekali nemački transporter, koji su vukle tri lokomotive, na jednom propustu, na izlazu iz sela Stopanje prema Kraljevu.

Pošto su savladali nemačku pratnju voza, četnici su iz vagona izvukli oružje i municiju, u čemu su toliko oskudevali. Sa tom opremom će se povući u Bosnu. Ali savezništvo između Keserovića i Sovjeta se rasturilo već prilikom održavanja govora ispred spomenika Kosovskim junacima, gde je Keserović dočekao sovjetskog komandanta hlebom i solju, po starom srpskom običaju.

Dok je Rus govorio Srbima o bratstvu dva slovenska naroda, partizani, pristigli sa Jastrepca, napali su Toplički korpus na Bagdali. Od maršala Tolbuhina, glavnokomandujućeg sovjetskim trupama u Srbiji, stiglo je naređenje u Kruševac da crvenoarmejci intervenišu u korist partizana i da se četnici razoružaju.

Kako je Keserović odbio ovaj ultimatum, nastala je borba između partizana i crvenoarmejaca, s jedne strane, i četnika, s druge. U toj borbi Toplički korpus je imao velike gubitke, ali je omogućio Keseroviću da se izvuče na Goč. To se zbilo 14. oktobra 1944. godine.

Na Goču je došlo do pregovora između jedne četvoročlane sovjetske delegacije, koja je došla na konjima, i Kesrovića. Sovjeti su tražili da se Keserović razoruža i stavi pod partizansku komandu, što je ovaj odbio.

Za uspešno vođen napad u Stopanji, komandanti brigada Topličkog korpusa, kapetani Miodrag Đurković, Boža Ivanović i Preslav Julinac, unapređeni su u čin majora. (Izvor Zbornik dokumenata i podataka o NOB, knjiga 4.) Na Goču su komandanti topličkih brigada odlučili da se ide na dalek put u Bosnu i da ko hoće može da napusti vojsku. Došlo je do velikog osipanja, Toplički korpus se prepolovio.

Major Boža Ivanović, pošto je pomilovan za kapetansku pobunu, nastavio je lojalno da služi svojoj vojsci. U Ivanjici je Druga toplička brigada određena da bude zaštitnica četničkom povlačenju preko Drine i da izbroji koliko boraca prelazi u Bosnu. Miloš kaže da su oni prebrojali oko 115.000 ljudi. Od Ivanjice do Drine se ovaj broj višestruko umanjio.

Može se reći da je Bosna bila četnička Albanija. Bez podrške lokalnog stanovništva, u ljutoj zimi, nenaoružana i neodevena, napadnuta epidemijom pegavog tifusa... Dražina vojska je doživljavala svoju golgotu. Što je bilo najgore, nije znala na koju će stranu.

Na savetovanju svih četničkih komandanata u selu Garevcu kod Modriče, došlo je do raskola. General Draža je tražio povratak u Srbiju, da se digne Treći srpski ustanak protiv komunista, koji su ovladali Jugoslavijom. Dragiša Vasić i crnogorski četnici bili su zagovornici proboja na zapad u susret Zapadnim saveznicima, koji su ih bili napustili još u Teheranu.

U znanju mi je da se za reč javio i potpukovnik Boža Ivanović (u međuvremenu je još jednom unapređen) i postavio pitanje kakva je garancija da će narod prihvatiti četnike ako se vrate u Srbiju. Na to mu je đeneral Draža oduzeo reč i optužio ga za defetizam. (Svedočenje Stanoja Kitanovića, telegrafiste u Keserovićem štabu, koji je tu priču čuo od Keserovića. Stanoje je preživeo rat.)

Svi memoristi se slažu da su komandanta Božu Ivanovića videli poslednji put prilikom rasformiranja Druge topličke brigade, 13. maja 1945. godine. Brigada, u kojoj nije ostalo više od tridesetak boraca (pre toga se jedna grupa samoinicijativno odvojila i pošla na jug za Grčku i njoj se gubi svaki trag), našla se tog jutra na Zelengori u potpunom partizanskom okruženju.

Što nije odmah napadnuta i uništena, ima da zahvali samo gustoj magli, koja je bila pokrila planinu. Komandant je održao poslednji govor i proglasio brigadu raspuštenom, a četnički pokret završenim. Zatim je sa dvojicom svojih ađutanata (bliskih rođaka, braćom od stričeva) pošao na jedno brdo radi orijentacije.

Uskoro se digla magla, partizanski mitraljezi su zaštektali sa okolnih brda; u isto vreme se čula snažna eksplozija iz pravca kuda je otišao komandant sa svojim pratiocima. Borci su se razbežali na sve strane. Oni koji su uspeli da se preko Drine vrate u Srbiju (njih desetak iz cele brigade) i koji su kasnije amnestirani, jer nisu bili terećeni za zločine, slažu se da se tu komandantu Druge topličke brigade gubi svaki trag.

Komunistička politička policija (Ozna, Udba) nema tačnih podataka kako je moj otac završio i vodi ga pod kolonom nestao. Posle rata su kružile priče da je prebegao na Zapad, javljali su se povratnici koji su ga lično videli u Australiji, na Novom Zelandu i gde sve ne, ali to je bila samo narodna mašta. Boža Ivanović je završio svoj životni put toga dana na Zelengori, za koju se može reći da je bila četnička grobnica.

Realna je pretpostavka da je Boža Ivanović izvršio samoubistvo. Svi komandanti su nosili bombu za poslednji čas, da je aktiviraju kako bi izbegli zarobljavanje i kasnije mučenje. Miloš je zapisao da je Boža prilikom napuštanja Srbije imao takvu bombu u džepu od gunja. (Samoubistvo je izvršio major Predrag Raković, ali ne i pukovnik Dragutin Keserović, koji je zarobljen na Drini i u avgustu 1945. godine osuđen na smrt. Đeneral Draža je uhvaćen na prevaru, svakako izdajom, i nije uspeo da aktivira bombu.)

Jedan drugi svedok, koji se predao i izvesno vreme bio u zatvoru sa majorom Julincem, koga su partizani zarobili, ispričao mi je detalj koji može da potvrdi tezu o samoubistvu Bože. Naime, u tom zatvoru je major Julinac jednoga dana rekao da bi sve na svetu dao za "pola kila rakije", da ispiju za dušu pokojnom Boži Ivanoviću, jer je toga dana bilo četrdeset dana od njegove smrti.

Tom prilikom je Julinac ispričao svedoku da su se on i Boža dogovorili da se živi ne predaju, da je Ivanović aktivirao bombu, a da on to nije uspeo. (Inače, majora Preslava Julinca komunisti su osudili na smrt i streljali.) (Svedok Luka Petrović iz Žitnog Potoka, komandir mitraljeske čete u Drugoj topličkoj brigadi.)

Po završetku rata država je napravila Knjigu ratnih zločinaca. U Srbiji je taj postupak učinjen tako što je država odredila tročlanu komisiju, na čelu sa profesorom filozofije Dušanom Nedeljkovićem, koja je po spiskovima Ozne/Udbe sačinila dvotomnu knjigu. U tom spisku su se našli svi četnički komandanti, među njima i kapetan Boža Ivanović. Taj posao je urađen po automatizmu, bez ikakvog suđenja. Knjiga ratnih zločinaca nije poništena do današnjeg dana.

Držim da je četnički pokret, kojim je rukovodio đeneral Dragoljub Draža Mihailović, jedna od najvećih tragedija u celokupnoj istoriji srpskog naroda.

5. Komunističko satanizovanje kapetana

Komunističko satanizovanje kapetana Bože vezano je za moj književni rad. Kako sam ja u literaturi napredovao, tako je Boža prikazivan u negativnijem smislu. Cilj je bio očigledan: komunisti su upotrebili Božin rad da bi naružili moje delo. Da pokažem genezu komunističkog blaćenja kapetana Bože Ivanovića.

Kapetan Boža Ivanović (za narod je ostao Kapetan Boža, kao Kapetan Vukoje) poginuo je u građanskom ratu, Milja i ja smo preživeli. Rat smo proveli u bežaniji, u Knjaževcu i Brusu. (U gradovima je bilo sigurnije.) U Žitni Potok smo se vratili novembra 1944. godine, kad je četnički pokret doživeo poraz. U kraju je bila uspostavljena nova vlast, majku su odmah sproveli u Oznu i Srez u Leskovcu. Posle kraćeg ispitivanja, Milja je oslobođena odgovornosti i dobila posao učiteljice u Žitnom Potoku. Tako smo mi preživeli rat i oslobođenje.

Sve dok nisam prispeo na studije, ratna biografija mog oca nije iskopavana. I u osnovnoj školi u Žitnom Potoku i u gimnaziji u Prokuplju imao sam tretman kao svi đaci. Čak sam u osmom razredu gimnazije proglašen najboljim omladincem Prokuplja (sic!), verovatno što sam bio najbolji đak, a možda i zbog toga što sam bio mladi pisac koji obećava.

Moje nevolje sa komunističkom vlašću su počele kad predsednik Žitnopotočke opštine nije hteo da izda Milji uverenje da se ne duži porezom (nije se dužila, jer nismo imali nikakvu imovinu), bez kojeg nisam mogao da konkurišem za studentski dom. Uzalud se Milja žalila, samovolju žitnopotočkog predsednika nije mogla da poništi. Tako sam bio osuđen da sve vreme studija budem ilegalac po studentskim domovima. (Stan u to vreme gotovo da nije mogao da se nađe u Beogradu, a i da jeste ne bih mogao da ga plaćam od učiteljske plate moje majke.)

Bio sam na trećoj godini Svetske književnosti kad je za predsednika Opštine u Žitnom Potoku došao partizan, Crnogorac, Živko Bjelica. On je odmah iskopao četničku Božovu biografiju (kao da se to dotad nije znalo) i premestio Milju u najudaljenije selo opštine na Radan planini. Smenio je i direktora Osnovne škole u Žitnom Potoku, jer je otkrio da je ovome brat bio u četnicima.

Mene je ovaj događaj veoma pogodio, pa sam napisao predsedniku protestno pismo. Partijski komitet u Žitnom Potoku stao je na stanovište da sam ja napadom na predsednika opštine napao državu, pa je zatražio da budem isključen sa fakulteta. Na sreću, unuverzitetske vlasti nisu uvažile zahtev iz Žitnog Potoka, pa sam ja dovršio studije.

Kao profesor u Aleksandrovcu postao sam predmet obrade Udbe. To sam saznao kad me je na jednoj konferenciji prosvetnih radnika Župe udbaš Grubač napao da ne sprovodim partijnost u nastavi književnosti (Lenjin), jer za dve godine nisam dao nijedan pismeni zadatak o drugu Titu.

U Kuršumliji sam uznapredovao do unutrašnjeg neprijatelja samoupravnog socijalizma. Naime, kad sam došao u Kuršumliju, zatekao sam borbu za vlast dve komunističke frakcije, između ostalog i oko toga koja će da dobije mesto direktora Gimnazije.

Kad je sukob došao na partijski Komitet, sekretar Komiteta Kuršumlije, Živorad Cvejić, optužio je mene za poremećene međuljudske odnose u Gimnaziji. Kritikujući partijsku organizaciju škole za nebudnost, rekao je: - Eto, drugovi, dozvolili ste da se u vaše redove uvuče četnik, sin poznatog četničkog zločinca, Ivan Ivanović. Tom profesoru je ovo društvo omogućilo sve: nije ga likvidiralo posle rata u kojem je njegov otac mnogu partizansku majku zavio u crno, omogućilo mu da se školuje i stekne najveće obrazovanje, dalo mu da radi u državnoj službi. Čak je pre drugih profesora kupio kola! (Bio sam kupio na kredit fiću!) I umesto da nam bude zahvalan, da čuva parče hleba koje smo mu dali, on rovari protiv nas, zabija nam klipove u točkove, rastura nam kolektiv Gimnazije. A to je moguće, drugovi komunisti, samo zato što ste vi neaktivni, što niste budni, što ne prepoznajete naše neprijatelje!

Godine 1969. održavani su izbori za sve nivoe vlasti u Srbiji. Na predizbornom mitingu za lokalnu vlast, Partija je iz škole predložila za odbornika v.d. direktora Raku Radojičića. Da bi kontrirali predlogu da najnepopularniji profesor zastupa školu, učenici četvrtog razreda, koji su stekli prvo pravo glasa, predložili su najpopularnijeg profesora, što će reći mene. Profesori su ih zdušno podržali.

Ja tom zboru nisam prisustvovao, a kad su me obavestili, odbio sam kandidaturu. Ali profesori su bili uporni, danima su me ubeđivali da treba da prihvatim kandidaturu, jer školu u organima vlasti treba da zastupa neko ko zna šta treba i kako treba da kaže. Profesore sam odbio, ali nisam mogao đake! Kad su oni došli da zatraže da ispunim njihovu želju, shvatio sam da nemam pravo da ih razočaram. Pa ja sam njihov vaspitač, učim ih da budu slobodni i nezavisni ljudi! Nema mi druge, moram u arenu. I potpisao sam to famozno parče hartije koje će me toliko uznemiriti.

Sve do izbora ništa se značajno nije dešavalo, pa sam gotovo zaboravio na to. Ali dan pre izbora, stiglo je na adresu svih relevantnih ustanova grada pismo, u kojem se osporava moja kandidatura. Potpisani pismopisac iz Prokuplja postavlja pitanje Gimnaziji zar nije imala drugog kandidata za odbornika nego četnika! U pismu se navode zločini mog oca u jednom selu u Kosanici kad je mnoga partizanska majka zavijena u crno. Navedena su imena i prezimena ljudi koje je moj otac u jednoj odmazdi pobio.

Pismo se završava apelom: Sprečite četnika da se infiltrira u našu vlast! (Meni je to pismo pokazao sekretar škole.) Preko noći je grad osvanuo oblepljen plakatima sa istom sadržinom. Istoga dana u Gimnaziju je došao sekretar Komiteta, izvesni Tomi Tomić. (On je kao njihov čovek nasledio Cvejića na tom položaju. Bio je nastavnik matematike i jedno vreme je honorarno radio u našoj školi.)

On je zatražio da razgovara sa mnom. Pokazao mi je pismo i tražio da odustanem od kandidature, iako su glasački listići sa mojim imenom već bili odštampani. Prijateljski me je ubeđivao da je to bolje i za mene, i za školu, i za njega.

Bio sam inhibiran i iznerviran. Rekao sam mu da me se sve to ne tiče i neka radi šta zna i ostavio ga da se iščuđava u kancelariji. Na izborima u Gimnaziji pojavio se glasački listić sa precrtanim mojim imenom. Nisu imali vremena da odštampaju nove glasačke listiće, nego su uzeli flomaster i zatamnili moje ime! (Kasnije sam saznao da sam precrtan imao više zaokruženih listića nego direktor! Morali su da falsifikuju rezultat da bi direktor otišao u Skupštinu opštine!)

Kad sam došao sebi, otišao sam u Prokuplje da saznam ko je bio taj pismopisac. Na naznačenoj adresi takvog imena nije bilo! Proverio sam preko jednog rođaka u administraciji, čovek sa tim imenom i prezimenom jednostavno nije postojao u Prokuplju. Zatim sam otišao u naznačeno selo da proverim koje je to ljude pobio moj otac za vreme rata. Od starijih seljaka sam čuo da kapetan Boža Ivanović nikad nije u to selo navraćao i da navedeni ljudi, žrtve mog oca, nisu ni postojali. Uopšte ne sumnjam ko je napisao to pismo: Udba.

CRVENI KRALj

Dolazimo do suđenja "Crvenom kralju" i njegovom autoru, 1972/75. godine. Ovo suđenje je pripremila Udba. U krivičnoj prijavi, koju je potpisao izvesni Dušan Milić, između ostalog stoji: "Pisac knjige nije slučajno kroz ovakvu formu književnog rada pokušao da zlonamerno i neistinito prikaže društveno-političke prilike u zemlji, što se posebno može da sagleda iz činjenice da isti potiče iz poznate četničke i neprijateljske porodice. Njegov otac Boža Ivanović, pre rata oficir bivše jugoslovenske vojske, za vreme rata bio je komandant četničkih i nedićevskih jedinica na reonu Toplice, u kome svojstvu je izvršio bezbrojne zločine i ostao po zlu zapamćen među narodom toga kraja. Boža Ivanović je nestao prilikom oslobođenja, tako da se ni sada ne zna da li je poginuo ili se nalazi u redovima političke emigracije u inostranstvu."

Za proces u Prokuplju Udba je pripremila novi dokument o delovanju mog oca za vreme rata. Autor ovog dokumenta bio je Milorad Kozić, koji mi je vršio pretres stana u Kuršumliji. U izveštaju se za Božu Ivanovića, "obaveštajnog oficira JV u činu kapetana", između ostalog kaže: "Sa pojavom četnika Koste Pećanca na ovom terenu Ivanović stupa u njegove redove. Od Koste Pećanca biva postavljen za četničkog komandanta. Bio je jedan od najistaknutijih ideologa i obeveštajaca kod Koste Pećanca.

Na ovom planu svesrdnu pomoć je imao i od svoje žene Milje, inače prosvetnog radnika, koja je jedno vreme provela zajedno sa Božom u četničkom štabu Koste Pećanca." Izveštaj je napisan 9. 10. 1974. godine i ne vidi se na osnovu čega je napisan.

U arhivima ne postoji nijedan dokument da je kapetan Boža Ivanović bio kod Pećanca ili Nedića, a da je to bila i Milja, više je u domenu naučne fantastike. (Istoričar Aleksandar Dinčić iz Niša nekritički je prišao ovim "dokumentima" kad ih je objavio na sajtu.)

Ista Služba državne bezbednosti, na čelu sa načelnikom Radomirom Kovačevićem iz Niša, pronašla je da je postojala u Beogradu specijalna služba sastavljena od književnih kritičara za moje promovisanje kao književnika. Kozić je naziva neprijateljskom grupom.

Za suđenje u Prokuplju pripremljeno je i pismo Opštinskog odbora SUBNOR-a iz Bojnika u kojem se kaže da se je "Ivan Ivanović, inspirisan putem koji mu je trasirao njegov otac, umesto očeve puške latio pera kako bi dehumanizovao likove boraca, mračnom slikom slikao život naših seljaka, koji svesno koračaju u samoupravni socijalizam, i svojom idejom negativno deluje na vaspitanje mladog naraštaja".

Po objavljivanju presude Okružnog suda u Prokuplju, kojom sam osuđen na dve godine zatvora, došlo je do kritike ove presude od intelektualnih krugova, kako u zemlji tako i u inostranstvu. U listu Jež, u kojem sam objavljivao odlomke iz romana "Arizani", urednik lista Milovan Vitezović napisao je tekst "Zašto je osuđen Ivan Ivanović", u kojem je oštro napao prokupačku presudu. Stigao je odgovor Opštinskog komiteta SKS iz Kuršumlije "Ovo je odgovor" u kojem se ističe da "Ivan Ivanović mrzi ovo društvo zato što mu je ono likvidiralo oca Božu Ivanovića, poznatog četničkog zlikovca".

Slučaj "Crveni kralj" je razrešen mojom oslobađajućom presudom od strane Vrhovnog suda Republike Srbije 1975. godine.

NOVI - STARI NAPADI NA KAPETANA

No napadi na kapetana Božu Ivanovića nisu se time završili. Godine 1985. pojavila se knjiga prvoborca iz Toplice Radomira Mrdakovića (osuđivan po liniji IB) "Ustanička Toplica i pogibija Vidojevačke čete" u kojoj se kapetan Boža osuđuje da je sarađivao sa Bugarima 1942. godine i da je arhitekta uništenja elitne partizanske čete. "Kapetan Boža Ivanović je pod okriljem Bugara, koji su imali garnizon u Žitnom Potoku, formirao četnički odred dražinovaca početkom aprila 1942. g. i zajedno sa Bugarima razbio nam Pasjačku četu i uništio Vidojevačku četu, 9. i 12. aprila 1942. godine."

Isti autor je ovu tvrdnju ponovio kad se pojavio moj roman "Crni dani Rake Drainca" o građanskom ratu u Toplici, 1997. godine. On u predgovoru svoje knjige "Ratko Pavlović Ćićko", objavljene 1998. godine kaže: "Književnik Ivan Ivanović verovatno boluje što mu je otac Boža Ivanović, đeneralni kapetan bivše Jugoslovenske vojske, rodom iz Žitnog Potoka, bio saradnik Bugara kao okupatora na jugu Srbije u proleće 1942. godine u borbi protiv partizana. (...) Knjiga nije napisana zbog Rake Drainca već da bi se rehabilitovao Ivanov otac i dražinovci ispali nekakvi nacionalni borci, iako ni metka nisu ispalili na Bugare i Nemce, već su za sve vreme rata zajedno sa Bugarima napadali partizane.

Pošto su sami bili slabi i nemoćni u Toplici, oni su dovodili četnike Keserovića i Gordića sa Kopaonika i Goča, pa u jednoj velikoj ofanzivi jula 1944. na jug Srbije Račića i Kalabića iz Šumadije i zapadne Srbije, pa je sva ta bratija zajedno sa Bugarima danima napadala slobodne teritotije juga Srbije, dok nije pretrpela poraz i zajedno sa Nemcima se povukla preko Sandžaka u Bosnu, gde je Boža Ivanović nestao."

Kad su objavljeni "Crni dani Rake Drainca", cela ustanička Toplica je ustala na noge, organizovana u SUBNOR-u. Inicijativa da se napiše knjiga protiv mog "Drainca..." krenula je iz kuće prvoborca iz Konjarnika Vuka Bajovića, koji je bio predsednik republičke boračke organizacije, na Banovom brdu u Beogradu. Podržalo ju je Društvo za zaštitu istine o NOR-u sa urednikom Velimirom Matićem, nekadašnjim partijskim sekretarom Toplice. Za knjigopisca je određen izvesni publicista iz Blaca, Krstivoje Milosavljević, koji je ranije radio u Udbi. (Svedok Milentije Pešaković.)

Tako je nastala knjiga "Pesnik, partizani i četnici u romanu Ivana Ivanovića Crni dani Rake Drainca". U knjizi su ponovljene optužbe da sam ja umanjio značaj partizanske borbe i pokušao da rehabilitujem oca.

Na ovu knjigu sam odgovorio knjigom "Drainac između četnika i partizana" koja je bila moj obračun s njima (Krleža). Detaljno sam pobio sve navedene optužbe, pogotovu onu da je kapetan Boža organizovao Pasjačku i Rgajsku bitku.

Na osnovu iskaza svedoka s obe strane nepobitno sam dokazao da Boža Ivanović uopšte nije bio učesnik ovih borbi, iz prostog razloga što je u to vreme ilegalno boravio u Nišu.

Na to je onaj Milorad Kozić obilazio redakcije niških novina i mahao nekakvim papirom u kojem stoji da je kapetan dobio priznanje od Nedićeve vlasti u vidu pohvalnice za organizaciju Rgajske bitke. Da se radilo o falsifikatu, kao i u prvom dokumentu, lako sam dokazao, jer je u Novom vremenu za taj rad bio pohvaljen poručnik Mića Simić a ne kapetan Boža Ivanović. (Da napomenem da je na suđenju đeneralu Mihailoviću bilo četiri falsifikovana dokumenta, pisma Stepincu i Anti Paveliću koja Draža nije napisao.)

No glavni udarac imao je da dođe od penzionisanog udbaša iz Prokuplja Slobodana Stojanovića, koji je 1972. godine vršio pretres u kući moje majke u Žitnom Potoku, a sve vreme radio na prikupljanju obaveštajnih podataka o mojoj neprijateljskoj delatnosti.

On je, uz pomoć jednog profesora i jednog lekara, objavio 2005. godine paškvilu "Poslednji dani kentaura" u kojoj se priželjkuje moja smrt. Osnovna je teza da je Udba načinila katastrofalnu grešku što me nije 1945. godine "zgazila kao puža" nego je dozvolila da sin Bože Ivanovića postane pisac. Na paškvilu sam odgovorio analizom stanja svesti krajnje levice i ekstremne desnice u noveli "Svinjarska farma " 2010. godine.

To je zasad sve. Da parafraziram Matiju Bećkovića, čiji je otac Vuk Bećković takođe bio četnički komandant: kako je rasla moja književna slava, tako je moj otac postajao sve veći zločinac. Ako bih kojim slučajem jednog dana dobio Nobelovu nagradu, moj otac bi postao Hitler!