Kako se završilo defitivno urušavanje beogradskog Muzeja savremene umetnosti i Ministarstva kulture

Kulturološka svinjarija i ozakonjenje idiotizma

Šta je udruženi zločinački poduhvat. Ko su protagonisti najnovijeg muzejskog zločinačkog poduhvata i zbog čega su se javno prepucavali vd direktora muzeja i ministarstvo kulture. Koliko je na kraju koštala skandalozna pseudoizložba izvesne Marine Abramović. Kakva je međusobna veza izložbe izopačene umetnosti iz 1937 i ove izložbe iz 2019. Kome jedino ovo može biti inspiracija. Kako je "Čistač" pomogao stvaranje velike umetnosti u poljskom klozetu. Šta je povodom skandalozne izložbe napisao Duci Simonović. Šta se sve moglo uraditi sa milion ipo eura. Za šta bi trebalo vaskrsnuti Zorana Radmilovića

Stanislav Živkov

Udruženi zločinački poduhvat (en. Joint Criminal Enterprise) je vrsta akcesorne krivične odgovornosti utemeljena na učešću u "zajedničkom planu".

Ova doktrina smatra članove grupe individualno odgovornima za zločine koji su počinjeni prema zajedničkom planu, bez obzira jesu li počinjeni od strane člana grupe ili ne. Za razliku od komandne odgovornosti, za postojanje zločinačkog poduhvata nije potrebno dokazati hijerarhijski odnos, a po svemu najsličniji je američkoj doktrini "conspiracy" iliti zaveri.

Sve je ovo jako lepo i krasno, ali je od toga mnogo lepše kada se učesnici udruženog zločinačkog poduhvata pokarabase i javno počnu da se prepucavaju i pritom se hvale po sistemu, "čega se pametan stidi time se lud ponosi"! A upravo tako nešto se nedavno dogodilo kada je pukla tikva između dva prava štiha, odnosno v.d. direktora tzv Muzeja savremene umetnosti u Beogradu Slobodana Nakarade i odlazećeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića koji su se javno prepucavali oko arčenja para iz budžeta koje su straćene na kulturološki skandal 2019 godine, odnosno na održavanje skaredne retrospektivne izložbe "Čistač" međunarodne prevarantkinje, tj pseudo umetnice Marine Abramović.

Ona je, po Nakaradi, navodno ostvarila veliki uspeh i predstavlja najznačajniji događaj nakon ponovnog otvaranja muzeja. A kao dokaz za tako nešto Nakarada je čak ustvrdio kako je Njujork Tajms "Čistača" izabrao za jednu od 28 izložbi koje se moraju videti u 2019. godini, a to je kao jako važno, otprilike kao lanjski sneg.

Nakarada dalje bulazni o tome kako je napisano ukupno 1728 članaka o toj izložbi... Naši gosti su bile ekipe iz najznačajnijih televizija sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Na otvaranje izložbe su došli direktori i kustosi nekih od najznačajnijih muzeja u svetu. Posetilo nas 20 delegacija iz sveta" da bi posle svega toga počeo da se hvali sa onim što svakako nije za hvaljenje.

Naime, pošto je napomenuo kako su pre otvaranja izložbe kružile priče da njena produkcija košta milion i po evra, Nakarada se javno hvalio kako smo potrošili manje... ''Ponosan sam na tim muzeja koji uspeo da uštedi 200 hiljada evra, tako da je izložba koštala milion i 300 hiljada evra'', da bi nakon svega toga veoma uspešno sam sebi skočio u usta najpre izjavom da Muzeju savremene umetnosti nedostaje zgrada 21. veka da bi potom, govoreći o budžetu za 2020. godinu lupio da ima utisak kako se kažnjavaju institucije kulture u Srbiji koje dobro rade, pošto Muzej za osiguranje izložbi u 2020. godini iz budžeta nije dobio ni dinara.

Veliko finale Nakaradinog lupetanja svakako je bila izjava da će na kraju MSU voditi tehničke službe, jer kustosi polako odlaze napuštajući muzej kao pacovi brod koji tone. A ukrajnjoj liniji muzej je ionako dotaknuo dno upravo zahvaljujući samom Nakaradi, koji je nakon glamoroznog otvaranja Muzeja, nakon decenijske rekonstrukcije, veoma uspešno uspeo i da razbuca stalnu postavku a da na to razbucavanje straći 1.300.000 eura .

U svom odgovoru Ministarstvo kulture mu je uzvratilo biranim rečima, pa se tako u prigodnom saopštenju tvrdi kako je „opštepoznata činjenica" da Ministarstvo ne kažnjava nikoga, pa ni ustanove kulture čiji je osnivač. „Takva izmišljotina direktora Nakarade je za žaljenje", istaklo je Ministarstvo.

U saopštenju se dodaje da izvršenje budžeta Muzeja savremene umetnosti u 2019. godini iznosi 92,98 odsto, što je manje od drugih ustanova, poput Narodnog pozorišta 98,5 odsto, Galerije Matice srpske 96,4 odsto, Arhiva Srbije 98,41 odsto i Filmskih novosti 98,75 odsto.

Ministarstvo je istaklo da kada Nakarada govori o tome ko je finansirao izložbu Marine Abramović treba da zna da „država nije neki amorfni i nevidljivi entitet, već da, preko Ministarstva, finansira ustanove kulture i njihove programe i izložbe".

U saopštenju se dodaje da Muzej ne može očekivati da ima budžet na nivou iz prošle godine, jer se tako velika i zahtevna izložba, kao što je „Čistač" Marine Abramović, ne dešava često i ne može biti razlog za traženje istih finansijskih sredstava svake godine.

„Nakadarada ne uzima u obzir da su zbog te značajne izložbe prošle godine umanjena sredstva drugim važnim ustanovama kulture", istaklo je Ministarstvo. Međutim, Ministarstvo je izvuklo svoj adut iz rukava i podsetilo da je još 20. marta prošle godine Vladi dostavljen predlog za imenovanje novog direktora Muzeja, na osnovu rezultata konkursa i mišljenja Upravnog odbora te ustanove, koji je i sproveo konkurs, ali na očitu Nakaradinu žalost siroma on je još uvek samo u v.d. statusu, te ga je Ministarstvo uputilo da „na pitanje zbog čega direktor koji je izabran na konkursu još nije imenovan, v.d. direktora Nakarada odgovor mora da potraži na drugoj adresi, a ne u Ministarstvu kulture i informisanja"!

Nakon ovako lepog ćaskanja, najpre se postavlja pitanje psihičkog stanja i Nakarade i svih onih u Ministarstvu koji su uspeli da straće najmanje 1,3 miliona eura za ordinarnu glupost, a najbolju definiciju ipak je dao najveći svetski dirigent Sergiu Celibidache koji je svojevremeno za zagrebački „Start" izjavio da su ''suvremena glazba i umjetnost uopće kompletna svinjarija i ozakonjenje idiotizma, a upravo na tako nešto su ova dvojica proarčila državne pare.

Međutim, izložba „Čistač" komotno bi se mogla nazvati i reprizom izložbe degenerisane umetnosti, održane 1937 godine pod originalnim nazivom

„Entartete Kunst", odnosno na engleskom „Degenerate Art". Shodno tome, ne izneveravajući nimalo original, i mi možemo, sramno ime te izložbe tako prevesti: „Degenerisana umetnost".

U svakom slučaju skaredna izložba u MSU predstavlja galerijski i muzeološki prilog bez premca istoriji beščašća, lopovluka, prevare, zagađenja kulture i upropašćavanja svega što ima veze sa muzejima, muzeologijom i umetnosti uopšte!!!

Za razliku od izložbe 1937 godine, na kojoj su bile izložene stotine svakojakih škrabocija i mazarija raznoraznih tadašnjih pseudoumetničkih psihijatrijskih slučajeva pod zajedničkim imeniteljem "Izopačena umetnost"koja je doslovce bila sačinjena od izraza ludila, drskosti, bezvrednosti i izopačenosti svojih autora, u Beogradu je '82 godine kasnije priređen omaž izopačenoj umetnosti, ali ovaj put autorka svinjarije je bila jedna jedina spodoba i to po imenu Marina Abramović!!!

U svakom slučaju, iako je neobavešten narod pojurio kao svinja na masnu krpu i platio čak 600 dinara ulazak u temeljno razbucan muzej, svako iole normalan ostao je šokiran i užasnut gadostima i bljuvotinama koje su tamo pod izgovorom vrhunske umetnosti, bile izložene!

Nije bilo bilborda ni zida u gradu na kome nije osvanuo plakat o njenoj izložbi.Takva obaveštenost , takva urednost u pozivima da se dođe u što većem broju na ovaploćenje klasičnog oličenja i promotivnog lica satanizma ali , osim u par slučajeva, nigde nije bio objavljen nijedan normalan tekst koji postavlja iole suvislo pitanje čemu i kome to treba.

Uglavnom, nad čitavo društvo se nadvio medijski mrak Abramovićke i njenog kluba obožavatelja, što ni najmanje ne čudi jer je I sama njena pojava tamna kao mrak crnji od noći ,sva je negativna ,sva je u naliku onog sto se ne pominje, a sve to zahvaljujući činjenici da je kod nas temeljno uništena likovna kritika, a i ona što je postojala bila je dobrim delom duboko korumpirana a sve sasvim u skladu sa sveopštim manjkom inteligencije...

Jer za razumevanje nečijeg ludila potrebna je makar inteligencija idiota. A ko u Abramovićki vidi umetnost, živi u ludilu za šta ni ne treba gram inteligencije, već samo "jak želudac" da ne povratiš. Manjak inteligencije je u onima koji vide umetnost, tamo gde je nema. Otići na njenu izložbu je stvar prestiža jer nečije ludilo impresionira sadomazohiste koji su verovatno došli na svoje i nakon posete izložbi sigurno su dobili dodatan erotski naboj pa stoga ni najmanje ne čudi pojava raznoraznih Malčanskih Berberina i sličnih likova koji očito stiču nadahnuće posmatrajući ovakve svinjarije.

Postavlja se i pitanje zašto Abramovićku niko ne smesti u nekakvu psihijatrijsku ustanovu jer je očigledno pukla... a Laza Lazarević plače za njom!

Zamislite da je Leonardo da Vinči umesto da naslika Mona Lizu, odlučio da čitav dan vrišti, bičuje se, skače kao majmun , delje smrdljive kosti i sve to predstavi kao umetnost?! Ko bi ga zapamtio? Možda bi pričali o Ludom Leonardu ili da je Rembrant umesto Noćne Straže odlučio da oriba ulicu i da potom popije vodu iz kofe a da to gledaju njegovi fanovi a u Beogradu su očito abramovićkini najveći fanovi bili Slobodan Nakarada koji je smislio ovakvu strahotu od izložbe i Vladan Vukosavljević koji je svojim potpisom odobrio njeno finansiranje! Ako je ovo umetnost onda smo svi Ajnštajni.

Ukratko rečeno, luda žena koja crna umetnica a sve najviše liči na priču o carevom novom odelu s tim što Abramovićka spada u retku kategoriju žena koje podjednako odvratno izgledaju i gole i obučene! Žena je luda i satanista i za ovo se nikada ne sme reći ni prihvatiti da je umetnost.

Svaka čast Nakaradi i Vukosavljeviću što nam podmeću boleštinu sa elementima satanizma kao umetnost i još dobro plaćaju za to. Bolje bi uradili da su ženi platili terapiju! Uostalom postoje dve vrste ludila koje imaju istu pobudu koja se opisuju rečima kako budalama uzeti veliki novac a dati im iluziju da su one nešto bitne i važne.

Uostalom Carica je gola i pritom još bolesnica i treba je tretirati a dok je ovde i obezbediti tuđu negu. Tamo negde nek je leče drugi. Njoj je potrebno ozbiljno lečenje!A bolesnici su svi oni koji idu da je gledaju!

Nekada su ovakve osobe zatvarane u ustanove za mentalno obolele,a danas je to velika umetnost,verovatno shodno vremenu u kom živimo.. Takvih umetnika imamo koliko hoćete u bolnici za duševno obolele u Padinskoj skeli, a ima ih i drugde, recimo na Likovnoj akademiji je izvesni Zoran Todorović koji je kuvao sapun od sala sa svog stomaka, pihtije od kožica nakon obrezivanja dečaka i pravio i prodavao ćebiće od ljudske kose, a Ministarstvo Kulture je i njemu platilo izlaganje na Bijesranju u Veneciji!

Što se "Čistača" tiče, karta je bila 600 dinara, a za te pare svako iole normalan će pojesti veliku gurmansku, popiti pivo ili dva i usput se nagledati i naslušati budala, pa neće morati na izložbu!!!

Jedna majka je tako rekla svom detetu : "ide mama na izložbu" a kada se vratila dete je pita:"mama šta si gledala"? A mama kaže:"nemam pojma. Za mene ta njena umetnost je samo papazjanija ludaka kojih i onako ima na sve strane! Ne treba nam još jedan koji se zove umetnik! Umetnost je nesto drugo, ajde ti drugarice umetnice napravi kristalnu čašu, odsviraj nešto na gitari kao Stivi Von ili možda kao Gari Mur!

To su bili umetnici, a ne uzmeš kameru i dereš se ko lud 20 minuta! To nije umetnosti videlo"! Ipak, najbolju definiciju, bolju od svih kunsthisteričara i piskarala zajedno, dao je jedan novopečeni znalac umetnosti rečima: "aaaa, sad sam shvatio!

Pa ja svako jutro (ili skoro svako jutro) pravim umetnost u mom poljskom klozetu! A ja ovako glup nisam do sada to shvatio!!! Hvala „velikoj umetnici" na inspiraciji"!! Potrudiću se da moju umetnost dostojno reprezentujem, a možda i zaradim koju kintu u saradnji sa Nakaradom i Vukosavljevićem"!!!

Opšte zgražanje bilo je takvo i toliko da se čak oglasio i Ljubodrag Simonović - Duci , bivši jugoslovenski i srpski košarkaš, a danas doktor filozofije, književnik i publicist, koji je povodom retrospektivne izložbe „velike američke umetnice" Marine Abramović sasvim opravdano postavio pitanje o karakteru njene „umetnosti", kao i smislu ulaganja ogromnog novca u organizovanje izložbe imajući u vidu prirodu njenih „umetničkih nastupa" u našoj javnosti. Takav odnos prema „velikoj američkoj umetnici" zasmetao je organizatorima izložbe i svima onima koji smatraju da sve što dolazi sa Zapada predstavlja „najvišu vrednost" i da mi, „provincijalni" i „tupavi" Srbi, nemamo pravo da postavljamo „nezgodna" pitanja.

Marina Abramović je stvorila društveni pokret koji ima sektaški karakter i postala kultna ličnost. Njeni sledbenici ne shvataju prirodu sveta u kome žive i u tom kontekstu prirodu njenih performansa. Oni su postali predmet manipulacije pri čemu se koriste njihovi mentalni problemi i frustracije koje stvara kapitalizam. Performans je zamka.

Ljudi se „oslobađaju" tako što bivaju lišeni kritičke svesti i dostojanstva. Abramovićkini performansi imaju terapeutsku dimenziju.

Ona se obraća ljudima koji su okovani svetom u kome su lišeni ljubavi, kulturnog bića i istorijske samosvesti. Ona nastoji da sa svojim seansama otvori Pandorinu kutiju njihove podsvesti. Kakvi su to ljudi koji imaju potrebu da zavlače prste u vaginu „umetnice", ili koji su oduševljeni njenim masturbacionim seansama?

Kakvi su to ljudi u kojima emocije ne izaziva iskasapljeno dete koje umire na pločniku, već raščerečena vagina napaljene „umetnice"? Radi se o malograđanima koji ne nastoje da se bore za humani svet, već da „zadovolje" svoju izvitoperenu ličnost!

Osnovni „politički" princip sa kojim se rukovodi Marina Abramović glasi: „Ako promenite sebe promenićete svet". Umesto da budu okrenuti prema svetu, mladi treba da se okrenu sebi i da „menjaju sebe" tako, da se u potpunosti prilagode vladajućem poretku koji uništava život i čoveka kao prirodno i humano biće.

Suština životne filozofije Abramovićeve, na kojoj se zasnivaju njeni performansi, sadržana je u njenoj misli: „Nije zastrašujuće skočiti i poleteti, morate skočiti sa oblakodera i opasnost počinje kada treba da dotaknete tlo." Ona ne nastoji da izgradi kritičko-menjalačku svest kod mladih, bez koje nema budućnosti, već takav karakter koji će im omogućiti da prežive u kapitalističkom zverinjaku.

Kakav je to svet u kome čovek „mora da skoči sa oblakodera" i da mu se život svodi na očajničko nastojanje da što duže leti - dok se ne razbije o tlo? Čovek mora da se prilagodi postojećem svetu, što znači da bude spreman da podnese udarce koje mu život neminovno nanosi.

Nije slučajno što se Abramovićkina pedagogija zasniva na principu „Mlade učim da se ne plaše bola. Da se ne boje ničega i nikoga." To su, zapravo, poruke koje oficiri upućuju vojnicima da bi ih fanatizovali - pre nego što će ih poslati na front. Fanatizam je jedna od najvažnijih osobenosti patološkog karaktera na kome insistira Abramovićeva. On upućuje na to, da u bespoštednom kapitalističkom svetu mladi mora da se naoružaju sa fanatičnom borbenom voljom - da bi mogli da prežive. Nije slučajno što su mučenje sopstvenog tela i trpljenje bola najviši izazovi Abramovićkine pedagogije.

Njeni performansi su trening za život. Radi se o stvaranju sado-mazohističkog karaktera koji pruža mogućnost da se preživi u kapitalističkom svetu. Ono što daje „umetnički" privid mučenju tela je to što ono ima ritualni karakter. Nago telo u Abramovićkinim seansama nije telo slobodnog i dostojanstvenog čoveka, već opredmećeno i instrumentalizovano telo roba kapitalizma.

U savremenom kapitalizmu „seksualne slobode" i agresivna pornografija postali su jedno od najvažnijih sredstava za depolitizovanje i degenerisanje ljudi. Putem njih sakati se izvorna erotska i time igračka priroda čoveka koja je antropološki osnov autentične društvenosti.

Performansi Abramovićeve imaju sublimišuću i kompenzacionu prirodu. Ona se obraća mladima koji su lišeni porodične topline i roditeljske ljubavi. Insistira se na „prepuštanju emocijama" i to postaje način na koji mladi treba da se odnose prema njenoj „umetnosti". Ona svojim seansama nastoji da pokrene njihove emocije rukovodeći se na holivudski način degenerisanom maksimom da „jedino ljubav može da spase svet". Abramovićeva u mladima vidi „svoju decu" i putem svojih seansi „nudi im ljubav" koju ne mogu da dobiju u životu.

Na taj način ona postaje Velika Majka, odnosno Big Mama koja pruža roditeljsko okrilje nevoljenoj deci. Način i oblik na koji se pojavljuju Abramovićkine predstave zasnivaju se na egzibicionizmu i senzacionalizmu. U svojoj biti, oni su roba na tržištu show-businessa. Kao i svaka druga roba, ona mora da se podvrgne tržišnim pravilima - da bi mogla da izazove interesovanje potencijalnih kupaca. Provokacija je najefikasniji način na koji se privlači pažnja na tržištu na kome vlada reklamno ludilo.

Pornografski egzibicionizam jedan je od najvažnijih načina da se „šokiraju" malograđani i stekne „popularnost". . Koristeći ikonografiju Marine Abramović može se reći da njena ocvala vagina predstavlja kapiju kroz koju se ulazi u „slobodni svet" američkog imperijalizma.

U svakom slučaju, imajući u vidu totalno urušavanje Muzeja Savremene umetnosti, što zbog odlaska kustosa, što zbog smrtnih slučajeva, što zbog ovakvih skandala, možda bi se jednim udarcem moglo istovremeno rešiti dva problema: njegovim ukidanjem i pripajanjem, Narodni Muzej bi dobio još jednu zgradu čime bi bitno bio proširen izložbeni prostor, popunile bi se praznine u njegovim umetničkim zbirkama a svakako više ne bi bilo ovakvih svinjarija.

Nakon svega ovoga postavlja se pitanje šta je sve moglo da se uradi sa milion ipo eura koliko je straćkano na gadarije Marine Abramović? Recimo moglo je da se sagradi pola jednog od 4 depoa Jugoslovenske kinoteke za šta je svojevremeno iz NIP-a izdvojeno 10 miliona eura koje je pojeo mrak.

Uzgred, šta je bilo sa onim državnim fondom za vanrednu nabavku umetničkih dela čije osnivanje je najavio predsednik države? Da li je bolje bilo ove pare preusmeriti u taj fond i kupovati umetnička dela u inostranstvu radi popune muzejskih zbirki? Da li se sa tim parama moglo organizovati dovođenje velike putujuće izložbe o Tutankamonu koja je trenutno u Budimpešti a po svetu putuje od prošle godine a, pa sve do 2023, a koju bi svakako videlo daleko više posetioca nego golu Abramovićku?

Bilo bi lepo kada bi Ministarstvo kulture jednom saopštilo koliko je novca za otkup muzealija dodeljeno muzejima čiji je Ministarstvo osnivač za prošlu i ovu godinu! Koliko ono beše para je Ministarstvo straćilo za ćefove din-din-dinastije i crne spletke na Belom dvoru ?

Međutim bilo bi jako zanimljivo videti šta bi radilo Ministarstvo kulture u sledećem, za sada hipotetičnom slučaju za koji od srca želimo da se dogodi. Naime reč je o čuvenoj slici Paje Jovanovića za koju se poslednjih 110 godina uopšte ne zna gde je.

Slika Bitka u Teutoburškoj šumi - Furor Teutonicus je monumentalna slika Paje Jovanovića, veličine 20 m2, u pitanju je istorijska kompozicija koja prikazuje bitku i pobedu Germana nad Rimljanima u Teutoburškoj šumi 9. godine n. e.

Na samom kraju 19. veka, kada je bio u naponu snage i na vrhuncu slave, Pavle Paja Jovanović prihvata porudžbinu da za veliku međunarodnu izložbu u Beču naslika upravo bitku u Teutoburškoj šumi. Ozbiljno i s puno želja Jovanović pristupa ostvarenju.

Na vreme završava sliku i predaje je stručnoj komisiji. 1899. godine dobija prestižnu Rajhlovu nagradu i novčani iznos od tadašnjih šest hiljada dinara u zlatu.

Od tada je „Furor Teutonicus" bio izlagan i nagrađivan na izložbama u Parizu 1902. (Médaille d'or, Salon des Art français), Sent Luisu u Americi 1904. (Saint Louis, Silver Medail World's fair), Salcburgu 1909. (Golden Staatsmedaile, Salzburg) i na kraju u Santijago de Čileu 1910. (Museo Nacional de Bellas Artes). Sudeći prema navodima iz umetnikovih „Memoara", slika „Furor Teutonicus" " otkupljena je za Nacionalni umetnički muzej u Santijago de Čileu 1911. pod nazivom „Los Bárbaros". Međutim, nakon skorašnjih provera u Museo Nacional de Bellas Artes u Santijago de Čileu, ustanovljeno je da se slika ne nalazi u zbirci ovog muzeja, te je njena sudbina i danas nepoznata.

E samo je pitanje šta će država uraditi ako se ova slika jednog dana pojavi i još bude ponuđena na prodaju? Da li će opet reći da slika nije naročito bitna pa je zato ne treba kupiti kako bi mogli da dovedu još nekog genija savremene umetnosti? Verovatno bi trebao da vaskrsne Zoran Radmilović i razjuri ih rečima: Marš napolje, bando pokvarena!