Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - spasavanje sela i države'' (16)

Hronika tranzicionog groblja

Branislav Gulan, je član Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, Naučnog društva ekonomista Srbije, novinar, književnik i publicisa, koji se pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo i njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće Društva novinara Vojvodine u 2019. godini! U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' autora Branislava Gulana dobitnik je ,,DARODAVNICE'' - NAJVIŠEG PRIZNANJA Društva za narodno prosvećivanje SVETIONIK iz Kragujevca. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav Gulan

U svakom selu da postoji zadruga!

U okolini Vranja, delu zvanom Poljanica, nekada je bilo skoro 10.000 stanovnika, u 22 sela, a sada ih je svega dve i po hiljade. Škola je pre pola veka imala više od hiljadu đaka, a danas iz svih sela u nju dolazi samo 96 učenika.

Potrebna im je pomoć kako bi poželeli da opstanu i ostanu na selu. Oni žele put, zadrugu, poštu, crkvu, kafanu, stadion, biblioteku... Složni su u očekivanjima i jasni u zahtevima. Zato je i Nacionalni tim za preporod sela Srbije, koji je namenjen, pre svega ovim, rubnim područjima Srbije, odlučio da analizira gde je najhitnije da se pomogne u opstanku i ostanku sela. A, u fazi njihovog nestajanja u Srbiji je čak njih 1.200, ili svako četvrto selo, ili kako piše u Ustavu, naseljeno mesto.

Zoran Despotović, žitelj sela Vlaso, kod Vranja, jedan je od onih momaka u Srbiji koji su zašli u petu deceniju, a da se još nisu oženili. Kaže da živi sa majkom, koja prima penziju. On poseduje nekoliko hektara njiva, u stajama četiri krave mlekulje i nešto stoke u dvorištu. Od majčine penzije plaća troškove, proizvodi sir koji prodaje i od toga žive. Ponekad prodaju i poneko tele ili june, kada ga imaju. Sa setom je autoru ovih redova pričao da je poslednji visoki državni funkcioner koji je posetio Vlaso bio Dragoslav Draža Marković, dakle, bilo je to pre pola veka.

Ovo je pričao i autoru knjige ,,Ruralne sredine Srbije - Spasavanje sela i države'' Branislavu Gulanu, krajem 2019. godine. „Vlada Srbije se u 2019. godini opredelila da zadrugarstvo Srbije pomogne sa 667 miliona dinara. Taj bespovratni novac dobilo je oko sedamdeset zadruga", izjavio je Milan Krkobabić, ministar za regionalni razvoj, 2019, prilikom posete Vladičinom Hanu.

„Cilj nam je da u svakom selu u Srbiji postoji zadruga. To je i uslov da se mali poljoprivredni proizvođači udružuju, da se mladima u seliam ponude isti uslovi za život kao u gradu. Na njima će tada biti da se odluče da li će da ostanu ili da idu iz sela", rekao je ministar.

Govoreći o pražnjenju sela, on je naveo primer Pčinjskog okruga, gde već u tri sela više niko ne živi. On takođe ističe da povratak ljudi na selo zavisi od odgovarajućih uslova i da je jedan od predloga i podizanje agrarnih gradića na raskršću puteva.

Zajedno sa predsednikom opštine, Goranom Mladenovićem, ministar je obišao zadrugu „Grin milk" (Green milk), u selu Lepenica, koja je dobila 6,1 miliona dinara bespovratnog novca za otvaranje mlekare.

U mlekari su početkom 2019. bila zaposlena četiri radnika, dok zadruga okuplja četrdesetak kooperanata. „Nama su svako radno mesto, zadruga i kooperant dragoceni", rekao je Mladenović. Zadruga je dobijeni novac investirala u nabavku opreme za prijem i obradu mleka u gotove proizvode. U zadruzi kažu da su zadovoljni kako je posao krenuo, te da imaju ideju da mleko pakuju u staklenu ambalažu i dostavljaju ga kupcima na kućnu adresu. Inače, napuštanje sela počelo je odmah nakon Drugog svetskog rata. To su tada bili mladići 15 do 20 godina. Poneki od njih danas, kada su starci u trećoj fazi životnog veka, vrati se u selo da u njemu završi život.

Stranac (ne) može biti vlasnik

Prema članu 3 Zakona o privatizaciji, iz privatizacije se izuzima nacionalno bogatstvo, odnosno zemljište, a i Zakon o zemljištu zabranjivao je prodaju zemljišta strancima. Jer ono se tretiralo kao teritorija. Stranci, su međutim, govorili da oni nisu vlasnici zemljišta nego preduzeća i na osnovu toga su obrađivali nekad tuđu, a sad svoju zemlju. Na mala vrata njima je pre nekoliko godina omogućeno da mogu da imaju šta hoće i koliko hoće u Srbiji. Dosada su dobijali po 10.000 evra za otvaranje radnih mesta po zaposlenom. Sad u Novom Sadu u budućoj fabrici čokolade, kako je nedavno objavljeno, dobiće po zaposlenom od siromašne države Srbije čak 120.000 evra!

Al Dahra i Elit agro oru oko 29.000 hektara, Al Ravafed više nije gazda. Otkada je 2013. godine u Abu Dabiju tadašnji potpredsednik Vlade Srbije i ministar odbrane Aleksandar Vučić, danas predsednik Republike Srbije, potpisao je međudržavni sporazum o saradnji sa ministrom spoljnih poslova Ujedinjenih Arapskih Emirata Abdulahom bin Zajedom Al Nahjanom, ugovor po kome bi u srpski agrobiznis ušle tri arapske kompanije - Al Ravafed holding (Al Rawafed Holding), Al Dahra, a od skoro i Elit agro LLC (Elite Agro LLC). Od te godine su na ovdašnje oranice posredno ušle firme Optim investments grup (Optim Investments Group) i Optim junajted investment (Optim United Investment) - preko Al Ravafeda, Al Ain Holding - preko Al Dahre, i od skoro Jas holding (Yas Holding) - preko firme Elit agro.

Slika arapskih polja u Srbiji značajno se promenila od oktobra 2018. godine do danas. Naime, do tada je najviše poljoprivrednog zemljišta obrađivala Al Ravafed Srbija, ali je odskora izgubila primat među Emiraćanima na srpskim njivama. Najpre je u oktobru 2018. godine Al Dahra došla u posed nekadašnje imovine PKB-a, a marta meseca 2019. Elit agro LLC preuzeo je Al Ravafed holding, pa time posredno i Al Ravafed Srbiju.

Ta koncentracija odobrena je firmi Elit agro u skraćenom postupku Rešenjem Komisije za zaštitu konkurencije Republike Srbije (KZK) od 5. marta 2019. godine.Tako trenutno Al Dahra (Al Ain Holding), u posedu ima oko 17.000 hektara nekadašnjeg vlasništva PKB-a

Potpisan ugovor o prodaji-PKB-a-kompaniji-Al-Dahra.htm njeno je i preduzeće Rudnap agrar koje, prema podacima sa sajta ove kompanije ima zasađeno voće na 130 hektara na Fruškoj gori, pisali su istraživači Voice centra Slađana Gluščević i Miloš Katić, na sajtu Agrosmart.net.

Elit agro (Yas Holding), u vlasništvu sada ima oko 2.700 hektara, a u zakupu 9.321 hektara. Ukupno, arapske firme u našoj zemlji gazduju ili u dugoročnom zakupu na 20 i 30 godina poseduju oko 29.151 hektar. Do oktobra 2018. godine najveći arapski gazda ovdašnjih njiva bio je Al Ravafed Srbija, koji je posredno deo Al Ravafed holdinga. Bavio se pretežno uzgojem pšenice, kukuruza, suncokreta i soje na oko 10.400 hektara, od čega je 2.586 hektara sopstvenog zemljišta, a ostalo je koristio po osnovu ugovora o poslovno - tehničkoj saradnji i ugovora o dugoročnom zakupu.

Elit agro - u Maroku, Mauritaniji i kod nas

U svetskom agrobiznisu Elit agro, a pogotovo Al Ravafed holding, nisu bitni igrači. U sektoru ratarstva uglavnom nisu prisutni u velikoj meri, sem u Srbiji. Kada je reč o Al Ravafed holdingu, osim firme koja posluje kod nas, u njegovom sastavu je Al Ravafed agrikalčr Abu Dabi (Al Rawafed Agriculture Abu Dhabi), koja prema podacima sa sajta kompanije ima samo 50 hektara organske proizvodnje u UAE. Treća članica Al Ravafed holding je Al Ravafed u Namibiji koji ima 180 hektara palmi i 20 hektara vinograda.

Elit agro najvećim delom okrenut je proizvodnji voća i povrća, a plantaže, odnosno plastenike ima u Emiratima, Maroku i u Mauritaniji. Na sajtu ove kompanije nema podataka o površinama pod voćem, povrćem ili drugim kulturama ili pak obimu proizvodnje i prodaje. Elit agro u Srbiji je osnovao preduzeće Jugo elit agro (Yugo Elite Agro) koje je 2014. godine kupilo poljoprivredno preduzeće "Zobnatica". Jugo elit agro se u Agenciji za privredne registre (APR) vodi kao mikro preduzeće sa poslovnim prihodom oko 30 miliona dinara u 2017. godini. U vlasništvu ima 114 hektara, a 1.507 hektara u dugoročnom zakupu.

Tokom 2016. godine došlo je do promena u proizvodnoj i setvenoj strukturi na zobnatičkom imanju - prodate su sve svinje i zatvorena je farma koja je isporučivala 11.000 tovljenika godišnje, a podignuta je plantaža borovnica .

Pre toga na većim površinama zasađen je krompir. Inače, pre dolaska Arapa u "Zobnaticu", ovo preduzeće bilo je predmet spornih privatizacija, a kada ga je 2014. kupovao Elit agro imalo je 464 akcionara - 23,25 odsto akcija je bilo u vlasništvu fizičkih lica, a 76,76 odsto u vlasništvu pravnih lica.

Poslovanje i plaćanje obaveza stalno pod velom tajni

Al Ravafed Srbija je preduzeće osnovano 2014. godine prema ugovoru o zajedničkom ulaganju između Al Ravafed internešnl investments iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i Republike Srbije koju predstavlja Vlada Republike Srbije

Ugovor je sklopljen na osnovu sporazuma o međudržavnoj saradnji na koji su paraf stavili Vučić i bin Zajed. Ispred Vlade Srbije ugovor je potpisao tadašnji ministar privrede Dušan Vujović, a ispred Al Ravafed holdinga, odnosno njegovog zavisnog društva Al Ravafed investmentsa - Mahmud Ibrahim Al Mahmud.

Al Ravafed Srbija gazdovala je u nekoliko preduzeća - u Vojnoj ustanovi "Morović" u Karađorđevu, u "Bačkoj" u Sivcu, u "Jadranu" u Novoj Gajdobri, oko stotinu hektara obrađuje u Baču, ima oranice pod sistemom za navodnjavanje i u Sonti. U javnosti se često postavljalo pitanje da li i u kom iznosu Al Ravafed državi plaća zakup oranica iznajmljenih na dvadeset i trideset godina, ali jasan odgovor nikada nije dobijen ni od Vlade Srbije, to jest Ministarstva odbrane (nadležnim za Vojnu ustanovu "Morović"), ni od Vlade AP Vojvodine koja takođe ubira deo sredstava od zakupa poljoprivrednog zemljišta.

Odgovor nije stigao ni od lokalnih samouparava Bačka Topola, Bač i Bačka Palanka, gde se nalaze oranice koje koristi ova arapsko-srpska firma. Novosadski Istraživački centar VOICE je tada bio uputio Ministarstvu odbrane pitanje koliko je na ime zakupa oranica u VU "Morović" platio Al Ravafed, međutim, odgovor nije dobio.

Kada je reč o Karađorđevu, prema ugovoru o zajedničkom ulaganju iz 2014. trebalo je da VU "Morović" dobija 20 odsto profita od zemljišta u vlasništvu Vojne ustanove, koje koristila zajednička firma Al Ravafeda i Srbije.

Tokom prvih deset godina njive u arendi trebalo je da budu plaćane 250 evra po hektaru, a u narednih deset do 370 evra. Taj zakup po ugovoru traje 20 godina, ali se automatski produžava na još 20 ako se implementira početni investicioni plan - 115 miliona evra u sisteme za navodnjavanje i agrotehnički razvoj u prve četiri godine. Javnosti, međutim, nisu dostupne informacije o tome da li je u irigacione sisteme Al Ravafed Srbija uložio toliko.

Elit agro LLC kupio je 100 posto udela u Al Ravafed holdingu i time ostvario posrednu kontrolu nad zavisnim društvom Al Ravafed internacional investment koje ima udeo od 80 odsto u preduzeću Al Ravafed Srbija doo.

U rešenju Komisije za zaštitu konkurencije navodi se da je kao akt o koncentraciji dostavljen kupoprodajni ugovor od 21. januara 2019. godine, zaključen između Optim investment grup iz UAE i Optim junajtid investment iz UAE, kao prodavca, i Elit agro LLC, kao kupca. Predmet kupoprodaje je stopostotni udeo koje prodavci imaju u Al Ravafed holdingu.

Al Dahra u vlasništvu šeika Muhameda bin Zajeda

Kako se navodi na sajtu Global Ag Investinga, platforme koja pruža uvid u globalni sektor investicija u poljoprivredi, Al Dahra je u vlasništvu šeika Muhameda bin Zajeda Al Nahjana. Upravlja sa 81.000 hektara širom sveta, posluje u Egiptu, Grčkoj, Maroku, Namibiji, Saudiskoj Arabiji, UAE, Indiji, Pakistanu i Srbiji. Prošle godine kupila je za oko 245 miliona dolara najvećeg rumunskog poljoprivrednog proizvođača - Agrikost. Na sajtu kompanije Al Dahra navodi se pak da je to jedan od multinacionalnih lidera u agrobiznisu, da upravlja sa 400.000 hektara na kojima je 1.200 sistema za navodnjavanje i više od 2.000 poljoprivrednih dobara.

Ulagači iz Emirata povlašćeni u Srbiji

U međudržavnom sporazumu naše zemlje i Ujedinjenih Arapskih Emirata iz 2013. godine navedeno je da ugovori, sporazumi, projekti sa UAE ne podležu procedurama javne nabavke i tendera ili drugim procedurama koje su definisane nacionalnim propisima Republike Srbije. U tom dokumentu rečeno je - da bi se investiralo u razvoj poljoprivredne proizvodnje i modernizaciju postojeće poljoprivredne infrastrukture, Srbija je spremna da ponudi vodećoj poljoprivrednoj kompaniji iz UAE imovinu u poljoprivrednim društvima u državnom vlasništvu u dugoročni zakup poljoprivrednog zemljišta, odnosno ekonomsku saradnju koja će biti definisana ugovorima ili sporazumima o kupoprodaji, dugoroćnom zakupu, koncesiji, prodaji kapitala u postojećim društvima..

Promene u APR-u pre rešenja o kupovini preduzeća

Elit agro je krajem januara 2019. godine podneo Komisiji za zaštitu konkurencije prijavu koncentracije i u skraćenom postupku mu je već 5. Marta te godine odobreno da preuzme Al Ravafed holding i posredno, njegovo zavisno društvo Al Ravafed investment internešnl. Rešenje Komisije izdato je 5. marta 2019. godine.

Međutim, a već dan ranije je došlo do promena u Agenciji za privredne registre - u preduzeću Al Ravafed Srbija u kojem 80 odsto udela ima Al Ravafed internešnl, promenjeni su predsednik i članovi nadzornog odbora, pisali su istraživači novosadskog Voice centra Slađana Gluščeviuć i Miloš Katić.

Pojam „otimanje zemljišta" označava kupovinu ili dugoročni najam velikih površina plodnog zemljišta u zemljama u razvoju ali sve češće i u razvijenim zemljama, a suština je u koncentraciji poljoprivrednog zemljišta koju u drugim zemljama sprovode velike korporacije, individualni investitori ali i vlade.

U Srbiji, prema analizi organizacije GRAIN, postoje tri takve kompanije: nemački Tenis i arapske Al Dahra i Al Ravafed. Klemens Tenis, vlasnik nemačke klanične industrije Tenis, pominje se kao investitor koji namerava u stočarstvo u Srbiji da uloži 462,7 miliona američkih dolara, a pripašće mu i 15.000 hektara zemljišta. GRAIN navodi da Al Dahra u Srbiji ima 9.000 hektara, a investicije te kompanije iznose 400 miliona dolara, dok Al Rafaved ima investicije vredne 156,9 miliona dolara i Vlada Srbije daje domaće poljoprivredno zemljište u zakup na 99 godina.

Na pitanja koja je VOICE poslao Vladi Srbije, a tiču se ugovora i poslovanja kompanija Al Dahra, odnosno Al Ravafed, nije odgovoreno u zakonskom roku, navodi taj novinarski istraživački centar.

Problem „otimanja zemljišta" je najizraženiji u afričkim zemljama, ali Odbor za privredu i socijalna pitanja Evropskog parlamenta navodi da je ukupnog poljoprivrednog zemljišta u Evropi sve manje, a sve je više zemlje u rukama odredjenih velikih preduzeća pa tako jedan posto poljoprivrednih gazdinstava kontroliše 20 odsto poljoprivrednog zemljišta u EU, a tri posto poljoprivrednih gazdinstava kontroliše 50 odsto poljoprivrednog zemljišta, javila je Agencija Beta , 12. oktobra 2016. godine.

Otimači zemlje u Srbiji

Kompanije iz Ujedinjenih Arapskih Emirata Al Dahra i Al Ravafed i nemački ,,Tenis'' u Srbiji su „otimači zemljišta", pisao je Vojvođanski istraživačko - analitički centar (VOICE), pozivajući se na izveštaj referentne medjunarodne nevladine organizacije GRAIN za 2016. godinu. Tenis kada je video da nema mogućnsoti da bez carian i olakšica izvozi obećanih četiri milioan svinja iz Vojvodien u Rusiju, odsutao je od tog posla, odnosno gradnje farmi. A, izvoza nema jer zbog vakcinacije protiv bolesti svinjske kuge, koj je posle nekoliko decenija ukinuta 15. decembra 2029. godine u Sribji, svinjsko meso nije moglo da se prodaje u EU. Odnosno, EU ga nije htela.

I ne samo to, da nije moglo da se prodaje u EU, već nije moglo ni da se transportuje preko zemalja EU ni drumom, ni železnicom, ni vodenim putevima. Tek kad je to saznao vlasnik ,,Tenisa'' on je odlučio da odloži gradnju za neka bolja vremen. Inače, treba istaći i to da je nekoliko decenija svake godine Srbija uvozila vakcine protiv kuge u godišnjoj vrednosti od 25 miliona dolara.

Nijedan ministar do sada to nije uspeo ili nije hteo ili nije smeo da spreči. SAD je skupio hraborsti ministar poljoprivrede da to učini Branislav Nedimović. Nestabilnost u proizvodnji je bio i glavni razlog da u Srbiji praktičlno nisu ni postojale stočarske zadruge. Smanjio se stočni fond, pa sad ne da nema mesa za izvoz, već ni dovoljno za potrebe Srbije. Ali, problemka nema. ,,Tenis'' će sad umesto izvoza mesa iz Srbije njega uvoziti na ovo tržište.

Dakle, on neće biti bez posla u zemlji Sbiji. Vakcinaaciaj je ukinuta, a sad je potrenbo za tri godine da se obnovi stočni fond, pa će onda i svinje iz Srbije krenuti u EU. Inače, da su nas toga dana primili u EU (kada je 15. decembra 2020. godine ukinuta vakcinacija) da bi postali njihova članica sa statusom zemalja koje su poslednje primljene bilo bi potrebno da prođe šest godina! Za sada je sve to na dalekom štapu

Međutim, nemačkom ,,Tenisu'' se nije posrećilo da izgradi četiri - pet farmi svinja u Vojvodini da po bezcarinskom režimu izvozi godišnje svinje po četiri miliona tovljenika u Rusiju. Sve je bilo gotovo, ali kada je tgrebala da počne gradnja farmi, vlsnik ,,Tenisa'' je saznao da nema bezcarinskog izvoza svinja i sviojkog mesa u Rusiju.

Razlog je bila nemogucnost transporta preko EU.Odnosno nema zbog tadašnej vakcinacije protiv bolesti kuge, svinje i svinjsko meso nisu se mogli a nemogu se ni danas izvoziti u EU. Jer, vakcinacija je ukinuta zvanično 15. decembra 2020, godine.

Sad je potrebno da prođu tri godienda seobnovi stočni fond, pa da se tek odna krene u EU, ali i Rusiju.Pored togsa nisu se mogli ni transportovai u EU, preko njihovih zemalja. A, susedi Srbije su, članice EU, Mađarska, Rumunija, Bugarska i Gračka.

Preko njih nije moglo da se vozi ovo meso. Moglo je ponekad da se u Crnoj Gori u Baru napuni brod pa da ide u Rusiju. Ali to je trajalo i po 45 dana. Kada je to uvideo partner iz Nemačke je odustao od gradnji farmi u Srbiji, a od Vlade Srbije je stigla informacija da se zasad odlaže taj posao. Međutim, ,,Tenis'' nije otišao iz Srbije.

Pošto Srbija nema dovoljno mesa, sad obavlja uvoz svinja iz mesa iz Nemačke i Slovačke. Te zemlje su bliže Srbiji od Hrvatske iz koje se do nedavno uvozilo ovo meso!? Okrenuli smo se skupljoj kupovini i dužem transport iz Nemačke i Slovačke. Verovatno su svinje i meso kvalitetniji nego kod suseda!?

Hronika tranzicionog groblja

Prodaja strateških resursa u državnom vlasništvu, je velika ekonomska šteta, ali su oligarhijske grupe koje su to prodavale ostvarile veliku materijalnu korist, a položaj radničke klase, koja nestaje (samo u agraru posao je izgubilo 100.000 ljudi) je još gora, smatra dr Marija Obradović, autor knjige „Hronika tranzicionog groblja".

Privatizacija ne može biti poštena jer nema empirijskog dokaza da je ijedna privatizacija ikada bila poštena! Privatizacija je jedna špekulativna aktivnost, i ona je uvek na štetu firme koja se privatizuje, a naročito zaposlenih.

Jer, posle privatizacije oni u svojim firmama postaju prekarni radnici, odnosno nadničari, bez ikavke sigurnosti za posao, zaradi pa i život. To je jedan od najrazvijenijih oblika pljačkanja radničke klase, kaže dr Marija Obradović, saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije.

U svojoj novoj knjizi „Hronika tranzicionog groblja" u kojoj je analizirala privatizaciju u Srbiji od 1989. do 2012. godine, empirijski je dokazala da je cilj privatizacije bio promena svojinske strukture društva, a ne unapređenje efikasnosti privređivanja, bilo pojedinačne firme, bilo ekonomskog sistema u celini.

Srbija, Kina, Kambodža...

„Na primeru Srbije to je potpuno evidentno. Putem privatizacije uništeno je 98 posto industrijskog potencijala Srbije, a u industriji je radilo više od milion ljudi, a nivo nacionalnog dohotka, odnosno bruto društvenog proizvoda danas je znatno manji nego što je bio na početku, 1989. godine, s tim, što je industrijska proizvodnja danas, na nivou iz 1970. godine", kaže Obradovićeva.

Ona dodaje da Srbija otkad obavlja privatizaciju društvene svojine nije u stanju da stigne nivo BDP-a kakav je bio na samom početku, 1989. godine. A, kako sada ide rast, verovatno ga nikad neće stići, ili će ga stići „u nekoj dalekoj budućnosti". „Privatizacija je u celoj istočnoj Evropi i SSSR-u dovela do znatnog urušavanja društveno-ekonomskog položaja radničke klase.

Danas je cena rada u Srbiji niža nego u Kini ili Kambodži. Na početku privatizacije, Srbija je imala prosečnu platu od 1.500 maraka, a sada, za minimalnu platu koja iznosi 140 dinara po satu, radi 350.000 ljudi", dodaje dr Marija Obradović. Ona naglašava da svi empirijski, ekonomski pokazatelji pokazuju da cilj privatizacije nije bio ekonomski razvoj, već politički interes koji podrazumeva promenu svojinske strukture društva, odnosno, kako kaže češki marksistički filozof Karel Kosik - reč je o udaru kontrarevolucije, a privatizacija je jedna od glavnih mera tog talasa.

Srbija postaje kolonija ako proda još četiri blaga „Istakla bih zanimljivu činjenicu da ni Jugoslavija ni SSSR nisu imali negativne stope društvenog rasta pre privatizacije, a da se nakon toga godinama suočavaju sa negativnim stopama, što potvrđuje tezu da je reč o meri kontrarevolucije", kaže ona. I kroz istoriju se pokazalo da je privatizacija bila mera kontrarevolucije.

Prvu privatizaciju u Evropi izvršila je 1933. godine Hitlerova fašistička vlada, i njen cilj je bio privatizacija imovine nacionalizovane tokom Vajmarske republike. „Tokom Vajmarske republike nivo nacionalizacije bio je jako visok, kao u SSSR-u, i mnogi zapadnoevropski teoretičari smatraju da je finansijski kapital podupro formiranje Nacionalsocijalističke partije da bi poništio nacionalizaciju". o Kad je reč o ekonomskom boljitku koji donosi privatizacija, ističe da u Velikoj Britaniji, za vreme vlade Margaret Tačer, posle privatizacije železnica, one nisu postale ni efikasnije, ni bolje, ni jeftinije. U Italiji je '90-ih godina privatizovana „Al Italija", a privatizacija je dovela samo do toga da je veliki broj ljudi izgubio posao, a cena karte je jako porasla.

Deca komunizma

Privatizacija u zemljama bivše SFRJ nije dovela ni do kakvog ekonomskog prosperiteta. Izuzev Slovenije, nijedna republika nije dostigla nivo nacionalnog dohotka iz 1989. Međutim, Slovenija je taj nivo dostigla 2008. kad počinje svetska ekonomska kriza, i tada počinje pad nacionalnog dohotka i industrijske proizvodnje.

Evropska periferija

„Za razliku od zemalja koje su imale brze privatizacije, u Sloveniji je taj proces bio jako kontrolisan i jako dug. S jedne strane, privatizacija je najmanje oštetila privredu u Sloveniji, međutim, moramo da kažemo da su u toj privatizaciji nestale neke značajne slovenačke firme, poput 'Elana'.

Neke su uspele da prežive, poput 'Gorenja', a ima takvih firmi i u Srbiji, poput 'Metalca' ili 'Niš ekspresa', ali to su firme gde je radnička klasa bila organizovana i uspela je da ih preuzme putem radničkog akcionarstva", istakla Obradovićeva u razgovoru za Agenciju ,,Sputnjik''.

Na pitanje da li je cilj tranzicije bio dovođenje bivših socijalističkih zemalja u polukolonijalni položaj, kaže da je ta teza bila veoma rasprostranjena početkom '90-ih u Velikoj Britaniji. Profesor ekonomije na Londonskom univerzitetu dokazivao je da je promena u istočnoj Evropi i raspad SEV-a bio put za vraćanje istočnoevropskih zemalja u položaj evropske periferije, i on je isticao značaj „spoljnog faktora".

„Međutim, istraživanja koja sam ja radila tu tezu donekle problematizuju. Mislim da je ključ za sve što se desilo u SSSR-u, Istočnoj Evropi i Jugoslaviji, u formiranju unutrašnjih snaga kontrarevolucije. Veliki broj ljudi u Srbiji koji su početkom '90-ih otvarali svoje privatne firme ili su učestvovali u privatizaciji društvenih, bili su direktno deo komunističke nomenklature, ili su to bila njihova deca.

To su pokazali rezultati istraživanja koja su rađena '90-ih. Jedno istraživanje javnog mnjenja iz 1989. pokazalo je da je za privatizaciju, odnosno određene ekonomske promene, bilo 66 odsto pripadnika komunističke nomenklature, dok je 58 odsto radničke klase u Jugoslaviji podržavalo federalnu Jugoslaviju i socijalističko samoupravljanje. Dakle, teza da su kontrarevoluciju izveli komunisti samo je donekle tačna".

Privatizacija nemoguća bez ratova!

Dr Marija Obradović smatra da bez ratova privatizacija ne bi bila moguća. Bez nacionalističke i klerikalne propagande, ovakva privatizacija ne bi bila moguća jer je putem te ideologije i ratova došlo do dezorganizacije i dezorijentacije radničke klase. „Jasno je da je veliki broj pripadnika radničke klase podržao nacionalističku politiku zato što je bila praćena netačnom tezom da je svaka nacija u Jugoslaviji ekonomski oštećena i stvarana je lažna slika kod ljudi da će stvaranjem nacionalnih država i privatizacijom doći do boljeg materijalnog položaja. Mislim da se sada kod većine pripadnika radničke klase stvara svest koliko su prevareni", kaže ona.

Rat je doprineo da se stvaranjem jednog neregularnog sistema izvrši privatizacija koja se na celoj teritoriji Jugoslavije sprovodila i tokom ratova. „U knjizi donosim dokument iz 1999. sa sastanka održanog u SPS-u gde oni usred bombardovanja, u aprilu 1999. godine, donose zaključak da trebaju ubrzati privatizaciju. U smislu - možda ćemo sada izgubiti vlast, pa da uzmemo šta možemo".

Biće još „Agrokora"

Firme poput hrvatskog „Agrokora" ne mogu opstati zato što privatizacija nikada i nigde nije dovela do povećanja ekonomske efikasnosti. Vođe demokratswkih promena u SRbiji, koji I danas dobrim delom kreiraju ekonomksu politiku, su uvek tvrdili supreotno. To još nije stiglo, a da li će iada će - ne znamo! Sve firme nastale tokom privatizacije očigledno nemaju ekonomsku budućnost, ističe Obradovićeva u svojoj knjizi. „Primer 'Agrokora' je najvidljiviji, ali imamo i ogroman broj firmi i u Srbiji i u Hrvatskoj koje su potpuno nestale u toku procesa privatizacije, a koje su bile jako uspešne društvene firme. A, te firme koje su nastale spajanjem određenih elemenata različitih firmi društvenog kapitala, kao što je 'Agrokor', pokazuju da špekulantski način organizacije proizvodnje ne može biti profitabilan ni efikasan, niti da mogu opstati na duži rok. Mislim da će slučajevi poput 'Agrokora' biti sve češći i češći. I u Sloveniji, a naročito u Srbiji. Nažalost!?".

Kad je reč o mogućoj prodaji strateških resursa poput „Telekoma" ili poljoprivrednog zemljišta, ističe da privatizacija velikih sistema nigde u svetu nije bila efikasna...

o (Nastaviće se)