Pandemija je u Nemačkoj izvela građane na ulice da traže ukinuta prava i slobode

Veliko buđenje Nemaca

Epidemija korone je Nemcima otvorila oči da vide kako žive u sistemu koji im ne nudi nikakve alternative. Sve je jednoobrazno, uvek je jedno mišljenje toliko dominantno, da se ostala ni ne primećuju. Narod to više ne želi da trpi, kao ni Veliku koaliciju koja planira da postane večita i počeo je da izlazi na ulice uprkos zabrani okupljanja. Vladajući režim za sada pokušava da ignoriše proteste o kojima čak i etablirani mediji sve redovnije izveštavaju.

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

Panikdemia (kako se sve češće u svetu preimenuje pandemija) oko korone na početku je izgledala kao dobra prilika da se režimi još više udalje od naroda i da se ljudima nametnu dodatna ograničenja, navodno u svrhu njihove bezbednosti, ali u suštini da bi se ojačale pozcije političke elite.

Jedno otvoreno pismo katoličkih veledostojnika koje je početkom maja inicirao nadbiskup Karlo Maria Vigano, a koje je potpisalo više od 20.000 biskupa, kardinala i sveštenika iz celog sveta, izazvalo je burne reakcije u Nemačkoj, jer je jedan od potpisnika i veoma uticajni kardinal Gerhard Ludvig Miler iz Regensburga.

U pismu se kritikuje kako se opravdani strah od korona-epidemije zloupotrebljava u neke ciljeve koji nemaju veze sa zdravljem. „Ne mogu da razumem zatvaranje crkvi u vremenu kada su supermarketi i dalje otvoreni", rekao je Miler u svom intervjuu nemačkom listu „Die Zeit".

Nešto u celoj toj priči ne štima, saglasni su potpisnici i izražavaju sumnju kako se situacija zloupotrebljava da bi se ograničile verske slobode i stvorila jedna naddržava koja bi kontrolisala ceo svet i kojoj bi bile podređene (bar u zdravstvenom sektoru) dosadašnje nacionalne države. Teorija zavere, rekao bi neko, ali te slutnje zvuče dosta drugačije kada ih saopšte crkveni velikodostojnici. Kardinal Miler je priznao kako se na njega vrši pritisak da povuče svoj potpis, ali da on to neće učiniti. Kao ni drugi potpisnici.

Nemačka je tokom epidemije uvela veoma blage, gotovo neprimetne restriktivne mere, ali su i one bile dovoljne da na ulične proteste izvedu desetine hiljada ljudi. U stvari, karantin i ograničavanje kretanja bili su samo inicijalna kapisla da ljudi konačno počnu da se bore protiv sve većih ograničavanja svojih sloboda. Ono što je trebalo da ojača režim, ojačalo je narod u njegovoj težnji za više demokratije.

Sve je počelo u Berlinu, još krajem marta meseca, kada se na poziv preko društvenih mreža na Aleksandarplacu okupilo nekoliko hiljada ljudi. Organizator nije bila nikakva stranka, niti politički pokret, iza svega su stajali nezadovoljni građani.

Od tada je svake subote na istom mestu bila organizovana narodna tribina na kojoj su se smenjivali govornici. Vlast je bila nemoćna da spreči ove mirne demonstracije. Kada je ogradila Aleksandarplac, demonstranti su počeli da se okupljaju na drugom mestu,

Posle Berlina protesti su počeli i u Štutgartu, a u međuvremenu se održavaju svake subote diljem Nemačke, uvek u isto vreme i uvek na isti način: to su javne tribine na kojima nezadovoljni sistemom iznose svoje mišljenje.

Tragično je za Republiku koja se toliko hvalila navodnim medijskim slobodama, da se građani o nekoj temi obaveštavaju na ulici, putem razglasa i megafona. Ali, stalni protesti su delimično urodili plodom, pa su i mediji počeli da informišu ne samo o događanjima, već i o ciljevima protesta.

Kao po komandi stotine hiljada, pa i milioni Nemaca su otvorili oči i probudili se u državi koja sve više liči na jednopartijsku. Od osnivanja Savezne Republike Nemačke 1949. do danas, CDU je 51 godinu davala kancelara, a ostalih 20 SPD. Ove dve partije u međuvremenu su preko Velike koalicije ukupno 14 godina zajedno na vlasti.

Prva Velika koalicija nastala je još 1966. godine, ali je trajala jedva tri godine. Ova aktuelna traje već preko 11 i obe partije su saglasne da tako treba nastaviti i dalje.

CDU je nastala posle rata u novoformiranoj SR Nemačkoj, tačnije u britanskoj okpacionoj zoni i trebalo je da okupi predratne desničare koji nisu sarađivali sa nacistima. U američkoj okupacionoj zoni, tačnije u Bavarskoj, nastala je njena sestra, partija CSU koja je samo u toj pokrajini aktivna.

SPD je stara radnička partija nastala još u 19. veku od delova tadašnje Socijalističke partije i mnogi njeni prvaci (kao na primer Vili Brand) uzeli su aktivno učešće u ilegalnom pokretu otpora nacistima.

Šta ideološki vezuje ove tri stranke, posebno jednu strogo tradicionalnu i patrijahalnu CSU sa liberalnom, radničkom SPD? Ništa, ali je CSU u večitoj koaliciji sa CDU-om, koja je od rata na ovamo najjača stranka u Bundestagu. Njih dve su vremenom toliko prisvojile nekadašnje ciljeve SPD-a (posebno u pogledu stvaranja socijalno pravedne države) da ih je skoro nemoguće razlikovati.

Stari nemački vic iznosi dilemu prosečnog birača: „CDU mi nudi povećanje poreza od 0,1 odsto i povećanje penzije od 0,1 odsto, a SPD povećanje poreza od 0,11 odsto i penzija od 0,11 odsto. Za koga da glasam?" U suštini, za koga god da glasate u Nemačkoj, glas ide istom uskom krugu.

Nemcima je dosta toga i zato sve masovnije izlaze na ulice. Korona i karantin su samo okidačka kapisla.

Režim u ovom trenutku nema pravi odgovor na ove proteste. U Minhenu je policija za 17. maj odobrila skup sa 5.000 učenika, ali ih je došlo mnogo više, pa su neki ostali izvan ograđenog prostora, ali su ipak učestvovali. Isto je bilo i u Štutgartu i mnogim drugim gradovima. U Berlinu je bilo dozvoljeno okupljanje samo 50 osoba ispred zgrade Bundestaga, pa su protesti (sa po 50 učesnika) bili organizovani po celom gradu.

Još od samog početka primećeno je učešće ljudi sa različitih krajeva političkog spektra: od levičara, preko centrista do krajnjih desničara. Parole se svode na zahteve za vraćanje sloboda narodu, a govornici redovno iznose zahteve o promeni sistema kako bi se vlast ponovo vratila narodu. Dosadašnja politička elita je, kako oni smatraju uz burno odobravanje prisutnih, odslužila svoje.

U pokrajini Brandenburg su političari sa liste AfD-a pozvali narod na borbu za „osnovna prava i razumnu politiku". U Drezdenu se veoma popularni predsednik vlade pokrajine Saksonije Mihael Krečmer (CDU) obratio okupljenima i sat i po odgovarao na njihova pitanja u vezi politike za vreme epidemije. On je jedini pripadnik vladajuće političke elite koji se usidio to da uradi. Većina drugih osuđuje proteste zbog iznošenja onoga što nazivaju „teorijama zavere", ali i zbog učešća pripadnika političkih grupacija koja se smatraju ekstremističkim. O strahovima i sumnjama okupljenih niko, osim Krečmera, nije javno progovorio.

Prvi, makar privremeni uspeh protesta je skidanje sa dnevnog reda pitanja uvođenja obavezne vakcinacije. Ovo pitanje nije samo za Nemce od krucijalnog značaja, jer zadire u osnovna prava pojedinca - telesnu nepovredivost.

Ono što je dalekosežnije je zahtev za pristup pravim informacijama ne samo o koroni, već i o celokupnoj politici. Zašto je važno uvođenje nekih mera, pitaju učesnici. Tu su prozvani više mediji, a manje političari, jer je njihovo izveštavanje, smatraju kritičari, veoma jednostrano.

Kao primer se iznosi izveštavanje o studiji dr Hendrika Štreka koja je bacila drugačije svetlo na dosadašnje paničarske tvrdnje etabliranih epidemiologa. U svojoj studiji, koju je uradio po nalogu i za račun vlade pokrajine Severna Rajna - Vestfalija, on je ispitao sve stanovnike jednog sela koje se smatralo žarištem epidemije i to tako što je uzimao i probe za utvrđivanje prisustva antitela kako bi otkrio tačan broj zaraženih (mnogi nisu imali nikakve simptome, pa nisu ni testirani na prisustvo virusa).

Pošto je došao do zaključaka koji protivreče paničarima, a ne postoje naučno validni rezultati koji bi osporili njegovo mišljenje, mediji i elita su se na njega obrušili jer je delove svoje studije učinio dostupne širokoj javnosti, pre nego što je struka iznela svoje mišljenje o njima.

Umesto da se diskutuje o naučnim zaključcima, Štreku se inputira kako je od svoje studije želeo marketinški da profitira i od toga se u medijima pravi afera koja pažnju javnosti skreće sa esencijalno bitnih zaključaka studije. Spinovanje, kao u udžbeniku: nije važno šta je, već kako je rečeno.

Ni to, međutim, ne može da prevari javnost koja sve više i sve glasnije traži preispitivanje postojećeg političkog sistema i vraćanje onog vremena kada su na političkoj sceni zaista postojale alternative za koje birač može da glasa, a ne jednoobraznost koja sada vlada.

Za sada ovaj pokret nema ni lidera, a ni ideologa, ali je pitanje trenutka kada će se oni pojaviti. Radnički protesti u 19. veku u početku isto nisu imali nikakvo centralno vođstvo, pa su ga dobili.

Čelični kancelar Bizmark je i sam uvideo opasnost od te energije i jedino rešenje je našao u postepenom popuštanju pred zahtevima demonstranata.

Da li će i Angela Merkel imati toliko pameti i sposobnosti da isto učini i da počne doslovno da primenjuje ustav i narodu vrati i slobodu, ali i vlast?

A:

Na vlasti sa svakim

U Austriji od rata na ovamo samo 28 godina na vlasti nije bila neprincipijelna koalicija između navodno desnog OVP-a i navodno levičarskog SPO-a. U demokratskom svetu rekorder u disciplini „Opstanak na vlasti po svaku cenu" je majušno Veliko vojvodstvo Luksemburg u kome „desničarska" CSV stalno ima najviše poslanika u skupštini, ali ne i dovoljno da bi samostalno sastavila vladu, pa ulazi u koalicije sa bukvalno svakim sa kojim može da obezbedi većinu. Ova partija je tako u poslednjih 75 godina čak 68 godia bila na vlasti, a tek od 2013. je u opoziciji, iako i dalje ima najviše mandata.