KiM

Srbi ''štrče'' na Kosovu i Metohiji

Vučić ih je odavno prodao i otpisao

Odavno je već moglo svima koji su to hteli, da bude jasno da se Aleksandar Vučić odrekao Kosova i Metohije. Narod je zatvarao oči pred tim jer nije mogao, a možda više od toga nije želeo, da shvati šta se zaista dešava. Da mrena ne spadne sa očiju vlast se pobrinula neprestanom pričom da vodi brigu "o narodu". Sada su nedvosmisleno pokazali da ih više ne zanimaju ni ljudi.

Ivan Maksimovic

Ekvivalentno zlo koje su predstavljali ustaški logori za srpsku decu u NDH, Vučić se odrekao srpske dece sa Kosova i Metohije u svom predizbornom spotu. Znao je on odlično kakvu će to reakcije izazvati, jer je upravo taj deo mape gurnut svima pred oči, ali se ipak usudio na to. Vučića nije brinula reakcija naroda jer nije narod taj koji odlučuje ko će na izborima pobediti. Bila je to poruka moćnicima sa Zapada da je spreman na korak koji niko nije počinio do sada, samo da još malo ostane na vlasti.

Proteklih godina Vučić je sistematskom izdajom učinio sve da Albancima obezbedi nadmoć od koje im je uzvarela krv u venama.

Samo u selima opštine Klina dogodilo se preko 20 registrovanih napada na Srbe i njihovu imovinu, kako predstavnici vlasti vole da kažu - od kraja februara. Tako računaju jer ako bi razvukli na bilo koji drugi period, broj napada bi se drastično povećao. Svi oni izvršeni su nad nemoćnim i usamljenim ljudi a imovina je pretrpela oštećenja po mraku, iz daleka.

U Ljuboždu kraj Istoka vratilo se nekoliko prognanih i aktivno obnavlja život i samo selo dane provodeći u vedrini uprkos sumornoj stvarnosti. Ovde se dogodilo nekoliko napada.

Žarko Zarić, predstavnik povratnika u ovom selu, kaže da napadi nisu ništa neobično jer "štrčimo u našoj Metohiji".

Njegova kuća je dva puta kamenovama od kako se vratio a poslednji put 26. maja pet minuta pre ponoći, u trenutku napadana sa njim se u kući nalazio komšija. Za očekivati je da će nasilje izazvati strah. Međutim "kad se pokupi srča a svi smo na broju, nastavljamo spavanje" kaže Zarić za Magazin Tabloid.

Napadi plaše one koji razmišljaju o povratku i da je to ono što ne valja. Iako su mediji pisali da je reč o "nepoznatim naadačima" on ni malo ne sumnja da se dogodilo na nacionalnoj osnovi i precizno određuje razloge:

"Problem je što smo oživeli otpisano selo, potežemo čitav jedan kraj... Nedamo polje, i planinu zauzimamo. Probijamo sve planove i "ovih" i "onih" i sve to samoorganizovani! U planu je obnova još pet kuća a posle toga još koja. Sve u kratkom roku. Obnovismo i groblje... Na Litiji nas bude 80-ak. Izdržaćemo! Bog je sa nama i presveta Bogorodica Hvostanska" kaže Zarić sa odlučnošću koja se retko viđa i u mnogo mirnijim krajevima od "udaljene" Metohije gde ih "niko ne vidi".

Na ovih dvadesetak napada bar je deset puta više "sitnih" ali stalnih krađi, pljački, uznemiravanja, vređanja, bacanja kesa sa đubretom u srpska dvorišta, glasne muzike iz auta, vrištanja u noći oko kuća, natpisa, grafita i čega sve ne...

onim "starim" problemima, više niko i ne želi da javlja pa su sporovi oko uzurpiranog zemljišta odavno postali nezanimljivi. A daleko su od toga. Opasnost koju predstavljaju za mnoge je od životnog značaja. Od preko 45.000 sporova koji se po ovom osnovu vode, preko 95% ih se odnosi na uzurpirane srpske nekretnine i zemljište.

Velimir Krstić iz Ugljara kod Kosova Polja samo je jedan od tih Srba koji se bori za povratak otete zemlje. Ali ne otima se samo ono što je prostrano već i metar po metar zemljišta što je on, posle 20 godina mukotrpne borbe za zemlju iz ruku uzurpatora, umesto rezultata doživeo da mu i porodična kuća bude ugrožena.

Dvorište sa kojim se graniči, prodato je Albancu. Kupac je izdao parcelu a već po dolasku na plac novi komšija je pribegao starim metodama vršenja pritiska. Započeta je izgradanja objekta a pored nekoliko desetina ari površine zakupljenog zemljišta, sav pesak za predviđenje radove, kao i kamenje i još uvek vlažnu zemlju koju su bageri iskopali, odložio je uz sami zid Krstićeve kuće. Nije mu smetalo to što je kuća udaljena od placa na kome se izvode radovi i ograđena žicom.

"Po zadnjem proračunu koji je nedavno urađen sa te, zadnje strane kuće, na jednom kraju do međe ima još 1, 86 a na drugom još 1,76 metara mog zemljišta. Prema ranijem proračunu srpskih geometara, rečeno mi je da imam još 2,80 metara" objašnjava Krstić u razgovoru za Magazin Tabloid.

Međutim, Albanci su bez ikakvih problema ogradu porušili, provalili u dvorište i zemlju naslagali na zid celom dužinom kuće, dvorišta i pomoćnih objekata. Zid je pod teretom napukao a ubrzo se pojavila i vlaga koja se zadržala i nakon što je posle intervencije zemlja uklonjena. U tom delu kuće smešteni su špajz i kuhinja pa zbog isparenja i jakog mirisa Krstići ne mogu da otvore prozor na špajzu kao ni na kuhinji "sada moram hermetički da mi taj težak vazduh ne bi ušao u kuću" kaže Krstić na čijem je zadnjem delu kuće buđ ostavila vidljiv trag.

Novi komšija Albanac je jednom pokušao da razgovara sa njim ali je Krstić to odbio.

"On neće da govori srpski, kao ne zna srpski, a ja se albanskim služim tek površno. Rekao sam mu na srpskom - nemam šta da razgovaram sa tobom, evo ti inspekcije pa pričaj sa njim, ja s tobom nemam ništa. A on mi na albanskom kaže - imaćeš, imaćeš. Dolazila je i policija, i oni su mi rekli da ne razgovaram sa njim jer je dosta agresivan" priča nam ovaj Srbin koju sam vodi borbu protiv sistema.

Albanci ne žele a Srbi ne smeju da posvedoče pa je Krstić je u nezavidnoj poziciji jer nema svedoka da zakupac dolazi na imanje i izvodi radove vikendom kada službe ne rade. Zbog toga ga je telefonom snimao a kada ga je uočio, brat Albanca koji je zemljište uzeo u zakup a koji je tada upravljao bagerom, na trenutak je zaustavio mašinu, nagnuo se kroz otvor na kome su vrata i Krstiću "pokazivao rukom da će da me izdrobi sekirom. Verovatno je računao da će da me uplaši... Ne plašim se uopšte, i da izgubim glavu pet para ne dajem" odvažno tvrdi Krstić upečatljivo se koristeći arhaičnom lokalnom terminologijom.

On je prikupio svu neophodnu dokumentaciju kako bi dokazao vlasništvo nad svojim imanjem i do sada ima "preko 10 kila papira" koji to potvrđuju.

Krstiću je mnogo veću parcelu uzurpirao KFOR još 1999. godine u industrijskoj zoni na samom obodu Prištine. Kada su nekoliko godina kasnije napustili tu bazu, Albanci su požurili da zauzmu "oslobođeno zemljište" pa je zemlju uzurpirala opština Priština, pod upravom albanskih separatista. Na tom imanju osnovala je poveću pijacu na 80 ari plodnog zemljišta a ostalo je pretvoreno u septičku jamu i deponiju.

Zatim je i to privatizovano 2012. godine i od tada uzurpator je Albanac Rustem Istogu. Krstić je i kod njega odlazio pokušavajući da povrati vlasništvo ali Rustem tvrdi da mu je rečeno da je to "državno zemljište". Nedugo zatim i ta firma odlazi u stečaj ali zemljište umesto da bude vraćeno vlasniku, pripalo je Agenciji za privatizaciju koja je na Kosovu i Metohiji poznata po otimanju i ilegalnoj rasprodaji srpske državne imovine ali i privatne, kao u ovom slučaju.

"To nikako nikada nije pripadalo državi da bi ta Agencija mogla po bilo kom osnovu da raspolaže imanjem, to je oduvek bilo moje" kaže Krstić koji ne može da shvati toliku bezobirnost.

U nekoliko navrata je uz pomoć NVO i agencija za pružanje besplatne pravne pomoći bio u procesu povratka i potvrđivanja vlasništva nad tim zemljištem. Kada je trebalo da se održi konačno ročište, sudija je prebačen na drugi predmet i od tada predmet je obustavljen.

"Neko je stavio šapu na to" sa osmehom dodaje Krstić.

Više je nego očigledno da represija i uzurpacija srpskih imanja predstavljaju bezakonje koje sprovode redom kvazi-institucije albanskih separatista. Njihovu bezočnost najbolje svedoči činjenica da u katastru u Kosovom Polju, na teritoriji čije opštine se uzurpirana parcela nalazi, nema nikakvih nedoumica oko toga ko je vlasnik zemljišta. Kako bi i bilo kada Krstić poseduje sačuvane čak i turske tapije o vlasništvu njegove porodice nad svim ovim zemljištem, gde je zapisano i od koga je ono kupljeno.

Uprkos svemu ovaj Srbin sa Kosova i Metohije jedan je od onoh koji se već 20 godina bore za svoje imanje i tvrdi da kada bi neko imao dovoljno vremena da mu detaljno pokaže kakve su podmetačine o vlasništvu i falsifikovana dokumenta predavali, ne bi mogao da poveruje da je sve to moguće.

No, on više ne sme da obilazi svoje zemljište na kome se nalazi pijaca. Poslednji put je bio sa ekipom RTS-a koja je snimala emisiju "Pravo na sutra" krajem marta 2018. godine. Brzo su morali da odu jer je grupa Albanaca krenula ka njima sa očiglednom namerom da se fizički obračunaju a onda trčala su za njihovim automobilom sve dok nisu napustili uzurpirano zemljište.

Treba reći da se ni jedna vlast zacarena u Beogradu od 2000. do danas, nije ni malo potrudila da svim ovim ljudima pomogne. Oni su sami i sve što planiraju i rade, čine to sami ne očekujući ničiju pomoć. Zato i te kako iznenađuje da se u takvim uslovima dešava nešto gotovo nezamislivo.

Aleksandar Čanović (31), Srbin sa Kosova i Metohije, poreklom je iz Štimlja kod Lipljana u kome je živeo do 1999. godine. U iščekivanju da mu bude omogućen povratak u Lipljam, odlučio se da život započne u Prištini. Prvi je Srbin nakon rata koji je doneo takvu odluku.

tome govori po prvi put a kaže da se odlučio jer je to "gradska sredina, ne možemo da se izolujemo po selima gde ne postoji nikakvi uslovi za život. Za sada nisam imao nikakav problem, krećem se normalno. Kad mogu da žive Srbi koji su ovde ostali i posle 1999. godine, što ne bih mogao i ja? Tu sam ako im nešto zatreba, da ih obiđem, nabavim lekove..." kaže Čanović za Magazin Tabloid.

Radovi na renoviranju stana, koji je u vlasništvu njegove tetke, u punom su jeku. Najlon za krečenje, boje, četke... Sve liči na sasvim normalan posao i uređenje stana. Osim što se dešava u gradu iz koga je proterano 40.000 Srba i za dvadeset godina se niko nije vratio. Do sada.

On govori albanski jezik i to mu olakšava svakodnevno funkcionisanje u sredini u kojoj samo stariji govore srpski.

Bavi se i humanitarnim radom a nedavno je ostao bez posla a aplicirao je na kokursu Kancelarije za Kosovo i Metohiju za nova radna mesta. On je apsolvent Medicinskog Fakulteta kome je do kraja ostao još jedan ispit i diplomski.

"Valjda će se među tih 200 medicisnkih tehničara koje planiraju da uposle, naći jedno mesto i za mene u Domu zdravlja u Prištini, u Centru za Mir i toleranciju (gde se odvijaju sve aktivnosti Srba ostalih u gradu)" nada se Čanović. On je voljan i da bude raspoređen u neku od ekipa koje obilaze povratnička mesta u Metohiji ili duga udaljena sela ali prvenstveno bi želeo da ipak bude zaposlen u ambulanti u gradu u kome se odlučio da živi.

Priština je grad u koga se doselilo mnogo Albanaca iz raznih krajeva KiM nakon rata ali i u kome su boravili gotovo svi pripadnici međunarodnih civilnih misija, raznih humanitarnih i manje humanitarnih organizacija, NVO, ljudi raznih profila iz svih krajeva sveta koji su u potpunosti izmenili duh ovog grada ali i njegove stanovnike i učinili ih tolerantnijim za razliku od drugih sredina. Zbog toga je Čanović ubeđen da je Priština grad u kome bi povratak uspeo 100% i apeluje na sve Srbe da se vrate i da ne prodaju imovinu. I da, ako im Kosovo i Metohija makar nešto znače, neka razmišljaju o povratku.

"U početku ne moraju da se vrate za stalno ali neka dolaze s vremena na vreme" savetuje Čanović čiji će povratak sigurno izazvati veliko interesovanje... ali nažalost, samo ako režim Aleksandra Vučića proceni da će im ta priča biti od koristi... Do sada ga nije obišao niko od predstavnika Srba.

"Evo pozivam (Dejana) Pavićevića da me poseti, on radi u Prištini" kaže Čanović za Magazin Tabloid.

Zalud je Vučiću što precrtava Srbe sa Kosova i Metohije. Iako faktički vrši vlast ipak nije on taj u čijoj su vlasti životi Srba bilo gde osim ako mu to sami ne dopuste. A oni jesu ti koji njega mogu trajno da "precrtaju", samo ne na izborima. Nikako ne na izborima.